Претражи Живе Речи Утехе

Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа. Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека? Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте. Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење. То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу. Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом? На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност. Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима). Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“. Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси. Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе. Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе. Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива. Извор: Теологија.нет