Претражи Живе Речи Утехе

- Рунда, дођи у канцеларију, требаш ми! - нареди ми командант Милорад Голубовић преко телефона. Покуцах и уђох у канцеларију. Са њим су били пилоти Драган Димитријевић Скале и Видан Павловић Паја. - Рунда, вас тројица, Витас и Боки сте у посади! Чим се спремите, полећете за Ниш по министра Давинића! - рече ми Голуб. Знали смо да је министар био на југу Србије јер смо га претходног дана одвезли до Ниша. Он је са македонским колегама имао неке састанке везане за разграничење са овом бившом републиком СФРЈ. По слетању у Ниш, министар се убрзо појавио у пратњи супруге и ађутанта. Полетели смо за Батајницу, и после десетак минута лета, када смо били негде изнад Јагодине, у кабину дође ађутант и саопшти нам наређење министра да се окренемо и летимо за Охрид. Био је то несвакидашњи захтев који се косио са многим законима и правилима. Иако се радило о ВИП путнику, ипак је било претерано тражити из ваздуха одобрење за слетање у страну земљу. Скале је био затечен. Био је капетан авиона и одлука је била на њему. Ја сам био против такве одлуке и рекао сам: - Скале, немамо ниједну процедуру за слетање и полетање са аеродрома у Охриду! Друго, кршимо многе прописе из области ваздушног саобраћаја! Немамо ни пасоше, нећемо смети да изађемо из авиона на аеродрому! Пајо се ломио као и Скале. Драган Витасовић Витас и Борис Јовановић Боки су ћутали. Капетан је неприкосновен у авиону и његова одлука је последња, па макар се радило и о војном министру. Скале после неколико минута полемисања ипак преломи и позва ОБКЛ. Рече им кога возимо и затражи да контактирају са Скопљем и проследе нашу најаву. Било је то изненађење и за контролора у Београду који рече да сачекамо. За дивно чудо, не прође ни пар минута, а контролор се огласи и рече да нам је одобрено са те позиције да се окренемо према Нишу. Летели смо уобичајеним ваздушним путем до Ниша, а даље смо добили одобрење за курс према Скопљу. Контрола летења из Скопља потом нас је усмерила на аеродром Охрид. ГПС се показао као поуздано средство навигације. Било је то, свима у посади, прво слетање на овај специфични аеродром. Нисмо имали процедуре за инструментално прилажење и слетање, већ смо радили визуелни прилаз и слетање изнад Охридског језера. Праг писте је на самој обали језера. Слетели смо рутински, и по рулању, аеродромска служба нас је паркирала недалеко од пристанишне зграде. Било је четрнаест часова. Министра Давинића су дочекали званичници македонске владе, и убрзо су сви отишли. Испред авиона је постављен полицајац наоружан аутоматом који нам је наредио да не напуштамо авион. Били смо припадници страних оружаних снага, на територији друге државе, при томе и без пасоша. По међународним законима, авион је био територија државе Србије, а ми нисмо смели напуштати ту територију. Формално и правно, били смо заробљени у авиону. Мислили смо да ће састанак потрајати неко разумно време. Међутим, време је пролазило, а ми све гладнији и жеднији. Имали смо неку флашу са бајатом водом која је служила за прање ветробрана. Брзо смо је попили. Полицајац испред авиона није био за сарадњу ни за било који вид комуникације. Срећом, поред нас је био паркиран приватни авион чувеног америчког романописаца Сиднија Шелдона. Пилот се шеткао око авиона и једног момента га је Пајо питао кроз прозор да ли има воде. Колега је нестао у авиону и вратио се са паковањем воде које нам је донео до врата и дао. У том тренутку и вода и гест су нам значили много. Показало се да нас је његова добра воља и колегијалност спасила, јер смо полетели за Батајницу тек око 18 часова. У авиону смо сазнали од ађутанта да је министар по полетању из Ниша, у ваздуху добио позив од македонске делегације да се врати на чувену пастрмку у Охрид. Шта ти је живот! Сваком своја мука најтежа! Министар се „мучио“ с пастрмком и вином, а ми са пола флаше бајате воде. Ако је и од министра, превише је! Љутомир Рундић Из књиге "Досањано небо" други део