Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'александријског'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског. Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота. По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх, он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти. Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана. Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу. Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитерНовацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана. Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. – Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања. Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких. Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи – Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога, светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин. У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар. Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана. Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји – коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду. У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидскиСисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. – Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке. Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори. То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери, и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе. Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања. Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца. Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија, који беше прејемникАтика, на патријаршијски престо би подигнут Несторије, доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица. Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! – Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог? А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом. И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примахузловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерниНесторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера: јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем. Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писаНесторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио. Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору, да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину и осталим патријарсима, извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада. Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси. Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован, који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита Кандидијана за свога изасланика на Сабору. Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски и Мемнонефески. Но зловерниНесторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског. Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају. Тако, свети Кирилпонова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрењаНесторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица. Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: „Велика је Дијана Ефеска!“ (ср. Д. А. 19, 23 – 29), него сасвим другачије: „Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!“ На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов. Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи „Луг духовни“. Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеруКоломанске лавре авиКиријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом – свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице! не отиде од Тебе унижен и посрамљен! – И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, – како онда можеш желети да уђем у њу? – Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија, коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. – А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше – Богородице и Приснодјеве Марије. Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, – да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге – од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе, то јест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом против светог Златоуста. Исто тако и свети Исидор Пелусиот, – рођак светог Кирила -, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. „Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види – писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. – Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази“. У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: „Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао“. И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: „Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед: он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима. Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава“. Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. – Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. – И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу. После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста. Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејшиКирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, – а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, – патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге – нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. – Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено. Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако. Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине. Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин. https://mitropolija.com/2022/06/22/zitije-svetog-i-bogonosnog-kirila-arhiepiskopa-aleksandrijskog/
  2. Сасвим је уобичајена заблуда да је целокупна супротстављеност између Православља и Аријанства у IV веку, као и богословља, које је резултирало из ње, "окреће" око термина ομοιούσιος, ομοούσιος, όμοιος и ανόμοιος. Да чињенице не подржавају овај утисак, може се показати како [општим] недостатком доследности у употреби ових термина, као и чињеницом да Св. Атанасије Велики осцилира између прва два од њих. Уствари, да не би провоцирао опозицију, он је, уместо термина ομοούσιος (за који се чинило да раздељује хришћане) испрва преферирао термин ομοιούσιος, и тек када је схватио да се смисао који су полуаријанци давали том изразу разликује [од онога који му је он давао][1], он је изабрао термин ομοούσιος, са циљем да после изјави како су оба термина прихватљива. Ово значи да ови термини нису имали ону важност коју им ми придајемо данас. Они су просто биле лозинке у бици која је, ипак, сигурно изражавала одређене теолошке идеје, јер су оне [речи] заузимале [важно] место у исповедањима вере, даваним на саборима које срећемо у том периоду. Колико је само Св. Атанасије мало значаја придавао овим речима најуочљивије је у његовим словима о Светом Духу, где он пише: "Довољно је знати да Дух Свети није створење"[2]. Ово показује где се треба тражити основа теолошког неслагања између ривалских странака. Да ли је Свети Дух створење или нетварно биће (non creature being)? Шта је Син: створење или нетварно биће? О одговора на ово питање зависи све остало. Св. Атанасије свој богословски рад заснива углавном на полемици против аријанских принципа: "из небића", "било је када га није било", "промењиве природе" и "створење"[3], који су сви, очигледно, повезани са творевином. Пропадљиво и непропадљиво, άφθαρτον и φθάρτον представљају два супротна пола у универзуму, који одговарају двема начинима постојања - нетварном (άκτιστον) и тварном (κτιστόν). Ово разликовање је непосредно повезано са творачком енергијом (дејством) Божијом, која повезује тварно и нетварно. Ово је фундаментално за хришћанско схватање свемира. Хришћани директно повезују идеју Бога са идејом Творца. Иако ово није случај код јелинских философа, није се могуће уздржати а да овде не споменемо погрешне интерпретације, које су се често поткрадале у овом питању. Уобичајена тврдња да је јелинска позиција дијаметрално супротна хришћанској је заснована на претераној симплификацији чињеница, јер су Јелини имали схватање и нествореног, као и Творца, што признаје и сам Св. Атанасије Велики[4]. За скоро све јелинске философске системе постоји разликовање Једног и мноштва, између όντως ον-а и ствари, које су промењиве, па чак иако идеја Творца и није била увек укључена [у извесни систем] или када та идеја није имала исту улогу коју има у хришћанству. Тако, да се ограничимо на само два принципијелна представника јелинске мисли, Платон прави разлику између нетварног, које је вечито исто, и тварног, које је подложно пропадљивости[5], а онда им придаје и трећи елемент, просторни, који се може поистоветити са оним што Аристотел зове материјом, безобличном материјом из које Бог дела. Према Аристотелу, материја представља елемент генезе и пропадљивости, који се протеже само до једне тачке, иза које постоји свет непромењивог - чисте енергије. Чиста енергија је Πрви Πокретач, који сам не бива покретан, Бог, чијим се деловањем мења материја и свет почиње [да постоји] пропадљивих бића. Сходно наведеноме, идеја Творца се налази и код Платона и код Аристотела, али код оба писца творевина је створена из претпостојеће материје. Свакако, материја у еиховој мисли приближнно одговара небићу, будући да она није ни квалитет, нити било шта од онога чиме је биће дефинисано[6]. Према томе на твар се у гледиштима ове двојице мислилаца може гледати као на формирану из небића, ако је материја просто небиће, ништа(вило). Дакле, јелински мислиоци нису говорећи о Богу нужно одмах дошли до [Бога као] Творца, и нису твари давали карактер који она има у Хришћанству. Зато је разумљиво да су они, уместо да користе термине који би карактерисали нествореност Бога и створеност света, користили термине који су назначавали да је Бог нестворен, а свет створенто јесте, употребљавали су термине αγένητος и γενητός, уместо άκτιστος и κτιστός. Упркос свему овоме, схватање о нетварном и тварном, са са свим појединачним аспектима, постоји у оба система - и у јелинском и у хришћанском, а то нас интересује у нашем истраживању. Због места које заузима твар у хришћанском теолошком систему, Свети Атанасије за Бога више употребљава термине и него који је негативни (одрични) термин, који није у стању да опише стваралачку енергију Божију. Међутим, он не одбацује ову реч у потпуности, него је повремено користи (са резервама), будући да је она постала криулатица Аријанаца, којом су разликовали нествореног Бога од "створеног" Сина[7]. Свети Атанасије је ретко користи без резерви, он увек позива на опрез, [залажући се] против употребљавања ове речи као разликовања између Оца и Сина, као што се њоме просто деле/разликују Творац и творевина. Зато, каже он, термин αγένητος означава разликовање Оца, али не од Сина, него од ствари створених кроз Сина; а управо зато што Бог није попут створених ствари[8]. Ови термини означавају [онтолошки] "амбис" између Бога и света и немогућност [потпуног] схватања Бога. Бог, који постоји из(н)а(д) све створене природе, јесте несхватљив човеку створеном из небића, док је Бог нестворен "а каква заједница/причасност и шта може бити између твари и Творца?"[9]. Поставивши ово разликовање, Свети Атанасије Бога описује Платоновом терминологијом као увек непромењивог[10], док створене ствари подлежу промени[11], јер су произашле из небића кроз иницијалну радикалну промену. Створења не носе никакву суштинску сличност са Творцем[12] и имају предеиспозиције према пропадљивости, тенденцију враћања у небиће. Будући да су дошли из небића, она имају тенденцију да се врате у небиће[13]. Овај повратак се остварује кроз пропадљивост. Ово је унутрашњи "нагиб"/склоност (inclination) у човеку, премда је њему дарована богоподобност, помоћу које, ако је сачува нетакнутом, "затупити" (blunt) пропадљиво(ст), какав је по својој природи, и постати бесмртан (impershable)[14]. Арије је посебно уздизао концепт онај стварања који је био заступљен код апологета другог века - динамични модализам, а пре всега Оригена. Није сигурно да ли су апологети могли да јасно разликују категорије божанске природе [теологије] и божанског откривења [икономије], али је сасвим јасно да су они нераздвојиво повезивали Логоса са делом стварања. И Ориген је експлицитно повезивао рађање (begetting) Сина са почетком света. Ориген је, пратећи општу [мисаону] линију хришћанског богословља, није могао да замисли Бога, а да га моментално не веже за [концепт] Творца. Али, он је погрешио у својој прецизној процени ствари, очигледно зато што је претерано хтео да нагласи концепт идентичности Бога и Творца, насупрот гностичким тврдњама да су они различити. Из принципа да је Творац сигурно Бог, он је доспео до закључка да је Бог сигурно Творац. Ово, међутим, да је Он одувек био Творац и да је творевина вечити производ Божији, својеврсна пројекција. Природно, Логос је постојао пре векова и Његова природа је повезана са творевином. Наравно, схвативши опасност од хришћанског богословља које је могло да проистекне из ове идеје да је свет постојао пре векова, као и Бог, он [Ориген] је стварање пре векова приписивао вољи Божијој. То га је навело на следећи апсурд: због блиске везе, по његовом схватању, између Логоса и света, он је разумео да и Логос мора да се рађа из воље Очеве[15]. Ориген одбија мишљење да се Син рађа εκ της ουσιάς του Πατρός (из суштине Очеве), будући да је на то гледао као да наводи на гностички светоназор, мада ни сам Ориген није схватао да је на овај начин Сина удаљавао од Божанства. Аријева теорија је почивала на космолошким претпоставкама, јер њега нису интересовала било која друга својства Божија, осим космолошких. Ипак, уместо да, као што је учинио Ориген, узведе стварање у вечност, Арије је умањивао Логоса смештајући Га у време. Чињеница да он понекад смешта постојање Логоса пре времена или пре векоова[16] није оставила никаквог ефекта на његову употребу свих оних других израза који Логоса дефинишу као биће: "Све ствари су из небића, и све су оне доведене у постојање и јесу створења и дела. Тако је и Логос Божији преведен из небића, и било је када га није било, и није Га било пре него што је преведен [постао], већ је и такође имао почетак када је био створен"[17]. Сходно овоме, фраза "пре времена и пре векова" има потпуно карактеристично значење, с обзиром да кроз генезу тј. кроз стварање Логоса појављује одређена промена, која може бити схваћена само у оквирима времена. Разлика је у томе што је Његова генеза остварена пре него што су остале ствари дошле у постојање, *управо* због других бића, као неопходан посредник. На овај је начин, како је веровао Арије, био сачувана нествореност Божија - она је. пратећи развој аристотеловске мисли, [код Арија] карактеристична само за Првог Покретача. Само је Бог Отац нестворен, беспочетан и вечан. Арије је повлачио линију [онтолошког] разликовања између Бога и Логоса, који је повезан са створењима. Логос је, као створење, несличан Оцу, коначан, промењив и подлажан промени. Његово Божанство је, међутим, аутентично[18]. Православна мисао се разликује од аријанске тиме што дубински улази у тајну Бога. (by giving a fuller of God in depth). Бог јесте Творац, али Он није само то, јер Он постоји и без свога творачког деловања. Друга ствар нераздвојива у божанском постојању јесте Његова природа. Бог јесте Његова природа и воља заједно, а прво је сигурно претежније од потоњег[19]: природа је изнад воље. Он је зато биће и енергија - оно што су у терминологији која је после преовладала суштина и енергија. Зато посотји суштинска разлика - а не само номинална - у Божијем постојању[20]. У овим двема категоријама Божанства - суштини и вољи - постоје одговарајућа и аналогна разликовања. У суштини/природи (да почнемо са њом) не постоје разлике постојања или било чега другог Тројичних ипостаси, [онога] што "унутра" припада Божанству, док, са друге стране, у вољи посотје разликовања творачких односа, који припадају "изван". "Унутар" Божанства постоји γέννησις (рађање) - на "изван" се односи γένεσις (настајање/генеза). Зато је Бог истовремено и Отац и Творац. Док је Отац по природи, Он је Творац по вољи. Сходно томе, он је могао и да не буде Творац и створени свет не би ни постојао. Линија [онтолошког] разликовања у Православљу лежи између Бога и створења, између створеног и нествореног. Рађање [букв. "извирање" - origin] Логоса јесте процес који припада у категорију прирοде или суштине. Створења, као производи впље, у једном/неком времену бејаху непостојећа; Бог "жели" да их створи. Међутим, Он није "преджелео" свога Логоса, који се рађа из Његове сопствене природе[21], нити је постојање Логоса директно везано за творевину. Ако Он и јесте Творац, Логос се рађа не зато што је ово Његова функција, као да је он створен специјално ради стварања, као инструмент - посебно зато што Богу није потребан посредник - већ пре као савршена икона Божија[22]. "Логос Божији", пише Свети Атанасије, "није дошао због Њега, а Њим су све ствари створене. А Он, будући моћан, није био због наше слабости доведен у постојање од самог Оца, тако да нас после може да створи, као уз помоћ [Логоса као] каквог инструмента. Сигурно ов није случај. Па и да Бог није било шта створио, Логос ни на који начин не би био умањен пред Богом, и Отац би ипак био у Њему. У сваком случају, створења нису могла да дођу у постојање без Логоса; тако су она постала и створена кроз Њега"[23]. Будући да се Логос рађа овако (as the Logos had this origin) није Га могуће повезивати са творевином, од које је одјељен "широким" [онтолошким] амбисом. Он је у творевини, али само својим деловањем: Он одржава творевину и спречава је да се врати у небиће[24]. Али у својој суштини, Он је ван творевине[25]. Као нестворен и од Оца се рађајући Син, Логос има сва својства Очева, који је нерођен, непромењив, бесмртан; Он је ομοούσιος са Оцем, јер није могуће да постоји неколико нестворених бића различите суштине (тј. неколико нестворених суштина). Онтолошки посматрано, мноштв(ен)о(ст) импликује временитост и промену, док јединство изискује вечитост и непромењивост, према темељним принципима јелинске философије. Према Св. Атанасију, то што и Дух Свети не припада мноштву показује да је и Он нестворен и ομοούσιος са Оцем, као и са Сином[26]. Својим учењем је управо Свети Атанасије променио правац [дотадашње] теологије са настајања/генезе Сина (наравно, као и Духа Светог) на рађање: са γένεσις-а на γέννησις. Будући да је стварање категорија ван сфере божанског, [термини] αγένητος и γένητος, створено и нестворено се употребљавају да опишу однос између Бога и творевине, док се [термини] αγέννητος и γέννητος, рођено и нерођено, употребљавају да опишу унтартројичне односе: то су једне те исте речи, али се пишу са два ν ["ни"] и, наравно, имају различита значења и етимологију. На ове две последње речи (αγέννητος - γέννητος) су аномејци исконструисали целу своју теорију, прилагођавајући их не би ли са мртве тачке помакли њихову усиљену интерпретацију. Ове две речи се разликују широким "јазом", који је назначен префиксом α-. Сходно томе, две личности се разликују по томе што припадају два потпуно различита света - прва вечном и непромењивом, друга - временском и промењивом. "Ако је нарођен/нестворен, није Син, ако је Син, није нерођен/нестворен"[27] мислио је Евномије. Логос, ако је Син, је нужно рођен/створен. Може се рећи да су се аномејци вратили оригиналном Аријевом учењу, употребљавајући термин αγέννητος са значењем термина αγένητος или άκτισος, а термин γεννητός са значењем термина γενετός или κτιστός: термин "нерођен" у значењу "нестворен" и "рођен" у значењу "створен". Следствено томе, промена у терминологији, коју су увели Атанасијеви аргументи против створености Сина, није ни на који начин променила мишљења аријанаца. Полуаријанци су много спремније прихватили нову терминологију. Анкирски сабор 358. г. под вођством Василија, епископа тог града, је јасно нагласио разлику између αγένητος, као "створеног" и αγέννητος као не рођеног, него рађајућег. "Друго су Творац и творевина, друго су Отац и Син"[28]. Овде се могу наћи обе категорије Божанског постојања: воља, којом Бог ствара и јесте Творац; и суштина, којом рађа по природи и јесте Отац. Тако, по њима [полуаријанцима] промена терминологије значи скоро потпуно слагање по овом питању са Светим Атанасијем Великим. Ово слагање, међутим, се односи само на пола проблематике. Иако су полуаријанци напустили концепт по коме је Син створен, нису га напустили по питању Светога Духа, Кога су наставили да сматрају различите суштине [од Оца и Сина], ετερούσιον[29], као и "ангелским створењем", αγγελοειδές κτίσμα[30]. Свети Атанасије је њихове погледе по питању Светог Духа оштро одбацио и није био спреман да прихвати чак ни просте претпоставке о томе да је Он створење. Он приписује његовом исхођењу и идеју рађања, јер и Он [Дух Свети] такође исходи из суштине Божије, премда Свети Атанасије не употребљава управо ове речи и премда Га изричито не назива Богом или једносушним (ομοούσιον) са Оцем. Искључиви разлог ове резервисаности је жеља да се избегне сваки нови повод за конфликт и да се пронеђу начини за зближавање са полуаријанцима. Међутим, оно што је речено о Светоме Духу [од стране Светог Атанасија Великог] у потпуности наглашава пуноћу Његовог Божанства. Он је јединстевен и сједињен са Оцем, Он је безупитно Божански, а ако је нестворен, онда је и истинити Бог: рећи да је Дух Свети нестворен је јесте рећи све о њему, јер све што је нестворено јесте по суштини (букв. суштински - essentially) Бог. Са друге стране, када се нешто назива Богом, то не мора да значи да је то нестворено, зато што се реч "бог" употребљава да се опише поседовање божанског учествовањем, као и у другим случајевима[31]. Сходно томе, узвишенији је опис којим се Дух Свети назива нествореним, него који га назива Богом. Ова терминологија Светог Атанасија Великог је са једне стране повезана са тријадолошким учењем, а са друге стране са религијском праксом хришћана. Тријадолошко учење је концепт божанског који је Хришћанству урођен, јер је, од самог његовог појављивања оно било утмемељено на вери у тријаду Божанских Личности. Ипак, одувек је било покушаја да се Тројица интерпретира као имагинарно стање, али у IV веку, када је монархизам савелијанског типа био потпуно надвладан, хришћански богослови су писали о тријадолошком учењу, као што су, уосталом, чинили и неоплатонички теолози и то имитирајући их. И док је тријадолошко учење засновано на христологији Логоса укључивало у себе елемент субординације, који је био темељ за аријанска учења, Свети Атанасије је превазишао ову фазу, иако није напустио [концепт] космичког Логоса (the world Logos). Он није прихватио идентичност Божанских Личности, него идентичност суштине [Божанских] Личности. Свака од Њих, као нестворена, поседује пуноћу/целовитост (entirety) Божанске природе и јесте Бог, али што се тиче унутрашњих [перихоретичких] односа, Свети Атанасије чува разликовање лица унутар Тројице. Са друге стране, он није прихватао разноликост [Божанске] природе. "Унутра" (internally) Тројица нису неслична или различите природе[32], већ је сачињавају нестворена бића идентична по природи и суштини. Зато није могуће прихватити Божанство Оца, а Сина и Светог Духа сматрати створењима, нити се може прихватити Божанство Оца и Сина, а сматрати Светог Духа створењем. У Тројици ништа страно није помешано са њеном природом: "Ου γαρ αλλότριον επιμίγνυσται τη Τριάδι"[33]. Да су Логос и Свети Дух створења, он би били подлежни времену, а да су нису беспочетни, Тројица би била зависна од времена, била би "икономијска" Тројица[34]. Искупљење и поновно рођење човечанства уопште као и сваке личности посебно узрокује Тројица делујућа као целина, али и Личности Тројице делујуће посебно (individually). Како би се човек обожио, да Логос није Бог, да је човечанство оваплоћењем Логоса повезано са тварју? Како би човек био узведен до Оца, да Онај Који је узео тело нија и Сâми Син по природи?[35] Како бисмо постајали причасници Божанске природе, заједничари у Духу, ако је Он створен и није Бог?[36] Крштење, објављено не само у име Оца, него и Сина и Светога Духа, не би имало никакву вредност, ако је дато у име створењâ. Управо су ова прагматична размишљања више него било које друге рефлексије, наводиле Светог Атанасија да уведе полемичан тон у његово богословље. * Наслов оригинала: Panayiotis Christou, Uncreated and Created, Unbegotten and Begotten in the Theology of Athanasios of Alexandria, ''Augustinianum'' 13, Roma (pg. 399-409), нама доступно на веб-сајту Цркве Јеладе Μιριοβιβλος. Речи у угластим заградама [] су додате ради бољег разумевања текста. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. „Из Земље Нила, дубоко рањени у души и срцу, пратимо трагичне тренутке које наши сународници доживљавају због смртоносних пожара у подручјима Атике. У овом тешком времену туговања и жалости за све Јелине, желимо да изразимо своје лично искрено саучешће, као и саучешће свих Грка у Египту. Изјављујемо непоколебиву подршку, саучешће и молитве Александријске Патријаршије свима породицама оних који пролазе кроз тешка времена, и стојимо молитвено уз њих. Нека Господ Живота и смрти подари вечни покој свима онима који су на овај трагичан начин изгубили живот и пружи наду и утеху онима чија су срца сломљена и подносе у болу губитак својих најближих.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Током састанка разговарало се о билатералним и свеправославним питањима, као и међуконфесионалним и међуверским односима. У разговору су учествовали епископ Мемфиса Никодим и епископ вавилонски Теодор (Александријска Патријаршија), а такође заменик председника ОСЦО протојереј Николај Балашов, представник Патријарха московског и све Русије код Патријарха александријског и све Африке свештеник Виктор Кулага, и сарадник овотг Одељења свештеник Анатолије Чурјаков. Извор: Српска Православна Црква
  5. У манастиру светитеља Николаја Чудотворца у Каиру Блажењејши Патријарх александријски и све Африке Теодор II примио је 5. маја 2018. године председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополита волоколамског Илариона, који је дошао у Египат по благослову Свјатејшег Патријарха московског и све Русије Кирила. Током састанка разговарало се о билатералним и свеправославним питањима, као и међуконфесионалним и међуверским односима. У разговору су учествовали епископ Мемфиса Никодим и епископ вавилонски Теодор (Александријска Патријаршија), а такође заменик председника ОСЦО протојереј Николај Балашов, представник Патријарха московског и све Русије код Патријарха александријског и све Африке свештеник Виктор Кулага, и сарадник овотг Одељења свештеник Анатолије Чурјаков. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. „Порука празника Рождества Христовог упућена је свима нама, и то не само данас, него и сваког дана, сваког тренутка у нашем животу, и ми треба да је доживимо као правило вере, као безбедно уточиште у свима бродоломима нашег живота. Као никад раније, човечанство треба да држи своја срца отворена, да буду стално топла и чиста како би се у њима могао родити Исус. Не би требало да га потражимо у дворовима и луксузним собама. Довољна је мала врећа какве се свуда могу наћи у Африци. Он тражи топлину и утеху. Вечерас Бог куца на врата нашег срца. Хоћемо ли га оставити пред вратима? Пренесимо се у мислима у напаћене крајеве Блиског истока, у искрајке Јудеје да бисмо видели где је Исус Христос рођен. Уђимо у пећину, поклонимо се пред Њим и рецимо Му: Господе Христе, људски род не ужива у врлинама мира онолико колико је пожељно. Он живи у ратовима који разарају радост и мир. Живи у очајању и у страху од неизвесне будућности. Овај свет подсећа на огромно стратиште где се човек окреће против своје браће. Упркос свима конференцијама и трагањима за миром, свет је већ дуже од 20 векова у неком туробну сну. Све то морамо превазићи. Оставимо пострани људске страсти и сузбијајмо сваки чин насиља. Размножавајмо оружје љубави, грлећи свако људско биће, па ћемо сваки пут доживети Рождество Христово! Извор: Српска Православна Црква
  7. Његово Блаженство папа и патријарх александријски и све Африке Теодор II упутио је из Великог града Александрије Божићну посланицу, у којој се, између осталог, каже: „Порука празника Рождества Христовог упућена је свима нама, и то не само данас, него и сваког дана, сваког тренутка у нашем животу, и ми треба да је доживимо као правило вере, као безбедно уточиште у свима бродоломима нашег живота. Као никад раније, човечанство треба да држи своја срца отворена, да буду стално топла и чиста како би се у њима могао родити Исус. Не би требало да га потражимо у дворовима и луксузним собама. Довољна је мала врећа какве се свуда могу наћи у Африци. Он тражи топлину и утеху. Вечерас Бог куца на врата нашег срца. Хоћемо ли га оставити пред вратима? Пренесимо се у мислима у напаћене крајеве Блиског истока, у искрајке Јудеје да бисмо видели где је Исус Христос рођен. Уђимо у пећину, поклонимо се пред Њим и рецимо Му: Господе Христе, људски род не ужива у врлинама мира онолико колико је пожељно. Он живи у ратовима који разарају радост и мир. Живи у очајању и у страху од неизвесне будућности. Овај свет подсећа на огромно стратиште где се човек окреће против своје браће. Упркос свима конференцијама и трагањима за миром, свет је већ дуже од 20 векова у неком туробну сну. Све то морамо превазићи. Оставимо пострани људске страсти и сузбијајмо сваки чин насиља. Размножавајмо оружје љубави, грлећи свако људско биће, па ћемо сваки пут доживети Рождество Христово! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.
  9. После смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики, за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину. View full Странице
  10. Његово Блаженство Папa и Патријарх aлександријски и све Африке г. Теодор II стигао је 26. септембра 2017. године у вечерњим часовима у Ниш. У Катедралном храму Силаска Светог Духа на Апостоле одржана је доксологија у његову част. Његово Блаженство, у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и делегација Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве, свечано је дочекао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније уз многоборојно свештенство, представнике Града и Војске Србије, и верни народ царског Ниша и Богомспасаване Епархије нишке. Патријарх Теодор у Нишу: Саздани сте од храбрости, борите се за своју земљу! У пратњи предстојатеља Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазили су се Високопреосвећена господа Митрополити загребачко-љубљански Порфирије, гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, као и секретар Синода Александријске Цркве високопреподобни архимандрит Данило. Од представника Града Ниша учешће у овом историјском догађају узели су својим присуством и градоначелник г. Дарко Булатовић са сарадницима, представници Војске Србије - генерал-мајор Желимир Глишовић, пуковник Предраг Грбић, као и представници Жандармерије. Након чина доксологије којим је у Саборном храму началствовао игуман суковског манастира протосинђел Серафим (Мишић), уследили су узајамни поздрави Епископа домаћина и Његовог Блаженства. Епископ Арсеније даровао је иконом Светих цара Константина и царице Јелене Његово Блаженство који је узвратио даром - Александријским крстом. Владика Арсеније упутио је поздрав Његовом Блаженству изразивши велику радост јер после тек нешто мање од два месеца столовања древном Епархијом нишком има Божји благослов да укаже гостопримство Патријарху Александриском и све Африке г. Теодору. Након поздрава Епископа нишког, Његово Блаженство се обратио Патријарху, Епископу, свештенству, представницима Града, Војске Србије и верном народу бодрећи их да буду поносни на своју земљу и свој народ. -Ваша отаџбина је благословена, ваша отаџбина је земља хероја, оних који су се борили за мир и слободу. Ви сте народ који је саздан храброшћу и спремношћу да се бори за слободу и своју земљу, рекао је патријарх Теодор II. Извор: Српска Православна Црква
  11. Његово Блаженство Папa и Патријарх aлександријски и све Африке г. Теодор II стигао је 26. септембра 2017. године у вечерњим часовима у Ниш. У Катедралном храму Силаска Светог Духа на Апостоле одржана је доксологија у његову част. Његово Блаженство, у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и делегација Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве, свечано је дочекао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније уз многоборојно свештенство, представнике Града и Војске Србије, и верни народ царског Ниша и Богомспасаване Епархије нишке. Патријарх Теодор у Нишу: Саздани сте од храбрости, борите се за своју земљу! У пратњи предстојатеља Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазили су се Високопреосвећена господа Митрополити загребачко-љубљански Порфирије, гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, као и секретар Синода Александријске Цркве високопреподобни архимандрит Данило. Од представника Града Ниша учешће у овом историјском догађају узели су својим присуством и градоначелник г. Дарко Булатовић са сарадницима, представници Војске Србије - генерал-мајор Желимир Глишовић, пуковник Предраг Грбић, као и представници Жандармерије. Након чина доксологије којим је у Саборном храму началствовао игуман суковског манастира протосинђел Серафим (Мишић), уследили су узајамни поздрави Епископа домаћина и Његовог Блаженства. Епископ Арсеније даровао је иконом Светих цара Константина и царице Јелене Његово Блаженство који је узвратио даром - Александријским крстом. Владика Арсеније упутио је поздрав Његовом Блаженству изразивши велику радост јер после тек нешто мање од два месеца столовања древном Епархијом нишком има Божји благослов да укаже гостопримство Патријарху Александриском и све Африке г. Теодору. Након поздрава Епископа нишког, Његово Блаженство се обратио Патријарху, Епископу, свештенству, представницима Града, Војске Србије и верном народу бодрећи их да буду поносни на своју земљу и свој народ. -Ваша отаџбина је благословена, ваша отаџбина је земља хероја, оних који су се борили за мир и слободу. Ви сте народ који је саздан храброшћу и спремношћу да се бори за слободу и своју земљу, рекао је патријарх Теодор II. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. 22. Септембар 2017 Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Папе и Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II служена је вечерас, 22. септембра 2017. године, у Патријаршијској придворној капели Светог Симеона Мироточивог у Београду. За време торжественог и радосног чина доксологије, којом је началствовао високопреподобни архимандрит Стефан - настојатељ храма Светог Саве на Врачару уз саслужење ђакона Владимира Руменића, поглавар Александријске Цркве Његово Блаженство г. Теодор II стајао је у патријарашком трону у молитвеном присуству Свјатјејшег Патријарха српског. г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: вископреосвећна господа митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, и секретар Синода високопреподобни архимадрит Данило, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, жички Јустин, зворничко-тузлански Фотије и ваљевски Милутин. Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са омладином и верним народом, испунило је Патријаршијски храм којим се разлегао пој Првог београдског певачког друштва. Доксологији је присуствовао и амбасадор Грчке у Београду г. Елиас Елиадис. Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао: -Ваше Блаженство, Патријарше александријски и све Африке господине Теодоре, у Христу вазљубљени брате и саслужитељу наше смерности, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драга у Господу браћо и саслужитељи, браћо и сестре! Пастиреначалник наш Господ Исус Христос сабрао нас је данас, благодаћу Духа Свога Светога, овде, у Саборном храму престоног града Београда, поводом и у част Ваше званичне („мирне”) посете нашој светој Српској Православој Цркви. Ми Вас од свега срца, целивом братскe љубави у Христу, најсрдачније поздрављамо и желимо Вам добродошлицу. -Празником се може назвати дан када примамо обиље благослова Божјих, а сада их, ево, примамо из крила древне, а опет вечно младе и цветајуће, апостолске Цркве Александријске, које нам данас доносите Ви, Ваше Блаженство, својим присуством, Ви, чувар стада Божјега које апостол и јеванђелист Марко стече, а Ви га чувате и надгледате, по Богу, добровољно и од срца. (ср. IПетр. 5, 2). Под свештеним омофором Вашега Блаженства сачувани су сви дарови Духа Светога који вековима почивају у ликовима светих стубова Цркве, стечених трудом и жртвом египатских подвижника и александијских учитеља Цркве, у славу Господа нашега Исуса Христа, Који их постави за светилнике васцеле Цркве Христове. Ти дарови - које чува Ваш свештени омофор - данас нису сакривени од очију многољудне Африке, а ни од очију читавог православног света, хришћанске васељене и културног човечанства, истакао је патријарх Иринеј и додао: -Држава Вашег седишта Египат, цела Северна Африка, па и цео афрички континент, доживљава тешке, ако не и најтеже, тренутке своје историје. Свет је - то са жаљењем кажемо - већ навикао да слуша о великом сиромаштву, неразвијености, нестабилности и отвореном насиљу које тамо влада, али у новије време свакодневно се чују и вести о међуверским сукобима, отвореном прогону хришћана и другим, новим облицима зла које читаве народе покреће на велике миграције. Последице тог историјског процеса остају несхватљиве или, може бити, схватљиве, али незанимљиве управо за силе које га, уз запањујућу ледену равнодушност, изазивају. Прогони хришћана у неким земљама могу се упоредити са великим прогонима и страдањима хришћана из прва три века хришћанске историје. Свештено памћење на те догађаје чувају и Ваша и наша света Црква. Чувају то памћење и живе са њим све помесне Православне Цркве и тропарима кличу Христу Богу: „По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Цркву Твоју” (тропар у Недељу свих светих). -Само јеванђелска вера - дубока вера у спасоносни Промисао Божји и у вољу Божју - може да дâ смисао свим трагичним догађањима око нас и међу нама, да дâ наду народима који су жедни живога сведочења Истине Христове, народима хришћанским, као и онима који до сада нису имали историјску прилику да се са хришћанством упознају. Речи утехе, наде и људске подршке, као и свеколика дела братске љубави, милосрђа и материјалне помоћи, потребна су свима, поручио је Његова Светог патријарх г. Иринје и подсетио: -Александријска Патријаршија и Ваше Блаженство лично – ово наглашавамо јер српски народ то треба да зна – пастирски служи и Божји благослов и вишњи мир ниспошиље православним заједницама у педесет и четири државе афричког континента чинећи тако јединствену Православну Цркву на целом континенту. Ако се томе дода и Ваша архипастирска брига о јединству васељенског Православља, Ваша сарадња са другим помесним Црквама, Ваше свештенослужење, Ваша јеванђелска проповед, Ваша молитва за јединство свих у Христу Господу и у Јединој Светој Цркви Његовој, Ваша улога и место у савременом свету, - који за многе, удаљене од Светога Предања Цркве, постаје ужас и кошмар, - онда Ви и Ваша александријска апостолска катедра постајете узор и пример, путоказ и путовођа православним хришћанима широм света. -Нека Вас, Блажењејши оче и владико, Бог сваке благодати и даље усавршава и укрепљује у Вашем мисионарском и јеванђелском труду за мир и добробит свих народа, у вечну славу Господа нашега Исуса Христа, и Бога и Оца и Пресветог и Благог и Животворног Духа Светог, а пастви Вашој нека подари увек побеђујућу, духовну снагу и свету, вечну пасхалну радост! Ми пак осећамо сада ту пасхалну радост примајући Вас и Вашу часну пратњу као љубљену сабраћу. Ви лично нисте први пут у Србији. Познајете српски народ, познајете његову историју и све околности данашњег историјског тренутка нашег народа. Нећемо о њима сада говорити, али их предањским и заветним духом морамо носити у себи. Ваше присуство нас у томе охрабрује. Јер, дошли сте да заједно испијемо Чашу Господњу, Чашу спасења и вечног живота, и да благодарно прославимо Вечнога Првосвештеника Цркве, Који приноси и Који се приноси за живот света. Њему нека је слава и сила у векове векова. Амин, поручио је првојерарх Српске Цркве виском госту и нагласио: -Многољудне и многообразне народе свете Александријске Патријаршије, који су заправо један Народ Божји, сабран и сједињен у Христу, доживљавамо као нашу браћу и сестре у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Као што се кандило пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице, у згради Александријске Патријаршије, по благослову Вашег Блаженства, што нам је познато, никада не гаси и као што оно непрестано гори испред исте Иконе у нашој највећој светињи, манастиру Хиландару, тако нека кандило вере гори и у срцима наших народа и нека буде знак међусобне братске љубави двеју сестринских Цркава и наших народа, молитвама Оне која је родила Спаситеља света, Пресвете Богомајке, на спасење свих Духом Светим у Цркви Божјој сједињених у једној вери, нади и љубави! Тако да буде, амин! Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II. (беседа у припреми). Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 24. септембра 2017. године. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Крушедолу, Хопову, Жичи, Студеници, Сопоћанима, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, граду Нишу и његовим храмовима и знаменитостима, као и манастиру Раваници. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ досад незабележеног страдања и егзодуса народа, посебно са Блиског Истока и са афричког континента. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете.
  13. 22. Септембар 2017 Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Папе и Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II служена је вечерас, 22. септембра 2017. године, у Патријаршијској придворној капели Светог Симеона Мироточивог у Београду. За време торжественог и радосног чина доксологије, којом је началствовао високопреподобни архимандрит Стефан - настојатељ храма Светог Саве на Врачару уз саслужење ђакона Владимира Руменића, поглавар Александријске Цркве Његово Блаженство г. Теодор II стајао је у патријарашком трону у молитвеном присуству Свјатјејшег Патријарха српског. г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: вископреосвећна господа митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, и секретар Синода високопреподобни архимадрит Данило, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, жички Јустин, зворничко-тузлански Фотије и ваљевски Милутин. Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са омладином и верним народом, испунило је Патријаршијски храм којим се разлегао пој Првог београдског певачког друштва. Доксологији је присуствовао и амбасадор Грчке у Београду г. Елиас Елиадис. Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао: -Ваше Блаженство, Патријарше александријски и све Африке господине Теодоре, у Христу вазљубљени брате и саслужитељу наше смерности, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драга у Господу браћо и саслужитељи, браћо и сестре! Пастиреначалник наш Господ Исус Христос сабрао нас је данас, благодаћу Духа Свога Светога, овде, у Саборном храму престоног града Београда, поводом и у част Ваше званичне („мирне”) посете нашој светој Српској Православој Цркви. Ми Вас од свега срца, целивом братскe љубави у Христу, најсрдачније поздрављамо и желимо Вам добродошлицу. -Празником се може назвати дан када примамо обиље благослова Божјих, а сада их, ево, примамо из крила древне, а опет вечно младе и цветајуће, апостолске Цркве Александријске, које нам данас доносите Ви, Ваше Блаженство, својим присуством, Ви, чувар стада Божјега које апостол и јеванђелист Марко стече, а Ви га чувате и надгледате, по Богу, добровољно и од срца. (ср. IПетр. 5, 2). Под свештеним омофором Вашега Блаженства сачувани су сви дарови Духа Светога који вековима почивају у ликовима светих стубова Цркве, стечених трудом и жртвом египатских подвижника и александијских учитеља Цркве, у славу Господа нашега Исуса Христа, Који их постави за светилнике васцеле Цркве Христове. Ти дарови - које чува Ваш свештени омофор - данас нису сакривени од очију многољудне Африке, а ни од очију читавог православног света, хришћанске васељене и културног човечанства, истакао је патријарх Иринеј и додао: -Држава Вашег седишта Египат, цела Северна Африка, па и цео афрички континент, доживљава тешке, ако не и најтеже, тренутке своје историје. Свет је - то са жаљењем кажемо - већ навикао да слуша о великом сиромаштву, неразвијености, нестабилности и отвореном насиљу које тамо влада, али у новије време свакодневно се чују и вести о међуверским сукобима, отвореном прогону хришћана и другим, новим облицима зла које читаве народе покреће на велике миграције. Последице тог историјског процеса остају несхватљиве или, може бити, схватљиве, али незанимљиве управо за силе које га, уз запањујућу ледену равнодушност, изазивају. Прогони хришћана у неким земљама могу се упоредити са великим прогонима и страдањима хришћана из прва три века хришћанске историје. Свештено памћење на те догађаје чувају и Ваша и наша света Црква. Чувају то памћење и живе са њим све помесне Православне Цркве и тропарима кличу Христу Богу: „По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Цркву Твоју” (тропар у Недељу свих светих). -Само јеванђелска вера - дубока вера у спасоносни Промисао Божји и у вољу Божју - може да дâ смисао свим трагичним догађањима око нас и међу нама, да дâ наду народима који су жедни живога сведочења Истине Христове, народима хришћанским, као и онима који до сада нису имали историјску прилику да се са хришћанством упознају. Речи утехе, наде и људске подршке, као и свеколика дела братске љубави, милосрђа и материјалне помоћи, потребна су свима, поручио је Његова Светог патријарх г. Иринје и подсетио: -Александријска Патријаршија и Ваше Блаженство лично – ово наглашавамо јер српски народ то треба да зна – пастирски служи и Божји благослов и вишњи мир ниспошиље православним заједницама у педесет и четири државе афричког континента чинећи тако јединствену Православну Цркву на целом континенту. Ако се томе дода и Ваша архипастирска брига о јединству васељенског Православља, Ваша сарадња са другим помесним Црквама, Ваше свештенослужење, Ваша јеванђелска проповед, Ваша молитва за јединство свих у Христу Господу и у Јединој Светој Цркви Његовој, Ваша улога и место у савременом свету, - који за многе, удаљене од Светога Предања Цркве, постаје ужас и кошмар, - онда Ви и Ваша александријска апостолска катедра постајете узор и пример, путоказ и путовођа православним хришћанима широм света. -Нека Вас, Блажењејши оче и владико, Бог сваке благодати и даље усавршава и укрепљује у Вашем мисионарском и јеванђелском труду за мир и добробит свих народа, у вечну славу Господа нашега Исуса Христа, и Бога и Оца и Пресветог и Благог и Животворног Духа Светог, а пастви Вашој нека подари увек побеђујућу, духовну снагу и свету, вечну пасхалну радост! Ми пак осећамо сада ту пасхалну радост примајући Вас и Вашу часну пратњу као љубљену сабраћу. Ви лично нисте први пут у Србији. Познајете српски народ, познајете његову историју и све околности данашњег историјског тренутка нашег народа. Нећемо о њима сада говорити, али их предањским и заветним духом морамо носити у себи. Ваше присуство нас у томе охрабрује. Јер, дошли сте да заједно испијемо Чашу Господњу, Чашу спасења и вечног живота, и да благодарно прославимо Вечнога Првосвештеника Цркве, Који приноси и Који се приноси за живот света. Њему нека је слава и сила у векове векова. Амин, поручио је првојерарх Српске Цркве виском госту и нагласио: -Многољудне и многообразне народе свете Александријске Патријаршије, који су заправо један Народ Божји, сабран и сједињен у Христу, доживљавамо као нашу браћу и сестре у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Као што се кандило пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице, у згради Александријске Патријаршије, по благослову Вашег Блаженства, што нам је познато, никада не гаси и као што оно непрестано гори испред исте Иконе у нашој највећој светињи, манастиру Хиландару, тако нека кандило вере гори и у срцима наших народа и нека буде знак међусобне братске љубави двеју сестринских Цркава и наших народа, молитвама Оне која је родила Спаситеља света, Пресвете Богомајке, на спасење свих Духом Светим у Цркви Божјој сједињених у једној вери, нади и љубави! Тако да буде, амин! Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II. (беседа у припреми). Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 24. септембра 2017. године. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Крушедолу, Хопову, Жичи, Студеници, Сопоћанима, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, граду Нишу и његовим храмовима и знаменитостима, као и манастиру Раваници. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ досад незабележеног страдања и егзодуса народа, посебно са Блиског Истока и са афричког континента. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. View full Странице
  14. Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II боравиће од 22. до 29. септембра 2017. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да поздраве Блажењејшег Патријарха Теодора и његову часну пратњу непосредно по његовом доласку, у петак, 22. септембра 2017. године, када ће се у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог (ул. Краља Петра 5) у Београду одслужити Доксологија са почетком у 20,30 часова. Извор: Српска Православна Црква
  15. Поводом доласка Папе и Патријарха александријског г. Теодора II свечана Доксологија биће служена у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог са почетком у 20,30 часова. Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II боравиће од 22. до 29. септембра 2017. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да поздраве Блажењејшег Патријарха Теодора и његову часну пратњу непосредно по његовом доласку, у петак, 22. септембра 2017. године, када ће се у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог (ул. Краља Петра 5) у Београду одслужити Доксологија са почетком у 20,30 часова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...