Претражи Живе Речи Утехе

Трибина Лабораторије за експерименталну психологију: СЕБИЧНИ ГЕНИ ИЛИ СЕБИЧНИ МЕМИ Лабораторија за експерименталну психологију вас позива на трибину са темом "Себични гени или себични меми", о којој ће говорити професор Александар Бауцал (Филозофски факултет, Универзитет у Београду). Трибина ће се одржати у четвртак 29. марта у 15 часова, у просторијама Лабораторије за експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (сутерен Факултета). У прилогу се можете детаљније информисати о садржају трибине. Sebični geni ili sebični memi апстракт Aleksandar Baucal & Aleksandra Lazić Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu Brojna istraživanja su pokazala da ljudi pre pomažu srodnicima nego strancima, kao i da pre pomažu bližim nego daljim srodnicima. Evoluciono objašnjenje ovog fenomena polazi od hipoteze o sebičnom genu koja pretpostavlja da geni teže da obezbede što više sopstvenih kopija u narednim generacijama tako što teraju nosioca da neguje druge osobe koje nose te iste gene. Analogno sa genima u biologiji, Dokins je predložio da postoje memi u kulturi. U ovom radu smo želeli da ispitamo da li srodnički altruizam, pored deljenih gena, proističe i iz deljenih mema. Za predstavnike mema smo odabrali važne životne stavove i vrednosti, koji se prenose kulturom i koji su verovatno bitni za preživljavanje grupe. Svaki učesnik (N=350; Muzrast=28.55; 66% žena) na slučajan način je dobijao zadatak da zamisli jednu od mogućih šest osoba koje su istog pola kao i on – nesrodnik odn. brat/sestra od ujaka, tetke ili strica odn. rođeni brat/sestra (koeficijenti srodstva, redom, r=0, r=0.125, r=0.5), kojima su veoma slični odn. od kojih se veoma razlikuju po važnim stavovima i vrednostima. Procena memske sličnosti je, dakle, bila uopštena. Raspored u šest situacija je bio ujednačen po polu, uzrastu i obrazovanju učesnika. Učesnici su označavali stepen spremnosti da pomognu osobi; dva hipotetička scenarija su podrazumevala mali trošak (npr. emotivna podrška), četiri umereni (npr. pomoć tokom bolesti), a dva veliki (npr. rizikovanje života da se osoba spasi). Analizom varijanse smo proverili da li postoji povezanost spremnosti da se pomogne i, sa jedne strane, tri nivoa genetske sličnosti i, sa druge strane, tri nivoa memske sličnosti, koji su izvedeni na osnovu učesnikove procene sličnosti sa osobom. Postoji značajan efekat gena (F(2,341)=26.39, p<.01, η2=.13), kao i veći, i takođe značajan, efekat mema (F(2,341)=46.17, p<.01, η2=.21), a ova dva faktora su u interakciji (F(4,341)=3.42, p<.01, η2=.04). Spremnost da se pomogne nije vođena samo logikom produžavanja gena, već i logikom „produžavanja mema“; pri tome, izgleda je stepen srodstva najbitniji za niske nivoe memske sličnosti, dok je memska sličnost manje bitna za rođenu braću i sestre. Efekti opstaju kada se kontroliše uzrast osobe koju su zamišljali, koliko udaljeno žive od nje, učestalost trenutnog i budućeg kontakta. Nakon kontrolisanja verovatnoće da će sa osobom za godinu dana biti kontaktu, interakcija gena i mema se gubi. Diskutovaćemo rezultate i s obzirom na trošak koji pomaganje iziskuje.