Претражи Живе Речи Утехе

СРБИЈУ је првом медаљом на Олимпијским играма обрадовао Дамир Микец. Упуцао је Микец сребрну медаљу у дисциплини ваздушни пиштољ на 10 метара, то је уједно била прва медаља за нашу земљу.

Васо Поповић , војни свештеник у бијељинској касарни, мера вредности српске младости. Одликовао га председник Додик поводом . Признање је част, али више обавеза да од себе дам најбоље и највише ВРЕДНОГ и честитог човека, спремног да пожртвовано ради за добро Републике Српске, треба наградити. Истаћи његов рад, као пример и као путоказ да можемо бити бољи него што јесмо. Да сопственим примером подстакнемо друге на путу племенитости и узвишене службе народу и отаџбини. Васо Поповић, војни свештеник, тај је узвишени пример, вредан Медаље заслуга за народ. Овим речима је Милорад Додик образложио уздарје које је поводом Дана Српске уручио свештенику Васи Поповићу из бијељинске касарне „Војвода Степа Степановић“. Младог човека са својих тек 36 година, оца троје деце, није збунио аплауз који је трајао, трајао… Примио је Медаљу, достојног образложења. Одговорио је: – Ово признање је велика част, али више обавеза да од себе дам и дајем најбоље и највише што могу. Бијељина, Семберија, Република Српска, касарна имена славног војсковође из Првог рата. Упоран је снег, шиба и ветар, одозго, с Мајевице „преливоде“. Њу је Васо Поповић прешао као дете избегло из Тузле, у колони последњег рата. У Бијељини је нашао уточите с незаборавом на завичај, на који, ни крив ни дужан, нема право осим у срцу и сновима. Питамо се: каква је то земаљаска правда која недужну избегличку децу лишава завичаја? Коме су она и зашто дужна да болују вечити бол изгона, због белега другог и другачијег од оних који су, у потоњем рату, узели себи за право да је наше – њихово. Не жели Васо Поповић, данас протонамесник и војни свештеник који је одлуком Министарства одбране Босне и Херцеговине постављен на одговорну и надасве часну дужност, да у свом одговору било кога повреди. Сви народи бивше нам државе патили су исту патњу. Само каже: – И, стварно, зашто би мене као дечака који није знао ни шта је рат, нити је у тој несрећи било ко од мојих имао било какву улогу, лишио завичаја? Зашто ја немам право на завичај? Малена црква је у касарни. У предвечерје звони звоно. Удара упорно, док малена поворка знатижељних људи урања под сводове храма цара Лазара, у којој војска, по жељи и опредељењу, уз молитву батаљонског свештеника Васе, налази мир између немира јутра и вечери – на јутрењима и повечерјима своје православне вере. На веру, подсетимо, у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, имају сви њени припадници: Бошњаци, Хрвати и остали, у својим храмовима, уз своје свештенике. Изостављамо, намерно, официјелне делове службовања војног свештеника. Намера нам је да суочимо живот овог младог Васе Поповића са овим маленим храмом, који је он, на свој начин, узвисио, тако да нема дана да неко овде не дође, а оде са успоменама и преиспитивањима: колико је, тек, мало потребно за незаборав. Не бавимо се тиме како би овај храм изгледао без Васе Поповића. Него како изгледа данас, како се то каже, под његовим старешинством које је преузео пре деценију и по, и коју годину још, када је започео темељну обнову овог чудесног места. Тада је црквица Светог Лазара постала не само храм, већ и својеврсни музеј у коме се спајају сва српска знамења, од Балканских ратова, Првог, Другог и потоњег рата. Он, Васо Поповић, ђак Богословије у Фочи, а потом дипломац Кијевске духовне академије, није имао дилему. – Намера ми је била да спојим све што је наш народ преживео током протеклог века – каже нам. – Сматрао сам да српски јунаци и њихови подвизи живе док је живо сећање на њих. То није животно важно само за моју, већ и за генерације које долазе. Образован, елоквентан, леп…, овај млади човек, упоредо са дужношћу војног свештеника, упоредо са својим основним обавезама, није жалио за временом да у Бијељини, у срцу Семберије која му је пружила уточиште, утисне лични печат новом завичају, како је најбоље могао и умео. У спомен-храму – цркви у касарни „Војводе Степе“ – укомпоновао је у чудесном колоплету јунаке и свеце. Копију Законика цара Стефана Душана… Родољубиве поруке. Војничке сабље. Чарапе краља Петра. Жеђ за слободом. На узвишеном месту, овде је, видимо – Богомајка. Мајка свих страдалника. Лоза уплетена – до бескрајне љубави према отаџбини, вери, истинским вредностима за које се залагало највредније: живот. – Не бих ја то могао сам – каже скромно. – Много је оних који су ми помогли. А, питате ме, шта још недостаје, овде? Недостаје, мислим, још српска труба. Она која је будила војнике. Најављивала победе. Свирала повечерја. Јурише. И пратила их на вечни починак. Али, живот овог војног свештеника – није само тај службени, професионални живот. Он има и другу страну. Ону која шаље можда и узвишенију поруку од испричане. То је прича, додата његовој личној саги. Васо Поповић је стару лозу из Тузле, из предграђа овог града, Симиног хана, где је рођен, пренео преко курјачке Мајевице у питомину Семберије. ГЕНЕРАЦИЈИ ЗА ПРИМЕР Протонамесник Васо Поповић је, уз све обавезне дужности војног свештеника, основао и хуманитарно удружење које пружа духовну и материјалну помоћ деци с посебним потребама. Утемељио је школу иконописа „Одигитрија“, о којој се, непрекидно и пожртвовано, стара од њеног оснивања током протеклих десет година. Укључен је и у управу кошаркашког клуба Будућност из Бијељине, а од 2011. је члан Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца од 1912. до 1918. године. Председник Завичајног удружења Тузлака у Бијељини. А пре него што је његов рад крунисан Медаљом заслуга за народ, добио је и многа бројна признања. ЖЕЉА, ПЕТОРО ДЕЦЕ ПОД КРИЛИМА Овде сам убокорио свој живот, оженио се, засновао породицу – каже. – Супруга и ја сада у наручјима љуљамо двоје деце. Али ту није тачка. Обећали смо: идемо до петоро. И, да вам кажем, а можда је то требало да вам кажем на почетку: најсрећнији је родитељ који крилима греје бројну породицу. И, њу не треба оптерећивати траумама и трзавицама, тугом личног детињства. Породици су потребни осмех, топлина дома. Подршка и нада да ће деци детињство бити лепше од нашег. Тако треба да се владамо и тако да говоримо. Милена Марковић/Владимир Митрић, Вечерње Новости