Претражи Живе Речи Утехе

4. Двосмисленост и судбина културе „Идите и научите све народе“, каже Господ. Црква се брине о душама појединаца. Међутим, њена је дужност да се брине о читавом сплету разних нација. У стварању културâ и цивилизацијâ, треба да се чује њена пророчанска реч као сведока. Она истиче трансцендентно самом својом евхаристијском стварношћу, а њена пасхална порука чини је више него савременом, с обзиром да превазилази све епохе. Она проповеда да је Христос дошао да претвори мртве у уснуле и да пробуди живе. Сваки народ усваја неку историјску мисију, изграђујући се око ње. Једном, раније или касније, он се сусреће са божанским назначењем свог постојања. Јеванђељска прича о талантима говори о заповеђеном плану који Бог нуди човековој слободи. Јеванђељска етика је етика слободе и стваралаштва. Она изискује потпуну зрелост одрасле личности и садржи бескрајно више аскетске дисциплине, добровољне стеге и ризика неголи сва етика старозаветног закона. Историја није аутономна. Сва њена збивања везују се са Оним који има сваку власт на небу и на земљи. Чак и изрека: „Подајте ћесарево ћесару“ (Мт. 22, 21) налази свој смисао само у светлости вере: цар је цар само ако се посматра у односу на Бога. „Ако Бог не постоји, јесам ли ја још капетан“, пита се један официр у Злим дусима Достојевског, коме су хтели да докажу да Бог не постоји. Ниједна историјска појава не може да избегне своју предназначену „норму“ према којој је и суђена. То је смисао „криза“, које су својствене свим цивилизацијама: кризе су есхатолошке пресуде, тренуци Божијега промисла, провала трансцендентног која привлачи пажњу „оних који имају уши да чују“… Сваки манихејски дуализам и свако несторијанско раздвајање две природе у Христу, сваки монофизитизам само божанског или само човечанског, осуђени су једном сажетом формулом Халкидонског сабора: „Божанска и човечанска природа сједињене су у Христу несливено и нераздељиво“. Ова формула врло јасно одређује однос између Цркве и света, Цркве и историје, Цркве и културе. По правилу, друштвени и културни живот треба да се заснива на хришћанском догмату, да се остварују начела теолошке социологије, будући да је „хришћанство подражавање божанске природе“.[1] Лаицизирана, секуларизована есхатологија која се одриче библијског есхатона, сањајући о заједници светих без Светога, о Царству Божијем без Бога, заправо представља неку хришћанску јерес, изазвану слабостима самог хришћанског света. Он се или одриче Царства Божијег због једне у себе затворене заједнице која хоће искључиво да буде историјска или бежи од спољашњег и до самозаборава сагледава небо. Савремени марксизам поново оштро поставља проблем смисла историје и приморава хришћанску савест да јасно потврди да заиста постоји тајанствена повезаност између историје и Царства Божијег. Завршна револуција може да дође само из недара Цркве, која је испуњена енергијама Духа Светог. По самој својој природи Црква се не може искључиво определити ни за једну канонизовану друштвену форму: стога она може да има већу гипкост у понашању саобразно са локалним приликама. Реч Божија теши али и суди: то објашњава извесну удаљеност видовитог сведока Божијег, који осуђује сваки компромис и сваки конформизам. Његов продоран реализам разоткрива демонске елементе и води борбу против њих. Највећи, најхитнији задатак јесте ставити на располагање свима људима плодове земље, те да не буду лишени верске и политичке слободе. Проблем постоји и за богате и за лажне сиромахе, похлепне на богатство. У нашој техничкој и трговачкој цивилизацији, песник, мислилац и пророк су сувишни људи. Уметници и несебичниинтелектуалци већ представљају нову врсту пролетаријата. Наравно, треба пре свега помоћу општег пореза на цео свет отклонити материјалну глад. Затим, треба мислити на изгладнеле који знају да човек не живи само о хлебу. Треба хитно прогласити првенство културе и истанчаности духа. Модерно друштво треба да штити песнике и пророке. Пошто прихвата демоне из уважења свачије слободе, друштво треба да додели једно место и за анђеле и светитеље, чије постојање је стварно као и постојање других људи и демона. Сумњати у човекову способност да управља не само космосом него и самим собом, значило би одрећи се његовог достојанства као чеда Божијег. Затворени свет и његове ограде треба да пробије чврста вера, како би се пројавило присуство Трансцендентног, како би се васкрсавали мртви, покретале планине, разбуктавао огањ наде у спасење свих људи и укључила празнина овога света у „Цркву која је пуна Светом Тројицом“.[2] Ниједна монофизитска и разоваплоћена теологија не може ништа да измени у величанственом правилу вере светих отаца, нити да умањи или отупи најексплозивније текстове Светог Писма. Очигледно је да управо монаси са својим есхатолошким максимализмом највише оправдавају историју. Јер, они који учествују у монашком повлачењу из историје, у свом силовитом продирању у онај свет, као слободни од обавеза рађања и брака, примају на себе пуну одговорност да позитивно граде историју, отварајући се ка пунини човечности: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. Тај пут и те стазе откривају човекову зрелост и динамизам његове потпуности. Теологија последњих циљева представља највеће уздизање мисли до висине сопственог крста [представља распеће мисли]. Она се не надовезује на спекулативну философију, него проповеда: „Што у срце човеку не дође оно припреми Бог онима који га љубе“ (1. Кор. 2, 9). Та теологија нас уводи у величанствену дефиницију да је хришћанин сваки онај „који с љубављу очекује Долазак Његов“ (2. Тим. 4, 8). У светлости Парусије (Другог доласка), светитељи, јунаци и генији, када сваки на свој начин досегне оно право и последње, могу да се вину на исту и јединствену стварност Царства Небеског. Човек никада није средство за Бога. Постојање човека претпоставља постојање Бога, али и постојање Бога претпоставља постојање човека. Људска личност је за Бога апсолутна вредност: она је Његов „сабеседник“ и Његов „пријатељ“, од кога очекује слободан одговор љубави и стваралаштва. Разрешење је бого-човечанско: поклапање двеју пунина у Христу. Стога, есхатолошки настројен човек не стоји скрштених руку у пасивном ставу чекања, него најактивније и најживахније ради на припремању Христовог Другог доласка. Христос долази својима (Јн. 1, 11): „Бог мећу боговима по обожењу“, као блистава експлозија божанске пуноће у пунини обоженог човечанства. „Који прима онога кога пошљем мене прима“ (Јн. 13, 20). Судбина света зависи од инвентивног и стваралачког држања Цркве и њене умешности да објасни јеванђељску поруку, на основу чега би била прихваћена од свих људи. На свим својим спратовима, култура јесте право место за такво суочавање. Међутим, двосмисленост културе веома отежава тај задатак. Историјски посматрано, култура је била коришћена за проповедање јеванђеља. Ипак, она није увек усвајана као органски део хришћанске духовности. С друге стране, постоји тешкоћа која се налази у самој природи културе. Принцип грчко-римске културе има савршени облик у границама временске коначности. Стога се она противи бесконачности, неограничености, апокалипси. Својом одбојношћу према смрти, култура се опире есхатону (умирању ради васкрсења) и затвара у трајање историје. Међутим, „пролази обличје овога света“. У тим речима треба видети упозорење да се не стварају идоли, да се не варамо илузијом земаљских рајева, па ни утопијом да је земаљска Црква истоветна са Царством Божијим. „Чекало се да дође Царство, а дошла је Црква“, рекао је Лоази. Облик војујуће Цркве пролази као што пролази и обличје овога света. Крај историје је светлост њеног закључка која расветљава и открива њен смисао. Историју подједнако разоваплоћују и лишавају њене сопствене вредности и утапање у њу, у историцизам који нема везу са крајем времена и њено једнострано порицање од стране претераног есхатологизма, који је прескаче ради жељеног смака света. Хришћански став према свету не може никада да буде одрицање света, било аскетско, било есхатолошко. Он је увек потврдан, али есхатолошки – као непрестано узвинуће ка коначној мети, која уместо да затвара, све отвара према оностраном. У ствари, култура нема бесконачан развој. Она није циљ за себе: опредмећена, она се претвара у систем принуде. Уколико је затворена у своја сопствена ограничења, њен проблем постаје нерешив. Раније или касније, мисао, уметност, друштвени живот се закоче у кругу својих сопствених граница, услед чега се намеће избор: потонути у бескрај сопствене иманентности и опити се својом празнином или превазићи своја тескобна ограничења и у прочишћеним водама одражавати Над-појавно. Бог је хтео да се до његовог Царства долази само кроз хаос овога света. Његово Царство није некаква туђа биљка пресађена у овај свет: оно открива недогледне дубине баш овога света. Уметност мора да бира између живљења да би се умрло и умирања да би се живело. Апстрактна уметност у свом врхунском остварењу поново налази слободу, неопорочену никаквом предвиђеном и академском формом. Спољашња, тј. фигуративна форма је разрушена, али приступ унутарњој форми, носитељки тајне поруке, затвара анђео са огњеним мачем. Пут ће се отворити само кроз крштење од Духа Светога, тј. кроз смрт уметности и њено васкрсење, кроз препород у епифанијску (богојављенску) уметност, чији је врховни израз икона. Уметник ће пронаћи свој прави позив само у свештено-литургијској уметности, вршећи на свој начин свету тајну богојављења: када слика, када ваја, када пева име Божије он проналази једно од места где Бог силази и где обитава. Не ради се о разним гледиштима и школама, него о слави очију човекових, која ће се пројавити уколико постану голубије (светодуховске).[3] Те очи гледају „напред“, будући да Христос „није у висинама“, него пред нама, у очекиваном сусрету. Апсолутно ново извире из есхатолошких дубина: „Сећамо се онога што долази“, каже Свети Григорије Нисијски у сагласју са евхаристијском анамнезом. Бонавентура даје своју формулу: „Deus non est, Deus est“. Свака негација Бога, свака лажна апсолутност, сваки идол постоји само с обзиром на правог и јединог Апсолутног. Запад мисли да је свет стваран, а Бог неизвестан, хипотетичан, подстичући на израду доказа Његовог постојања. За Исток, међутим, свет је оно што је неизвесно, илузорно. Једина потврда његове реалности је сама очигледност постојања Бога. Философија очигледности подудара се са философијом откривења. Очигледност са извесношћу у смислу Паскаловог меморијала јесте прави облик истинског сазнања, које је прошло кроз огањ апофатике. Уколико човек мисли Бога значи да се већ налази у самој божанској мисли. Бог се заправо мисли у њему. Не може се ићи ка Богу, сем полазећи од Њега самог. Садржина саме мисли о Богу јесте богојављенска (епифанијска) садржина: уз њу иде и дозивано присуство Божије. Ипак, тајна изопачене воље, „тајна неправде“ стоји пред нама у целости. Ако „етичка сличност“ са Богом може да пређе у корениту несличност, онтолошка сличност човека „са образом“ Божијим остаје нетакнута. Штавише, и у крајњој побуни, када безакоња могу да иду до окрутности лудила, слобода која је постала самовољна остаје стварна. Очигледност не врши насиље над вољом, као што ни благодат не допире до ње мимо слободе. Наређења једног тиранина наилазе на потмули отпор роба, док зов-позивница Господара гозбе наилази на слободан пристанак. Пристанком човек улази у ред изабраника Божијих. Размишљајући о деловању Духа Светог у последња времена, можемо назрети дејство „Очевог прста“, божанског сведока: као дошаптавање, као одлучан позив упућен свим формама културе с тим да се обухвате њихова исконска стремљења и да се доведу до врховног привољевања Царству Небеском. Апостол Павле поставља критеријум – једини је темељ Исус Христос. „Свачије ће дело изићи на видело… јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је“ (1. Кор. 3, 13–15). Исто важи и за самог човека: „Сам ће се спасти… као кроз огањ“. Има „дела која одолевају огњу“. Није, дакле, реч о некаквом потпуном уништењу овога света, него о проверавању. Све што прође кроз „испит“ ватре има захтевану харизматску каквоту и стога улази у „нову земљу“ као њен саставни део. Некада је Нојева лађа била спасена „кроз воде многе“. Символика лађе указује на оно што ће преживети потоп. У том пророчанском смислу она је праслика великог прелаза у Царство Божије „кроз огањ“. Откривења Светог Серафима Саровског говоре о преображеним чулима која већ сада могу да осете појаву нестворене светлости, топлоте и рајског мириса као небеску димензију овога света. Свети Серафим се облачи у сунце и даје својим ученицима плодове и цветове који су сазрели под „новим небом“, као предукус „праве ствари“. Као светитељ он открива шта значи бити „прави човек“. Култура на своме највишем врху представља слично проницање свих ствари и бића све до саме мисли коју је Бог имао о њима. Она је откривење логоса свих бића као и њиховог преображеног облика. Сведок је икона, која уосталом стоји изнад културе, као нека врста „слике предводитељке“. Она већ овде нуди непосредну визију будућег века, као прозор отворен према „Осмом дану есхатологије“. Берђајев је усмерио своја размишљања на привидни сукоб између стваралаштва и светости. Њега је зачудило истовремено цветање у 19. веку највећег савременог руског светитеља, Светог Серафима, и највећег руског песника, Пушкина. Иако су били савременици, они се нису познавали. Берђајев је нашао решење проблема откривши место где символи прелазе у стварност. Министар, генерал, професор и епископ су носиоци символа, функција, док је светитељ сама стварност. Историјска теократија, хришћанска држава и република су само символи, а „заједница светих“ је стварност. Култура је символ када прикупља дела и отвара музеј скамењених производа, којекаквих вредности без живота. Генијима је позната дубока горчина због разлике између ужарености њиховог духа и њихових охлађених, материјализованих остварења. Можда је хришћанска култура уопште неостварива. Велика достигнућа стваралаца ипак су само велики промашаји стваралаштва будући да не мењају свет. Парадокс хришћанске вере се састоји у подстицању стваралаштва у овом свету, при чему на своме врхунцу права култура својом есхатолошком димензијом потреса свет, приморавајући историју да изиђе ван свог оквира. Овде није пут тај који је немогућ, већ је немогуће пут, и остварује се кроз харизме: „Божанска моћ је у стању да отвори пут… и кроз немогуће“.[4] Ради се о муњевитим продорима „сасвим другог“, које надире из својих дубина. Култура у свим својим облицима треба да стреми врхунцу који досеже до границе оба света, откривајући један помоћу другога. Тиме се именује прелаз из овоземаљског „имати“ у небеско „бити“. Свет у Цркви је несагорива купина стављена у само срце постојања. Научник, мислилац, уметник и друштвени реформатор могу да нађу харизму царског свештенства. Сваки у својству „свештеника“ може од свог истраживачког рада да створи једно свештено дело, једну свету тајну која има моћ да претвара облик културе у место богојављења: ту се слави име Божије кроз науку, кроз мисао, кроз друштвени рад („света тајна служења брату“) или кроз уметност. Култура се на свој начин спаја са Литургијом: она проноси „космичку литургију“. Култура постаје славословље. Некада су свети кнезови[5] проглашавани за светитеље због верности харизми царске власти, коју су вршили у служби хришћанског народа. Ми ступамо у епоху последњих појава Духа Светога: „И у последње дане говори Бог, излићу Духа мога на сваку плот.“ Можда се може предвидети и канонизација научника, мислилаца или уметника који су дали свој живот и посведочили своју верност харизмама царског свештенства и који су стварали дела која су стављали у службу Царству Божијем. Стога, пророчанска харизма стваралаштва уклања лажну дилему: култура или светост, и поставља као идеал: култура-стваралаштва и светост. Штавише, харизма стваралаштва отвара могућност за један посебан облик светости саме културе. Ради се о „свету у Цркви“, са његовим врховним усмеравањем ка преображају у „нову земљу“ Царства Божијег. Данас се појавила још лажнија дилема: Христос у Цркви или Христос у свету? Није реч о прилагођавању Цркве менталитету овога света. Напротив, и Црква и данашњи свет треба да се прилагоде божанској истини, божанској замисли о данашњем свету. Христос шаље своју Цркву у историју света да би од њега створила место за Његово присуство у различитим историјским тренуцима, да би се свима омогућило да живе Божије данас у људској данашњици. Бог је једнако близу нашем времену као и другим епохама. Његово присуство се нарочито осећа у сваком истинском међуљудском сусрету. Јер, Он на свој начин обликује коначног човека који се поново присаједињује Цркви. Христос је свуда присутан. Па ипак, само је Црква Тело Христово: Христос њу позива да пређе из символичних гестова у експлозивну реалност јеванђеља, тј. да се претвори пре свега у громко славословље ношено ослободилачком снагом Духа Светог, о којој нам говори Откривење и коју у сваком случају нико неће моћи игнорисати. 5. Култура и Царство Божије Апостол Павле каже: „Ми смо Божији сарадници“ (1. Кор. 3, 9); и у Откривењу стоји: „И народи ће ходити у светлости његовој, и цареви земаљски донеће славу и част своју“ (Отк. 21, 24). Они, дакле, у Царство Божије неће ући празних руку. Стога, имамо основе да верујемо да ће у Царство небеско ући све што приближава људски дух истини, што се изражава кроз уметност, што се открива у науци и што се доживљава под знаком вечности. Сва врховна остварења његовог генија и његове светости ће се поклопити са својом истином као што се генијална слика поистовећује са својим моделом. Величанствена лепота снежних врхова, умиљатост мора или златна житна поља постаће савршени језик о коме нам Библија често говори. Сунца Винсента Ван Гога или носталгија Ботичелијевих Венера и туга његових Мадона наћи ће своју ведру пуноту кад жеђ двају светова буде утољена. Најчистији и најтајанственији елеменат културе, музика, на своме врхунцу, ишчезава и оставља нас пред Апсолутним. У Миси или Реквијему Моцарта чује се Христов глас и узвишеност досеже до литургијске висине Његовог присуства. Када је истинска, култура произлази из култа и поново проналази своје литургијске изворе. У својој суштини, она је тражење једино потребног из Јеванђеља, што је одводи изван њених иманентних граница. Служећи се материјалом овога света, она гради знак Царства Небеског, налик на огњену стрелу окренуту према будућности. Са Жеником и Духом она каже: Дођи, Господе. Као и Свети Јован Крститељ пред Христом, звездана светлост културе се утапа у блиставо подне Парусије вечног Царства. Ако је сваки човек створен по образу Божијем, Његова жива икона, онда земаљска култура јесте икона Царства Небеског. У тренутку великог прелаза Дух Свети, тј. „прст Божији“ ће дотакнути икону и понешто ће остати за вечна времена. У вечној литургији будућег века, човек ће, кроз сва достигнућа културе која су прошла „испит“ очиститељног огња, певати у славу свога Господа. И већ овде, на земљи, сваки човек као члан заједнице (научник и уметник као јереј свеопштега свештенства) служи своју сопствену литургију на којој се присуство Христа открива по мери чистоте Његових служитеља. Као вешти иконописци, они с материјом овога света и са светлошћу преображења обликују сасвим нову стварност у којој се полагано назиру тајанствени обриси Царства Божијег. Извор: Paul N. Evdokimov, „Culture et foi“, L’Amour fou de Dieu, Poche, 1997, pp. 109-137; Теолошки погледи 3 (1975), 145-160. Превод: Јелисавета Вујковић [1] Свети Григорије Нисијски, РG 46, 244 С. [2] Ориген, РG 12, 1264. [3] Свети Григорије Нисијски, PG 44, 835. [4] Свети Григорије Нисијски, PG 44, 128 B. [5] Ради се о староруским кнезовима, било из кијевског периода, било из времена монголског ропства. извор View full Странице

1. Бог и човек Библијски појам „иконе и подобија Божијег“ (1. Мој. 1–27) чини основу хришћанске антропологије. Иако звучи парадоксално, он је још значајнији за атеистичку антропологију. У ствари, сличност Бога и човека никада није порицана од стране атеиста. По Николају Хартману, Лудвигу Фојербаху или Карлу Марксу, људској личности приписују се чисто божанска својства: умност, слобода, стварање, пророчанска видовитост. По Сартру, човек је првенствено „пројекат“, дакле, слобода, што значи да постојање претходи и надмашује суштину. То је управо оно што тврди Свети Григорије Палама у вези са Богом: „Ја сам Онај који јесте: јер Онај који јесте садржи у самом себи васцело Биће“. У Вери једног неверника Ф. Жансон тврди: „Васиона је машина за производњу богова… Људска врста је способна да оваплоти Бога и да га схвати.“ По Хајдегеру, већем песимисти, човек је „немоћан бог“, али ипак бог. Свуда човек себе мери у односу на Апсолут. Разумети човека управо значи одгонетнути тај однос. Могло би се у то име рећи, да је проблем човека, како за верујуће тако и за атеисте, подједнако бого-човечански проблем. Бог је архитип, крајњи идеал човековог ја. Заиста, људска личност носи у себи нешто апсолутно. На свој начин, она постоји по себи и за себе, што и јесте стожер Сартровог философског система. Бог и човек су слични [подобни]. Ни грчки песници, ни скептик Ксенофан, ни Фојербах, ни Фројд никада такву сличност нису порицали. Спорно је само питање ко је кога створио… Атеистичка визија има посебну методолошку важност. У ствари, атеисти поистовећују Бога и човека, не презајући пред огромношћу сличног изједначења. Треба признати да су они неупоредиво доследнији од хришћана када су у питању тврђења Библије и светих отаца, која нису мање чудновата. Светоотачка мисао заснива се на односу између Бога и Његове творевине. Библијски појам „подобија“ пружа услове за Откривење. Бог-Логос је Реч коју Бог упућује човеку, своме детету. То значи да постоји извесна подударност, одређена повезаност између божанског Логоса и човечанског слова, што представља онтолошку основу за целокупно људско сазнање. Законе природе поставио је божански Архитекта. Бог је Творац, Поета Васионе. И човек му је сличан: он је такође творац и поета на свој начин. Свети Григорије Палама додаје: „Бог који превазилази сву творевину, неспознатљив, неизрецив, пристаје да постане доступан нашем разуму.“ И више од тога: „Човек је сличан Богу, јер је Бог сличан човеку“, тврди Свети Климент Александријски[2]). Бог је вајао људско биће гледајући у својој мудрости на небеско човештво Христа (упор. Кол. 1, 15; 1. Кор. 15, 47; Јн. 3, 11). У Христовом очовечењу било је предодређено да се састави све што је на небесима и на земљи (Еф. 1, 10), у тајни сакривеној, коју предодреди Бог пре свих векова (1. Кор. 2, 7). Човек је био створен по образу Божијем с обзиром на оваплоћење Логоса, које је било предвиђено у сваком случају. Оно садржи највиши степен сједињења Бога и човека. Икона Богородице (у загрљају са Богомладенцом Исусом звана „Умилење“) чудесно изражава сједињење. Бог се рађа да постане Човек (на Божић), а човек се рађа да постане бог (на Вазнесење). Треба обратити пажњу на наведену визију светих отаца. Обожење човека је условљено очовечењем Бога: „Човек је људско лице Бога“, каже Свети Григорије Нисијски.[3] У то име човек је предназначен за уживање божанских добара. У дубини саме своје природе он је сродан са Оним са којим треба да се причести“.[4] Слично вели Преподобни Макарије Египатски: „Измећу Бога и човека постоји највећа сродност“.[5] Човеков дух може да цвета само у „божанској атмосфери“.[6] „Сагледавање Бога јесте живот душе“. Светоотачка антропологија креће се на овој и оваквој божанској висини. Она поражава својим оштрим, парадоксалним и крајње смелим тврдњама. Довољно је узети малтене насумце неке опште познате поставке које увек задивљују: „Бог постаје човек да би човек постао бог по благодати и да учествује у божанском животу.“ „Човек треба да сједини створену природу са нествореном божанском енергијом.“ „Ја сам човек по природи, а бог по благодати.“ „Онај који учествује у божанској светлости и сам на неки начин постаје светлост.“ Као микрокосмос, човек је такође и микротеос [мали бог]. У целокупном свом саставу човек носи печат теолошке загонетности: он је тајновито биће. „Скривени човек срца“ (1. Пт. 3, 4) је очигледно апофатичка одредба која и објашњава зашто је свете оце привлачио садржај појма „образ Божији“ (imago Dei). По Светом Григорију Нисијском, богатство човекове боголикости одражава савршенство самога Бога, збир свих добара. Он истиче управо божанску моћ у човеку да слободно доноси одлуке о себи самом. Када каже да постоји, човек на људски језик проводи нешто од Божије безусловности: „Ја сам Онај који јесте.“ За свете оце наведене библијске изреке биле су „суштинске речи“, речи живота које су примили и доживели. Нажалост, током историје, пада се са свих вртоглавих висина у плићаке схоластичке теологије, где су пламене иконе претворене у хладне клишеје, у општа места која се убацују да би се подржао један или други теолошки став који је церебралан, апстрактан, полемичан и стога неспособан да из њих извуче потресни и револуционарни закључак на корист целога света. У обичној, свакодневној побожности неправилно схваћени аскетизам граничи се са мрачњаштвом. Смерност која постане формална и почне да служи као путна исправа за тобоже чисто православље, води у ускогруди протестантизам професора Барта, где човек, сведен на нешто безначајно, може једино да се уништи или побуни. У извесним струјама побожности монофизитска јерес никада није превазиђена, попримивши облик трансцендентног егоизма у име индивидуалног спасења. Монофизитско презирање тела и материје бежи у свет „чистих духова“, у непризнавање културе и човековог стваралаштва у свету, у непријатељство, па чак и мржњу према жени и лепоти. „Луда“ љубав Божија (μανικός ἔρος) према човеку (по Николи Кавасили), по којој је према прекрасном изразу митрополита Филарета Московског – „Отац Љубав која разапиње, Син распета Љубав, а Дух Свети непобедива моћ крста“[7] – тј. религија распете Љубави се веома настрано претворила у „очински“ клерикализам или у религију „садистичког Оца“ (према јуридичкој теорији о задовољењу „гнева“ Божијег). Син, наиме, „задовољава правду“ и „умилостивљује срџбу Оца“. Религија љубави се изродила у религију закона и казне, опседнутости паклом, у религију страха где се Јеванђеље своди на један искључиво моралистички систем… Још у 19. веку званична теологија је заступала мишљење, да „богаташ“ представља божански промисао, и да сиротиња има само да благосиља Бога што је створио богаташе! Уколико се на богатство и на сиромаштво гледа као на Богом установљене сталеже, не преостаје друго до колебање између неумољивог Оца тиранина, и патријархалног, доброћудног и умирујућег Оца. Међутим, аутентично предање учи о истински дијалектичкој затегнутости, коју је снажно истицао Свети Григорије Палама: не бира се једна ствар или друга, него се истовремено држи и једна и друга. То је напетост унутар човека између његове субјективне смерности и објективне чињенице да је са-литург, са-творац, са-песник са Богом. Треба поново да научимо антиномије некада тако блиске оцима Православне Цркве. Човек каже: „Ја сам несавршен“, а Бог му одговара: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Човек каже: „Ја сам прах и ништавило“, а Христос му одговара: „Ви сте сви богови и ви сте пријатељи моји“ (Јн. 15, 14). „Ви сте род Божији“ (Дап. 17, 28), тврди Свети Апостол Павле, док Свети Јован Богослов вели: „А ви помазање… примисте… и нема потребе да вас ко учи“ (1. Јн. 2, 27). „Ја сам обличје неизрециве славе твоје, иако носим ране од мојих грехова,“ сажето говори један тропар опела. Човек је створен. Ипак, он није само створен, него је и „рођен од воде и Духа Светога“. Он је земно биће, али је и небеско. Он је створење, али и бог у развоју. „Створени бог“ је најпарадоксалнији појам, исто као и „створена личност“ или „створена слобода“. Смелост светих отаца уме да продуби сличне мисли и изреке, а да при томе „не ожалости“ и „не угаси Духа Светога“. Православни идеал обожења човека не представља неко решење или појам у оквирима логике: он је животно и благодатно решење, антиномично решење (као и свака харизма), које извире из антиномичности самога Бога. Свети оци су добро уочили његову природу говорећи да је име Божије везано за постојање света. Начин на који сам Бог може у исто време да буде апсолутан и релативан, Бог над историјом и Бог у историји, покривен је тајном Његове Љубави, која превазилази своју сопствену апсолутност у виду очинства. Исто питање стоји и над усаглашавањем речи Светог Јефрема Сирина: „Свака Црква је Црква покајника и оних који греше“, и речи Светог Симеона Новог Богослова: „Заиста је велика тајна: Бог међу људима, Бог усред богова кроз обожење.“ Ради се о истој тајни антиномичности. 2. Црква и свет У 13. документу Другог ватиканског концила дотакнута је наведена тајна приликом разматрања огромног питања: Црква у свету. Међутим, то је само полазна тачка. Господ је ставио Цркву у овај свет одређујући јој апостолску службу сведочења и евангелизације. И опет, ради се само о почетку службе. Њена ширина обавезује нас да обрнемо ред речи у наслову, тј. да сагледамо њен исход, да скицирамо уклапање света у Цркви, што изискује тачно, то ће рећи максимално вредновање човековог стваралаштва и културе. Ова размишљања намећу се теолозима да би изградили правилну теологију света. Есхатологија нас управо позива да продубимо ту визију, да схватимо потпуно нову стварност Божијег образа, искупљеног у Христу, да откријемо праву природу и улогу анђела и демона у нашем животу, да укажемо на значај светости, мучеништва и пророчанске харизме у одређеном тренутку историје. Треба суочити свет и његову судбину у светлости стварања и Божије замисли о њему. У току историје „хришћанска“ царства и државе, исто као и теократије, рушили су се под притиском света који одбија да се без наговора потчини црквеним властима. Свако добро које силује и приморава савест претвара се у зло. По Берђајеву, ради се о „страви наметнутог добра“, када људска слобода, зајемчена Богом по цену Његове смрти, бива гажена. Стога се клерикалној владавини над светом, његовом потчињавању црквеној власти, противи главни позив јеванђеља: „Царство Божије се отима на јуриш“ и хришћанском силом побожности се „освајају небеса“. Историја и есхатологија се прожимају: оне постоје једна у другој. Значење Педесетнице и дарова Светога Духа, општи смисао епиклезе, посебно есхатолошки и парусијски, према речима Светог Максима, одређује главну улогу хришћана у свету: „Сјединити створену природу (свет) са обожујућом нествореном енергијом“ (чији живи извор јесте Црква). Црква у свету вреднује време и постојање према есхатону (последњој реалности). Њиме она изриче суд над сваким затварањем у себе, указујући да свет као целина има дар свештенства. Свет не постаје Црква, већ у „симфонијском“ складу са Црквом, „несливено и нераздељиво“, извршава свој сопствени задатак помоћу својих сопствених харизми. Оно што данас називамо „одговорно друштво“ почиње да бива свесно да је активан субјект своје судбине и универзалне важности заједничарења у роду људском. Обраћајући се друштву, Црква се, стога, не обраћа туђем и одвојеном телу. Одлуке њених сабора упућене су без разлике свима вернима и свима људима. Реч Цркве је со и квасац према којима се мери њен утицај у крилу савремених цивилизација. Јер, она се не обраћа само појединцу, него читавим нацијама, народима, како би подстакла на одговоран избор опредељења и привукла пажњу на проблем расподеле земаљских добара, на свет у развоју [„трећи свет“] и на аутоматизацију. Нема онтолошког дуализма између Цркве и света, између светог и профаног. Дуализам је само етички: између „новог човека“ и „старог човека“, између светог (искупљеног) и профанисаног (демонизованог). Према учењу светих отаца, човек је микрокосмос, али Црква је макро-антропос. Њена димензија је космичка и свељудска. Она кроз служење (διακονία), по примеру доброг Самарјанина, поставља мостове изнад понора и спречава свако одвајање света од Цркве, било путем тзв. еманципације, секуларизације или, с друге стране, путем несторијанства или монофизитства, не губећи из вида разлику двеју вокација. Свет на свој начин улази у макро-антропос Цркве: он је место где ће се испунити последња довршења, место обновљења свих ствари. Он је место за Други долазак Исуса Христа и потенцијално, „нова земља“ есхатологије. Против лажних сакрализација стоје истинска посвећења: у Православној Цркви свако на крштењу приликом тајне миропомазања добија постриг, чиме се потпуно посвећује на служење Господу. Кроз обред који је сличан монашком постригу свако се позива да пронађе за себе (чак и у браку) смисао духовног монаштва које света тајна препоручује свима. Насупрот томе, време је да се десакрализује све што је скамењено, непомично у затвореном кругу црквеног гета. Са друге стране, исто тако треба хитно десакрализовати левичарски материјализам. Он није ни довољно рационалан, нити је доследно материјалистички. Атеизам доприноси чишћењу идеје о Богу код хришћана, као што и хришћанска вера доприноси чишћењу атеизма од сваке примесе незаконите метафизике. Стога је важно да се атеизам такође демитологизује како би се отпочео истински дијалог међу јасно одређеним саговорницима. „Овладати земљом“ значи претворити је у храм Божији. Посветити свет значи приморати га да из демонског стања пређе у стање створења које је свесно Бога. Ниједан облик живота и културе не може се искључити из свеобухватног оваплоћења. Икона савршенства, Христос је узео на себе службу свештенства. Он је, такође, узео на себе и службу световњака-верника, тј. све позиве, сваки занат и сва занимања овога света. „Бог је заволео свет“ и у његовом стању греховности. Христова победа која продире у саму дубину пакла има космичку ширину која руши све границе. Обожење (θέωσις) је превасходно динамичан појам, чије се дејство шири на читав космос, исто као што литургијско славословље распростире славу Божију на све што је човеково. Према космологији светих отаца, која нема ничег заједничког са природном етиком философа, васиона се креће ка своме довршењу у смислу потпуног остварења плана о стварању, с обзиром да је оваплоћење било циљ стварања. Христос поправља и довршава, употпуњава оно што је окрњено падом и пројављује љубав која спасава, при чему ништа не изоставља од своје замисли о човеку као саслужитељу, као сараднику Божијем. Бог је присутан у свету другачије него што је присутан у свом Телу, у Цркви својој. Црква треба да експлицитно говори о имплицитном присуству. Треба да чини оно што је учинио Апостол Павле у Атини када је одгонетнуо тајну „непознатог Бога“ и назвао га Исусом Христом (Дап. 17, 22–31). Продор евангелизације треба да облагороди дело цивилизације, да је усмери ка вечном Истоку – Христу. Крштење као погружење има свој корен у великом водоосвећењу и у освећењу свеколике материје космоса на празник Богојављења. На Крстовдан, када се свечано уздиже крст, цео космос се благосиља светим знаком, као знаком победе васкрслог Христа. Тиме се цео свет поново ставља под првобитни Божији благослов, који је поново потврдио својим гестом Христос Архијереј: „И подигавши руке своје благослови их.“ То посвећење повезује целу природу са Христом: „Све је ваше, а ви сте Христови“ (1. Кор. 3, 22–23). Свети оци су се борили против гностика, који су презирали земаљски живот. Бог није „Онај сасвим другачији“, одвојен од света, већ Емануил, „Бог са нама“. Стога, читава творевина очекује да се јаве синови Божији (Рим. 8, 19). Крштени верник се не разликује од света, он је једноставно његова истина. Свет је царски дар човеку, све док хоризонтална нађе своју вертикалну осу. 3. Човеково достојанствo и његова харизма стваралаштва Свети Григорије Палама се одлучно супротстављао сваком одступању од предања, смело образлажући првенство човека над анђелима. Двострукост његовог састава (од духа и тела) човека чини целовитим бићем и ставља га изнад свих осталих створења. Човек се, на своју корист, разликује од анђела чињеницом да је саздан по икони оваплоћеног Логоса Божијег. Његов дух се оваплоћује и прожима сву природу својим стваралачким и „животворним“ енергијама, добијеним од Духа Светога. Анђео је „друга светлост“, чисти одраз: он је весник и слуга. Једино Бог, Апсолутни Дух, може да ствара ни из чега. Анђео не може на тај начин да ствара ни у ком случају. Људска природа је, међутим, сасвим друкчија. По Библији, Бог је више него апсолутан. Он је Апсолут, али је упоредо самом себи – Други, Богочовек. Стога, Бог даје човеку, својој икони, да изумева непролазне вредности из материје света и да шири око себе светлост служећи се властитим телом. У ствари, човек не одражава светлост као анђели, него сам постаје светлост. Луминозност светитељских тела служи као пример: Ви сте светлост свету. Њихов ореол на иконама је израз те светлости. Овај царски положај човечанске природе условљава подређени положај анђела у односу на човека.[8] Према Синаксару који се чита на други дан Духова, у току девет дана између Вазнесења и Педесетнице прилазе да се поклоне обоженој човечанској природи Христа свих девет чинова анђелских. У једној беседи Свети Григорије Палама формулише један од циљева оваплоћења: „Поштовати тело како се горди духови не би усудили да уобразе да су достојнији поштовања него човек“. Тај текст необичне снаге звучи као химна стваралачком духу човека. То је очински и свеблагосиљајући став према човековом стваралаштву, према изградњи културе култа. Такав став је заснован на ауторитету светих отаца. Царство Божије омогућава да израсте рајско семе, заустављено у своме развоју патологијом греха, који је Христос дошао да излечи. Бог диже човека из понора греховности, пружајући му спасење. Међутим, према јеванђељу, спасење значи и оздрављење: „Вера твоја те је излечила.“ Христос долази као „велики Исцелитељ“ и нуди евхаристију као лек бесмртности. Исцељење обухвата аскетску катарзу, тј. очишћење бића од сваке демонске клице. Оно се завршава онтолошком катарзом: васпостављањем пра-образа и подобија Божијег и стварног преображења природе. У библијском схватању стваралаштво је слично зрну које доноси стоструки род и не престаје да доноси плод: „Отац мој до сада дела, и ја делам“ (Јн. 5, 17). Овај свет је био створен са временом, што значи да је недовршен, тек у заметку, с тим да би се у њему појавили пророци и „добри радници“ током историје и да би се отворила сарадња између Божије и човечије делатности све до Онога дана, када ће зрно дорасти до своје коначне зрелости. Отуда исконска Божија заповест првом људском пару да „негују“ Рај отвара огромне могућности за развој културе. Поникла из култа и из манастира, по анагогичној разгранатости својих делова, сама култура својим сопственим елементима и на свој начин саставља космичку литургију која је, већ овде на земљи, увод у небеско славословље. По својој природи човек је предодређен за богослужење: он је „музички склад, спев чудесно срочен у славу све-стваралачке моћи“.[9] „Твоја слава, Христе, јесте човек кога си поставио за песника твога сјаја“.[10] Пун светлости, већ овде на земљи човек постаје право чудо. Он учествује заједно са небеским силама у непрекидној песми. Стојећи на земљи, он као анђео приводи Богу целу творевину“…[11] Христос враћа човеку стваралачку моћ. Она је суштински дар који се добија у светој тајни миропомазања. Свети Григорије Нисијски наглашава да човек има способност да влада.[12] Цар, свештеник и пророк су таленти који доказују да је човек у својој области демијург. Превечно постојање у плану Божијем космичких суштина, архетипова свега што постоји, придаје посебну важност делатности свих „сарадника са Богом“. „Прижељкујте да скорије буде долазак Божијег Дана“ (2. Пт. 3, 9–12) и „тражите Царство Божије“, значи „припремајте“ његово тајно клијање. Реч је о „радњама“ кроз веру које су нам својствене. Оне откривају и дају смисао корачању историје и припремају свет готов и зрео за Други долазак Господа. Јака љубав, очишћена истинском аскезом, стоји пред човеком као смисао његове судбине. „Онтолошка нежност“ великих духовника (Исаака Сирина, Макарија Египатског) према свим створењима (до гмизаваца и чак до демона) пропраћена је иконографским начином гледања на свет, које у свету назире филигрански уцртану мисао Божију. Проникнувши кроз љуштуру космоса, она допире до семенке у којој се крије смисао. Из тог извора долази радосни космизам православља, његов непоколебиви оптимизам, његово велико уважавање људског бића: „После Бога, сваког човека сматрај богом“.[13] „Божански Учитељ – вели Преподобни Макарије – преко Евхаристије храни људе знањем о коначној судбини света“.[14] Као неку огромну параболу, свет нуди читање божанске „Поезије“ уписане у његово тело. Слике јеванђељских парабола и космичка материја светих тајни нису случајне. И најпростије ствари уклапају се у своју одређену намену. Све је слика, сличност, учешће у домостроју спасења, све је песма и славословље. „Дакле – вели Пол Клодел – ствари нису више намештај наше тамнице, него украс нашега храма.“ Божији дарови и харизме одређују човеково назначење: „неговати“ огромно поље света и открити целу гаму уметности и наука да би се изградио и човеков живот по Божијој замисли. Тај живот може бити заснован само на служењу, које по библијском поимању има шире значење од социјалног збрињавања. Јер, појам служења означава управо чин исцељења и успостављање равнотеже. Он обухвата заједничарење свих људи, накалемљено на апсолутно новом и апсолутно жељеном, о чему нам говори Откривење. Светоотачка мисао оцртава величанствену философију стваралаштва. Она је нешто много веће од обичног оправдања културе. Уколико се уздигне до служења Царству Божијем, култура ће оправдати историју, човека и његово свештеничко достојанство у свету. Извор: Теологија.нет View full Странице