Претражи Живе Речи Утехе

Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као штo се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља. Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку. Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства. Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљуисто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις). Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“. Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца. У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“ И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“ У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију, мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао. Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82. Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794). Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихија подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“ Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство. Митрополит диоклијски Калист Вер

Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове. Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу? – Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва. Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет? – Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама. Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери? – Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу. Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате? – Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству. Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу? – Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство. Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори? – Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе. Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено. Неки људи овде верују да је то политичко извињење. – Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи. Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима? – Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија. Извор: Искон, бр. 8 (2005), 76-81 теологија.нет