Претражи Живе Речи Утехе

Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања. Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула. Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици. У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот. "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8) Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР