Претражи Живе Речи Утехе

Хатиџa Бериша, професорка на Војној академији у Београду у интервјуу за "Новости": Ово је моја домовина, Албанци ми 1999. спалили родну кућу у Клини ОД ње треба учити шта су патриотизам, част и поштење. Како се воли и брани своја земља, породица, како се уче младе генерације. Зато, благо студентима којима она предаје. Овако су нам познаници и пријатељи представили докторку политичких наука Хатиџу Беришу, родом из Клине, сада Београђанку, професорку на Војној академији, на Катедри стратегије и националне безбедности. Ова одважна и паметна, али, пре свега скромна жена, каже да не жели медијску пажњу. На интервјуу, за "Новости", наговарали смо је више месеци, а "Косовка девојка", како је зову у Удружењу породица киднапованих и убијених на КиМ, у исповести, за наш лист, каже да упркос тешкој животној судбини никада није доводила у питање опредељење да припада држави Србији: - Србију сматрам својом домовином, а љубав према својој земљи, мојој браћи, сестрама и мени усадио је отац Халил. Мој отац, мој идол у сваком смислу, који је имао велико срце и још већу душу, био је војник Краљевине Југославије и четири године је провео по немачким логорима. Он и мајка, која му је била љубав из младости, васпитавали су нас тако да се не обазиремо на предрасуде, било верске или националне. Учили су нас поштењу и достојанству и да гледамо себе и свој пут. Јер, како је говорио покојни отац, "само са правим животним вредостима човек може постати оно што треба да буде - човек у правом смислу те речи". Зато сам, као млада девојка, неоптерећена верским разликама, одлазила радо у манастир Грачаницу, где сам од тадашње игуманије научила много тога о животу и љубави. * У једном периоду живота било вам је тешко, током ратова у бившој СФРЈ изгубили сте два брата и тадашњег момка? - Најмлађи брат Изет, припадник специјалне полицијске јединице, погинуо је последњег дана борби у Вуковару, 18. новембра 1991, а вест о његовој погибији затекла ме је на радном задатку потпоручника у Ђаковици. Мој покојни брат јако је волео девојку Јелену из Панчева која је тада била у осмом месецу трудноће, а која је после његове погибије родила сина и дала му име Изет. Мој отац је сина, који је погинуо као официр ЈНА, одлучио да сахрани уз војне почасти, а сахрани није присуствовао ниједан Албанац. Иако су оцу дали "бесу", односно реч да му неће скрнавити гроб, пуштали су гласну музику док је поворка са његовим сандуком пролазила ка гробљу. Само две године после погибије најмлађег брата, на задатку, погинуо је мој момак, који је био пилот и љубав мог живота. Исте године умро ми је и отац Халил, а Адем, мој средњи брат, погинуо је 7. априла 1999, током НАТО бомбардовања зграде поште у Приштини. * Како је ваша породица преживљавала ратна дешавања на КиМ будући да је опредељење било усмерено ка Србији? - Био је то тежак период за нас, посебно зато што су нас родитељи васпитавали да постоје само добри и лоши људи, али нажалост у мешовитим срединама нас нико није у потпуности прихватао. Било је пуно примера када смо се нашли на мети и једних и других. Сећам се напада на кућу моје породице од стране Албанаца током 1998, али и 1999. године од стране Срба. Ипак, на крају је кућа страдала од Албанаца. * Упркос свему, муци, па избегличким данима, никада нисте били у дилеми - Србију сматрате својом земљом? - Да, често када о томе говорим кажем да сам Србији дала све што сам имала, али је изгледа моја судбина да се доказујем, што и сада чиним својим научним радовима и предавањима која држим студентима. Учим их да буду поштени људи, да гледају свој пут али и да воле своју домовину. А што се тиче избеглиштва, када сам у колони са Србима бежала са Косова и Метохије један полицајац ме, када је у мојој личној карти прочитао име и презиме, ударио кундаком по леђима, због чега сам завршила у болници. Међутим, донекле сам га и разумела и опростила му јер је касније дошао да ми се извини и упркос свему постали смо добри пријатељи. * После готово двадесет година од вашег и избеглиштва око 250.000 Срба, ситуација на КиМ није стабилна...? - Обичног човека нигде нема, јер када би се направила искрена, реална анкета, мислим да би прича била много другачија. А што се тиче присуства међународне заједнице, преплитање великих сила, САД, питање Турске, Руске Федерације, па Немачке... свако тражи свој интерес на Балкану и свако би да буде део Балкана. Не треба занемарити ни природне ресурсе, споменућу само да се у Глоговцу налази један од ретких рудника који производи уранијум, а да не спомињем да се база "Бондстил" налази на руди и да поседује подземни аеродром. * Многи су у Србији очекивали да ће Трампова политика променити став САД по питању Косова? - САД имају устаљену политику, а када остваре циљ, њих више нема. А на Косову још нису заокружили своју целину, зато што се полако враћа руски интерес на Балкану. Ипак, мислим да би САД требало да се се одреде да ли су за стварање нове исламске државе на Балкану. * Недавно су албански медији предочили наводни план међународне заједнице по којем би "Трепча" и Газиводе припали странцима на 99 година? - Сви ти објекти су власништво надашње велике Југославије, а пошто је правни следбеник Србија, која и враћа огроман дуг Косова, мислим да то не би било баш тако једноставно оствариво. Реално речено, сви могући правни документи и тапије припадају Србији. УРАНИЈУМ НЕ БИРА ЖРТВЕ * Верујете ли да је могуће поднети колективну тужбу против земаља које су учествовале у НАТО бомбардовању? - Чињеница је да осиромашени уранијум не бира жртве и да болесних има много на Косову, само што се подаци и информације не саопштавају. Нажалост, тај проценат рапидно расте и то је оно што ће народ кад-тад да схвати: да су бомбе биле и за једне и за друге. А што се тиче тужбе, да би се то десило, морају да постоје јединство и политичка воља. КОСМЕТ ЈЕ СРПСКИ - СВИ ми волимо завичај, где смо рођени и одрасли, то је део нас. Међутим, све што сам доживела у мени изазива јаке емоције и због свега тренутно немам жељу да одем на Косово - каже нам Хатиџа и, на питање коме припада Косово, одговара да је Косово српско. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:780546-Hatidza-Berisa-Sa-Kosova-sam-izbegla-u-srpskoj-koloni

Виши суд у Београду одбио је захтев за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића, потврђено је "Танјугу" у том суду. На ову одлуку подносиоци захтева имају право да уложе жалбу Апелационом суду у Београду који треба да донесе правоснажну одлуку. Милан Недић Суд је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права. У саопштењу суда се прецизира да је 11. јула Виши суд у Београду донео решење којим је одбио као неоснован захтев предлагача за рехабилитацију сада покојног Милана Недића. Предлагачи су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништаво решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31. 01. 1946. године о конфискацији имовине генерала Милана Недића од дана доношења и да су ништаве све његове правне последице. Одбијеним захтевом тражено је и да се утврди да су ништаве административне Одлуке Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача Ф.802 без датума, Ф.802/I од 02. 05. 1945. године, Ф.802/II од 03. 08. 1945. године, Ф.802/III од 17. 09. 1945. године, Ф.802/IV од 13. 08. 1945. године и Ф.802/V од 01. 12. 1945. године, Одлука Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача бр. 2407 од 05. 07. 1945. године од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а да рехабилитовано лице се сматра неосуђиваним, навoди се у саопштењу суда. Одбијен је и предлог предлагача за преиначење захтева за рехабилитацију Недића из поднеска од 09. 07. 2018. године којим захтевом је тражено да суд утврди "да је генерал Милан Недић лишен живота без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога". Суд није објавио образложење овог решења, уз напомену да ће одлука суда у поступку рехабилитације Милана Недића бити објављена на интернет страници Вишег суда у Београду, када постане коначна (правоснажна). Поступак за рехабилитацију Недића инициран је 2008. године, али је расправа пред судским већем, којој присуствује и јавност почела у децембру 2015. године. У току поступка, суд је одбио право јеврејским општинама да се умешају у поступак и оспоравају враћање грађанских права Недићу, а ту одлуку је потврдио и Апелациони суд, будући да је ово "једностраначки поступак" који се води по правилима ванпарничног поступка и нема "друге стране". Поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао је негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац и да суд треба да одбије рехабилитацију. Једна од најконтроверзнијих личности српске историје Милан Недић чију је рехабилитацију суд данас одбио био је једна од најкотроверзијиних личности српске историје, јер је његов лик и дело делило јавност на оне који га сматрају за издајника и злочинца и оне који су га сматрали патриотом који се борио за интересе спрског народа током немачке окупације. Милан Недић Процес по захтеву за његову рехабилитацију пред Вишим судом у Београду последњих неколико година обновио је поделе у домаћој јавности, а сведоци који су саслушавани током судског поступка имали су опречне ставове о Недићевим делима због којих је после рата био проглашен за народног непријатеља. Недић је на почетку II светског рата био постављен за председника српске "Владе народног спаса", која је према неким историјским тумачењима била "марионетска влада" немачке окупационе власти чији је задатак био да се лакше угуши устанак у окупираној Србији. Као премијер српске Владе у Другом светском рату, Недић је сматран одговорним за активности у вези са Холокаустом Јевреја и логором на Бањици, као и прогоном комуниста, односно антифашиста. Наводно је био фасциниран немачким националсоцијализмом и покушао је да уреди Србију по угледу на Трећи рајх. Са ослобођењем Србије повукао се са Немцима у Аустрију, покушавајући да организује отпор новој комунистичкој Југославији. После немачког пораза се предао западним Савезницима, који су га изручили новим југословенским властима. Милан Недић никада није био осуђен, нити је против њега подигнута оптужница. Наводно је у притвору извршио самоубиство, а никада није објављено где је сахрањен. Сведочења историчара Током процеса за рехабилитацију пред Вишим судом у Београду било је и другачијих сведочења о његовим активностима током рата. Историчар Бојан Димитријевић током сведочења је тврдио да Недићева влада, као ни сам Недић не могу бити одговорни за Холокауст, јер до краја 1943. године није могао да контролише припаднике својих безбедносних структура. Димитријевић је рекао да су 1942. године, по наредби немачког генерала Мајснера Недићевој влади била одузета полицијска овлашћења. Протест против рехабилитације Недића Овај историчар је тврдио да је главна карактеристика Недићеве владе била борба против комунизма који је у то време, како је навео, био сматран највећим злом за Србију. Према његовим речима, српске структуре власти у окупираној држави бавиле су се само евиденцијом Јевреја и евентуалним скривањем под српским именима. "Послове привођења, затварања у логоре и ликвидације вршили су искљуциво Немци, њихова полиција и Вермахт", рекао је овај историчар сведочећи у процесу рехабилитације. Димитријевић је такође рекао да сматра да Недић није веровао у немачку идеологију и није био германофил. "Ја мислим да је хтео да сачува Србију и да је радио у интересу српског народа", рекао је Димитријевић суду. Његов колега, Драган Алексић сведочио је да ниједна одлука Милана Недића у вези са концентрационим логором Бањица, не носи његов потпис. Како је овај историчар сведочио пред судом, Недић је имао сазнања шта се у том логору дешава, али није имао никаквог утицаја на то. Босиљка Кујунџић, односно мати Јевросима из манастира Тројеручица, посведочила је како ју је Влада Милана Недића избавила из немачког логора Тополска шупа у Београду. Она је суду детаљно испричала како су њу и њену породицу усташе из Сарајева транспортовале за Београд возом и предале Немцима који су их затворили у логор. "Милан Недић је ургирао да се из логора деца разместе по кућама Београђана", навела је мати Јевросима. Сведочење Ефраима Зурофа Међутим, директор Центра "Симон Визентал" у Израелу Ефраим Зуроф није делио њихов став. Он је рекао да Недићева улога као премијера квислиншког режима који је служио интересима Трећег Рајха довољан је разлог да се одбије његова рехабилитација. "Неуспех да спасе Србе и Јевреје јасан је доказ да је, из било којих разлога, направио стравичну грешку прихвативши да води марионетску владу која је изневерила грађане Србије", каже Зуроф. Он је навео да је током Недићевог мандата убијено 300.000 Срба, укључујући и 80.000 у концентрационим логорима. Зуроф је подсетио да је Недић јавно позвао народ да не организује никакав отпор окупацији, јер су нацисти формирали окрутну полицију уз претњу да ће убити 50 Срба за сваког рањеног Немца и 100 Срба за сваког убијеног немачког војника. "Ако је Недић имао икаквих илузија о свом утицају на немачку полицију везану за Србију и српске Јевреје, требало је много пре него што је његова квислиншка влада расформирана да схвати да нема никакву моћ и да је тек марионета у рукама нациста препуштена у потпуности њиховој милости и немилости", истакао је Зуроф. Суд је данашњом одлуком поклонио веру званичној историји, а коначну одлуку даће Апелациони суд јер подносиоци захтева имају право да се жале на решење којим је њихов захтев за рехабилитацију одбијен.