Претражи Живе Речи Утехе

Вечно зелени – Разговор о инфантилности Данас многе проблеме савременог друштва психолози, социолози, педагози и други специјалисти објашњавају све већом инфантилношћу. Сматра се да од ње пате углавном млади људи. Да ли је могуће да нас чека страшна будућност у инфантилном друштву? Шта је то инфантилност, у каквим случајевима се може о њој говорити? Пробаћемо да пронађемо одговоре уз помоћ психолога, кандидата за доктора наука, Јелене Николајевне Корневе. Инфантилност и… инфантилност а почетку разговора о инфантилности, треба рећи да постоје као минимум два различита схватања. Једно је научно схватање, које истражују научници, не само психолози, већ и педагози, социолози. Друго је схватање које користимо у свакодневном животу, такозвано животно схватање. Наши свакодневни разговори о инфантилности су увек врло конкретни-једни се тичу конкретне младе особе, односно мужа/жене итд. Увек се односе на конкретне ситуације: муж мало зарађује и не може да нађе добро плаћен посао, млада не може да изађе на крај са децом и ангажује дадиљу, радници уместо да раде свој посао играју пасијанс, итд. Инфантилост у свакодневном животу – начин да се објасни без објашњења. Зашто улагати напоре да се разуме други, још и да се подржи, много је лакше окачити „етикету“ инфантилности, и сва питања су решена. При томе, свако ко користи реч „инфантилност“ ставља у њу свој садржај. Велика је вероватноћа да професионални психолози, разматрајући те исте ситуације са „инфантилним“ херојима, не морају у њима да пронађу праву инфантилност. У свакодневном разговору инфантилност има разнолико и вишеслојно схватање. Носи у себи интуитивни карактер, а свако долази до закључка о њој на основу личног искуства. Како психолози дефинишу схватање „инфантилности“? Први пут су научници овим термином описали понашање особе 1864. године, када је француски доктор Е. Ш. Ласег (Ernest-Charles Lasègue) назвао инфантилношћу посебан застој у развоју личности у раном, младалачком стадијуму. Овај застој се манифестовао у неустаљености расположења, у специфичностима емотивних сфера, у незрелости размишљања, итд. Од тада, истраживања у домену инфантилности су отишла далеко напред, и само схватање „инфантилности“ задобило је много контекста и значења. Најраспрострањеније је-застој у развоју организма, који се манифестује у физичком и психичком заостатку. Може да се појави застој у развоју детета, да се сачувају дечје пропорције тела или појединих делова (на пример, полних органа), други знаци полне зрелости могу бити недовољно изражени или да у потпуности одсуствују. Све то може пратити застој у психичком развоју детета. Слично схватање инфантилности се може наћи у литератури из психијатрије. Тек крајем ХХ века, инфантилност су почели да доживљавају као застој социјалног развоја младих људи, у односу на њихов биолошки развој; као застој моралног и социјалног развоја и тако даље. Инфантилност или вечна младост Бити инфантилан и осећати се младим, не доживљавати свој реални узраст-то су сасвим различите ситуације. Истраживања су показала да више од 50 % популације се осећа млађим него што јесте. Ствар је у непоклапању различитих значења узраста: хронолошког, биолошког, социјалног и психолошког. Како разликовати осећај младости од реалне инфантилности? Критеријум разликовања може дефинисати степен зрелости. Инфантилног човека често описују као незрелог у разним аспектима. Незрелост емотивно-вољне сфере се манифестује у „дечјим“ емоцијама, које са једне стране, могу бити врло привлачне- таква особа је жива, привлачи пажњу, задивљује попут титравог лептира. Незрелост мотивационе сфере се пројављује у одсуству хијерархије мотива, у ниској образовној или радној мотивацији, итд. Уопштено, може се говорити о незрелости личности у целини. Шта означавају ове речи? Описујући развој личности, национални психолози говоре да се човек не рађа као личност, већ да то постаје. А.Н. Леонтјев помињао је два рођења личности; прво, које се догађа у узрасту од 3 године и наставља се до школе, и друго- у младалачком добу. „Отприлике“, с обзиром да нису тако јасне границе тих процеса, ови стадијуми се могу разликовати код деце. Као резултат првог рођења личности, мотиви детета се групишу у одређени систем, где су једни важнији и значајнији, а други мање. Као ретултат првог рађања за дете је много важније испуњење социјалних норми, које му одређују родитељи и њему значајни одрасли. У тинејџерском добу код детета се значајно проширује круг контаката, и хијерархија мотива све чешће доводи до противречних ситуација: „Морам да слушам одрасле и о свему да им причам, али ако им испричам како је мој друг пробао да пуши, друштво ће ме сматрати за издајника“ или „родитељи говоре да треба добро да учим, али ми се деца у школи смеју због тога“, и томе слично. Дете се налази пред неопходношћу преиспитивања те хијерархије. У томе се управо и састоји друго рођење личности, чији је критеријум први самостални и одговорни поступак у животу. Међутим, други психолог-В.В. Петухов- говори о томе да у резултату другог рођења још увек се не појављује личност, већ само социјални субјекат, то јест, особа способна да предузима самосталне и одговорне одлуке у складу са општим нормама. Може ли се назвати личношћу фашиста који се не поколеба пред избором, и дозвољава (потпуно самостално и одговорно) у складу са нормама свог социјума, да пошаље у логор смрти сиротиште „Јануша Корчака“? Можемо ли личношћу назвати нашег протојереја Ломакина, о којем пише светитељ Лука и који не само да се одрекао Бога, него је и предводио антирелигиозну пропаганду у Средњој Азији? То је био потпуно самосталан и одговоран поступак у складу са нормама тог друштва… Одговор је, чини ми се, очигледан: не. Значи, човек који доноси одлуку у складу са друштвеним нормама, још увек није личност, пошто се вредности и друштвене норме могу много разликовати у зависности од времена, културе… Права личност је онај човек који доноси самосталне и одговорне одлуке, само у складу са општим друштвеним нормама. Управо се таква личност може назвати зрелом. Да ли је одувек постојала инфантилност? Одмах се намеће питање: дакле, да ли је инфантилност болест ХХ и долазећих векова? А до ХХ века није било инфантилних личности? Ту ће нам интернет дати много одговора на задато питање, од којих већина потврђује ту претпоставку, а неко ће отићи и даље, па ће повезати инфантилност са специфичностима политичког система државе. На пример, може се сусрести став по коме ауторитарне државе само што нису расадници инфантилних субјеката. Да ли је то тако? Потрудићемо се да нађемо самостални одговор на ово питање, без помоћи свезнајуће мреже. Да се подсетимо примера. „Од тада многи од ученика његовијех отидоше натраг и више не иђаху с Њим.“ (Јн. 6:66) А зашто су отишли? Ево и одговора: „Тада многи од ученика који слушаху рекоше: ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6:60). Или богати младић „а кад чу младић ријеч, отиде жалостан; јер бијаше врло богат“ (Мт. 19:22) Или пет девојака које нису узеле уље са собом. Или роб који је закопао талант. А када је Ирод умртвио Јована Крститеља, због немоћи да изабере између нарушавања пијаног обећања и убиства Пророка? Не личи ли то на незрелост, на исту ону инфантилност? Не мора се ићи тако далеко. Почетком ХХ века К. Г. Јунг је описивао своје време као „обданиште које се преко мере раширило и распршило“. Можда се некоме ови примери неће учинити довољно убедљивим, али је тешко оспоравати сличне аргументе. Сами примери говоре о томе да је и за време Исуса било доста инфантилних људи, једно опште, заједничко „распни“ колико кошта… Ко је инфантилнији: мушкарци или жене? Ко је инфантилнији? Како је просто и брзо доћи до одговора на ово питање, а најважније, како је лако – јер има много примера… „Лежи на каучу и ништа не ради, не обезбеђује породицу, не гради каријеру, све сама морам да радим….“ Познате речи? Наставак- „…сама све радим, и у кући и на послу морам да успевам све…“ Некако се одговор сам намеће, ко је инфантилнији…Али ако бисмо узели у обзир све што је већ речено, да ли је одговор тако очигледан? Са једне стране, заиста, инфантилност се манифестује у одсуству жеље за одрастањем, у маштању уместо у реалном деловању. Онда наша активност, наш рад „и код куће и на послу“, наше настојање да узмемо на себе што више, и не само своје (шта да се ради, да обучем наранџасти прслук и одем на железничку станицу, јер нема ко други) оправдава се-ко ће ако не ја… Са друге стране, није ли то иста она инфантилност као и социјална незрелост- неразумевање своје улоге, својих деловања, неумеће да се носи сопствена одговорност и као последица, нарушавање туђих граница-јер онда постоји оправдање зашто нису испуњене личне обавезе? Најважније, што се све то одвија несвесно: у нашој представи ми смо хероји, који спасавају своју породицу/своју организацију/ (у оквирима) своју државу „са себе и за оног другог“. Према научним истраживањима не постоје подаци ко је инфантилнији-мушкарци или жене. Занимљиво је то да се у друштву инфантилност код жена више толерише него инфантилност код мушкараца. Женама се много тога опрашта: њен егоцентризам-добро, она је жена! И мрзовоља: девојке могу да дозволе себи да буду слабе. Њена невољност да узима на себе одговорност-да, она је девојка… Стереотип женског лика подразумева слабост и неопходност туђе подршке. Према инфантилним женама се могу односити иронично, шалити се са њима, али их нико неће оптуживати за овај страшни грех, услед чега се стиче утисак да жене нису ни мало инфантилне. Стереотип мушкарца је сасвим другачији и одступање од тог стереотипа наилази на оштар прекор жена и у најблажем случају етикетирање „он је инфантилан“. Како се ослободити инфантилности? Да ли је уоппште могуће избавити се? Рекло би се да јесте. Психолози говоре да је први корак спознаја. Спознаја човека да његове несреће нису случајне, да његово понашање не одговара у потпуности понашању зрелог човека. Али! То мора бити сопствена одлука, сопствени „инсајт“ како кажу психолози, сопствена спознаја- никаква спољна настојања неће натерати човека да „спозна“, просто, јер су такви закони психологије. Овде је боље да се сами запитамо у којој мери је наше лично понашање инфантилно, колики је степен незрелости у њему. Можда некада покушавамо да урадимо нешто што желимо, не обазирући се на околину. Или се жалимо на друге, не покушавајући да пронађемо свој удео кривице у ономе што се догађа. Или не дозвољавамо себи да погрешимо, да имамо тежак карактер или неке недостатке…. Почнимо од себе. Колико је наше понашање инфантилно? Да ли сам спреман(а) да створим породицу, или немам доброг кандидата и боље ми је да будем сам(а), док се не појави идеални? Или, одговарајући кандидат постоји, али треба и каријеру градити-а како без тога? Да ли сам спреман(а) да родим децу, или треба чекати да се одбрани дисертација/сакупи довољно новца/постићи звања/купити стан итд.? Да ли сам спреман(а) да одмарам на Криму/ на селу/ или морам да отпутујем на егзотичну дестинацију, без обзира на препреке? А онда још теже- да ли сам спремна да послушам и обучем сукњу/мараму у храму, а да не видим то као назадништво Цркве? И тако даље. Почнимо од себе! Јелена Корнева Са руског Ива Бендеља Часопис «Виноград» бр.5 (73) 2016 г. https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/

ЗЕЛЕНИ ИНТЕРНЕТ Огроман „биљни компјутер” Реално гледано, биљке као да су повезане међусобно, за нас људе невидљивом огромном мрежом. Овакав начин комуникације неодољиво подсећа на размену података преко електронских мрежа. Популарно речено биљке поседују свој ИНТЕРНЕТ. Управо ова сазнања навели су истраживаче двеју српских лабораторија да ПОСМАТРАЈУ биљке као огроман „зелени компјутер”. Проф. др Бранислав Јованић У не тако далекој будућносто, пре изласка у шетњу питаћемо „зеленог саветника” који мирно расте у углу наше собе, шта да обучемо. Или ћемо потражити савет од нашег „зеленог пријатеља” који расте у нашем дворишту шта да купимо као огрев за следећу зиму. Тражићемо да нас посаветује приликом одласка на одмор где је ултраљубичасто (UV) зрачење најслабије. На питање „Имамо ли интернет данас”, следио би одговор „Имамо ако си га јуче залио”. На питања „Каква ће бити зима или да ли ће лето бити сушно”, могући одговор био би „Иди у воћњак и питај воће”. Ово би могао бити низ могућих сличица из нашег живота у будућности где ће се одговори и савети добијати не од неког суперелектронског рачунара, већ од великог суперрачунара – биљака. Количина информације коју емитује само један лист креће се од 1015 bit/s до 1018 bit/s, у зависности од информације. Идеја о постојању зеленог рачуна настала је као резултат деценијских испитивања интеракције биљака са околином, и то у Лабораторији за мултидисциплинарна истраживања Института за физику (ЛМИ) и Лабораторији за симулацију на ФОН-у Београдског универзитета. Мотиви за оваква истраживања двојаки су: 1. академски и 2. прагматични. Биљке комуницирају Први је проистекао из жеље да се да одговор на питање да ли и како биљке комуницирају и други да се нађе могућа примена сазнања до којих је дошао биљни свет. Неоспорно је да су сазнања које су стекле биљке огромна и да дају одличне резултате, а да ми као људска врста немамо готово никакав приступ њима. Последњи мотив, али не мање важан, била је жеља на нама људима, који у својој непромишљености чинимо све више штете и нарушавамо равнотежу у природи, неко са стране непристрасно укаже где грешимо и помогне нам да престанемо с тим. Ова идеја базира се на изреци коју користи људска врста: „Реци ми какав сам, рећи ћу ти какав си”. Другим речима, желело се да се више сазна о нама, људској врсти, у складу с поменутом изреком. Када је настала идеја, направљени џу план и динамика будућих истраживања. Тако су истраживања била подељена у две етапе. У првој је требало да се научним методама утврди да ли биљке комуницирају. Постављена су још неколика питања на које је требало дати одговоре: 1. Ако комуницирају, КАКО комуницирају?; 2. Како примају информације других биљака? и 3. Где са примљене информације ЧУВАЈУ?. Поменута група истраживача-пионира недвосмислено је показала и објавила у међународним часописима да: 1. Биљке комуницирају; 2. Размењују информације међусобно; 3. Шаљу информације у околину, 4. Чувају-складиште стечена искуства и 5. Информације које шаљу било другим биљкама или у околину специфичне су и одређене природом стреса који је изазвао ЗАПИС. Они се већ десет година баве проблемом КОМУНИКАЦИЈА БИЉАКА. Своје резултате представили су научној јавности пебликовањем радова [Ref., Electromagnetic Biology and Medicine Volume 23, 2004 – Issue 1, Ref. Materials Science Forum Vol. 518 (2006) pp. 497-500online at http://www.scientific.net (2006) Trans Tech Publications, Switzerland, Ref. TAR, 2008(5)\[ISSN 1820-451], pp. 32-35]. Наведени радови недвосмислено дају одговор на прво питање, а то је да биљке комуницирају и размењују искуства стечена током живота помоћу светлости које емитују. Количина информације коју емитује само јеан лист креће се од 1015 bit/s до 1018 bit/s, у зависности од информације. Када је биљка изложена ниској температури, интензитет информације је 1015 bit/s; ако дође до смањења концентрације фотосинтетских пигмената, интезитет информације је 1014 bit/s. Бежична комуникација Кора као хард диск Драматично оштећења у биљци, због велике количине кадмијума (Cd), проузрокује емитовање информавије за три реда величине веће, и то око 1018 bit/s. Поруку коју биљка шаље у околину и саопштава да је оштећена услед интензивног ултраљубичастог зрачења за ред величине је већи – 1015 bit/s. Информација коју биљке одашиљу у околину у циљу представљања – „Ја се разликујем од мојих сродника” (рецимо, за генетски шест различитих врста пасуља), била би у поређњу с претходним реда величине – 10 bit/s. Авокадо саопштава околини да је плод погодан за јело тако што интензитет информације порасте двоструко – са 12 10 bit/s на 24 10 bit/s! Навешћемо још неколико примера када није дошло до оштећења биљке, дакле уобичајену комуникацију са околином. Авокадо саопштава околини да је плод погодан за јело тако што интензитет информације порасте двоструко – са 12 10 bit/s на 24 10 bit/s! Јечам поручује „вруће ми је” променом интензитета информација за седам пута – са 15 bit/s на 2 bit/s.. Међутим количина информације коју емитује у околину квадратни сантиметар (cm2) коре неупоредиви је већи – 1018 bit/s. То је као да претражујете садржај огромног хард диска. По нашем мишљењу, старо схватање да биљке преносе ИНФОРМАЦИЈЕ путем електричне струје, као општи и једини начин, није одрживо. У литеретури се може наћи пример преношења инфорације струјом између листова једне биљке. Реакција листа који нападне гусеница манифестује се повећањем брзине преношења струје кроз лист неколико пута. Информација о нападу гусенице преноси се и на друге листове, што се манифестује повећањем брзине преношења струје на листовима на којима није била гусеница. Такође постоји мишљење да биљке комуницирају преко корење и да размењују информације. Навешћемо један пример из праксе на коме ћемо показати неодрживост поменутих идеја о преношењу информација између биљака. Стабла на периферији Бојчинске шуме пре више година напали су губари. Реакција је била уобичајена за нападнута стабла: почела су да у својим листовима стварају супстанце у циљу заштите од губара, које су чиниле листове неподесним за јело. Истовремено је на савим другом крају шуме, неколико километара удаљеном, примећено да се у листовима стабала ставарју исте заштитне супстанце против губара. Говорити о преношењу информације о опасности од инсеката путем стрије или преко корена није реално. Зашто? Стабло „мали Ђердап” Отпор земље је огроман, она се понаша као изолатор и за стварање струје која би прешла пут од неколико километара било би потребно да се свако стабло понаша као „мали Ђердап”. С друге стране, преношење информације преко корена је мало вероватно, јер на том дугом путу нехомогености су огромне па информација која дође до удаљене биљке може да садржи мноштво другин података. Мада немају нервни систем и МОЗАК, биљке су у стању да обавесте припаднике своје врсте о опасности и да запамте шта им се десило у прошлости. Реално гледано биљке као да су повезане међусобно, за нас људе невидљивом огромном мрежом. Овакав начин комуникације неодољиво подсећа на размену података преко електронских мрежа. Популарно речено биљке поседују свој ИНТЕРНЕТ. Управо ова сазнања навели су истраживаче двеју српских лабораторија да ПОСМАТРАЈУ биљке као огроман „зелени компјутер”. Чињеница је да се свет биљака много разликује од света животиња. Једна од основних разлика огледа се у реакцији на непосредну опасност за опстанак. Животиње поседују способност да промене место боравка, да обавесте припаднике своје врсте и да се уклоне од опасности. Насупрот томе, биљке остају на истом месту али су развиле посебне системе одбране. Мада немају нервни систем и МОЗАК , биљке су у стању да обавесте припаднике своје врсте о опасности и да запамте шта им се десило у прошлости и шта су тада урадиле да би преживеле. Наведен је пример када и када је активиран механизам одбране у случају напада гусенице. Када су угрожене, нападнуте инсектима, биљоједима, сушом или мразем, биљке из СВОЈЕ меморије-сећања активирају оне механизме које су их у прошлости заштитиле од исте опасности. Овакве реакције навеле су поменуту групу истраживача да се запитају: Где је смештено поменуто сазнање? Напоменимо, ако нема СЕЋАЊА, нема ни комуникације. Погледамо ли биљке у јесен када им опадне лишће, склони смо да кажемо да оне умиру, а песници опадање листа повезују с престанком живота. По нашем мишљењу било би исправније рећи да биљке спавају и мирују. Чим дође пролеће биљке олистају и нови млади листови наставе свој живот као да нису мировале, а у њима се обавља мноштво процеса као и претходних година, и то са истом ефикасношћу. Знање се налази у листу Очигледно је да се стечено сазнање не налази у листовима, јер би њиховим нестајањем – опадањем било изгубљено оно што је биљка научила. Оно што остаје и што биљка не губи током целог свог живота јесте КОРА. Зато би се КОРА биљке могла сматрати местом ускладиштења искуства и података, аналогно хард дисковина у рачунарима. Количина информације је различита за сваки пол: тако мушке биљке у цвату емитују 1.27 × 1014 bit/s, а женске биљке 1.29 × 1014 bit/s. Навели смо НЕПОКРЕТНОСТ биљака (чврсто су везане за подлогу, зато је веома тешко одредити промену положаја), за разлику од животиња брзо мењају место боравка. Друга разликa јесте та да се у животињском свету лако може одредити пол јединке независнод од индивидуалне генетике, насупрот биљном свету где су готово све биљке хермафродити (без јасно назначених полних карактеристика, тако да је веома тешко да се на први поглед одреди њихов пол). Другим речима, у биљном свету су видљиве полне разлике изузетак, зато су такве биљке малобројне. С друге стране размена гена –размножавање покретачка је снага живота како у животињском, тако и у биљном свету. Наведимо пример биљке код које се полови разликују, јер постоје мушка и женска стабла: то је горски јавор (Acer pseudoplatanus L). Шумарак горског јавора од око двеста стабала, који расте на Ади циганлији, сваке године 25. маја процвета – истовремено стабла оба пола и тада се изврши опрашивање-размена гена. Уколико би мушки или женски цветови процветали другог датума, не би дошло до опрашивања и врста би нестала. Овај податак је смештен у меморији, при чему биљка води рачуна да, чим добије информацију од супротног пола, и она сма треба да процвета. Свако кашњење било би фатално по врсту. Количина информације је различита за сваки пол: тако мушке биљке у цвату емитују 1.27 × 1014[bit/s], а женске биљке 1.29 × 1014[bit/s]. Очигледно је да оваква усклађеност времена цветања која је, слободно речено, карактерстика ове биљне врсте и понавља се из године у годину, није плод случајности, већ искуства стеченог у претходном периоду. Ово искуство смештено је у кори биљке, а не како би се очековало у – листовима. На овај начин стечено, оно остаје трајни окидач за процес размножавања. http://galaksijanova.rs/zeleni-internet/