Претражи Живе Речи Утехе

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Светој литургији на Лазареву суботу, 16. априла 2011. године у Цетињском манастиру Припремамо се, драга браћо и сестре, да прославимо улазак Христов у Јерусалим, а послије њега да прославимо, да се сјетимо великих и страшних страдања Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа – Његовог распећа, Његове смрти, погребења, али и Његовог славног васкрсења.Прије ових великих и страшних догађаја, највећих и најстрашнијих догађаја у историји рода људскога, прије дакле Христовог страдања и распећа и прије Његовог васкрсења, догодила су се два догађаја исто тако велика и значајна и изузетна. Први догађај је био Христово преображење на гори Таворској. Гора Таворска у Палестини је једна од најљепших гора које сам икада у животу видио, на њој данас постоји дивни манастир, отприлике на оном мјесту гдје се Господ преобразио пред својим ученицима. Узео је Господ тројицу својих ученика – Петра, Јована и Јакова – одабрао их је од осталих дванаест својих ученика и извео их на гору Таворску. Тројицу ученика и двојицу пророка: пророка Мојсија Боговидца и Тајновидца и пророка Илију, такође видиоца великих и страшних тајни у времену прије Христа. Међу свим пророцима њих двојица су били најизабранији. Мојсије законодовац је писац знаменитог Петокњижја, пет књига Мојсијевих, које и данас читамо и којима се просвећујемо и надахњујемо. А пророк Илија је везан за велика збивања свога времена, велики бранитељ вјере у живога Бога, онај који је по предању намјесто пелене био повијен у огањ и зато је био и назван огњени пророк Илија; који је на огњеној колесници отишао из овог свијета у онај невидљиви, тајанствени Божији свијет, да би се ево вратио на дан Христовог Преображења. Засијало је Христово лице као сунце, а хаљине Његове постале су бјеље од снијега. Двојица пророка и тројица ученика попадали су пред тим страшним виђењем вјечне божанске свјетлости која је засијала из Христовог бића, из Христовог лика. Зашто баш на гори Таворској и зашто управо прије великих догађања из Христовог живота? Хтио је Господ да тројици својих ученика покаже да не треба да се плаше без обзира на то шта ће се са Њим догађати у догледно вријеме – да Он јесте Исус из Назарета, да Он јесте рођен од Дјевојке Марије, да Он јесте био са њима, да ће Он заиста пострадати, као што су то рекли Пророци, али да не изгубе вјеру: „Немојте да изгубите вјеру у мене. Ја ћу пострадати као човјек и принијети себе за живот свијета, али ја сам и нешто много више од онога што виде ваше очи.“ И то више, то узвишеније, то неизрецивије показао им је на дан свога Преображења – засијала је божанска свјетлост из њега и божанска сила, да би их утврдила, да се не би поколебали када дође Његово страдање, Његово распеће и Његова смрт. Васкрсење Лазарево Други велики догађај јесте управо догађај који данас прослављамо – васкрсење четвородневног Лазара, пријатеља Христовог. Чули смо како то потресно описује Јеванђеље и пред нама дефилују ликови… Не само Христов лик и не само Лазара четвородневног, него и други ликови, и сваки од њих је посебна прича. Ту су Марија и Марта, сестре Лазареве. Она Марија, која је клечала пред ногама Господњим и која је, како каже Јеванђелист, помазала миром ноге Његове. Марта, којој је Господ другом приликом рекао: „Марта, Марта о многоме се бринеш, али је једно нама потребно, Марија је бољи дио изабрала“. Марта служила, припремала ручак и бринула, па се наљутила на своју сестру: „Што јој не кажеш да ми припомогне?“ Како то обично бива када у дом дође неки гост, онда сви који су у том дому треба да пожуре, да се потруде да заједно угосте свога госта, и утолико више уколико је гост значајнији. Па се зато с правом Марта наљутила. Међутим, Господ благосиља Мартин труд, али у исто вријеме каже: „Марија је бољи дио изабрала, она слуша ријечи вјечнога живота, она клечи пред ногама мојим, она упија у себе велику и свету тајну, открива јој се тајна моје личности и тајна вјечнога и непролазнога живота. Зато немој да се љутиш на њу. Добро је и ти што радиш али је ово што она чини још боље“. Двије дивне сестре која показују љубав једна према другој, а и једна и друга показују велику љубав према своме брату Лазару. Брат њихов јединац, кога оне бескрајно воле, оболио је и упокојио се и погребен је био, а Господ који је предосетио и чуо шта се догађа, враћа се поново у Јудеју – и ако су већ пријетили да ће да Га ухвате, да Га убију, Он се враћа назад. Па ће рећи апостол Тома Близанац: „Хајдемо и ми с њим, да заједно са њим пострадамо“ (уп. Јн. 11, 16) – већ су предосјетили да се надвија нешто страшно над њиховим Учитељем, над Равијем. Види се колико Тома љуби Господа, види се колико сестре воле Господа, колико дубоко повјерење имају у Њега. Прва је Марта, која је била динамичнија, изашла пред Њега. И Господ је сусреће, а она Му говори да је умро њен брат Лазар. Тада јој Господ посвједочује да ће васкрснути њен брат Лазар, а она каже: „Знам, Господе, да ће да васкрсне у дан Васкрсења.“ А Господ јој каже нешто што она у том тренутку не разумије и не може да схвати, што је и природно, јер како схватити Његове ријечи: „Ја сам васкрсење и живот, ко у мене вјерује неће умријети него ће вјечно жив бити“. И Марта поручује сестри Марији: „Ево, дошао је Господ“. Излази Марија, народ иде за њом, она одлази да плаче на гробу свога брата – све је тако потресно, све је тако величанствено. (уп. Јн. 11, 20-30) Сваки од тих ликова који се појављују данас и које нам открива Свето јеванђеље, сваки је прича за себе, а изнад свега сам Господ, који на овај дан васкрсењем Лазаревим, као што и пјевамо, посвједочује и предуказује опште васкрсење мртвих; утврђује своје ученике и ученице своје, Марту и Марију, тим васкрсењем, као што их је утврдио својим Преображењем – да је Он не само човјек него да је Бог који има силу и моћ божанску, да је он Син Божији, да је он Спаситељ и Искупитељ. Догађа се нешто што се није догодило од настанка свијета и показује се колико је Господ љубио свога пријатеља Лазара. Јер кад је дошла Марија, каже, потресе се Господ када је угледа и тим ријечима њеним о Лазару, и не само што се потресе него и заплака. Занимљиво је да нигдје у Јеванђељу не налазимо да се Господ смијао, али налазимо на више мјеста како је заплакао. Заплакао је Господ и тиме показао своју велику љубав према Лазару, и не само према Лазару него према сваком људском бићу. И долази Господ на гроб Лазарев, а опет ће ту динамична Марта да каже: „Господе, како сад са отворимо гроб, већ четири дана је у гробу, већ смрди, вруће је.“ Без обзира на те њене ријечи, Господ говори да скину плочу камену. И данас у Светој Земљи стоји то мјесто гдје је био сахрањен четвородневни Лазар, и данас свједочи о том великом и страшном и величанственом догађају. Лазар четвородневни је чуо ријечи Господње: „Лазаре, изађи напоље!“ У том тренутку обликује се поново његово биће. Онај који је својом ријечу створио човјека, који га је обликовао од праха земаљскога руком својом, који га је задахнуо дахом живота, истога тога човјека поново испуњава својом силом, својим дахом живота. Лазара је испунио дахом живота Онај који га је од праха уобличио, и онај прах и тијело његово које је почело да се распада је поново укријепио, оснажио, оздравио, задахнувши га дахом живота. И Лазар излази, а каже Господ: „Скините са њега мртвачке покрове.“ Излази Лазар и Он га предаје његовим сестрама Марти и Марији. Можемо само замислити каква је то била радост, какав је то био потресни догађај, какав је то био нови сусрет Лазара са Господом и Господа са Лазаром, какво је то било укрепљење ученика који су били око Њега. Лазар је послије тога постао први епископ на Кипру. Ко оде на Кипар наћи ће тамо мошти четвородневног Лазара. Прије неку годину смо славили десет вјекова градње тога храма, дивнога храма, који доље има и крипту из древнохришћанских времена. За њега је везано једно дивно предање које сам чуо када сам ишао у име наше Цркве на обиљежавање десетвјековља тога храма у коме су мошти Лазареве. Каже се за Лазара да се никада више није насмијао после свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу. Овај догађај је дивно и велико свједочанство Божије силе. Васкрсење Лазарево, које је претходило уласаку Господњем у Јерусалим, када су већ пријетили да ће Га ухватити, да ће Га убити, да ће Га разапети, укрепљење је не само савременика Христових него и наше укрепљење. Улази Господ у Јерусалим после васкрсења Лазаревог, укријепивши своје ученике да се не боје. И онда имамо онај дивни празник и догађај, када су дјеца појала Господу на Цвијети: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“ Ми данас такође идемо с палмовим гранчицама, или са врбицом, која је најсличнија палми, у знак сјећања на тај дивни, чудесни догађај уласка Христовог у Јерусалим. Ево, дакле, два велика догађаја, и хвала Богу да сте и ви дошли из Жупе Александровачке баш на Лазареву суботу овдје, да цјеливате руку Светог Јована Крститеља – ону руку која је Господа крстила у Јордану, и дјелић Часнога крста у овом златном ћивоту – онога крста на коме је Господ разапет, да цјеливате и руку нашег Светог Петра Цетињскога. Јер и мошти су свједочанство онога што се данас догодило – живо свједочанство да је Бог Бог живих, а не Бог мртвих. Да сила Божија и људско тијело које се по природи распада чува као свједочанство да је Господ васкрсао Лазара и као свједочанство да је сам Господ васкрсао из мртвих. Дакле ево три свједока овдје пред нашим очима тог великог и страшног догађаја: рука Светог Јована Крститеља, дио Часнога крста Господњега и рука нашега Светог Петра Цетињског која вас благосиља и благосиља ваш долазак из Жупе Александровачке овде у древну светињу, да заједно Бога прославимо и да се и ми радујемо радошћу Марије и Марте и радошћу Лазаревом и радошћу ученика Христових, оних који су били свједоци овог дивног и величанственог догађаја, који је свједочанство Христовог васкрсења и који је свједочанство општег васкрсења мртвих, које је припремио Господ свима који се рађају на земљи, а нарочито онима који Га љубе. Господу нашем, васкрслом из мртвих и пострадалом ради нас и нашега спасења и васкрслом Лазара четвородневног, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. https://mitropolija.com/2025/04/11/cetvorodnevni-lazar-prvina-opsteg-vaskrsenja-3/

Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! о.Александар Шмеман, Тајне празника Извор: Српска Православна Црква

Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо јесте Господ наш Исус Христос. Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сам Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење свег света од смрти. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође. Наша савремена цивилизација је заборавила на смрт као највећег непријатеља свему што постоји. Зато се не може искрено ни радовати ни веровати у Васкрсење Христово, нити у живот. Да ли је, међутим, могуће да се осуђеник на смрт макар мало не обрадује и да не заигра срце његово на вест о помиловању, макар тај глас био непоуздан и нелогичан? То је могуће само ако није свестан свога положаја, да је угрожен смрћу, која прети да га врати у ништавило. Све то се управо дешава нашој цивилизацији, данашњем човеку. Он је заборавио на смрт. А томе смо и ми хришћани много допринели, јер га нисмо опомињали да се у Цркви учествује зарад ослобођења од смрти. Зато он данас нема потребу за Богом и не радује се васкрсењу и вечном животу. Савремени човек се не бави проблемом смрти, већ другим животним проблемима. Међутим, да се не варамо, децо наша духовна, ниједан проблем људског живота не можемо трајно решити док се смрт не укине. Ни сиромаштво, ни глад, ни непријатељство међу људима, ни болести којима смо свакодневно изложени. Извор свих наших мука и проблема заправо је смрт. Не можемо се ни радовати животу, нити бити ствараоци, за шта нас је Бог предодредио давши нам слободу, ако нас не прожима вера у Христово Васкрсење и нада у васкрсење наше и наших драгих, које ће нам донети Христос када дође у сили и слави и када коначно победи смрт. Ако нисмо свесни да нас сваког трена вреба смрт, не можемо ни тражити да се ње ослободимо, као ни то да будемо ствараоци. Јер живети у исто време значи и борити се против смрти. Узрок нашег нехаја према смрти налази се у човековом самољубљу. Немамо љубави према другом човеку и свему што је Бог створио зато што уопште не живимо на основу љубави, већ на основу сопствене, људске логике. Смрт се, ипак, не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи без љубави према другом. Само кад волимо неког и кад нас неко воли, схватамо шта значи живети и, истовремено, смрт нашег вољеног бића открива нам сву своју страшну нихилистичку моћ. Зато у нашој реалности руку под руку иду човекова отуђеност, самољубље, мржња или незаинтересованост за другог, бела куга, уништење природе и сличне пошасти, као и неверовање у Бога, тј. атеизам. Логика нас, заправо, погрешно учи томе да је у њеном остварењу наше уживање и наша срећа. Стога је савремени човек и незаинтересован за Бога и веру у њега, за веру у васкрсење. Вера почиње тамо где се надилази разум и почиње љубав према другом. Само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и Свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо. Зато отимајмо се из чељусти смрти и сједињујмо се са Господом, отимајмо од смрти све оно за шта смо одговорни и све што волимо, уносећи то у заједницу с Христом и сједињујући све са њим. Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер сви они само једно желе – живот вечни. Њега нам може једино Господ дати. Зато их поздравимо радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2018. године Извор: Саборност.орг