Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'природно'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Не постоји особа на земљи којој није потребна љубав и која не пати због мржње. Лишавање љубави је увек трагедија. Чини се да је све јасно и неспорно! Али више пута сам прочитао у писмима игумана Никона (Воробијева) и у беседама архимандрита Јована Крестјанкина да треба волети себе, и да уопште не треба да бринеш о томе да ли си уопште вољен. Како ово разумети и прихватити? – Вероватно је немогуће не патити због ненаклоности, макар само зато што је права духовна љубав елемент наше душе, нашег живота, тог божанског света на који смо призвани да живимо. Али ми, наравно, постајемо заједничари духовне љубави, не онда када тражимо љубав од других, већ када сами настојимо да се придружимо овој љубави, како бисмо, колико год можемо и умемо, у њој узрастали, стекли је и дали је. Јер, давање је главно својство љубави. Сетите се Спаситељевих речи које наводи апостол Павле у разговору са старешинама Хришћанске Цркве: „...блаженије је давати него примати“ (Дела 20: 35). И ако човек ово разуме, ако прихвати ове Христове речи, онда му се по милости Божијој дешава задивљујућа метаморфоза. Он више не тражи разумевање и саосећање, не тражи ни узајамну љубав, већ тежи само да врати оно што му је дао Христос. И управо у овде се налази радост учешћа у Божанском постојању - у испуњавању две главне заповести: о љубави према Богу и о љубави према човеку. – Жеља за љубављу других према себи (не духовној, већ најобичнијој), потрага за љубављу, чежња за њом, стално осећање невољености, одбачености од људи... Можда је ово испољавање греха ? Или је то немоћ, слабост, која је, међутим, такође последица греха? – Понављам, потреба за љубављу је прва и најважнија људска потреба. Али, овде вероватно морамо почети од чињенице да често једноставно не разумемо и не осећамо да је свако од нас већ вољен од Бога. И из овог неспоразума у човеку се рађа празнина и хладноћа, и као резултат тога, жеља за љубављу од људи, људским учешћем, подршком, саосећањем. А када то не добијемо од људи, рађа се горчина, расте отуђење, озлојеђеност и свест о неправди овог света. Човек се повлачи у себе, у своју горчину, неразумевање... Све се то једном речју може назвати – гордост; и то, наравно, нема везе са правом љубављу, већ је једна од многих грубих или суптилних замена које ми сами смишљамо, а демони нам нуде у широком асортиману. Да не бисмо прихватили замену истине већ да бисмо живели са њом, потребно је, како пише апостол Јован Богослов, „не веровати сваком духу, него испитивати духове да ли су од Бога“ (1. Јованова 4:1). А за то треба да се непрестано упоређујемо са том висином, са оном божанском светошћу на коју смо сви призвани. И да се нимало не стидимо, видећи шта јесмо, него да идемо с Божијом помоћи ка своме циљу : „у наслеђе нетрулежно, неоскврњено и непролазно, за нас сачувано на небесима“ (1. Пет. 1. :4). Тада ће нам сам Господ помоћи, просветлити и упутити нас. Само треба да запамтимо: предуслов за такав успон је наше поверење у Бога. То је оно што нам често недостаје. Јер вера у Бога и поверење у Њега су две различите ствари. Можеш да верујеш у постојање Бога, али да му при том нимало не верујеш и да цео живот проведеш у „миксу“ сопствених мисли, мишљења, претпоставки, сумњи, туга и пропуста... Дакле, у природи нам је да очекујемо љубав, саосећање и разумевање од најмилијих. Али, за нас постоји нешто што је више од наше пале природе оштећене грехом: то је, заједно са Христом, одрицање од свог „ја“. Нека добра дела чините „на суво“, више умом него из срца, али ако је ваша жеља да испуните заповест љубави искрена, то је већ почетак вашег учешћа у Христу. И о томе су говорили многи светитељи, међу којима и блажени старац Амвросије Оптински: „Ако љубави немаш, чини дела љубави, и љубав ће доћи. – Али оно што човек увек жели од породичног живота јесте љубав према њему, љубав и духовна и телесна... А то је тешко могуће у породици – да једна од „половина” само даје од себе, не надајући се да ће и добити. И уопште, да ли је љубав могућа у животу без наде у реципроцитет, у неку врсту награде? Не мислим сада конкретно на љубав мушкарца и жене. – У стварним односима, у породичном животу, ова духовна потреба човека за љубављу, па и телесном, није баш оправдана, али, како се чини, неизбежна је у великој већини случајева. Јер, као што је рекао јунак писца Ивана Гончарова, „ми нисмо ни духови ни животиње." А духовна љубав, укључујући и телесну, укључена је у круг живота земаљског човека. Чак је и благословена, али, мислим, из снисхођења, о чему говоре многи свети оци. Подсећају нас да постоји заповедна духовна висина девствености и савршене љубави, а ту је и стварност умног и телесног живота. Није све у овом животу противно Богу, али све има своју, да тако кажем, „хијерархијску вредност“, све је релативно. Жеља за духовном (па и телесном) љубављу, за узајамношћу, за духовном и световном срећом – све је то укључено у круг хришћанског постојања и све то може бити благословено, само ако се чини на благословен начин, тј. по Божијем закону. Ако говоримо конкретно о могућности (или немогућности) постојања „давања“ љубави, без наде на реципроцитет, онда је, несумњиво, таква љубав могућа, а у нашој руској класичној књижевности постоји читава галерија таквих светлих слика: Татјана Ларина, Аљоша Карамазов, који је волео (нејасно зашто) своју браћу и оца, принц Мишкин, принцеза Марија из „Рата и мира“... Наравно, таква љубав је патња, али то је управо оно исто страдање које, по речима светог Луке Кримског, „тако дивно чисти душу“. Међутим, ово се односи на духовну земаљску љубав. Ако говоримо о духовној љубави (релативно речено, милосрдна сестра на фронту), онда, наравно, нема говора ни о каквом очекивању реципроцитета. Ово је чиста пожртвована љубав, а самим тим и приближавање идеалу светости. – Христос каже: „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Веома је важно разумети о каквој љубави Спаситељ овде говори. На крају крајева, не ради се само о пријатељској симпатији, која би могла да створи топлу атмосферу у хришћанском окружењу. Другим речима, зашто нас Спаситељ позива да волимо једни друге? И још један Христов позив: „Останите у љубави мојој“ (Јован 15:9). Шта значи „остати у Његовој љубави“? – И пријатељско саосећање, и страхопоштовање, и нежност – све то може бити пројава најчистије, божанске љубави, а управо на то нас позива Господ, када у име Његово апостол Павле каже: „Будите нежни према својој браћи“ ( Рим. 10:12 ). Ту лежи позив на чистоту и лепоту односа међу људима, да наши односи постану онакви каквима их је замислио њихов Творац; развој односа у вечности чини благословени изглед нашег живота. Сећате се оних „немогућих“ позива - „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48) или „Будите свети, јер сам ја свет“ (Лев. 11:44; 1. Петрова 1:16)? Како је могуће испунити ову трансценденталну, несхватљиву заповест? Нема шансе! Односно, само људским напорима и средствима не само да је немогуће испунити, већ и разумети о чему је реч. Али „што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Матеј 19:26). Ако активно тежимо овом савршенству у љубави, да будемо у Христу и са Христом (јер је Христос открио у телу пуноћу Божанске љубави), онда нисмо лишени „дела целине“, тј. учешћа у божанском животу и љубави, јер „Бог је љубав, и ко пребива у љубави, у Богу остаје и Бог у њему“ (1. Јованова 4:16). И тада се спасавамо, односно, у Духу Светом учимо да волимо своје ближње. – Каква треба да буде љубав човека према човеку? У последње време посебно често наилазимо на слепу или недуховну љубав. Ево примера: бака улази у аутобус са својим 12-годишњим унуком, а има само једно слободно место. Баба каже потомку: „Седи." И унук се спусти на седиште. А баба стоји поред њега и нежно га милује по коси. Баку није брига да ли се њен унук понаша неморално, све док се она осећа добро. А постоји и таква мајчинска љубав која је спремна да учини све против туђе деце, само да би њена живела... Али да ли је то љубав на коју је Христос призвао? – Љубав човека према човеку мора бити духовна. Ово о чему ви говорите није, наравно, уопште љубав, већ једна од оних замена које смо раније поменули, а чије су последице катастрофалне како по сам народ који те замене прихвата као истину тако и за оне на које се та „псеудољубав“ излива, уништавајући духовну компоненту и духовну димензију људског живота. А духовна димензија лежи у свести о томе да имамо тело, да постоји душа, и постоји виши део душе – дух, кроз који човек улази (тј. позван је да уђе) у општење са Божанским Духом. Без овог схватања, без ове тежње, и то свесне, доследне и чврсте, исправна организација људског живота је углавном немогућа. Човек, ма колико то горко звучало, чак и по природи љубазан, васпитан, учтив, предусретљив и сл., али недухован, неминовно сакати свој живот и животе својих најмилијих. Примера за то има безброј. А разлог је само један – жеља да се љубав разуме и оствари само људским средствима. – Како да се промениш тако да коначно желиш не да будеш вољен, већ да волиш себе? Зашто речи светог Амвросија „чините дела љубави, и љубав ће доћи“ не делују увек? Често се дешава и обрнуто: човек годинама брине о тешко болесном члану породице, ради све што може по дужности, стрпљив је и нежан... Али љубав не долази, напротив – расте раздраженост. – Како научити да волиш? Ово је питање на које ми хришћани морамо тражити одговор до последњег даха. И Господ нам помаже да пронађемо и испунимо овај одговор сваког минута и сата и дана нашег живота. Неуспеси, посрнућа, па и падови су овде неизбежни, али су неопходна и устајања, исправке, сузне (а понекад и веома болне) тежње са покајањем – ка Богу. Шта можете – ово је наш пут ка заједници са Божанским животом и Божанском љубављу; не може бити једноставно и лако због нашег палог стања. Али Господ познаје слабост наше природе, и користи сваку прилику да нам помогне, подржи нас, надахне и унапреди наше стварно сазревање и уздизање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13). А то се често дешава на начине које наша телесна мудрост не разуме и не прихвата. Зато је важно безусловно поверење у Бога, заједно са жељом да се Његове заповести испуњавају. Јер „ко има заповести Моје и држи их, мене воли“ (Јован 14,21) – то је управо љубав према Богу, а без ње је немогућа права љубав према ближњем. Истина је да речи преподобног старца Амвросија не делују увек. И овај „неуспех“ се вуче и траје, понекад наизглед бескрајно. Али спасава се онај који истраје до краја (Мт. 10,22). И често је ово стрпљење на граници људских снага, али ако се то чини са поверењем у Бога и са жељом, колико год је то могуће, да ипак испунимо оно што се од нас тражи, онда ће, несумњиво, сви наши трудови и претрпљене туге у Вечности процветати у радост и све мрачно и тешко ће се развејати као дим и нестати као да га никад није ни било. Тако ће стварно бити! Ми једноставно немамо стрпљења, а желимо да осетимо ову радост на пола пута. Понекад се то дешава - Господ, охрабрујући и тешећи човека, чини да он осети овај миомирис. Али, дешава се и другачије. То значи да нам Господ спрема већу радост – за храброст и постојаност, што више Он види у човеку веру и способност да издржи до краја. То је проверено и потврђено многим примерима, сведочанствима светих људи. Постоји таква ствар као што је рационална љубав. То је када човека не чуди сувоћа у души, не чуде га манифестације грубости, немилосрдности, раздражености, па чак и беса, јер зна: све то је заиста добро у овоме свету, а нарочито жеља да се испуни заповест Божија, наилази на жесток отпор, најпре, наше пале природе, а потом и демона, који се свим силама труде да човека одврате од чињења добра. Не треба се чудити, а камоли бити малодушан и очајан. Али да би се одупрео помислима и демонима чврсто и доследно – потребно је свом снагом душе да се обраћаш Богу за помоћ. И покушавати изнова и изнова, упркос сопственом стању, чинити добро које је у нашој моћи. Па макар и силом, „суво“ и вољном принудом самог себе, али, пре свега, свим срцем стремећи ка Богу и жељом да се испуни Његова заповест љубави. Да, пуно је посла и никоме није разумљиво осим самом Богу, Који све види, све зна и никада неће оставити човека без помоћи на овом путу и без Његове праведне награде. И ова од Бога дарована утеха ће покрити све што смо доживели и донеће нам такву радост да ћемо са сузама благодарити Творцу што је све испало баш тако, а не другачије. - Све што сте рекли је, наравно, истина, али шта је са нашим ранама? Једна од главних манифестација љубави у нашем животу овде је пажња једне особе према другој. Понекад не добијамо пажњу која нам је потребна. Да, објашњавате себи да вам нико заправо ништа не дугује, али тешко је помирити се са тим. – Наравно, болно је све то, али морамо разумети да је свет болестан, да су сви духовно и морално болесни, а можда и ми сами, пре свега. Чак и када се сами трудимо да поступамо морално, то не можемо и зато немамо право да очекујемо, а још мање да захтевамо то од других – управо зато што смо и сами неморални, ако се поредимо са светитељима, на пример. Дакле, „како хоћете да људи чине вама, тако чините и њима“ (Матеј 7:12) или „опраштајте и биће вам опроштено“ (Лука 6:37). Односно, неизбежно треба да водимо рачуна о слабостима других и да им снисходимо ако желимо да и нама Господ снисходи. Ово је једноставан, али делотворан закон духовног живота, који треба да памтимо и испуњавамо најбоље што можемо. Ако говоримо о смирењу, онда је оно у свом савршеном облику, наравно, дар од Бога. Али морамо тежити да стекнемо овај дар, да га тражимо. Ако имамо ову жељу, онда нам Господ помаже: Шаље нам горак лек за гордост. Ово се односи на наизглед безначајне ствари, које нас у исто време могу озбиљно узнемирити. Нешто се не дешава онако како бисмо желели; не онако како ми мислимо да је потребно, исправно, корисно; неко ме је погледао лоше или ме уопште није погледао; неко је рекао нешто што нисмо желели да чујемо, није било срдачног контакта са неким, разумевања, договора итд. У таквим ситуацијама важно је бити пажљив према себи, прибегавати Богу уз интензивну молитву, молећи Га за помоћ у савладавању искушења, у стицању истинског смирења. Овде све одлучују тренуци, јер ако се заглавите у помислима на тугу, непријатељство или љутњу, ако почнете да се „вртите“ у овим непријатељским осећањима или мислима, онда ће бити тешко изаћи из овог левка. Међутим, „тешко” не значи „немогуће”: молитвена борба против мисли увек има свој смисао и цену. Помоћ Божија на крају долази и ослобађа нас бремена, али што се одлучније, брже и несебичније обраћамо Њему, то лакше и брже долази дуго очекивани мир, смирење и тишина. Стицање смирења је дело које нам је заповеђено, јер је без смирења немогуће причестити се Божанским животом. протојереј Димитрије Шишкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  2. Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...