Претражи Живе Речи Утехе

Архимандрит Рафаил Карелин Рођен је 1931 у Тбилисију.Отац му је био инжењер а мајка учитељица.Монашки постриг примио је 1954 и рукоположен је у јеромонаха. Од 1975 године предавач је словенског језика у Мцхетској Духовној Семинарији, а затим у Тбилисију (исто у Духовној Семинарији) предаје историју религије, богословље и аскетику. Последње место његовог свештенослужења је храм светог благоверног кнеза Александра Невског у Тбилисију, Од 1988 године бави се литературом. Најпознатије његове књиге су- ''У аду на земљи'', ''Тајна спасења'', ''Вектори дуовности'', ''О екуменизму''...

Архимандрит РАФАИЛ Карелин „БЛАГОДАТ ЧИНИ ПРАВОСЛАВНИМ НЕ САМО УМ, ВЕЋ И ЧОВЕКОВО СРЦЕ“ (интервју за Православие.ру) – Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена? – За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност. Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире. Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега. Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији.