Претражи Живе Речи Утехе

Добро се сећам дана када сам први пут срео епископа Калиста. Био је фебруар 1994. године. Имао сам 16 година. Дошао сам на три дана у школу у бенедиктинском самостану у Северном Јоркширу. Усред семестра је био кратак распуст и дошао сам на неколико дана у Оксфорд, где је манастир имао мали колеџ за монахе и студенте мирјане. Нисам планирао даље студије у Енглеској. Готово све што сам видео око себе у овој земљи ми се гадило. С једне стране, сањао сам да се што пре вратим у Санкт Петербург. С друге стране, желео сам да студирам у Богословији у земљи у којој живот Православне Цркве није био деформисан совјетским временом. Директор колеџа је организовао два састанка за мене: са епископом Калистом и његовим руским студентом, који ми је деловао веома зрело, иако је имао 27 година! Звао се јеромонах Иларион (Алфејев). Питање где студирати се решило само од себе. Са епископом Калистом смо се редовно састајали током осам година колико сам студирао на острву. Током моје три године у Оксфорду, виђао сам га сваке недеље у православној цркви, која је првобитно била изграђена за две заједнице – Цариградску и Московску патријаршију. Долазио сам у његов дом на туторијале – индивидуалне часове, на његова предавања о патристици и православној традицији. Сећам се да сам, када сам дошао код њега, рекао да ћу написати докторску дисертацију о Св. Јовану Климаку. Епископу Калисту није било тешко да ми одмах понуди готов план за дисертацију, који сам и следио. Последњи пут смо се видели у његовој кући пре две године. Причао сам епископу о служењу у Шпанији, напољу је почела грмљавина, а ја сам се враћао кроз универзитетски парк, размишљајући о томе како је дивно и непредвидиво ткиво Божијег Промисла у времену. Митрополит Иларион је прилично тачно пренео појаву епископа Калиста у својој књизи „Православно богословље на прелазу векова“. Желео бих само да додам неколико осврта његовом имиџу који ми се чине важним. Сваком, ко је видео живот православне дијаспоре, познат је феномен када се Европљани или Американци, прешавши у православље, очајнички претварају да су Руси или Грци својим изгледом и манирима. Епископ Калист није имао наговештаја о нечему сличном. Био је Енглез до сржи, комбинујући личну скромност са унутрашњим достојанством и племенитошћу. Сећао се Толкина и Луиса, познавао је свештеника Николаса (Гибса), учитеља деце краљевске породице и оснивача прве православне парохије у Оксфорду. За нас, његове ученике, кроз комуникацију са њим су се откривали светови. Осим тога, знао је да споји бескомпромисну оданост православној традицији са апелом на савременог човека и његове потребе. Патристика за њега није била археологија. Такође је могао бити критичан према својим закључцима. Тако је признао да многе аргументе против женског свештенства, које је у прошлости сматрао убедљивим, сада не сматра таквима, иако никако није постао његов присталица. Има још нешто важно. За њега корпоративна етика и лојалност никада нису били изнад моралних принципа. Принцип „морам да подржавам свој патријархат у свему, јер то је мој патријархат“ није за њега функционисао. Тако, када се заједница Московске Патријаршије у Оксфорду преселила у Цариград, а део заједнице, на челу са свештеником Стивеном Платом, протеран из једине православне цркве у граду, владика Калист је то на све начине подржавао. Последњих година његовог живота, када му је била потребна помоћ и брига, те напоре су преузели чланови ове заједнице. Поред тога, након признања ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, епископ Калист је јавно изјавио да је расколницима дата аутокефалност. Он се никако није плашио да критикује политику Цариграда према Украјини. Смрт епископа се очекивала за неких месец дана, а могла се десити и сваког часа. Али, десило се да је његов омиљени ученик, митрополит Иларион, дошао код њега и одслужио Божанствену Литургију у просторији где је лежао епископ Калист. Исте ноћи он се упокојио, а први парастос над његовим телом такође је обавио митрополит Иларион. Било би превише претенциозно са моје стране да себе називам учеником Митрополита Калиста, али ћу га увек памтити и сећати га се као свог учитеља. Часна је смрт светих Његових пред Господом. протојереј Андреј Кордочкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор