Претражи Живе Речи Утехе

Јако занимљива песма, обојена Јеванђељским мотивима и Христом.

Живот Предрага Мијатовића није један гол или једна погођена пречка. Има тема о којима до сада није много говорио. Сада је одлучио да отвори душу. У интервјуу за „Недељник“ на констатацију да је играо у великим клубовима и освојио много трофеја, бивши фудбалер Партизана, Валенсије, Партизана, репрезентативац Југославије, почео је емотивну исповест: "У време моје највеће фудбалске славе, од 1994. до 1999. године, све је на професионалном плану ишло одлично. Истовремено, болест мог сина ме је стално враћала на земљу, у нормалу. Ишло је кроз главу: "Вау, како ти то добро радиш и како ти дајеш голове, па где је теби крај, друже?" Знаш, кад ти крене, помислиш: "Сад да се попнем на зграду, можда бих могао и да летим." Толико се добро и моћно осећаш. Кад год би почела да ми кроз главу пролази та еуфорија и и лудило навијача, мој син, покојни Андреј, имао је неку кризу. Често је завршавао у болници и то су биле опомене. Опомене у смислу: "Све је то супер, бато. Све ти, друже, добро радиш, али живот је нешто потпуно друго. И мислим да ми је син био баланс да схватим шта је живот. Да живот није само сегмент неке каријере. Та немоћ да помогнеш свом детету, а помоћи нема." Смрћу мог сина отишла је једна страховито важна карика у мом животу. Имам сада још четири снажна мотора а то су: Лука, Нађа, Нина и Лола, и два пилота – моја супруга и ја. И наш авион и даље супер лети, иако смо остали без једног много важног мотора", рекао је Мијатовић. Он додаје и да су му неке чудне ситуације много помогле у каријери, као на пример прва конференција за новинаре у Валенсији. "Тада сам схватио да морам да кренем од нуле. На првој конференцији за новинаре у Валенсији питају ме на којој позицији играм (?!). А, већ сам имао статус у Југославији, био капитен Партизана... Питао сам се где сам ја то дошао, ја овде не могу да прођем. Знао сма колико морам да радим. Касније у Реалу ме нису питали на којој позицији играм, већ који ћу тропфеј да освојим". На гол у финалу Лиге шампиона, којим је донео трофеј Реалу после 32 године, из садашње перспективе гледа овако: "У каријери, живиту, имаш један добар или лош моменат. Веровао сам да баш ја могу да одлучим финале. Те године сам ревидирао и уговор. И ставио екстра бонус за Лигу шамопиона. Председник ми је рекао: "Ти то стварно?" Питали су ме колики бонус хоћу, а у себи мислили: "Е, будало, можемо да ставимо колико хоћеш." Веровао сам да једном морамо да је освојимо. Затим је на ред дошла и чувена пречка из Тулуза са Светског првенства 1998. године: "Само месец дана од гола у Лиги шампиона постао сам највећи трагичар. Прихватио сам тај пенал као део живота. Сваки пут кад дођем у земљу неко каже: „Е, како га промаши" или "Е, да си дао онај пенал". Али, шта могу, може да промаши само онај који шутира. Извор