Претражи Живе Речи Утехе

Добро се сећам дана када сам први пут срео епископа Калиста. Био је фебруар 1994. године. Имао сам 16 година. Дошао сам на три дана у школу у бенедиктинском самостану у Северном Јоркширу. Усред семестра је био кратак распуст и дошао сам на неколико дана у Оксфорд, где је манастир имао мали колеџ за монахе и студенте мирјане. Нисам планирао даље студије у Енглеској. Готово све што сам видео око себе у овој земљи ми се гадило. С једне стране, сањао сам да се што пре вратим у Санкт Петербург. С друге стране, желео сам да студирам у Богословији у земљи у којој живот Православне Цркве није био деформисан совјетским временом. Директор колеџа је организовао два састанка за мене: са епископом Калистом и његовим руским студентом, који ми је деловао веома зрело, иако је имао 27 година! Звао се јеромонах Иларион (Алфејев). Питање где студирати се решило само од себе. Са епископом Калистом смо се редовно састајали током осам година колико сам студирао на острву. Током моје три године у Оксфорду, виђао сам га сваке недеље у православној цркви, која је првобитно била изграђена за две заједнице – Цариградску и Московску патријаршију. Долазио сам у његов дом на туторијале – индивидуалне часове, на његова предавања о патристици и православној традицији. Сећам се да сам, када сам дошао код њега, рекао да ћу написати докторску дисертацију о Св. Јовану Климаку. Епископу Калисту није било тешко да ми одмах понуди готов план за дисертацију, који сам и следио. Последњи пут смо се видели у његовој кући пре две године. Причао сам епископу о служењу у Шпанији, напољу је почела грмљавина, а ја сам се враћао кроз универзитетски парк, размишљајући о томе како је дивно и непредвидиво ткиво Божијег Промисла у времену. Митрополит Иларион је прилично тачно пренео појаву епископа Калиста у својој књизи „Православно богословље на прелазу векова“. Желео бих само да додам неколико осврта његовом имиџу који ми се чине важним. Сваком, ко је видео живот православне дијаспоре, познат је феномен када се Европљани или Американци, прешавши у православље, очајнички претварају да су Руси или Грци својим изгледом и манирима. Епископ Калист није имао наговештаја о нечему сличном. Био је Енглез до сржи, комбинујући личну скромност са унутрашњим достојанством и племенитошћу. Сећао се Толкина и Луиса, познавао је свештеника Николаса (Гибса), учитеља деце краљевске породице и оснивача прве православне парохије у Оксфорду. За нас, његове ученике, кроз комуникацију са њим су се откривали светови. Осим тога, знао је да споји бескомпромисну оданост православној традицији са апелом на савременог човека и његове потребе. Патристика за њега није била археологија. Такође је могао бити критичан према својим закључцима. Тако је признао да многе аргументе против женског свештенства, које је у прошлости сматрао убедљивим, сада не сматра таквима, иако никако није постао његов присталица. Има још нешто важно. За њега корпоративна етика и лојалност никада нису били изнад моралних принципа. Принцип „морам да подржавам свој патријархат у свему, јер то је мој патријархат“ није за њега функционисао. Тако, када се заједница Московске Патријаршије у Оксфорду преселила у Цариград, а део заједнице, на челу са свештеником Стивеном Платом, протеран из једине православне цркве у граду, владика Калист је то на све начине подржавао. Последњих година његовог живота, када му је била потребна помоћ и брига, те напоре су преузели чланови ове заједнице. Поред тога, након признања ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, епископ Калист је јавно изјавио да је расколницима дата аутокефалност. Он се никако није плашио да критикује политику Цариграда према Украјини. Смрт епископа се очекивала за неких месец дана, а могла се десити и сваког часа. Али, десило се да је његов омиљени ученик, митрополит Иларион, дошао код њега и одслужио Божанствену Литургију у просторији где је лежао епископ Калист. Исте ноћи он се упокојио, а први парастос над његовим телом такође је обавио митрополит Иларион. Било би превише претенциозно са моје стране да себе називам учеником Митрополита Калиста, али ћу га увек памтити и сећати га се као свог учитеља. Часна је смрт светих Његових пред Господом. протојереј Андреј Кордочкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У доба у којем живимо, имамо начина да комуницирамо више него икада раније. Али, иако имамо све алате и средства да комуницирамо са другима, нажалост, наша комуникација са ближњим је сведена на минимум. Наша модерна изолованост нам показује да комуникација у крајњој линији није ствар „средстава“, већ људског срца и животног става. Свако каже шта хоће без слушања, без дискусије, без сазнања мишљења других. Укључујемо се у животе других из радозналости, а не из бриге, да бисмо их осуђивали, а не да бисмо помогли, да бисмо их понижавали, а нe похвалили. Сви против свих, у невероватном рату коментара и лајкова. Уместо да нас уједине, сва ова савремена средства нас, нажалост, деле у таборе. Наравно, средства нису крива. Крив је начин на који их користимо – егоцентрични и уврнути као и наше срце. Друштвени медији су заменили здраву комуникацију лицем у лице. А то није напредак. Треба преиспитати употребу свих ових средстава како бисмо као појединци и као друштво напредовали духовно, цивилизацијски, социјално. Прави живот је тамо, не овде. Ово не смемо заборавити. Колико год да смо осетљиви на различите теме на друштвеним мрежама, то нема вредност ако показујемо равнодушност у свом животу. На интернету владају лицемерје и екстреми, а то се разуме када се погледа очи у очи. Реч је о промени начина на који размишљамо у нашим животима, а не о начину на који се појављујемо на друштвеним медијима са стратегијом стицања што више лајкова и пратилаца. Данас су људи усамљенији него икада раније, а за ту усамљеност су одговорни они сами, као и егоцентричан и утилитаристички приступ свакодневном животу. Шта је решење? Помиримо се најпре, покајањем и смирењем. Тада ћемо моћи да аутентично комуницирамо са свима без комплекса и несигурности. Будите љубазни према другима и уопште у свом животу. Покушајте да не будете терет, да не преносите немир и збуњеност на друге, чак и када искусите ове ствари у свом животу. Велика је врлина остати благ и смирен у опхођењу са другима када постоји напетост и конфузија у вашим личним стварима. Запамтите да нису други криви што не можете да решите неке од својих личних проблема. Наравно, блажен је онај ко има бар једну особу са којом може да подели своје бриге, и уопште кроз шта пролази, да би олакшао терет који носи. Ипак, треба покушати са дискрецијом и самоуздржаношћу, да својим лошим расположењем не утичемо на друге, јер је – нажалост – овакво понашање себично. Покушајмо да наше присуство буде благослов, као миловање које не задаје бол другима. Ако уместо тога наше присуство постане тврдо као камен, онда ћемо пре или касније повредити другога, али ћемо повредити и себе. Треба водити рачуна о томе шта делимо са другима, како то делимо и када то делимо. Није добро патити, али сигурно није боље ни натерати друге да пате. Ја сам то лично осетио и зато то кажем и понављам да, колико год да си добар, ма колико да имаш воље, ма колико вере имао, колико год да идеш у цркву и држиш се закона Божијег, ма колико просто и разборито живео, нећеш имати ону корист за своју душу коју би имао да дође онај други - пошто Бог то допусти - и на најгори могући начин ти нанесе неправду, деградира те, занемари, изда, оптужи, нанесе бол. У тим тренуцима, схватићеш на крају колико си одбацио велику идеју о себи, колико си умртвио свој его, колико си отворио своје срце Христу. Ово само по себи није добро за твоју душу, али ти помаже да сагледаш своју себичност, покајеш се и понизиш се. У том часу повреде (у било ком облику), погледај кретање свог срца. Да ли те је срамота? Да ли си нервозан? Јеси ли 'убио' оно друго у себи? Тада ћеш схватити да још ниси ни почео. Хришћански живот није само држање неких моралних правила и црквених „закона“, већ он подразумева, да кроз подвижништво које нам даје Црква, одбацимо себичност, да престанемо да се правдамо, да другога не доживљавамо као непријатеља. Други се можда огрешио о нас. Ово је прилика да се понизимо. Други је можда говорио грубо. Он није наш непријатељ. Он је болестан, немојмо мислити лоше о њему. Хајде да га видимо као брата коме је потребна љубав и прихватање. Понекад људи долазе на исповест огорчени на оне који су их сурово повредили злобом и недостатком емпатије. И то се дешава, не зато што је неправда коју су претрпели тако велика (а може бити велика), већ највише зато што се према неправди односе себично. Највећу неправду у историји доживео је Исус, али он ипак није престао да буде Христос за све. Он је наш пример. И то је управо наша борба. Дозволите ми да кажем и ово: много пута ствари схватамо веома озбиљно и не дозвољавамо да нам се каже ни реч, чак ни од наших најмилијих. Одмах се наљутимо. Ово говори о тврдоћи срца, укочености љубави. Понекад је потребно опуштање, „добра безосећајност“, како је говорио преподобни Пајсије Светогорац. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/08/12/социалните-медии-са-заменили-здрават/