Претражи Живе Речи Утехе

Међу гостима 52. Битефа била је Ирина Соколова, некадашња инструкторка за космонауте у Звезданом граду у Русији. Соколова припада свету науке, космичких истраживања и технолошких достигнућа, али је пре двадесетак година добила прилику да уплови у свет уметности, односно у један неуобичајени позоришни пројекат, који би требало да траје пола века. Наша саговорница је добила могућност да допринесе рађању новог уметничког правца, такозване постгравитационе уметности и да блиско сарађује са словеначким редитељем Драганом Живадиновом, свестраним уметником који се трагајући за одговорима на вечна питања о односу добра и зла загледао у космос. Ирина Соколова је са Живадиновом учествовала у припреми и постављању прве представе у бестежинском стању. Премијера овог спектакла изведена је 1999. године у теретном авиону „иљушин 6 МДК“, а њено наредно извођење било је десет година касније у хидролабораторији у Русији. Звездана бајка „Као и све бајке разних народа света, све је почело веома давно, пре много година. Драган Живадинов је с групом студената допутовао у Звездани град у Русији. Он је представљао Словенију. У Звезданом граду се налази Центар за обуку космонаута ’Јуриј Гагарин‘. Ја сам тада радила као инструкторка за специјалне видове обуке, за преживљавање астронаута на води, у шуми, у шумско-мочварним областима, у пустињи — у случају принудног слетања. Допутовали су студенти који су били на обуци месец дана. Бавили су се и спортом, а једном приликом су играли одбојку. Међу њима је стајао један висок момак, сав тужан. Питала сам га: ’Због чега си се ти замислио?‘, а он ми је одговорио да је уметник из Словеније и да је замислио пројекат који би требало да траје 50 година, али да не зна како да га оствари“, прича нам Ирина Соколова, присећајући се тренутка када је упознала Драгана Живадинова. Словеначки уметник јој је испричао смисао свог пројекта, који је у први мах био замишљен као представа која се неће играти сваког месеца него једном у десет година током наредних пет деценија. Ирина Соколова, некадашња инструкторка за космонауте у Звезданом граду у Русији „У тој представи учествује 14 глумаца, седам мушкараца и седам жена. Када неко од глумаца у периоду од пола века умре, његова појава се замењује технолошким апстрактом. Уколико је то мушкарац, његову појаву замењује ритам, а ако је жена — мелодија. Претпоставља се да за педесет година, када пројекат буде завршен, нико од глумаца неће више бити жив, тако да ће уместо њих у небеса бити лансирани сателити у којима ће бити похрањени њихови биографски подаци, улоге у којима су играли и њихове биолошке карактеристике“, објашњава Ирина Соколова. Од Циолковског до Маљевича Драган Живадинов ју је, како каже, импресионирао својом доследношћу, својом преданошћу идеји и спремношћу да ту идеју даље развија, продубљује и проширује. „Драган је чак проучавао и наше, руске пионире космичких истраживања, попут Константина Циолковског. Проучавао је космизам Николаја Фјодорова и Казимира Маљевича и интегрисао достигнућа уметности с научним и технолошким дометима. Основао је и Европски центар за космификацију уметности и културализацију космоса. У оквиру тог пројекта такође смо му пружали подршку из Звезданог града. Слали смо тамо своје изложбе, своје космонауте. Сарадња се и даље развија“, прича наша саговорница. Млади редитељ је сањао о космосу, али у почетку није имао сасвим јасну визију свог будућег пројекта. Инструкторка у Звезданом граду му је предложила: „Зашто не бисмо прву премијеру направили у бестежинском стању, у авиону Ил 6 МДК, у којем настаје бестежинско стање?“ „Иљушин 6 МДК“ је велики авион који постиже висину од 10 километара, а онда пада до шест километара. Током пада у авиону настаје бестежинско стање које траје тридесетак секунди. Током једног лета може се створити 10 до 15 режима бестежинског стања. „Драган се веома заинтересовао за ту идеју, мада је у први мах мислио да се шалим. Остварили смо је две године касније. Драган је на тај начин био први који је направио уметнички пројекат у бестежинском стању. Потом смо кренули даље. Следећа представа у оквиру истог тог пројекта изведена је у хидролабораторији у Звезданом граду, у којој се стварају услови нултог плутања. Глумци нису спуштани у воду, Драган је своју представу направио на њеној површини. Испоставило се да је само време на неки начин превазишло пројекат, јер се од њега у међувремену развио цео нови правац у уметности, такозвана постгравитациона уметност“, наводи Ирина Соколова. „Иљушин 6 МДК“ је велики транспортни авион, који може да прими нешто више од тридесет путника. Поред чланова посаде и глумаца, премијерном извођењу представе присуствовало је и неколико позоришних критичара, који су претходно морали да прођу кроз специјалне припреме за лет у космос. Пљоснати црви у служби уметности Две глумице из представе „Gravitation Zero — Noording Biomechanics“ већ су напустиле овај свет. Због тога је, како каже Ирина Соколова, дошао тренутак да се приступи изради „уметничких“ или „културолошких“ сателита. У тим сателитима ће бити похрањени биографски подаци глумаца, њихове улоге, гласови, гестови, мимика, представе у којима су играли. А затим ће све то бити послато у космос. „У остваривању тог пројекта нам помажу и Амбасада Словеније у Русији и Амбасада Русије у Словенији, представници тих установа увек присуствују нашим преговорима. Када смо први пут дошли у главну организацију ’Роскосмос‘, првобитно су нас гледали као да смо дошли с друге планете, нису разумели шта желимо. Слали су у космос заставе, монете, алфабете других земаља, али ово нису. Драган је онда морао да им објашњава да је сателит већ сам по себи уметничко дело и продужетак рада Казимира Маљевича, Владимира Татлина и других. Састанак је трајао четири сата и наши саговорници су полако, корак по корак, почели да мењају мишљење“, присећа се Ирина Соколова. Задатак уметничког тима био је да осмисли пројекат који је од интереса за руску државу, с обзиром на то да се космички бродови не лансирају свакодневно и да је много оних који желе да пошаљу нешто у космос. „Предложили су нам да повежемо уметнички део с научним. Драган је увек на граници уметности, културе, науке и технологије. Предложено нам је да се на броду направи неки научни експеримент који би заинтересовао руску државу. И успели смо да пронађемо веома интересантан експеримент с пљоснатим црвима (symsagittifera roscoffensis) који живе само на једном месту на планети, у месту Роскоф у Француској. Они су веома интересантни, јер имају способност да се регенеришу. Ако их ставимо у водену средину, с малом количином витамина, сами ће се обнављати. Интересантно је и то што гутају гасове који се образују на станици, испуштају кисеоник и гутају сопствени метаболички отпад“, објашњава наша саговорница. Руски научници су се заинтересовали за тај научни експеримент, јер он може да дâ мноштво одговора на питања важна за припрему дугих летова у космос, рецимо, за мисије на Марсу. Уметнички тим је добио подршку од Академије космонаутике Циолковског, Министарства културе Русије и Института за медицинско-биолошка истраживања. „Космички сектор је веома егзактан. Од нас траже детаљне записе о експериментима. Одмах су нас упозорили на то да знају да смо људи из света уметности и да смо увек у неком стваралачком узлету, али да овде морамо бити прецизни“, каже Ирина Соколова. Иако је често морала да иде за уметницима и да их подсећа на разне административне обавезе, Соколова сарадњу с Драганом Живадиновом и осталим члановима тима (Дуња Зупанчич и Миха Тушич) сматра изузетно вредним животним искуством. „Сама се често зачудим како смо све то извели. Веома је, међутим, важан и људски фактор, односно чињеница да једни друге одлично разумемо“, закључује наша саговорница. Наредна представа биће изведена 2019. године, а време ће, како каже Ирина Соколова, само одредити „позоришну сцену“. Боравак у Београду донео је и неке нове идеје, међу којима је организација гостовања руског космонаута Јурија Михаиловича Батурина, који би наредног пролећа требало да одржи предавање београдским студентима. Валентина БУЛАТОВИЋ, СПУТНИК

Професија космонаута није тако романтична као што се чини са Земље. Ко год је боравио у орбити рећи ће вам да је то веома тежак посао готово без слободног времена, и огроман стрес за организам. Међутим, Руси ни у космосу не могу без празника и седељки са пријатељима уз „добру чашицу“. Прва „ватрена вода“ однета је у космос 1971. године на орбиталну станицу „Саљут 7“. Једном астронауту је рођендан падао за време његовог боравка у орбити па су му пријатељи механичари још пре старта „уручили поклон“ – сакрили су флашу јерменског коњака у манжетну од апарата за мерење притиска. Касније су специјалне комисије на различитим станицама пронашле десетине скривених места у којима се чувао алкохол. То не негирају ни функционери. На пример, копредседник главне комисије за одабир космонаута Вјачеслав Рогожњиков признаје да готово сви космонаути имају таква „скривена места“. „Не знам како, али алкохол се појављује, иако је то строго забрањено“. Космичка станица „Саљут“ / РИА Новости Коњак око стомака Рогожњиков вероватно не говори све што зна. Још је херој Совјетског Савеза космонаут Игор Волк описао схему неприметног уношења у космички брод свега што је космонауту потребно. Он је пре лета на броду „Сојуз“ 1984. године купио коњак и две кофе усољених краставаца, у Русији омиљене закуске уз пиће. „Не може се понети више терета од тежине за коју је центрирано седиште у броду“, каже он. „Али смо мој партнер Владимир Џанибеков и ја смислили начин: недељу дана пре старта нисмо јели ништа осим чаја и хлеба па смо смршали 1,5-2 килограма и онда смо алкохол добро распоредили у кесе од целофана. А када су нас облачили, све су нам то ставили испод скафандера. Тако сам стартовао са усољеним краставцима око стомака“. Алкохол су унели у документацији свемирског брода. „То је једна дебела фасцикла. Скине се омот, и испод њега се уместо страница углави амбалажа. Може да стане око литар и по. Главни задатак је да се не чује бућкање“. Игор Волк / Александар Моклецов/РИА Новости Недавно преминули космонаут Георгиј Гречко, који је у свемиру провео 134 дана 20 часова 32 минуте и 58 секунди, описао је другу, сложенију схему. У орбити свакога дана морају да се раде вежбе бар по два сата дневно да би се избегла атрофија мишића. Због тога у свемирском броду постоје специјални костими са уграђеним механизмима који приморавају мишиће да раде у бестежинском стању. У њима су космонаути чували своје „златне резерве“ алкохола. „Једном смо у костиму за фискултуру нашли флашу од литар и по са натписом ’Элеутерококк Б’ (природно средство за подизање тонуса)“, причао је Гречко. „Међутим, када смо отворили флашу схватили смо да је унутра коњак! Израчунали смо да сваког дана пре спавања можемо да попијемо по 8,5 грама. Међутим, успели смо да попијемо само половину флаше. Остало нисмо могли да ’дохватимо’. Течност у бестежинском стању има нулту тежину, као и ваздух, и због тога не излази из флаше. А ако се истисне, само се помеша са ваздухом и прави пену. Зато смо половину флаше морали оставити на исто место где смо је и нашли. Били смо веома изненађени када су се космонаути после нас вратили на Земљу и испричали да су попили сав коњак! Они су нашли решење: један би се подизао до таванице и узимао флашу у зубе, а други би га ударио одозго по глави. Од тог ударца се овај први спуштао наниже, а алкохол у флаши му се по инерцији преливао у уста. Затим би се заменили. Они су касније тим поводом говорили да ’није довољно бити високо образован, треба имати и осредњи кликер’“. Свемирска храна експедиције на МСС 28/29 / Роскосмос Најбољи седатив У Русији је званично забрањен алкохол у космосу, али многи астронаути сматрају да је та забрана штетна. Александар Лазуткин је у орбити провео 184 дана. Он отворено каже: „Једном се због ванредне ситуације на станици променио састав ваздуха у коморама. Чак су и лекари у Центру за управљање летовима препоручили мало алкохола како би се неутрализовали штетни фактори“. Нешто слично прича и двоструки херој Совјетског Савеза Валериј Рјумин. „Сви који су летели у космос потврдиће да гутљај коњака тамо ублажава напетост и дејствује благотворно на организам. И ја сам пре полетања купио 12 флаша јерменског коњака. Распоредио сам га у пластичне кесе са чепом који се заврће. Најтеже је понети кесе у космос, тј. проћи са њима кроз многобројне контроле. Ја сам заједно са инжењером задуженим за свемирску станицу водио бригу о њој још у фабричким погонима, и ту прилику сам искористио. На неколико скривених места сам распоредио 6 литара. Није тако много ако се има у виду да смо планирали шестомесечни боравак у космосу током којег су на станицу стигле још две експедиције, тј. још шест космонаута. Наравно, гостопримљиви домаћини су приредили гостима празничну вечеру, а мали гутљај коњака је добио назив ’буљка’. То је свега 20 грама. На Земљи је то ситница, а у космосу је чаробни еликсир. На пример, ако је дан био тежак, а сутра предстоји неки сложени експеримент, онда уђемо у вреће за спавање, али никако не можемо заспати. Тада спасава ’буљка’. Она се пије полако: у устима се држи на језику, а затим се полако гута. Читав процес траје десетак минута. Та мизерна количина алкохола у космосу дејствује фантастично: смирује и ублажава напетост. На тај начин брзо заспимо и ујутру устајемо бодри. То је далеко боље од седатива на које се организам брзо навикава. Опште је мишљење да је у космосу најбоље пити јерменски коњак. Убеђен сам да треба озаконити коришћење алкохола у мањим дозама у космосу, на пример, уместо седатива“. Експедиција на МСС 28/29 / Роскосмос Чаша о под Међутим, за космонауте који воле да „скидају стрес“ највећи проблеми настају када се врате кући. Готово сви они кажу да је веома тешко ослободити се навике „остављања“ предмета у ваздуху. „И са мном је тако било“, каже Павел Виноградов који је седам пута излазио у отворени космос. „Када сам се први пут вратио из космоса замолио сам жену да ми донесе чашу воде. Чим сам попио, без икаквих задњих мисли сам пустио чашу у ваздух, не размишљајући о томе да ће она пасти“. Јевгениј ЛЕВКОВИЧ, Руска реч