Претражи Живе Речи Утехе

О једном пророчком виђењу које се може применити на наше време. Одломак из проповеди митрополита Тихона Шевкунова на 110. годишњицу рођења архимандрита Јована Крестјанкина (1910–2006). Псково-Печерска лавра, Лазарева субота 2020. Данас бих посебно хтео да кажем нешто о нашем старцу, оцу Јовану Крестјанкину. Желим да подсетим на један тренутак из живота оца Јована који је, у принципу, познат, па чак и штампан у његовим животописима почев од 2009. године. С друге стране, тај моменат смо сви некако заборавили, у великој мери зато што га не разумемо, зато што га досад нисмо разумели, а сада, можда, почињемо да га разумемо. Отац Јован је био пророк, и многи који су имали прилику да се сретну са њим су то видели у сопственом животу. Али, пророштва постају јасна тек онда када се испуне. То је светоотачко учење. Као што је и пророштво: „Ево, Девојка ће зачети, и родиће Сина, и даће му име Емануил, што значи: с нама је Бог“, постало јасно тек када се родио Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Могли бисмо навести још много примера. Сви који су били блиски са оцем Јованом 2000. године од њега су чули нешто необично. Једне ноћи он је имао необично виђење, чуо је глас, доживео је пророчко прозрење и чуо одређене речи. Следећег дана поновило се исто, од речи до речи. Када смо од оца Јована то чули, нисмо га баш најбоље разумели. Сувише су загонетне биле његове речи. Сада ћу вам их прочитати. Дакле, два пута, две ноћи заредом, отац Јован је чуо ове речи и записао их. Видео је нешто страшно и чуо глас: „Стани и гледај шта сам Ја допустио да бисте се уразумили без изненадног умирања међу људима. Кривце не тражите, кривце не тражите! Молите се. У животу увек и у свему будите опрезни“. Било је то 2000. године, 22. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару, као и следећег дана, 5. децембра. Зар нас то не подсећа ово данас? Ми, наравно, не можемо у потпуности рећи да је овде реч о нашим данима, о овој данашњој страшној пошасти у целом свету, када нас је задесила смрт многих људи, али „без изненадног умирања“, да би људи имали времена да осмисле свој живот, да схвате шта је у њиховом животу било добро, а шта зло, и да се покају пре смрти. Да, сада се дешава управо то. Дешава се нешто страшно, и сведок тога је цели свет. Без изненадног умирања, људи одлазе у вечност да дају одговор на суду Божијем. Много се говори о томе како је Бог све то допустио због ових или оних грехова. Међутим, отац Јован каже: „Кривце не тражите, кривце не тражите!“ Двапут то наглашава. Многи говоре како се све ово дешава због страшног моралног пада, због бездушности међу људима, због уништавања породице и брака у сваком погледу, због противприродних грехова... Да, вероватно јесте и то. Али, речи оца Јована говоре о нечем другом. „Кривце не тражите“ – то значи да смо сви ми кривци, сви без изузетка, укључујући и људе Цркве, зато што суд почиње од дома Божијег. Суд Божији увек почиње од дома Божијег. Ако будемо тражили кривце ван Цркве, онда ћемо се скроз запетљати. А ако свако од нас, и не тражећи ништа, у самом себи пронађе кривицу за умножавање зла у овом свету, сада када нас је задесило то што нас је задесило – управо то ће бити потпуно исправно. Томе су нас учили и отац Јован, и други оци којих се данас сећамо, и свети оци наше Цркве: да налазимо кривицу у себи самима. То је истина и правда, то је достојно и праведно пред Богом, и само то. „Увек и у свему будите опрезни“. Немојте бити сувише смели. Имајте смелости у молитви, у уздању. Али, немојте имати сувише смелости у недостатку смирења и скромности. Само смирен, скроман човек може имати истинску смелост. Дрзак човек је горд, он нема смирења. Такав човек сматра да је он центар земље и да Господ мора да га услиши и да испуни оно што се њему чини да је исправно. То је страшна заблуда нашег времена. Молимо се да нас ова пошаст све приведе познању Истине, да нас приведе Богу, смирењу, познању воље Божије, захвалности Богу. То је веома важна особина православних хришћана: захваљивање Богу за све. До тога треба доћи, то није тек тако. Молимо се данашњим светима – преподобном Јони и Марку, и пријатељу Божијем Лазару, молимо их за успокојење. Иштимо и молитве, верујем, из Царства небеског, од великих подвижника – архимандрита Јована Крестјанкина, јерођакона Анатолија, схиигумана Мелхиседека, да искушења не усељавају зло у нашу душу, да је не разарају, већ, напротив, да је изграђују, да је чине мудријом и снажнијом. Нека Вас Бог све сачува у разуму и у животној опрезности о којој говори отац Јован. Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић Извори: https://pravoslavie.ru/130197.html https://www.youtube.com/watch?v=_8bgzSSNX5k View full Странице

У име Оца и Сина и Светога Духа. Пријатељи моји, синови и кћери Оца нашег Небеског, друга припремна недеља пред Великим Постом назива се недеља о блудном сину. Ту је причу окупљенима изговорио сам Спаситељ и њој претходе речи: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Приближава се време покајања и Отац Небески нас уверава да се због грешника који схвата своје несрећно стање, који тражи милост Божју кроз покајање, „треба радовати и веселити, јер мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се“ (уп. Лк. 15, 24). Грех јесте смрт, покајање – повратак у живот. Прожмимо се овом истином и пост ће за нас постати време исцељења душе и Господ ће се зарадовати због нас, грешника који се кајемо. А ја бих вам рекао да је прича о блудном сину прича о Љубави, о несхватљивој, безграничној Љубави Небеског Оца према нама грешној и блудној деци Његовој. Крштењем добивши залог спасења оних који су усиновљени Богу, ми више нисмо робови, нисмо најамници, ми смо његови синови и кћери – наследници Царства свога Небеског Оца. Љубав очева нас обгрљује, она је божанска и свемоћна – милосрдна је, дуго трпи и што је најважније – никада не престаје. Она је способна да са дна ада позове и врати достојанство синова свима који у покајању припадну Оцу. Ко се неће сетити тренутака у своме животу, када је слично блудном сину одбацивао Божју Љубав, разарајући се на рачун слободе својих безумних жеља и планова? Ко од нас, добивши у наследство дарова Божјих, дубоки ум, таланте, није их приписао себи, заборављајући на дародавца и користећи дарове на зло и самом себи, а често и другим људима. Ко то, примивши у потпуности реч Божју за путовођу у животу, није ју изопачио или потпуно одбацио? А Отац нас све чека, Отац, у чијим је рукама свемоћни Промисао о сваком човеку, једним мигом могући да заблудело чедо врати у разм Истине, чека, дарујући жељену и за сина потребну слободу. Очева љубав чека само узвратну љубав, не лишавајући нас слободе избора у животу. Отац наставља да чезне и чека наш повратак. У причи су Отац и Његова два сина. Старији, који је одрастао у Очевом дому, чуо је од Оца: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје (Лк. 15, 31). Млађи, као онај који има потребу у нарочитој Очевој бризи, вољени. И ето, он, не препознавши сву благодет живота под окриљем Очеве Љубави, не познајући сву превртљивост и стрмоглавост житејског мора, не познавши себе, пожелео је слободу, да се без очевог благог савета и надзора отисне на свој неизвесни животни пут. Сурово својевољно срце не осећа бол коју причињава другима, заборавља на све добро што му је било даровано љубављу. „И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку“ (Лк. 15, 13). Али где побећи од лица Божјег? Божји Промисао посматра бегунца, и из жаљења према заблуделом попушта на њега сурове животне лекције. Наследство добијено од Оца брзо се топи у вихору саблазни. Опијум слободе и ласкања користољубивих „пријатеља“ заглушују ум, призрак среће изазива вртоглавицу. А грех неприметно, али господарски почиње свој застрашујући и разарајући посао. И ево, младић је већ у потпуности роб греха: „просу имање своје живећи развратно“ (Лк. 15, 13). Са грехом у живот улази пустош, тело се мучи, душа скапава од глади. Сумрак усамљености и сурова тишина царују тамо где је до недавно киптело весеље. Пријатељи га напустили, нема ни ко би му помогао, нити ко да саосећа… Сиромаштво је узело свој жалосни данак, бришући и сећање на живот у изобиљу. „А кад потроши све, настаде велика глад у земљи…, и он поче оскудијевати“ (Лк. 15, 14). Ужасавајуће жалосно стање за размаженог сластољупца. Скотоподобно стање душе низводи га у друштво свиња и „жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху“ (Лк. 15, 16), али и тога је био лишен. Божји Промисао је неумољив, а они који су били око њега јесу само оруђа његове власти. Тако Човекољубиви Господ, не желећи смрти грешника, различитим путевима и разноврсним начинима допушта да се осети Његово присуство, призива на покајање. Душа палога преживљава тешке тренутке. Може ли да смогне снаге да се сети очеве љубави или ће наставити на ђавољем поводцу до краја, бесмртном душом давши исплату за учињене грехе? Размишљај, размишљај… Осмишљавање свега што се догодило разоткрива сву мрскост греха: васкрсавање у сећању светлих тренутака живота у Очевом дому рађа грижу савести и мења грешни облик мисли. Душа се враћа у живот кроз снажну борбу, носталгију и муку духа. „А кад дође себи“ (Лк. 15, 17), постепено све схвата и догађа се дубоки препород у души грешника, његов препорођај за нови живот. Покајање је у њему уништило самољубље, гордост и стид и у смиреном се срцу јавила одлучност да моли за помиловање: „И уставши отиде оцу својему“ (Лк. 15, 20) Колико нам само примера даје свето Јеванђеље, када у тренутку раскајања и отвореног противљења добру и злу, само воља грешника чини последњи избор. Бог се бори са ђаволом, а бојно поље је људско срце. Бог чини чудо једино као одговор на веру и поверење самога грешника. Господ чека. Пошто је продао Господа и издао крв невину, Јуда се раскајао. И то је био последњи призив Божије Љубави. Његово покајање ђаво је уграбио очајањем и он „отиде те се обеси“ (Мт. 27, 5). Апостол Петар, који је исповедио Христа као Сина Божјег, одрекао се Господа, али кротки поглед божанственог страдалца пробо је његово срце и он „изишавши напоље, плакаше горко“ (Мт. 26, 75). Осећај скрушености због греха, вера, нада и љубав, вратили су му достојанство Христовог Апостола. И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу. Грешник је још далеко, споро, али већ се приближава, са намером да се каје, „угледа га отац… и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби“. Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника. „Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“ (Лк. 15, 22,23). Победа живота над смрћу увела је покајање у дом. „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15, 10). Сачувајмо и ми у срцу, браћо и сестре, ову истину речи Божје, да би се и ми радовали због себе, заједно са Анђелима. Увек имајмо на уму то да не постоји грех који би победио милосрђе и човекољубље Божје. Зато, ма како да се догоди да сагрешимо, ма у какве вражије обмане у животу да се уплетемо, никада не очајавајмо у Божјој милости, већ да се са вером, надом и покајањем враћамо Оцу нашем Небеском, знајући да нас Његова милост чека, а љубав неће закаснити да нам изађе у сусрет и прими нас у Своје Очинско наручје, омије наше греховне ране, исцели болести, да би живот вечно живео у нама. „Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богаство милосрђа Твога. Јер Теби Господе у умилењу вапијем: сагреших Оче небу и Теби“. Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-jovan-krestjankin-ljubav-je-iznad-zakona/ View full Странице