Претражи Живе Речи Утехе

Када бисмо на сликовит начин хтјели да представимо један систем хришћанских врлина и вриједности, у том случају могли бисмо замислити нпр. једну пирамиду. У њеном поднижију налазила би се љубав, као основни и постојани темељ сваке врлине, а на доминантном узвишеном врху, опет би била љубав као осмишљавање сваке наше врлине, сваког нашег (по)двига или покрета. Простор између врха и дна, испуњавале би све оне врлине којима сија један хришћанин, а које су утемељене у љубави и као такве доносе плодoве у изобиљу и умножавају љубав Божију у човјеку. Умножавање љубави у нама, није ништа друго него умножавање присуства Божијег у нама. Колико љубиш толико Бога имаш у себи и колико Бога имаш у себи толико љубиш, јер је Бог љубав (1Јн.4,8). Да бисмо се усавршили у љубави као боголика бића, као они које је по Своме лику створио, Господ нас је призвао на непрестани покрет ка Њему. Призвао нас је да непрестано растемо у мјеру раста висине Христове (Еф.4,13). Један од начина остваривања тог покрета ка Њему јесте управо пост. С тим у вези закључујемо да је пост управо средство, чији циљ „није у томе да нас принуди на извесне формалне обавезе, већ у томе да омекша наше срце“[1]. Саздавши првога човјека, Господ му је одредио мјеру уздржања, заповједивши му да не једе са дрвета познања добра и зла (1Мој.2,17). Зато Свети Василије Велики говори да је пост „старији и од самог Закона“[2]. Такође, Мојсије је установио једнодневни колективни пост назвавши га мучењем душа и установивши га као уредбу вјечну (3Мојс.16,29,23,27,32)[3]. Постило се често „као израз кајања или жалости, затим пред нечију смрт, да се она уклони“, ради сјећања на неке несрећне дане итд. Иако је било подвижника који су искрено у својој клијети постили, све више је било оних који су постили да би их други видјели, тако што су се „облачили у жалосну одјећу, посипали по глави пепелом, раздирали одело“[4]. Не само да је такав формалистички пост Господ осуђивао у Новом Завјету [5], већ је и у Старом Завјету устима пророка поручивао: Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере подасе костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Када видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? (Ис. 58, 4-6). Човјекоцентрични карактер поста на који пророк Божији овдје позива народ, управо је и данас савремен и актуелан и није се промијенио без обзира на временски јаз који нас дијели од времена у којем је живио пророк Илија. То нам показује да није Бог у Старом Завјету груб, већ да су огрубјели управо они који су заповијести о посту формализовали и укидали његов човјекоцентрични карактер. Уколико предмет нашег поста (подвига) није човјек (љубав према човјеку), у том случају пост који смо узели на себе је мучење душа и ничему не користи. „То ли ћеш назвати пост“, говори пророк. Стога нас благодат Духа Светог, који надахњује богослужбени ритам и поредак у Цркви, већ у прпремним недељама поста учи да квалитет нашег поста треба мјерти човјеком и да ћемо се запитати у Дан Другог доласка Господњег, Господе када те видјесмо гладана или жедна или у тамници и (не)послужисмо ти? (јеванђелска прича о Страшном суду Мт.25: 31-46). Ако примимо брата, примили смо Бога и „ако задобијемо брата, задобили смо Бога“.[6] Уколико наш подвиг нема за циљ напредовање у богољубљу и братољубљу, ништа нам не користи, јер управо о тим двијема заповијестима виси сав Закон и Пророци (Мт.22,40). Можемо примјетити да се чак и ублажавање нашег поста или подвига, често одређује спрам нашег односа према ближњима. Митрополит Амфилохије примјећује да је пустињске оце који су се подвизавали у пустињи „само љубав према браћи могла натјерати да привремено разријеше своје правило, када би ишли у госте или када би примали госте“.[7] Управо у томе познајемо правилно схваћен свештени пост, као дјелатно и моћно оружије против демонских насртаја и као поуздано средство за умножење љубави у нама. Нажалост, често смо и сами у прилици да као и фарисеји, који су формализовали пост и живот у Богу, и сами обесвећујемо подвиг поста. Томе најчешће доприноси селективно поимање светоотачких смјерница и поука. Свети оци нас премудро упућују на несебично предавање посту, али истовремено поучавају како наћи праву мјеру, да нам пост не би био на сопствену пропаст. С тим у вези, Свети Порфирије Кавсокаливит, јасно нам указује шта је циљ подвига и поста, а шта је просто средство. „Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.“[8] С друге стране, „ако се у посту подвизавате као што треба, не гордите се“, савјетује преподобни Исидор, „ако сте сујетни због тога, боље једите месо, јер није толико штетно за човека јести месо, колико – гордити се и надимати се“ и „на сваки начин избјегавати осуђивање оних који не посте“.[9] Истог мишљења је и Св. Софроније када говори да је „аскеза само средство, само пројава наше слободе и разумности на путу задобијања Божијега дара“[10]. Стога, да бисмо добар подвиг започели, који ће оплодити њиву срца нашег и (по)родити љубав, потребно је све ово имати на уму и у томе стојати. Приликом преиспитивања ваљаности поста, све чешће примјећујемо да човјек поставља питање у негативном контексту, шта пост није? Шта у посту не чинити? Шта се у посту не смије, од чега се чувати, уздржавати и са чиме се борити? Управо у том контексту је већа могућност, да исход тога буде формализован и обесмишљен пост. Поставимо питање обратно. Шта да чиним, куда да идем, како да се трудим? На тај начин ћемо подстаћи ону силу у нама коју нам је Господ усадио, да се као динамична бића крећемо ка Њему, насупрот статичности и очекивању Његовог покрета ка нама, који је он већ учинио Својим доласком у свијет. Сада је вријеме да се пламен наше воље разгори и да драгоцјено вријеме које нам је дато за покајање, искористимо за хитање ка Њему. Свети Порфирије то кретање илуструје на један посве занимљив начин. Сила (кретање) које је у нама јесте вода, добро у нама јесте једна расцвјетала градина, а зло у нама јесте трње. Не требамо се бавити искоријењивањем трња у нама, већ треба воду усмјерити на градину, а трње ће само по себи исчезнути тако што се не трудимо око њега. „Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло… Ствари су једноставне, призивајте Бога, а Он ће све преображавати у оно што је добро.“[11] Можемо закључити да је заправо сваки подвиг благословен уколико је ради другога, ради брата, ради ближњега, а самим тим и ради Бога. Од тога нам управо зависи „и живот и смрт, јер ако задобијемо брата, задобили смо Бога, а ако саблазнимо брата, грешимо се о Христа“[12] поручује нам зачетник монаштва, Свети Антоније Велики. Идући у сусрет благословеном периоду Часног поста, поучимо се овим светоотачким, опитним свекорисним порукама и сагледавајмо смисао поста као човјекоцентрични богоугодни подвига. https://mitropolija.com/2023/03/23/djakon-nenad-kovac-covjekocentricni-karakter-posta/