Претражи Живе Речи Утехе

Пре неколико дана имао сам пост о нападима панике. Тако осетљива тема, али тако друштвено стигматизована. Читајући објављене коментаре, поново сам осетио дубоку горчину и разочарење, посебно од оних који кажу да воле Бога и да су чланови Цркве. Наравно, начин на који свако од њих дефинише Бога или Цркву је, на крају крајева, веома субјективан и често веома далеко од онога што је Христос желео. Шта сам нашао у коментарима? 1. Религиозна грубост (отврдњавање), као што су: "грешник си, зато трпиш ово...", "да имаш веру ништа ти се не би десило...", "покај се и све ће се решити ..." Зар се не сећају Христа који, кушан од ђавола да се избаци из храма, одговара да је писано да не куша Бога? Да ли заборављају да је у Гетсиманском врту када се Христос молио, „његов зној био као капи крви које су падале на земљу“ (Лк. 22:44)? Да ли је згрешио? Или није имао вере? Зар не знају да су се светитељи разболели, патили, узимали лекове, имали телесне и душевне болести? Болест је чињеница карактера (палог) створења а не греха и кривице! Зато се људи разболе. Невероватно је како људи пате, а ми их кривимо за њихову муку! Сви болесни треба да осете да Бог није против њих, већ да пати са њима, да је "узео на Себе наше муке, и натоварио Себе нашим патњама" (Ис 53,4). 2. Верска збрка и незнање. "Не требају нам психолози, не требају нам лекови, ако имамо веру, све лечи..." Колико незнања из средњег века још носимо у себи! Из времена када су наука и вера биле супротне мере. Како је могуће да хришћанин нема елементарну врлину смирења да може да каже "не знам, не знам добро, спреман сам да саслушам и сазнам?" Хришћанин није свезнајући, већ ученик живота. Љубитељ понизности која му омогућава да слуша, учи, зна, разуме и воли. Најосетљивији човек, пун осећања, јесте хришћанин који, по светом Порфирију, мора да буде "песник" да би се спасао. Говоримо о таквој осетљивости. Не знам како, али има људи толико јаких да ме згњече. Има људи који знају толико да ме испуњавају сумњом. Имају толико "одговора" да гуше свако питање. Уморан сам од оних који "све знају". Другу половину живота тражићу оне који ћуте јер много осећају, а мало причају. Боже, не желим да ми даш снагу да постанем јак, радије бих да ме повреди љубав него нерањив себичност. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02BVt6GCvF2wVPo1uv9JnWk2CyKtTE6M3uijdD2ZLpp99UkmsPGEHENSmPBmGaPkDl/

Пре неколико дана имао сам пост о нападима панике. Тако осетљива тема, али тако друштвено стигматизована. Читајући објављене коментаре, поново сам осетио дубоку горчину и разочарење, посебно од оних који кажу да воле Бога и да су чланови Цркве. Наравно, начин на који свако од њих дефинише Бога или Цркву је, на крају крајева, веома субјективан и често веома далеко од онога што је Христос желео. Шта сам нашао у коментарима? 1. Религиозна грубост (отврдњавање), као што су: „грешник си, зато трпиш ово...“, „да имаш веру ништа ти се не би десило...“, „покај се и све ће се решити ...” Зар се не сећају Христа који, кушан од ђавола да се избаци из храма, одговара да је писано да не куша Бога? Да ли заборављају да је у Гетсиманском врту када се Христос молио, „његов зној био као капи крви које су падале на земљу“ (Лк. 22:44)? Да ли је згрешио? Или није имао вере? Зар не знају да су се светитељи разболели, патили, узимали лекове, имали телесне и душевне болести? Болест је чињеница карактера (палог) створења а не греха и кривице! Зато се људи разболе. Невероватно је како људи пате, а ми их кривимо за њихову муку! Сви болесни треба да осете да Бог није против њих, већ да пати са њима, да је „узео на Себе наше муке, и натоварио Себе нашим патњама“ (Ис 53,4). 2. Верска збрка и незнање. „Не требају нам психолози, не требају нам лекови, ако имамо веру, све лечи...“ Колико незнања из средњег века још носимо у себи! Из времена када су наука и вера биле супротне мере. Како је могуће да хришћанин нема елементарну врлину смирења да може да каже „не знам, не знам добро, спреман сам да саслушам и сазнам“? Хришћанин није свезнајући, већ ученик живота. Љубитељ понизности која му омогућава да слуша, учи, зна, разуме и воли. Најосетљивији човек, пун осећања, јесте хришћанин који, по светом Порфирију, мора да буде „песник“ да би се спасао. Говоримо о таквој осетљивости. Не знам како, али има људи толико јаких да ме згњече. Има људи који знају толико да ме испуњавају сумњом. Имају толико „одговора“ да гуше свако питање. Уморан сам од оних који „све знају“. Другу половину живота тражићу оне који ћуте јер много осећају, а мало причају. Боже, не желим да ми даш снагу да постанем јак, радије бих да ме повреди љубав него нерањив себичност. o. Хараламбос Пападопулос facebook.com/PrHaralambosPapadopoulos/

Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин: Против вируса страха, панике и маловерја. У циклусу својих Великопосних и Пасхалних проповеди, сада, у години вируса короне – COVID 19, један од наших свештеника из Српске Православне Цркве из Северне, Средње и Јужне Америке, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, Новосађанин иначе, одржао је Васкршњу проповед на Пасхалном вечерњу, првога дана Васкрса. Надовезујући се на крај своје проповеди о Великом петку, прота Милош је позвао своје парохијане, али и све оне који су ову проповед могли да чују на друштвеним мрежама, да му се придруже и да посете једну баку. Ни измишљену, ни замишљену, већ свакако могућу. Једну од многих усамљених старица које су можда једини житељи безбројних српских засеока. Желећи да радост Васкрса подели са том баком, са свима нама, али и са онима који се управо сада – без имало суптилности и стила – обрушавају против Цркве, прота је у другом делу своје беседе казао и ово: Бака се припремила и отпочела своје великопосно путовање, које завршава обасјана радошћу. Зашто нам је данас добро бити у тој кућици, са том милом и честитом старицом? Рећи ћу вам зашто је мени толико и драго и мило, али и неопходно да будем уз њу. Кренуо сам ка тој кућици да бих са баком поделио васкршњу радост, јер она не зна ни за пандемију, не зна ни за забране, и добро је што не зна. Она је само испуњена љубављу и оним што је научила током првих седам година живота. О, учила је наша бака од живота, од звездâ, од шумâ, од птицâ, од мудрости коју Господ даје човеку и од страха Божјег који је почетак сваке мудрости. Од тога се бака учила и научила, и зато у њој вечито пребива радост, зато желим да одем до ње, па позивам све вас, али, ево, ја ћу први закуцати на та врата. Бака ће љубазно отворити, а ја ћу је замолити: „Бако, да ли смем да узмем неколико јаја васкршњих, које сте тако чаробно лепо украсили и да однесем нашој браћи и сестрама?ˮ Она ће свакако рећи: „Узми сине, узми чедоˮ. И ја ћу тада узети једно јаје и однети га моме брату, који је Цркву упоредио са нарко-картелом, а онда отишао чак и корак даље па рекао, пре неки дан, да Црква заправо врши биолошки тероризам и да би је због тога требало судити, тужити. Не знам како ће се понашати када му принесем једно црвено јаје. Можда ће мислити да је и то покушај тероризма, али, у сваком случају, ми и њему желимо благословен, радостан и срећан овај Празник. Онда бако, смем ли да узмем још једно јаје па да однесем оној сестри која је онако, непримерено, како никад Србин говорио није, говорила о причесној кашичици? Баш због тога што ми никога не проклињемо, али преклињемо, коленопреклоно преклињемо, свакога, па тако и њу, да се призове к себи и једноставно да дође у недра ове радости која једноставно јесте. Дакле, једно јаје је намењено и за ту нашу сестру. А бако, смем ли бако да замолим за још једно јаје па да га однесем оном брату који има намеру да укине часове верског образовања у нашим школама? То је тако озбиљно и строго рекао, ја мислим, да ће се можда, макар мало, упитати, ако не и замислити над овим јајетом и шта све ово јаје може да му каже и чему све може да га научи. Али, бако, ево, последња молба. Молим те бако, могу ли још само једно, још само једно јаје? Оно је намењено оној сестри која се брине за нашу равноправност, да смо сви равноправни. Да, она је ипак у нечему у праву када каже да смо привилеговани ми, верници Српске Православне Цркве, и уопште верници. Да, сестро драга, привилеговани јесмо, али само у погледу једнога – а то је у погледу радости, у погледу радости коју овај свет нити може да нам дâ, на било који начин да нам пружи, нити ту радост може да одузме од нас. То је наша једина привилегија коју имамо. И због тога, бако, хвала ти од срца, јер ја знам да све то што су они и написали и рекли није ништа друго него да су то све искрице оне обесне немоћи. Обесне, с једне стране свакако, али ипак немоћи. Немоћи! Зато што су неми пред Тајном и онда могу само кроз агресију да испољавају оно што су, и како су, исказали последњих дана у јавним медијима у Србији. А ми – ми им не замерамо. Ми их позивамо на васкршњу трпезу. Ми их даривамо црвеним ускршњим јајима. Ми желимо и са њима да поделимо радост не само данас него и сутра, и прекосутра, и када пандемија прође, јер ми смо сви упућени једни на друге. Сви смо делови једнога тела, и они колико год да имају право, као и свако од нас, да мисле оно што мисле, да верују у оно што верују или да не верују онако како осећају да не верују, у њима ипак постоји оно што се зове духовни код и оно што нас повезује, и они од тога побећи не могу. На самом крају, драги моји, једна цртица која ме је толико обрадовала данас, а стигла је из Србије, ево, прешла преко океана, дошла до овог, још увек хладног града, јер ми смо на Велики петак овде, у Чикагу, имали снег. Све је било завејано, у неким деловима града чак и до четрдесет сантиметара снега. А онда, јуче је отоплило, на Велику суботу. Данас је још топлије и сунчано, скоро сав снег се истопио и око нас заиста природа почиње да казује своје. А цртица коју сам примио из Србије десила се у једном нашем граду у Србији, јутрос, током Васкршњег јутрења, тачније за време опхода око светог храма. Наиме, у том граду, није важно ком, у једном граду у Србији, око једне цркве, група од тридесетак, највише четрдесет људи, заједно са својим свештеницима ишла је стопу у стопу за женама мироносицама. Држали су свеће у рукама. На крају првог круга три пута се иде око храма. Те ноћи, тог јутра заправо, то је било рано јутрос, на први дан Васкрса, тој групи се придружио и један куца, један пас. Не, не, не један од оних финих, углађених паса, један од оних што своје власнике изводе свакога дана, имају право на то. Ја заправо и не знам ко кога изводи сад у тој ситуацији. Дакле, не један од оних паса који одлазе и код свог фризера, који имају и свог зубара, и свог посебног ветеринара, и на крају крајева и треба тако да буде. Треба водити рачуна о њима. Не треба их, руку на срце, претварати баш да буду као наша деца, али љубав врло често не зна границе и ко смо ми да одређујемо ко ће своју љубав у ком правцу и како да усмерава?! Тек, овај куца није био од тих паса. То је био један од оних, како се то у граду из кога сам ја потекао, из кога долазим и у који се увек радо враћам, како се то у нашем граду каже: један од авлијанера. Онај обични, улични пас, који је и свачији и ничији. Да ли сте икада приметили поглед неког од тих авлијанера, поглед који је некако најпитомији, најмилији? Управо зато што није негован, управо зато што свако може да га шутне, зато што га ни нико не храни и свако му по нешто баци. Тај, такав један пас се придружио овој групи верника и уз њих полако ишао и он, други круг, трећи круг и, када је поворка стала испред западних врата храма, у том моменту дођоше и полицијска кола пред храм и двојица млађих милиционера спремише се да изиђу из кола. И баш тада, баш у том моменту пас, који је био окренут према истоку, окренуо се према западу, према њима, и куца који је, све време до тада, био миран одједном је почео да лаје на њих. Полицајци се погледаше, осмехнуше један другом, одмахнуше руком, затворише врата и одоше. Како Господ проналази чудесне начине да нам шаље Своје поруке преко природе, преко биља, преко животиња, јер не заборавимо – Васкрсење Христово обнавља сву твар. Можда ће неком ово изгледати и неозбиљно и недорасло величини овог Празника, али заправо све се данас радује Васкрсломе Христу! Радујмо се и ми, јер – Христос воскресе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети и Свештзени Синод Васељенске Патријаршије у среду,11. марта 2020. позвао је на трезвеност, стрпљење и избегавање панике, јер се нови вирус корона и даље шири, а број потврђених случајева широм света расте. У саопштењу које је потписао Секретаријат Светог и Свештеног Синода, Цариградска патријаршија је захвалила свим здравственим радницима и научницима који раде „самопожртвовано“ на излечењу нове пандемије. Саопштење Светоги Свештеног Синода Васељенске патријаршије због страховања од вируса корона: цео текст Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије, под председавањем Његове Светости васељенског патријарха Вартоломеја, између осталих питања, темељно размотривши чињенице о вирусу КОВИД-19 (корона), а у духу пастирске одговорности, истиче следеће: 1) Упркос озбиљности ситуације, саветује се трезвеност, стрпљење и избегавање панике. 2) Црква је показивала и показује уважавање медицинске науке. Стога Црква охрабрује све вернике да се придржавају званичних упутстава Светске здравствене организације и релевантних изјава и законских прописа које су издале грађанске власти њихових земаља. 3) Васељенска Патријаршија изражава захвалност свима који раде самопожртвовно у сваком здравственом сектору - медицинском, болничком и истраживачком - како би се овој новој пандемији изашло на пут и она лечила. 4) Света Велика Христова Црква зна из опита свог двохиљадугодишњег хода да је Свето причешће „лек за смрт“ и остаје чврсто у православном учењу о Светој евхаристији. 5) Сматра се очигледним да вера у Бога, као трансценденција људског разума, а не као његово укидање, заједно са молитвом ојачава духовну борбу сваког хришћана. Због тога, Мајка Црква Цариграда позива своју духовну децу широм света да појачају своје молитве, тако да, уз Божју подршку и просветљење, ова савремена невоља буде превазиђена. Извор: Инфо-служба СПЦ