Претражи Живе Речи Утехе

Кирилова христологија има јединство Христово за своје превасходно начело. Кирило је инсистрирао на томе да је Христос истоветан са оваплоћеним Богом Логосом. Лични извршилац нашег спасења није био само човек, ма у каквом односу да је био са Богом Логосом, већ Сам Бог Логос оваплоћени (о овоме видети две његове анатеме на крају „Треће посланице Несторију“: анатеме X и XII, у PG 77, 121B-D). Јасно је да Кирило није могао да толерише несторијанство. За њега је Несторије био пупут фарисеја, који је био у стању да види човека Исуса, али није могао да препозна Бога Логоса у телу. Кирило је видео Несторија као онога који Исусу поставља исто питање као фарисеј: „Ко си ти да се, будући човек, градиш Богом“ (Свети Кирило, “Explicatio Duodecim Capitum”, PG 76, 293B, cf. Јован 10, 33). По Кириловом схватању, Несторијев промашај је био кобан. Нападајући раздељујуће учење несторијанства, Кирило је изразио предањску осетљивост Цркве за јединство Христове личности. Кирило је, по овом питању, био на истој линији са предањском православном христологијом, тако да нимало не изненађује што је он био тај који је однео победу. Заиста, није само Трећи васељенски сабор, којим је сам Кирило председавао, већ је читав развој христологије од петог века до светог Максима Исповедника и светог Јована Дамаскина (седми и осми век), пратио Кирила и сматрао га ауторитетом у питањима христологије. Борећи се против несторијанства, Кирило је наглашавао јединство Христово. Нажалост, неки од Кирилових читалаца, како древних тако и савремених, нису успели да виде разлику коју је Кирило правио између божанства и човештва у Христу, те су, као последица тога, веровали да је он дошао опасно близу монофизитиства, или да је чак сам био умерени монофизита. Постоје три превасходна разлога за ово неразумевање. Први је „екстремна“ александријска христологија и језик који је Кирило користио, на пример у „Трећем писму Несторију и у „Дванаест анатемизама“. Други је то што је често користио „монофизитску“ формулу „једна природа Бога Логоса оваплоћеног“. Трећи је што су се антихалкидонски монофизити позивали на њега како би поткрепили своје христолошке ставове. Истражимо укратко ове разлоге. Кирилових „Дванаест анатема“ су писане на начин који одражава александријску христолошку традицију са њеним наглашавањем личносног јединства оваплоћеног Логоса. Можемо допустити да су та наглашавања једнострана: заправо, да наглашавају Христово личносно јединство више него целовитост његовог човештва. То је тако углавном због јереси коју је нападао: а то је несторијанство (Халкидонски сабор ће касније бити оптужен за несторијанство из управо супротних разлога: због наглашавања разлике божанске и човечанске природе у Христу. Али, тада је непријатељ био другачији, то јест монфизитство). Међутим, бити једностран није исто што не бити у праву. Кирилове анатеме морају бити читане и схваћене у контексту читаве његове христологије, која је, чак и у „неалександријском“ изразу, савршено православна. Треба приметити да је чак и Халкидон потврдио Кирилову христологију, укључујући анатемизме, а исто је важило и за већину, ако не и за све православне теологе (Халкидон је представљао значајно проширење Кириловог сабора. Оци Халкидонског сабора су били у стању да исправно читају Кирила, и да уоче да су његова и њихова христологија истоветне). Кирило је користио формулу „једна оваплоћена природа Бога Логоса“, зато што је мислио да она потиче од светог Атанасије Великог, хероја никејског тројичног богословља и његовог претходника на александријском трону (ова формула је аполинаријевског порекла /потиче из аполинаријевског фалсификата „Ad Jovianum” који је погрешно приписан Атанасију/). Али, било би непоштено оптужити Кирила за монофизитство због ове формуле, и пренебрегнути остатак његове Христологије, на темељу које мора бити схваћена и ова формула. Заправо, Кирило је био флексибилнији и отворенији него што неки сматрају. Православље за њега није било, напросто, ствар речи. То се може видети и по његовом договору са источним представницима антиохијске христологије, који је нашао свој израз у „Томосу сједињења“ из 433. године. Суштина Кирилове христологије је била укључена у „Томос сједињења“, али су неки његови изрази замењени или допуњени другима који долазе из антиохијске традиције. Тако је постигнут „католичанскији“ (саборнији) израз истине, коме ће следовати велико постигнуће Халкидона, мање од двадесет година касније (Текст „Томоса сједињења“ види у: PG 77, 173C-181C). Трећи разлог сумњичења Кирила за ''монофизитство'' је то што су монофизити и монофозитству склони теолози као и групе из петог века, стално имали склоност ка истој осетљивости као и Кирило по питању важности јединства Христове личности. Севир и анти-халкидонци су се често позивали на њега као на духовног оца и окретали су се њему како би пронашли потпору за своја учења. Монотелити седмог века су се такође позивали на Кирила, како би нашли подршку за своју христологију. Пресудно питање овде је, свакако, да ли су ови теолози исправно читали Кирила. Добро је познато да су се Халкиднонци позивали на Кирила и да су у њему увек видели дубоког представника исправне православне христологије, иако његов језик још није имао јасноћу која је постигнута на Халкидону. Уствари, Кирило је један од најпогрешније читаних теолога древне Цркве. По мом мишљењу, његова христологија је много више ''халкидонска'' него што се обично сматра (један елеменат Кирилове добре избалансираности христологије јесте начин на који је тумачио Исусову молитву у Гетсиманском врту). У његовим текстовима, видимо бескомпромисно настојање на Христовом личносном јединству, али и недвосмислено разликовање Његовог божанства и човештва. У његовој христологији налазимо јасно и непогрешиво познавање постојања Његове божанске и човечанске природе након сједињења. У његовој ''Scholia de Incarnatione Unigenti'' (Схолија о Оваплоћењу Јединородног), он пише да „природа (множина) остају без смешања“ (PG 75, 1381A-B). Он такође пише да „ми познајемо разлику природа (множина) и схватамо их без мешања једне са другом“ (ibid. 1386C). Тако, он посвећује читав одељак објашњењу на који начин природе – дакле, природа Логоса и људска природа – сапостоје. Он пише да је свака природа у другој, да постоји разлика у природама ... Јасно је, наравно, да се Кирило осврће на природе Христове након сједињења (ibid. 1397C-D). Напокон, морамо да споменемо и да ''Томос сједињења'', који је Кирило свим срцем прихватио, говори о две природе након сједињења (видети: PG 77, 173A у чувеном Кириловом писму ''Laetentur coeli''). Сличан закључак налазимо и код Алојза Грилмајера: “Није тешко навести много места на којима је изражена разлика између две природе. Тако патријарх (Кирило) не оставља сумње да та разлика остаје очувана и након сједињења две природе. Из тог разлога, јасан је закључак да Логос који је постао тело у оваплоћењу 'има две природе' или је 'у две природе'” (Grillmeier with Hainthaler, “Christ in Christian Tradition”, ii, pt. 2, 29). Чињеница да код Кирила не налазимо истоветан језик са језиком Халкидона, који је био у употреби неколико година након Кирилове смрти, не значи сигурно да се његова христологија разликује од халкидонске. Превасходни напор многих православних теолога након Халкидона је био да покажу усклађеност и суштинску истоветност Кирила и Халкидона, као би тиме доказали да је Кирилово ''монофизитство'' последица погрешног разумевања. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1167-свети-кирило-александријски-–-на-линији-предањске-православне-христологије