Претражи Живе Речи Утехе

Бог од човека тражи да буде дрво живота упркос ватрама смрти које около горе. Уместо самоуништавањем грехом у ватри незнања, потребно је усредсредити се на живот вечни у Цркви Божијој. У трећој недељи поста православна црква износи подсетник у виду Часног крста у средину својих храмова. Она тако подсећа вернике на дубоку истину да је дрво одувек било начин изражавања слободе, али поврх свега начин изражавања односа са Богом. У истој недељи када се Црква саборно поклања Крсном дрвету сећајући се жртвене љубави Христове, српску јавност је покушала са Крсног пута завести емисија из серијала Јунаци доба злог, Његово преосвештенство Иринеј Буловић: Вучић у мантији, као и низ напада на Његову Светост Патријарха српског Порфирија. У рајском врту су прародитељи Адам и Ева уведени у истину избора кроз дрво. С једне стране, дрво живота од којега су могли да једу и живе, и с друге стране дрво познања добра и зла. Праведни Ноје је у знак спасења добио гранчицу маслиновог дрвета, као коначни престанак потопа. Праотац Аврам је истрчао пред три небеска путника и истрчавајући да им пружи љубав и гостопримство под дрветом у Мамри, угостио је живога Бога и примио је благослов. Исак сам понесе дрво за жртву и увери свет да се Господ заиста стара. Књига постања патријарха Јосифа назива плодном дрветом. Мојсије је изуо своју обућу пред купином која је горела а није сагоревала, усецајући савез са Богом за добро народа. Снага и лепота Божије творевине у виду дрвета је одувек била надахнуће светописамских писаца за поређење. Тако, светописамска мудрост у псалмима указује да је праведан и радостан човек заправо као дрво које је засађено поред дубоке воде, која не пресушује, а стално доноси плод (Пс 1,3). Приче Соломонове нас уче да шаптачи и трачаре додају дрво на ватру (ПСол 26,20). Но, светописамска мудрост дрветом подразумева човека. Шаптачи и трачаре се заправо ватром само-сагоревају, јер не могу сагорети праведника који је пун животног духовног сока, засађен на самом њеном извору – Цркви Божијој. Доношење плода спасења и бивање дрветом које ветрови не померају а понајвише уграђивање у Цркву, смета саможивима и пљувачима цркве. Али, Бог непрестано тражи човека да се угради у цркву, односно да узме Крсно дрво и носи га достојанствено. Нецрквена писања и емисије имају за циљ уношење немира, док заправо једино што преносе и уносе јесте незнање. Човек је позван да носи свој крст мирно и без роптања, док около горе ватре само-сагоревајућих шаптача и трачара. Ватре ће се угасити кад дрво које је могло бити икона изабере пакао – невиђелицу, како каже народни причалица, место где једни другима лица не видимо – место страшно. Преображај дрвета у икону Христову је потребнији него икад, јер дасака у глави мањка. Христос, дрводеља, тесар човечанства не тражи ватру, него предан, жртвени рад на нама самима, е да ли би постали иконе Његове. Мање пљувања - више дрводеља, ова делатност пуни храмове иконама. аутор: Димитрије Станојевић, М.А.