Претражи Живе Речи Утехе

Ни смео ни хтео заборавити нисам. То су смрти наше! Да ли за то крив сам? Синиша Михајловић, писац, песник, заточеник многих логора, овим стиховима као да опомиње себе и нас на памћење. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Господ Исус Христос искупитељском и спаситељском жртвом смрћу побеђује смрт. Његове речи ово чините за мој спомен непрекидно нас позивају на Памћење Његове Жртве. Христово Васкрсење је живот у који се човек уграђује. Заборав Жртве је заборав Бога, заборав спасења и живота који нам дарује. Жртве памтимо и спомињемо. Да помене Господ у Царству Своме литургијско је вечно Памћење. Заборав жртве је њено обесмишљавање, поништавaње, победа насиља, смрти. Тако, брига за живот вечни јесте брига за Памћење. Знајући ово, 08. септембра у Јасеновацу су се сабрали архијереји наше и помесних Цркава, свештенство, монаштво и верни народ да и ове године литургијски прославе дуго заборављане Свете новомученике Јасеновачке. Предвођени свештеницима Светоуспенског храма у Новом Саду, Жељком Латиновићем и Милорадом Мировићем и верни народ Епархије бачке учествовао је у овом догађају. Светом архијерејском Литургијом, у манастиру Рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу, началствовао је Архиепископ берлински и германски г. Марко, уз саслужење господе Епископа маринског Инокентија, будимљанско-никшићког Јоаникија, славонског Јована, и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. Молитвена радост започета светом Литургијом настављена је освећењем славског колача и жита у славу Божју и спомен Светих мученика, на једној од јасеновачких хумки. Све присутне о значају празновања (памћења и спомињања) Светих новомученика поучили су својим пастирским беседама домаћин епископ Јован као и епископи Марко и Инокентије. Добри домаћини, епископ Јован и монахиње јасеновачког манастира приредили су свима присутнима трпезу љубави. То је уједно била прилика и за сусрет, разговор са пријатељима са свих страна, нова пријатељства... У наставку дана посетили смо манастир Ораховицу. Ту смо целивали иконе и мошти свете великомученице Анастасије Узорешителнице. Архимандрит Павле (Радусиновић) радосно нас је дочекао беседом и послужењем, као и прота Драган Гаћеша у Кућанцима - родном месту блаженопочившег Патирјарха Павла. Истим речима испратили су нас домаћини и у Јасеновцу и у Ораховици и у Кућанцима - „Долазите нам!” И заиста, човек ходочастећи (Памтећи) и Светим Јасеновачким мученицима увек изнова загрева срце благодаћу и топлином литургијског етоса. Заједничарећи (Памтећи) са Богом, светима и ближњима, крстолико постојећи вертикалом (Бог) и хоризонталом (ближњи) може разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум... (Еф 3,18-19) Сви смо, драга браћо и сестре, на то свето место, позвани јеванђелским речима апостола Филипа - Дођи и види (Памти). Милица Петровић, катихета Извор: Радио Беседа View full Странице

Ништа се случајно не догађа на овој земљи, а све што се деси, има вечни смисао. Без Светог Саве, Морачке лавре и ћирилице били бисмо као глава без очију, као очи без зенице Преко писма Ћириловог, морално, умно и духовно сазревали смо кроз векове. Зрење наше записивали смо и посведочили да припадамо озбиљним земал>ским народима. Посебно подвлачим питање ћирилице. Кад се нађете у нашим градовима, то је отприлике као да сте негде у Немачкој или Италији. Кад улазим у Колашин, по писму које видим, као да стижем у Чикаго. Сви натписи али и имена написани су овим писмом. И не мислим на називе хотела или служби, већ и све остале. Тужно је да се у „филџанавнојскоЈ“ Црној Гори понашамо као народ који тек сад започиње своју историју. Или је опет ово наше време оболело од мувљег памћења. Јер мува памти месец, два или три највише. Памћење људи не би смело да буде такво, али да није управо мувље, не бисмо били сведоци стварања новог идентитета и новог човека. Рече ми један од најугледнијих људи у Црној Гори да су од проглашења независности први пут створене њене границе, па ћемо сад да откривамо и стварамо и посебан идентитет Црне Горе. Страхујем од последица процеса који се одвија у таквом духу и управо на основама мувљег памћења. То је посебно опасно што се резултат новог идентитета народа и државе одражава на све области свакидашњег живота. Најтужније, најопакије и најопасније у малој Црној Г ори јесте што је то све утемељено на деобама какве историја није запамтила. Поделе су и раније постојале у Црној Гори. Истина је да смо као народ били склони и братственичким деобама и свађама, као и племенским осветама. Ово што се данас дешава на томе је утемељено, али је још дубље и опасније. У прошлости се наш народ делио по разним основама. Били смо бјелаши и зеленаши, четници и партизани. Сад смо две нације, не чак ни две него три, па није ни три него заправо четири. У једној Црној Гори сад говоримо са четири језика. Данас се користи писмо које су окупатори наметнули 1916. године. Сетимо се само прогона 14 учитеља у Даниловграду који су одбили наредбу аустроуграске окупаторске власти да се одрекну ћирилице и српског језика и да пишу латиницу. Тосеопетпоновило 1941. године, када су туђини тражили и успели да се „Глас Црногорца“, најстарије црногорско гласило, штампа на латинском писму. То су чинили окупатори. Али који су то просветитељи који у 21. веку окупаторско писмо проглашавају за једино званично у Црној Гори. Чак и школска сведочанства исписана су латиницом. Видим да се у Подгорици и на Цетињу латиница користи чак и на фобљима, а не бих се изненадио да се појави и у другим местима. А чини ми се да кад латиница дође до фоба, можемо да будемо сигурни у нашу пропаст. Наставнике, учитеље, професоре гимназија позивам и молим: Кумим вас Богом, немојте своју децу отуђивати од изворног памћења народа које се манифестује управо преко писма ћирилице. Суочени смо са деобама, деобама, деобама. Два језика, два писма, две академије, а покушавају и две цркве да стварају. Влада из Подгорице плаћа такозвану Црногорску православну цркву, која је по много чему копија Хрватске православне цркве из 1942. године. Њу су створили Хрвати, усташе и фашисти, они исти који су се држали принципа „једну фећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати“. Овај процес одвијао се у усташкој Хрватској, а јавља се и данас. Нешто сличнио догодило се и у Црној Гори почевши од 1941. године. У годинама које су уследиле најпре је убијен митрополит Јоаникије, затим 115 најбољих свештеника из Колашина, а потом је суђено онима који су претекли. И то није све. Сетимо се само послератних демонстрација против мог предходника мифополита Данила Дајковића само зато што је бранио да се руши Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Кад сам дошао за мифополита, тамо где је некада било 300 свештеника, затекао сам свега њих 15. Када је отворена прича неке Црногорске цркве, питали су тадашње комунистичке функционере Веселина Ђурановића и Марка Орландића: „Зашто нисте раније покренули тај пројекат?“ Они, такви какви су били, одговорили су да су били убеђени да је Црква у Црној Гори уништена и да је више никада неће бити. Није, међутим, лако с Богом ратовати, а све деобе које су се догодиле и које носимо у својим костима утемељене су у нашим ратним и послератним дешавањима. На томе данас фаде будућност. Нужно је зато да се у духу Светог Саве, великог помиритеља, помиримо као браћа, ми четници и партизани, миловци и момиривци. Да се као браћа зафлимо. ЈБуди смо, какви смо такви смо, и феба да једни другима опростимо и да се вратимо духу братске слоге и заједништва. (Одломак из беседе одржане на Савиндан у Колашину) Извор: Новости View full Странице