Претражи Живе Речи Утехе

https://srpskipravnickiklub.rs/2020/04/14/verujem-cenjena-glavo-da-si-i-ucio-pravo.html ... Да сваком судиш поштено (…) вели песма, а шта би се могло рећи о функционисању нашег правног система у овом ванредном стању? Власт и „струка“ (лекари) отпочетка епидемије наглашавају да је „живот најважнији“, али мора се указати бар на неке примере неуставности, за бољи дан после. Да буде јасно, српски уставни систем није укинут (нема окупације, ни револуције), нити је Србија у рату - оружаном сукобу држава и људи, већ у ванредном стању где „јавна опасност“ (ковид-19), процењено је, „угрожава опстанак државе или грађана“ (чл. 200 Устава). Не треба нам ни метафора о рату, колико год да је употпуњује министар војни у униформи, можда заборављајући да се она у епидемијама не носи (као цивил, „теренску униформу“ може носити у другим, тачно наведеним приликама). Прескачем одговор на питање је ли ванредно стање неуставно уведено, можда то каже Уставни суд, али већ првом „Уредбом о мерама за време ванредног стања“ (15. март) овлашћују се министарства унутрашњих послова и здравља да ограниче слободу кретања, иако то, по Уставу, може једино Влада. Влада сигурно зна да нема „промета надлежности“ међу највишим органима власти – не може, примера ради, Скупштина поверити суду доношење закона ни у ванредном стању - тако ни Влада своја уставна права у ванредном стању не може пренети на министарство. Влада је та која прописује мере одступања од људских права,уз супотпис председника Републике (чл. 200 Устава). Са Владином уредбом председник Републике се саглашава, потврђује је, отуда је нејасно зашто је он на овој и каснијим уредбама првопотписани доносилац. Већи број наших грађана је неки дан пре или после увођења ванредног стања ушао у Србију, са пасошем или личном картом. Није било медицинског прегледа ни присуства санитарног инспектора који би тим грађанима, по Закону о заштити становништва од заразних болести, издао усмено или писано решење о карантину. Али накнадно донетом наредбом министра здравља о увођењу карантина (17. март) обухваћени су и ти грађани. Овде је неуставно повратно дејство наредбе (забрана ретроактивности, чл. 197 Устава) коју је донео неовлашћени орган – министарство (мора Влада), а грађани нису ни знали за своју обавезу - она и не постоји јер у време преласка границе нема правног акта, по закону обавезног. Ти грађани су евидентирани и против оних који нису нађени у самоизолацији покренути су кривични поступци за дело непоступања по мерама за време епидемије, у којима јавно тужилаштво предлаже одређивање притвора и суд га најчешће одређује. На овакву кривичну и прекршајну „строгоћу“ (министар је, а не Влада, донео и наредбу од 18. марта која уводи прекршајну одговорност за кршење „полицијског сата“) у којој се изричу затворске казне додатно компликује чињеница да поступци не могу правноснажно да се заврше за време ванредног стања (осим признањем кривице) јер не теку жалбени рокови (уредба од 15. марта). Питање је да ли ће поступци моћи да се окончају и по престанку ванредног стања јер тада престају мере одступања од људских права које су правни основ ових суђења (чл. 202 Устава, вид. уставно проблематичан чл. 5 ст. 3 Кривичног законика). Следећи проблем нашег режима ванредног стања, посебно у вези са предстојећим Васкрсом (19. април), тиче се уставне одредбе да мере одступања од људских права ни у ком случају нису дозвољене у погледу слободе вероисповести (чл. 202 и 43). То значи да се „полицијским сатом“ или другим актом не могу спречити грађани да похађају верску службу. Ограничење или укидање слободе кретања не може се односити на одлазак и боравак на обреду у верском објекту јер би то значило ограничење слободе вероисповести, а за тако шта нужно је променити Устав (не може се мењати за време ванредног стања). Ове и друге примере неуставности са којима живимо треба гледати управо у духу струковно-политичке пароле да је у борби са болешћу живот најважнији. Јер у дану после, када све ово прође, ако права и слободе остану гажене живот је заправо изгубио. Са оваквом правном праксом се не сме наставити.

https://srpskipravnickiklub.rs/2020/04/16/ima-li-nesto-trulo-u-drzavi-svedskoj.html ... 16.4.2020. • Бранислав Ристивојевић Пандемија КОВИД-а која је захватила скоро цео свет довела нас је у ситуацију да можемо да посматрамо различите приступе које имају различите државе у решавању последица које она изазива. Ти приступи варирају у широком спектру од крајње рестриктивних као што је индијски (потпуни полицијски час за милијарду људи) до крајње либералних као што је шведски (контролисано заражавање становништва у сврху постизања имунитета). Будући да је већина здравствених власти реакцијом ближа Индији него Шведској, критика коју шведске власти трпе да се поигравају са јавним здрављем заслужује пажњу. Колико је ова критика основана? Савремена епидемиологија помаже владама да изврши избор мера здравствене политике које ће предузети у некој пандемији на основу математичких модела који прорачунавају која мера ће имати највише дејства. Ти модели параметре које сматрају релевантним за прорачун траже у карактеристикама болести или друштва у којем она влада. Када је болест у питању недостају сазнања о њеним најелементарнијим карактеристикама, нпр. како се све шири болест (осим капљично), колико вирус преживљава у ваздуху, води или контактним површинама и колико су маске делотворне (нарочито на отвореном). Када су у питању карактеристике друштва од значаја за ове моделе највећи проблем су оне специфичне, које и најбољи од модела не могу да захвате: одговор становништва на болест условљена његовим здравственим, санитарним или прехрамбеним навикама и културом, демографске разлике (структура и распоред становништва) или разлике у друштвеним појавама (структура породице, природа социјалних веза итд.) које су важне за ширење болести итд. Управо одређене специфичне карактеристике шведског друштва говоре у прилог тезе да њена стратегија није потценила болест. Густина насељености Шведске је 4 пута мања од шпанске и 10 пута мања од италијанске. Има само једну агломерацију (Штокхолм) са око 1,5 милиона становника: остало станоништво живи раштркано у мањим срединама. За разлику од Италије или Шпаније етнички је хомогена (91% становника су пореклом Швеђани) а друштво је у класном смислу егалитарно (скоро 90% људи живи од плате) па нема мањина које у правилу чешће оболевају. Има 20% већи БДП од Италије и 40% од Шпаније, што говори да има здравије становништво (богатство је најважнији социјални чинилац здравља). Породица није проширена (различите генерације не живе заједно), деца се рано осамостаљују, а чест је случај самохраних родитеља, па је просечан број укућана можда и најмањи у Европи. Социјална дистанца између људи је самом културом већ велика јер су људи, у односу на Медитеранце, по природи интровертни. Податке о свакој појединој карактеристици болести или друштва, тзв. „инпуте“, епидемиолозима достављају клиничари који се на терену боре са болешћу или статистичари. Нажалост, и они су недовољни. Наиме, ова болест је толико нова да математичка епидемиологија скоро да нема с чим да напуни моделе. Они се пуне скоро искључиво подацима из држава које су се већ избориле са болешћу (Кина) па су податке обрадиле или су прве биле на удару болести са толико високим бројем оболелих да постоји обиље, необрађених, података (Италија). Ти подаци имају само ограничену употребну вредност када је у питању рачун за Шведску (или Србију). Као и већина других држава Европе Шведска нема податке за најважнији параметар, а то је број заражених у популацији, јер не ради масовно тестирање. Закључак је да су параметри модела непотпуни, а подаци недовољни и непоуздани, јер модели не добијају потребне „инпуте“. Из ових разлога нема поуздане процене потребе и делотворности појединих здравствених, социјалних или економских мера.Све ово указује да су предвиђања којaговоре како ће било која земља која не користи полицијски час, да се суочи са хиљадама мртвих, слично Италији или Шпанији, једноставно неоснованa. Од свих карактеристика болести које модели користе најважнија који недостаје за било какву озбиљну процену ефикасности мера јесте обим болести у популацији. Када би се масовно тестирало знало би се следеће: а) ко је међу онима који немају симптоме болести већ био заражен, односно колико је већ људи имуно на болест; б) колика је стварна смртност код ове болести, односно колико је опасна. Ово су најважније карактеристике болести којeсу неопходнeза закључак да је полицијски час за сво становништво (а то је практично карантин јер су људи затворени) боља мера од контролисаног пуштања да болест циркулише у популацији која није посебно угрожена. Ако је смртност релативно мала, а проценат оболелих без икаквих симптома тј. имуних релативно велик, карантин је бесмислица јер се контролисаним заражавањем тешко достиже граница способности (број фамозних респиратора) иоле уредног здравственог система да лечи оболеле људе. Ова граница се изражава бројем кревета у болницама, а не бројем заражених! Циљ сваке разумне здравствене политике код заразних болести јесте заражавање популације јер је то једини начин за постизање имунитета популације како би се оно вратило редовном животу. Имунитет се постиже било вештачки вакцином, било природним путем. Неко ће приговорити да код друге људи умиру. Наравно, али не треба бити у заблуди да прва нема смртних последица. Будући да сва медицинска средства имају своје котраиндикације у виду оболевања и смрти, рачуницу треба избалансирати смртним исходима изазваним новом вакцином. Она ће бити већа од просечне јер ће вакцина за КОВИД бити развијена и тестирана на брзину, што повећава могућност грешке, па самим тим и контраиндикација у виду смрти. Ако је делотворна вакцина по свим проценама годину и по далеко, питање на које мора да одговори свака власт која се определи да је чека јесте да ли има луксуз да толико дуго држи становништво у карантину? Шведска ће ако настави да истрајава на стратегији контролисаног заражавања имати релативно брзо достигнут имунитет у већем делу становништва и без вакцине. Државе које спроводе потпуни карантин у виду полицијског часа нису у стању да развију имунитет у становништву па ће самим тим поново бити подложне овој епидемији када се она врати следеће зиме. Тадаће опет морати да уводе полицијски час, што ће опет водити још већем паду у националним економијама јер ће ова мера бити уведена у окружењу последица првог карантина. То су испражњене државне касе и огромне масе свеже незапослених. То је рецепт за потпуну пропаст. Лажна је теза да се овим различитим стратегијама борбе са болешћу бира између становништва и привреде. Потпуни карантин, наиме, потпуно уништава народну привреду јер је потпуно зауставља (овде су даља објашњења потребно само магарцима). Уништена народна привреда води општем сиромашењу становништва, а оно је најважнији и најснажнији фактор сваковрсног, и душевног и телесног, оболевања становништва (ако су овде некоме потребна даља објашњења онда је он већ обермагарац). У коначном свођењу обрачуна потпуни карантин ће имати далекосежнији утицај на смртност популације од контролисаног заражавања. Код карантина народ ће дуго времена умирати од свих могућих болести, код контролисаног заражавања само од једног у кратком року. Само за оне који аматерски посматрају епидемиологију свака пандемија представља искључиво здравствени проблем. Здравствена политика једне одговорне државе се у првом реду састоји од мера социјалне и економске политике јер свака епидемија има своју социјалну и економску димензију. Државе које предузимају социјалне и економске мере у стању епидемије без правих података о карактеристикама болести са којом се суочавају и без процене дугорочног утицаја тих мера на друштво ће изгубити битку не само са КОВИД-ом већ са свим болестима. Разуман епидемиолог би схватио да у борби са болешћу за коју нема нити вакцине нити лека, избор који неке власти имају није између добра и зла, већ између два зла: брзе смрти малог броја људи или агоније великог.Мање је зло пустити да се болест рашири у општој популацији, а усредсредити ресурсе на заштиту ризичних група у њој, него учинити сву популацију подложну читавом спектру болести које прате сиромаштво. Свако ко доноси здравствене мере у оваквој ситуацији мора имати на уму да је епидемиологија у првом реду статистика. Тако је она наука великих бројева: становништво је њој на првом месту, појединцима се она не бави. Што се већи део популације заштити имунитетом на што дужи рок, то се боље савладавају трајне друштвене и економске последице епидемија. Да парафразирам Стаљина: смрт једног човека је трагедија, живот хиљада је успешна епидемиологија.

Дакле, молим за помоћ. Најозбиљније. Проблем који имам је следећи. Кад год кренем да попуњавам неки образац, уговор или било какав сличан документ написан "правничким језиком" потпуно се изгубим. Очекујем нека јасна поља као што су ове форме за регистрацију на интернету или сл. а наиђем на потпуно неразумљиве ствари. Што више читам све ми се више мути у глави и све мање разумем. По правилу, први покушај се заврши тако што се изнервирам, дигнем руке и оставим за касније. Иначе немам проблем да разумем релативно комплексне ствари из других области. Мислим да ни у једној области живота немам проблем као са тим. Само за те правничке документе сам тотално глуп. IQ < 50. И изузетно је фрустрирајуће искуство... Управо се нервирам са неким формама па реко ајде да питам на форуму, тамо све знају. Где грешим? Шта не знам? Како решити тај проблем? Има ли још неко са сличним стварима?