Претражи Живе Речи Утехе

– Духовни живот се гради на парадоксима. Дакле, пре него што се обрати Богу, човек не примећује своје грехе и чак не претпоставља да треба да се покаје за било шта; а после обраћења признаје да је грешник. Пре него што се обратимо Богу, видимо у себи замишљену праведност; а када нађемо Бога, почињемо да увиђамо своју грешност и слабост. Испоставило се да је наш поглед на себе веома погрешан док се Божија светлост не пролије у душу. У препознавању своје праведности постоји слепило, али у покајању постоји увид. А стварни напредак настаје тек када коначно осетимо и схватимо колико смо слаби и нестабилни без Бога. Парадокс је управо у томе што се спасава душа која себе препозна као изгубљену, али пропада душа која себе сматра спасеном. Процењивати свој напредак на основу спољашњих знакова је грешка. То ће се претворити у то да ћемо иза себе почети да примећујемо измишљене успехе, почећемо конкретно да пребројавамо колико смо добрих ствари урадили: дали смо милостињу просјаку, превели бабу преко пута, престали смо да се кунемо, не пијемо, не пушимо, никога не ударамо... Иза таквог статистичког обрачуна у душу улази уображеност, а иза уображености опадање. На пример, један младић је одлучио да престане да пуши. Одустао је од пушења првог дана поста – одлично. Након тога, у тоалету где је претходно пушио, прилепио је цигарету на врата и написао: „Ја сам." Оваквим гестом желео је да нагласи да је смогао снаге да савлада своју слабост, тако да је сада био потпуно равнодушан према цигаретама. Међутим, две године касније, када су се појавиле потешкоће, поново је почео да пуши, и то много. Зато јеванђелско савршенство почиње заповешћу: „Блажени сиромашни духом...“ Све наше духовне победе можемо остварити само силом Божијом, а себи не можемо веровати. Свој духовни живот морамо градити не пребројавањем својих добрих дела, већ уочавањем конкретних слабости у себи које раније нисмо приметили и на којима би требало да радимо у блиској будућности. Завирите у себе и видите шта се дешава са вашим срдачним осећањима, када сте били неправедно оптужени, укорени, када је неко други био дражи од вас – и видећете колико у вама има хришћанина. „Приче за спомен“ говоре како су братија хвалила једног монаха. Када је монах стигао, свети Антоније је одлучио да испита да ли може да поднесе увреду, и видевши да не може да поднесе, рече: „Када је споља све пристојно, изнутра раздиру страсти: огорченост, потрага за нашом личном „истином“... Ако изгубим живце на нечију шалу или прекор, онда то значи да у мени нема духовног раста. Ако ме само нечије речи могу лишити менталне равнотеже, где је онда моја духовна снага и зрелост? Духовно идемо напред тек када негативност других људи, њихови приговори, огорчење, раздраженост више не гасе нашу љубав према њима, кад душа толико воли да је није могуће повредити било каквом увредом, када почнемо да се радујемо успесима ближњих, заборављајући на себе...То може бити прва пројава доброте у нама. Али то се остварује само у светлу стремљења ка Богу и искреног покајања за своје духовне слабости. У том смислу, исповест не треба да буде формално набрајање свих нама заједничких недостатака, већ, пре свега, исповест о специфичним духовним проблемима, болним тачкама у животу, које је тешко одмах решити. Пажљивије погледајте о шта се стално спотичете, чега се можда стидите да признате... - то је оно што треба да урадите и тада сигурно неће бити стагнације. Нека нам Господ свима помогне да не погрешимо на путу духовног живота. Свештеник Валериј Духањин https://pravoslavie.ru