Претражи Живе Речи Утехе

О правди се од памтивека говори и пише - можда откако је уопште и почело да се говори и пише... Али до данас ово питање, по свему судећи, није разјашњено – шта је правда и како да је схватимо у животу? Људима је тешко да се сложе око овог питања. Свако од нас жели правду и захтева да се према њему поступа поштено; свако се жали на све могуће неправде које су му учињене, и почиње да тумачи правду као јавну неправду у његову корист. Истовремено, свако је уверен да је његово тумачење исправно и да се према другима односи „потпуно праведно”, али не жели да примети да су сви огорчени његовом „правдом” и да се осећају потлаченим и презреним. Што су животи људи сиромашнији, потлаченији и насилнији, то они све то акутније доживљавају и теже им је да се сложе и договоре са другима. И на крају се показује да има толико „правди“, колико има и незадовољних, и немогуће је наћи једну, праву Правду. Ум не налази тачно решење и све је обрасло лошим и лукавим предрасудама. Из предрасуда извиру лажна учења; она доводе до насиља и револуције, а револуције доносе само патњу и крв, разочарења народа оглушеног страстима. И тако читаве генерације људи живе у предрасудама и пате у разочарењима; а понекад се дешава да се и сама реч „правда” дочека са ироничним осмехом и подсмехом. Међутим, све то не треба да компромитује и поколеба стару, племениту идеју правде, и морамо је, као и до сада, супротставити свакој бескрупулозној експлоатацији, свакој класној борби и сваком револуционарном изједначавању. Можемо бити чврсто уверени да будућност припада њој. А поента је разумети њену суштину. Француска револуција 18. века објавила је и проширила штетну предрасуду да су по рођењу или по природи сви људи „једнаки” и да као последицу тога треба да се према свим људима односимо „једнако”.Ова предрасуда о природној једнакости постаје главна препрека за решавање нашег основног проблема. Јер, суштина правде се састоји управо у неједнаком опхођењу према неједнаким људима. Кад би људи заиста били равноправни, тј. једнаки телом, душом и духом, тада би живот био страшно једноставан и проналажење правде било би превише лако. Довољно би било само рећи: „једнаким људима – једнак удео“, или „свима једнако“ – и питање би било решено. Тада би се правда могла наћи аритметички и остварити механички; и сви би били задовољни, јер би људи практично били као једнаки атоми, као лопте које се механички котрљају од места до места, једнаки идентитету и изнутра и споља. Има ли ишта наивније, једноставније и плиткије од ове теорије? Каква површност – или чак право слепило – може да доведе људе до тако штетних мишљења? Прошло је 150 година од Француске револуције и надали смо се да је ова слепа материјалистичка предрасуда одавно надживела своје доба. И одједном се поново појављује, осваја слепа срца, слави победу и излива на људе читаву лавину недаћа... Заиста, људи су по природи неуједначени и нису једнаки ни телом, ни душом, ни духом. Они се рађају као бића различитог пола; они су природно неједнаке старости, неједнаке снаге и различитог здравља; дате су им различите способности и склоности, различите тежње, дарови и жеље; толико су различити један од другог физички и психички, да је немогуће наћи два идентична човека на овом свету. Рођени од различитих родитеља, различите крви и наследства, одгајани у различитим земљама, различито васпитани, навикли на различита поднебља, неједнако образовани, са различитим навикама и талентима – људи су креатори ствари које нису једнаке и немају исту вредност. Ни духовно нису једнаки: сви имају различите умове, различите доброте, различите укусе; свако са својим гледиштима и са својим посебним осећајем за правду. Дакле, они су различити у сваком погледу. А правда захтева да се према њима понашамо у складу са њиховим личним особинама, а не нивелисањем неједнакости и не давањем људима неоснованих привилегија. Не треба им давати једнаке обавезе: стари, болесни, жене и деца не подлежу војној обавези. Не треба им дати једнака права: деца, ментално болесни и затвореници не учествују у политичким гласањима. Не треба то захтевати од свих подједнако: од малолетних се тражи мање; од оних на власти имамо стожије захтеве итд. И тако, онај ко напусти предрасуде и непристрасно сагледа живот, убрзо ће се уверити да су људи по природи неједнаки, неједнаки су по снази и способностима, по свом друштвеном положају; и правда не може захтевати једнак третман неједнаких људи; напротив, захтева неједнакост за неједнаке, али такву неједнакост, која би одговарала стварној неједнакости људи. Овде се открива главна тежина питања. Има бесконачно много људи; сви су различити. Шта да радимо, да свако у животу добије по својој посебности? Како доћи до свих ових безбројних оригиналности? Како „дати сваком своје“? Нису једнаки, дакле, и треба их третирати по њиховој оригиналности... У супротном ће се појавити неправда... И тако правда уопште не захтева једнакост. Она захтева суштински аргументовану неједнакост. Дете треба чувати и пазити; даје му се читав низ праведних привилегија. Слабе треба поштедети. Уморнима пристаје снисходљивост. Безвољном је потребно више строгости. Поштеним и искреним треба указати више поверења. Поштено је тражити више од надареног човека. Почасти се одају хероју, итд... Зато је правда - уметност неједнакости. У њеном темељу лежи пажња на људској индивидуалности и животној разноликост. Али у њеном темељу лежи и жива савест и жива љубав према човеку. Постоји посебан дар правде, који није својствен многим људима. Овај дар претпоставља добро, пуно љубави срце у човеку, које не жели да повећа број оних који пате, увређених и гневних људи на земљи. Овај дар такође претпоставља живо посматрање, изоштрен осећај за људску оригиналност, способност саосећања са другима. Такви људи одбацују механичко тумачење других према апстрактним знацима. Они су контемплативни, интуитивни. Желе да сагледају сваког човека појединачно и дођу до скривене дубине њихове душе... Зато је правда уметничко начело: она сагледава живот срцем, хвата оригиналност сваког човека, труди се да је тачно процени и суштински се бави њоме бави. Она је "пажљива", "брижна", "друштвена"; она чува осећај мере; склона је саосећању, тактичном снисхођењу и праштању. Има много заједничког са "тактом". Уско је повезана са осећајем одговорности. Она је љубав у самој својој суштини: рађа се из срца и жива је манифестација љубави. Глупо је тражити правду која произилази из мржње, јер мржња је завидна, она води не правди, већ свеопштем изједначавању. Глупо је тражити правду у револуцији; јер револуција дише мржњом и осветом, она је слепа, деструктивна. А правда је сама по себи једна од високих способности човека и залаже се за препознавање и очување истих. Људи ће остварити правду у животу када сви, или у крајњем случају, многи постану њени живи уметници и усвоје уметност суштинске неједнакости. И тада ће се праведни систем свести не на механизам праведних институција, већ на органско интуитивно проналажење специфичних мишљења и специфичних односа за континуирани животни ток људских оригиналности. Правда није птица коју треба ухватити и затворити у кавез. Правда није апстрактно правило за све случајеве и за све људе, јер такво правило изједначава и не „конкретизује” живот. Не треба замишљати правду по шемама „једном заувек“, „за све људе“, „свуда“. Јер она није „једном заувек“, већ је живи ток појединачних уступака. Није „за све људе“, већ за сваког посебно. Она није „свуда“, већ живи са изузецима. Правду не можемо наћи ни у виду општих правила, ни у облику државних институција. То није „систем“, већ живот. Треба да је замислимо као струју живе и конкретне љубави према људима. Само таква љубав може да реши задатак - створиће правду живота, ствараће у животу и у односима људи све суштинскију неједнакост. Зато је у животу важније од свега схватити да је „једном заувек пронађена“ правде - илузија, химера (неостварена фантазија), штетна и глупа утопија. У животу је важније од свега живо срце, које искрено жели стваралачку правду и уверење да људи заиста искрено желе стваралачку правду и да је искрено траже. Ако она постоји, онда ће се људи лако помирити са неизбежним животним неправдама – условним или случајним, и радо ће их прекрити пожртвованим расположењем. Јер ће сви знати да их чека истина, тј. уметничка правда љубави. Иван Иљин приредила: Ј.Г. извор