Претражи Живе Речи Утехе

– Духовни живот се гради на парадоксима. Дакле, пре него што се обрати Богу, човек не примећује своје грехе и чак не претпоставља да треба да се покаје за било шта; а после обраћења признаје да је грешник. Пре него што се обратимо Богу, видимо у себи замишљену праведност; а када нађемо Бога, почињемо да увиђамо своју грешност и слабост. Испоставило се да је наш поглед на себе веома погрешан док се Божија светлост не пролије у душу. У препознавању своје праведности постоји слепило, али у покајању постоји увид. А стварни напредак настаје тек када коначно осетимо и схватимо колико смо слаби и нестабилни без Бога. Парадокс је управо у томе што се спасава душа која себе препозна као изгубљену, али пропада душа која себе сматра спасеном. Процењивати свој напредак на основу спољашњих знакова је грешка. То ће се претворити у то да ћемо иза себе почети да примећујемо измишљене успехе, почећемо конкретно да пребројавамо колико смо добрих ствари урадили: дали смо милостињу просјаку, превели бабу преко пута, престали смо да се кунемо, не пијемо, не пушимо, никога не ударамо... Иза таквог статистичког обрачуна у душу улази уображеност, а иза уображености опадање. На пример, један младић је одлучио да престане да пуши. Одустао је од пушења првог дана поста – одлично. Након тога, у тоалету где је претходно пушио, прилепио је цигарету на врата и написао: „Ја сам." Оваквим гестом желео је да нагласи да је смогао снаге да савлада своју слабост, тако да је сада био потпуно равнодушан према цигаретама. Међутим, две године касније, када су се појавиле потешкоће, поново је почео да пуши, и то много. Зато јеванђелско савршенство почиње заповешћу: „Блажени сиромашни духом...“ Све наше духовне победе можемо остварити само силом Божијом, а себи не можемо веровати. Свој духовни живот морамо градити не пребројавањем својих добрих дела, већ уочавањем конкретних слабости у себи које раније нисмо приметили и на којима би требало да радимо у блиској будућности. Завирите у себе и видите шта се дешава са вашим срдачним осећањима, када сте били неправедно оптужени, укорени, када је неко други био дражи од вас – и видећете колико у вама има хришћанина. „Приче за спомен“ говоре како су братија хвалила једног монаха. Када је монах стигао, свети Антоније је одлучио да испита да ли може да поднесе увреду, и видевши да не може да поднесе, рече: „Када је споља све пристојно, изнутра раздиру страсти: огорченост, потрага за нашом личном „истином“... Ако изгубим живце на нечију шалу или прекор, онда то значи да у мени нема духовног раста. Ако ме само нечије речи могу лишити менталне равнотеже, где је онда моја духовна снага и зрелост? Духовно идемо напред тек када негативност других људи, њихови приговори, огорчење, раздраженост више не гасе нашу љубав према њима, кад душа толико воли да је није могуће повредити било каквом увредом, када почнемо да се радујемо успесима ближњих, заборављајући на себе...То може бити прва пројава доброте у нама. Али то се остварује само у светлу стремљења ка Богу и искреног покајања за своје духовне слабости. У том смислу, исповест не треба да буде формално набрајање свих нама заједничких недостатака, већ, пре свега, исповест о специфичним духовним проблемима, болним тачкама у животу, које је тешко одмах решити. Пажљивије погледајте о шта се стално спотичете, чега се можда стидите да признате... - то је оно што треба да урадите и тада сигурно неће бити стагнације. Нека нам Господ свима помогне да не погрешимо на путу духовног живота. Свештеник Валериј Духањин https://pravoslavie.ru

Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама. Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој. Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије. Благодат Господа нашег Исуса Христа... Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш. Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе. ...љубав Бога и Оца... Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо. А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству. ...заједница Светог Духа... – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице. ...нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос. Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне. Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку. Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве. Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима. Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека. Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери. Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију. Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити. Извор: Православие.ру

У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска

У 28. недељу по Педесетници, 9. децембра 2018. године, верни народ нововарошког краја сабрао се у великом броју у храму Свете Тројице у Новој Вароши око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија, пројавивши јединство Цркве Божије на овом простору. Епископу су на Божанској Литургији саслуживали свештеници овог светог храма и протођакон Никола Перковић, а црквени хор “Свети краљ Владислав” из Пријепоља појањем је улепшао службу Божију. Литургијска радост умножена је и великим бројем причасника који са страхом Божијим, вером, љубављу и смелошћу приступише Чаши Христовој и сјединише се са Господом. Звучни запис беседе Тумачећи јеванђелски одељак о слепцу којег је Господ исцелио, Преосвећени Владика је рекао да је слепи човек прогледао захваљујући својој чистој вери и личном, искреном односу према Господу, отворености његове душе према Господу. – Управо овај веома гласан догађај поставља нама многа питања: разговарамо ли ми са Богом и како разговарамо, стојимо ли пред Богом и како стојимо… Свако од нас стоји пред Богом, само што нису сви свесни тога, сви то не виде али Бог види. Бог види свакога од нас, види где је свачије срце, је ли близу Њега или далеко, где је наш ум, је ли окренут ка Богу или у супротном правцу. А стајање пред Богом поставља многе захтеве јер се не може било како стајати пред Богом. Треба да стојимо долично пред Богом, долично Бога, долично тог нашег односа са Богом – рекао је Владика нагласивши да је важно да се запитамо јесу ли нам чиста срца док стојимо са Богом, јесу ли напуњена љубављу или мржњом, завишћу, горчином или клеветом. Након Божанске Литургије, старешина храма протојереј-ставрофор Лазар Вељанчић позвао је Епископа и народ на заједничарење за трпезом љубави. Извор: Епархија милешевска