Претражи Живе Речи Утехе

Живот на селу зна да буде много тежак, али, и леп. Уз Божју помоћ све је лако.

План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су они Арапи колико и чувени Миле Шеик, који је надимак добио јер је радио на бензинској пумпи ПКБ је много више од једне компаније. Он је симбол свега кроз шта смо као земља пролазили претходних 30 година и како ћемо, ако се нешто убрзо не промени, завршити. Годинама је ПКБ функционисао као озбиљна компанија, какву ју је замислио Петар Зечевић, човек који ју је деценијама водио. Имала је производњу, прераду, малопродајну мрежу, банку, али и показивала висок степен, како би се то данас рекло, друштвене одговорности. Двадесетак хиљада хектара земљишта, 70 километара канала за наводњавање, научна лабораторија, фарме кокошака, крава - Имлек, Имес, Пекабета, Фриком... Фриком који је седамдесетих година прошлог века у време комунистичке Југославије направљен као заједничко улагање и власништво ПКБ-а и америчког Унилевера, једне од највећих светских фирми у производњи хране! Године санкција су му нанеле озбиљну штету, а дотучен је одлуком донетом после петооктобарских промена да се одвоје и продају Имлек, Фриком, Пекабета и да у ПКБ-у остане само примарна производња. Колико је тај концепт, који сам и тада критиковао, био погрешан, показује чињеница да су сви велики светски малопродајни ланци, од Теска до Делезеа, покренули производњу сопствених робних марки, које данас у завидној количини попуњавају њихове продајне рафове. Оно што је најпрофатибилније узето је ПКБ-у са идејом да се компанија бави земљорадњом и сточарством. Сведен на производњу пшенице, кукуруза, шећерне репе и на углавном непрофитабилне фарме крава, препуштен вођству неквалитетног менаџмента, гомилао је дугове. У томе су му својски „помагале“ суперуспешне компаније попут МК комерца, Имлека и њима сличних, које су своју успешност базирале на томе да су сви уговори са ПКБ-ом по компанију били више него штетни. Догурао је ПКБ до дуга од скоро сто милиона евра, 14 година неплаћених пореза и доприноса на плате, 10 година неплаћене струје, две деценије без улагања у развој, механизацију, одржавање канала за наводњавање... Преокрет је наступио током 2010. године. Тада су неке приватне фирме понудиле држави да га откупе за један евро уз преузимање дугова. Сећам се како ме је покојни Захарије Трнавчевић убеђивао да се то не дозволи, да ПКБ вреди милијарду евра, да ниједна држава не продаје земљу... То се поклопило са реализацијом идеје за мост Земун-Борча и било је јасно да, ако се ПКБ прода, годину-две касније ћемо платити десетине милиона евра да за приступне саобраћајнице од купца откупимо то исто, у бесцење дато земљиште. Са идејом да ПКБ не продајемо, да га преузме град и да доведемо професионални менаџмент отишао сам код председника Србије Бориса Тадића и добио безрезервну подршку за то. И град је преузео ПКБ. Довели смо стручан нестраначки тим људи да га води, сели са синдикатима и тражили подршку да се број радника смањи за око 400, јер фирма није могла да издржи толики број запослених. Радници који су се опекли са многим гарнитурама гледали су нас неповерљиво по принципу „дошли још једни да краду“, али су нам ипак указали поверење. Без динара из градског буџета ПКБ је почео да на плате које су у просеку биле око 500 евра плаћа све порезе и доприносе, да плаћа струју, купује нову механизацију, гради најмодерније фарме крава. Министри пољопривреде Саша Драгин и Душан Петровић прихватили су да ПКБ по литру млека добија исту субвенцију као приватни произвођачи и помогли су да се почне са чишћењем канала. МК комерцу, који је откупљивао репу по 0,28 евра кроз компензацију, запрећено је раскидом уговора уколико не прихвати тржишну цену од 0,45 евра и да је плаћа - парама. Прихватили су. Имлеку је понуђено да наставимо са продајом млека, али по 20 одсто већој цени, јер су толико литар плаћали у Босни. Одбили су са поруком да немамо коме другом да продамо млеко. После осам месеци, када су схватили да ПКБ може без њих, вратили су се и платили тражену цену... Компанија која је 2010. имала пословни приход од 34.369.000 евра за две године достигла је 60.809.000 евра. Без отписа дугова од стране државе који се књиже као приход и који то реално нису. Смањен је број крава, али је повећана производња млека. Једна крава је у ПКБ-у годишње давала 7.555 литара млека. Просек на нивоу Србије је био 2.920 литара. Смањени су хектари под пшеницом на уштрб профитабилнијих култура, али је просек пшенице био 5,9 тона по хектару, док је просек на нивоу Србије био четири тоне. Запослени су радили не као Немци, него као Јапанци, није била потребна никаква чуварска служба, јер су људи третирали фирму као своју. Издвојено је земљиште поред новосаграђене саобраћајнице са по три траке, претворено у грађевинско чији се хектар продавао за 800.000 евра. Сто продатих хектара било је довољно да се отплате сви дугови гомилани деценијама. Планирали смо да радници и пензионери добију 10 одсто акција, да понудимо сарадњу великим светским компанијама, да радимо као што су радили ПКБ и Унилевер пре скоро 50 година, да тако стигну инвестиције, повећамо производњу и имамо сигурне купце, да направимо и своју млекару ако постојеће наставе да нам уместо природног продају млеко у праху растворено у води, да преузмемо Воћарске плантаже Гроцка, у којима је ПКБ власник више од 20 одсто, да покренемо отварање још неколико компанија по моделу ПКБ-а широм Србије... Ништа се од тога није десило. Ова прича, која је могла имати срећан крај, прекинута је променом власти и одлуком да се ПКБ прода. Почело је систематско уништавање фирме. Менаџмент, коме нова власт није хтела да исплати уговорене бонусе, напустио је фирму и она је 2017. завршила са пословним приходом од свега 34.007.000. Дакле скоро упола мањим него 2012. и малтене у евро истим приходом какав је био 2010, пре него што га је град преузео! План скован у кабинету Александра Вучића пре пет година реализован је пре неколико дана. ПКБ је продат. Нови власник је фирма која је наводно у власништву неких арапских шеика. Бојим се да су шеици Арапи колико је Арапин био и чувени Миле Шеик, који је тај надимак добио јер је радио на Југопетроловој пумпи Змај 1. Цена од 105 милиона евра коју је Ал Дахра платила је понижавајућа и показује да људима на власти никад није доста. Прво су одлучили да се не продаје бизнис и његов потенцијал него само огољена имовина. Па је и та имовина потцењена. Скоро 20.000 хектара земљишта у делу Србије где хектар кошта више од 15.000 евра. А овде цена расте, јер је већина покривена каналима за наводњавање, а земљиште је у комаду. Свако ко се бави бизнисом зна да је немогућа мисија купити у Србији у комаду ни 100, а камоли скоро 20.000 хектара. Додајте на то механизацију, фарме, институт и лабораторије, фабрику сточне хране... Цена за ПКБ је удар на интелигенцију - исти као и кад је РТБ Бор у питању. Кинези су га купили за дугове (200 милиона евра) и одмах сутрадан канадском Невсуну, који уз 60 одсто рудника цинка у Еритреји поседује још само права на два налазишта у Бору, понудили су у парама - 1,4 милијарде долара!? Рече председник државе да су му сузе кренуле када је видео колико смо добру понуду добили за Бор. Признајем и мени су кренуле. Али не сузе радоснице... Продати природне ресурсе Србије – рудна богатства, земљу и воду никада никоме није пало на памет. Све док нису на власт дошли ови. Њима је продаја Србије нормална ствар. Решење? Промена власти. Свака наредна демократска власт има за обавезу да поништи све ове по Србију штетне, а по џепове њених челника и њихових партнера више него корисне уговоре. Тога треба да буду свесни сви који данас са њима праве овакве дилове. Једном ће морати да се подвуче црта и нико од деведесетих до данас неће моћи да буде аболиран. Шта ће бити ако се то не деси? Одговор ћете наћи у прве две реченице текста. НСПМ