Претражи Живе Речи Утехе

Одрасла сам у примерној породици са свим благостањем. Отац ми се упокојио, а мајка је још увек жива, да јој Бог да здравља и још дуго да поживи. Сећајући се тог времена, са сигурношћу могу рећи да сам била грозан адолесцент. Много бола сам задавала својим ближњим. Родитељи су ме извлачили из таквих непријатности, а да нису они, не знам где бих сада била и да ли би ме уопште било. Много су ми опраштали и за то им се ниско поклањам… и веома много су за мене учинили… И не желим да прочитам ни један негативан коментар на њихову адресу. Ја ради другог пишем. Много су радили. Мама је радила у школи, а ноћу је седела над гомилом бележница. Отац је радио на одговорној функцији и чим би дошао кући буквално је падао на кауч од умора. Била сам остављена сама себи. Не, имала сам све о чему је дете могло да машта, чак и више од тога. Много смо путовали у иностранство и сви атрибути «тог» живота, о којим моји вршњаци нису могли ни да сањају, код мене су били присутни у изобиљу. Сећам се да сам се заљубила у једног дечака и хтела сам ту тајну да поделим са мојом мајком. «Глупости, – казала је подсмехујући се, – иди тамо пиши домаћи…» Много сам патила, када сам чула да је погинуо Цој. Изрезала сам рупе на свим мојим џинс панталонама (купљеним у иностранству), обукла црну мајицу и обљепила његовим фотографијама. Хтела сам да попричам са оцем о мом болу. «Шта је с тобом, јеси ли сишла с ума?» – био је његов одговор. Заљубила сам се до безумља у Сашу Хлопкова. Сећате ли се таквог певача? Но тада ником ништа нисам говорила. Мене свеједно не би чули… И разматрала сам то са другарицама. Са истим таквим – којима су родитељи били све време на послу… Родитељи су желели да добро учим. И ја сам учила. Не гледајући на то што сам се понашала хулигански, била сам способна девојчица. Но у школи ме је, више од оцена, бринуло то што су ме прозвали Цуцика – због маленог раста. Борила сам се, тукла се с њима, добијала опомене у дневник. Жалила сам се мами кући, а она исто тако уз подсмех: «Какве глупости, не обраћај пажњу». А ја сам хтела… Ја чак и не знам шта сам хтела. Но то није била глупост. Осећала сам се увређеном и било ми је болно. Ја сада схватам да су то заиста биле ситнице. Но ту бол понижења сам запамтила засвагда. А још и то да се ни у кући од ње нисам могла сакрити. Писала сам песме. Прекрасне стихове, заиста. О љубави, о дружби. Једна песма је била о некој снежној планини по којој идем ја сама и неког зовем, а мене нико не чује и никог нема да ме огреје. Прочитала сам те стихове мом стрицу (родитељима сам се стидила да прочитам), но он ништа није схватио и само је слегнуо раменима. Родитељи ме нису контролисали и оставили су ми потпуну слободу. Завршивши домаћи, са другарицама сам се вукла по улицама, пењали се по крововима, навече ишли на спорт, на гробље и уопште где све нисмо били. И то је било кул… Сећам се да сам веома волела да идем у госте к једној мојој другарици, чија мама из неког разлога није радила. И тако ми се свиђало што они једу заједно, што јој другарица о свему говори, а мама слуша и, шта је главно, разматрају ствар као равноправне. Она је и мене слушала. И говорила сам јој оно о чему сам се кући стидела да причам. И још смо тамо, код њих кући, играли разне игре – лото, домине. И било је тако занимљиво и лепо. И желела сам да исто тако играм кући са својима. Да и код нас буде тако топло и пријатно. Но они су били заузети. И то је истина. А ја сам била веома тужна. Отац ме је отпремио на спорт, да се не би вуцарала по улици. Он је сам такође био спортиста. А ја то нисам волела, мени се није свиђало. Ја сам желела у школу позоришта, но за њега је то било неозбиљно. А потом, са својих 15 година сам се побунила и све то одбацила. Да, било ми је страшно, бојала сам се да ме не казне и дуго сам кружила око куће, не смејући се појавити. Размишљала сам: «Можда уопште и да се не враћам кући?» Отац дуго са мном није разговарао, но потом ми је опростио. Једном сам се нагутала таблета. Више се не сећам због чега, искрено. Но сећам се да сам хтела једно, а родитељи друго. Дошла хитна, испрали су ми желудац, доктори се извикали на мене, родитељи се преплашили. Мислите да сам хтела да умрем? Да сам то хтела, урадила би то када они нису били кући. А они су били ту… Просто сам хтела да обрате пажњу на мене, на то што говорим! Но нисам знала како то да урадим. И изабрала сам такав глуп начин. Шта све нисам радила као адолесцент…У хистерији би све по соби разбацала, бежала сам из куће и спавала код другарица. И много другог. Зашто? Не знам…Но једно добро памтим – никада нисам хтела да будем хулиганка. Хтела сам љубави и топлине. Родитељи су ме волели и даље ме воле. Но сада схватам да адолесцент и одрастао човек љубав схватају другачије. Они једно друго не разумеју. Излаз је један – родитељ треба да се сети какав је он некада био. Моја старија кћерка је тек ступила у тај узраст. И веома се бојим. Бојим се не схватити, пропустити, не прихватити. Бојим се да ми неће веровати, нити ми се поверавати. Како сам се само радовала када ми jе рекла да се заљубила у неког дечкића… Када ми је прочитала своје стихове… Када је замолила да останем дома и погледам са њом филм. Не знам да ли ће је то спасити од адолесцентских главобоља. Но тако би хтела да зна, да смо ја и тата поред ње и да смо спремни да је саслушамо. Бар ћемо покушати. И да због тога не треба да ради ствари, због којих ће касније да жали. Аутор: Елена Кучеренко https://poznajsebe.wordpress.com/2016/11/20/saslusaj-me-mama/

ТЕОЛОШКИ РАЗГОВОРИ проф. др Зорица Кубурић, проф. др Данијел Стојановић, доц. др Вања Степановић, мр Слободан Мартиновић, МА Жељко Степановић

Недеља 1. по Духовима Мт. 10, 32-33,37-38 Мт. 19,27-30 Вкусите и видите јако благ Господ, блажен муж, иже уповајет нањ (Пс. 33,8). Често нам се намеће искушење предубеђења, предрасуде, шта људи мисле о нама. Како они просуђују о нашем животу? Зато смо праћени бојазнима шта ће људи рећи о нама. Неки ће одобравати наш начин живота, а неки ће нас осуђивати. На пример, клерикалци и формалисти рећи ће да наша црквена заједница Светог Трифуна у Београду није ваљана са црквеноправне стране. Није ни парохијска, а ни манастирска, већ је позноранохришћанска. Збег смо између два гоњења. Неки ће одобрити, а неки ће нас осудити. У данашњем еванђелском одломку се вели да ништа не чинимо због притиска који на нас врше други људи. Господ нас храбри да о Њему слободно и јавно говоримо, те и да сведочимо без обзира на то шта ће мислити људи. Соколи нас Господ да се не бојимо и да не страхујемо, јер Отац наш Небески види и прозире срца сваког човека. Господ нам казује пример Божјег старања о птицама. Дакле, све што се збива са птицама Бог зна, па како не би знао шта ми преживљавамо и пролазимо кроз живот, будући да смо ми Његова деца. Отац наш небески сазире све наше радости, све наше жалости, све наше бриге, проблеме и искушења и учиниће све неопходно, па и насушно само да нас ништа не отуђи од Њега, који јесте Божје Царство, а ми смо у Њему цареви/свештеници, односно царице/свештенице. Ми, дакле, имамо поверења у Господа и чинимо само оно што Он благосиља и одобрава. Залутаћемо, пропашћемо испод себе самих ако својеглаво водимо свој живот. Ако смо сами себи духовници, учитељи. Залутаћемо као пиле у кучине, што каже народ. Поверимо све наше зебње, сва наша страховања или како то кажу психотерапеути: сву своју анксиозност и панику (фр. panique, изненадни пад дух-душевне усправности) Богу, и не бојмо се. Не бојмо се, већ се одважимо увек за Божју, а никада за Богу непријатељску ствар. Храбро бирајмо мир и радост, па и грабимо благодат која следује свима који следе Христа. Чувајмо се заблуде да је на овом свету све одвратно, горе од лошег, ружно, па и гадно. Клонимо се смутње да на овом свету ништа није добро/лепо, те да смо ми хришћани осуђени на ношење свог крста и да је у реду да патимо. Не, браћо и сестре, не смућујмо се том духовном заслепљеношћу, не потамњујмо наш дух-душевни састав и не замагљујмо дивно васкресењско радованије на које смо позвани. Ако смо заиста Христови, имамо и спремност за свој крст, можемо поднети брачну или монашку жртву. Питање светог апостола Петра је и наше: „Ево, ми смо оставили све и за тобом пошли; што ће дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27). Наша одрицања од земаљских веза из љубави према божанском и духовном су сношљива. Чин жртве у Старом завету иконизује човеково признање Божје свемоћи. Жртвовање живота у мучеништву је свето само ако је реч о жртвовању пропадљивог живота да би се посведочио вечни. Жртвовање никада не значи осакаћење дух-душевне природе. Хришћанска жртва не подразумева да будемо уцвељени и у јаду, него значи одрицање од свега онога што нас онемогућава да служимо Богу, па и да се Бог прослави у нашим животима. А то значи живети за вечност, а не за пролазност, за насладе овог света. Господ узима и носи сваку нашу жртву, свако наше одрицање због Његовог Имена и памти нас, умножава жртве и враћа нам стоструко. Он зато излива обиље Своје љубави и благослова на нас. Ако желимо да сви будемо богоугодни, данас се зауставимо под Њговим погледом и у Њему ћемо наћи љубав, извор и сва образлагања за наш хришћански живот. https://mitropolija.com/2023/06/12/protosindjel-ilarion-djurica-po-velikom-blagovoljenju-svome-uslisi-me-gospode/