Претражи Живе Речи Утехе

- Када дођу тешка, неподношљива времена, да ли код људи вера расте или слаби? Потребна нам је утеха и вапимо: „Господе, зашто ниси са нама? Зашто не интервенишеш, зашто нас не браниш?" - Смисао хришћанске вере није у томе да нас Бог милује по глави и испуњава све наше жеље. Суштина хришћанства је да служимо Христу, испуњавамо Његове заповести, Његову вољу. Наравно, подршка је потребна сваком човеку и свако ко служи Богу, добија је. Нигде у Јеванђељу не пише да је Син Човечији дошао на овај свет да бисмо били сити, богати и здрави. Јеванђеље каже да је Син Човечији дошао да спасе овај свет, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Шта је вечни живот? Ово је фундаментално, теолошко питање и не бих да улазим превише у то. Бог се смиловао на нас, Он је то већ учинио, чини и учиниће опет. Своју љубав је доказао тако што је послао свог Јединородног Сина да откупи наше грехе. Али морамо и ми сами нешто да урадимо. Шта ми радимо за Њега? - Изгледа да на Његову љубав одговарамо мржњом једни према другима. Али како побећи од мржње, ако је то нормално осећање које човек гаји према непријатељу, према убици? - То није нормалан осећај. То је животињски осећај, а човеку се каже: воли своје непријатеље. Поготово ако човек себе сматра верујућим хришћанином. Да, веома је тешко. Људски гледано, то је једноставно немогуће. Али Исус је јасно рекао да оно што је немогуће човеку, могуће је Богу. Све зависи од тога шта тражимо. Данас сви говоре да желе мир, али сви схватају мир као своју победу. Победа једног је пораз другог. - Колико је концентрација могућа у нашем садашњем животу, вреди ли тежити томе? Или је то, напротив, издаја – тежити унутрашњем миру? „Све зависи. Ако тражим мир и концентрацију да бих био ефикаснији у заштити неких вредности, идеала, онога у шта верујем, да бих служио Богу, то је добро. Ако тражим мир, тишину, фокус само да ми буде удобно, то је другачије. Онда је то издаја. Најважније на чему све почива јесте оно због чега сам постао хришћанин. Ако сам постао хришћанин само да бих спасио своју душу, онда је то лоше. Ако сам постао хришћанин да бих служио Богу и свету да се спасем, то је сасвим друга ствар. – Испада да, што је горе у овом свету, хришћанину је боље, јер му се тиме даје могућност да се испољи у свој својој хришћанској пуноћи? - Не морате да тражите, доћи ће само од себе. И испит, и искушење, и крст. Не можете да баците крст, али не морате да ропћете. – Да ли је сваки тест од Бога? — Апостол Јаков пише: Кад си у искушењу, не говори да те Бог куша. Бог никога не куша. С друге стране, Господ каже да, ако није воља Оца Небеског, неће вам ни длака пасти са главе. Све је то двојако. Бог нам је дао слободу. Бог нам је дао овај свет да бисмо га могли оплеменити, развити, украсити, учинити погоднијим за свој живот и за друге људе. А шта ми радимо с њим? Шта је са климатским променама? Неке глобалне катастрофе су изазване од стране човека.Свако је искушаван сопственим гресима, грешкама из прошлости. На крају крајева, ми често замишљамо да постоји линија додира где демони ратују са анђелима. У ствари, све је много компликованије. Демони су такође Божије творевине, и Бог их такође воли. Стога их Он не уништава, већ им даје могућност да некако постоје. Сећате се јеванђељске приче о томе како Исус лечи опседнуте Гадаре? Демони Га моле: „Не гони нас у бездан. Да бар уђемо у свиње. Каже: „Па идите у свиње“. Бог контролише демоне, али понекад им ми сами дајемо прилику да делују у нашим животима. Ако је особа опседнута демоном, то значи да је негде пронашао рупу у заштити. Нa крштењу добијамо стварну заштиту од Бога, када су очи, и нос, и уста, и уши, сва чула, и руке, и ноге, и тело помазани миром. - Шта је супротно од мржње? Све више се чини да је то равнодушност. Можда је неко жестоко осећање боље ? - Алтернатива мржњи је ипак љубав, друга је ствар што је ми немамо. Важно је запамтити да човек има две природе. Он је, с једне стране, духовно биће, а с друге потпуно земаљско, животиња. Мржња је продор наше животињске природе: нагона, беса, агресије. Овоме је важно супротставити оно што нам је дато од Бога. Све време у нашем храму тражимо љубав, мир, стрпљење – оно што нам највише недостаје. Када сујета надвлада, треба се молити за смирење мудрости. Ако завист преплављује, онда се треба молити за превазилажење зависти. Ако је мржња присутна, онда се треба молити за љубав, за смирење. Јеванђеље има одговоре на све. - Зашто је то тако тешко, скоро немогуће? - Могуће је, али људи једноставно не желе. А кад нешто не желимо, све нам је тешко. Ако не желим да једем, тешко ме је натерати да једем нормално. Ако не желим да вежбам сваки дан, увек ћу наћи гомилу разлога да то не радим. И опет се поставља питање зашто смо дошли у цркву. Господ у Јеванђељу каже: „Ко хоће да иде за мном?“ Не тера никога. Он каже: „Узми крст свој и пођи за мном“. А крст је болан и страшан, он је болно оруђе смртне казне. „Узми крст свој и иди за мном“ је суштина хришћанства. - Ако вам дође мајка која је изгубила сина, хоћете ли јој рећи: „Узми крст и иди“? Наравно да ћу плакати са њом. Али у храму, у беседи ће чути ове речи: „Одбаци себе, узми крст свој“. Можда не одмах, али ће после неког времена почети да схвата. Физичка смрт је увек бесмислена. Међутим, дешава се да деца гину у саобраћајним несрећама или умиру од неизлечивих болести. Зашто се ово дешава? Зашто је то потребно? Немогуће је разумети. То је ствар поверења у Бога. - Да, физичка смрт је бесмислена, али да ли је човеков одлазак Богу добра ствар? Да ли сте спремни да ово кажете мајци која је изгубила дете? - Ако човек падне у очајање, онда га морамо подсетити да је неопходно веровати Богу. Дете иде Оцу пуном љубави и због њега се треба радовати. Понекад ове речи могу пружити човеку бар мало утехе. Да ли бих то могао да кажем мајци која је изгубила дете? Све зависи од њеног стања. Да, и мог такође. Уосталом, ја нисам Господ Бог, него човек, слаб, немоћан, стар, болестан, и дешава се да немам довољно стрпљења. Али стварно верујем у Бога. Господ каже: „...ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори оној: пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће...Мт. 17, 20“. Многи верују да је вера када у нечему неким чудом успеју. Чудо, супермоћ није показатељ вере. Снага вере је поверење у Бога, спремност да се прихвате најтежа искушења. — По чему се парохија разликује од колектива? — Не волим баш реч „парохија“. Волим реч „заједница“- када се људи познају, заједно славе породичне и личне догађаје, иду на одмор у групама, подржавају једни друге. - Да ли је једнодушност могућа у заједници? Да ли сви осећају исто о ономе што се дешава? - За мене је црква породица. И у породици људи различито гледају на неке ствари. Све ово са љубављу превазилазимо. Али неки се жале: „Тако другачије гледамо на све, да је постало јако тешко“. Ја кажем: „Будите стрпљиви. Живот је генерално тежак. Мислите ли да је Господу било лако са Његовим апостолима који ништа не разумеју? Он иде у смрт, а они се свађају ко је од њих важнији. - Да ли је некад било срећније време? Или не? - Свако време је срећно. - И сада? - И сада. Недавно је једна бака дошла у храм с питањем: „Шта мислите о последњим временима?“ „Живимо у последњим временима две хиљаде година“, одговарам. „Увек се чини да су последња, али живот иде даље." Можете бити срећни у било ком тренутку. Чак и током Другог светског рата људи су налазили изворе радости. Није случајно што апостол Павле пише: „Радујте се, радујте се, радујте се. Увек се радујте." Не каже, радуј се кад те помилују по глави, увек се радуј, захваљуј за све. Отац Александар Шмеман је писао да је немогуће бити верник, знати да постоји Бог који те воли, који ти је све припремио, да ти је Царство Божије већ дато, а не радовати се. Морамо ово научити. Царство Божије је царство љубави, отворености, прихватања. То нам је дато овде и сада, али ми то не прихватамо, не осећамо, не знамо како да живимо у њему. Треба учити. - Тешке ствари које се дешавају не доприноси томе. Знате, имамо заједнички оброк после службе, и тамо је увек тако забавно. Смејемо се, шалимо се, иако се чини да је то немогуће јер се тешке ствари дешавају около. Све је у чињеници да смо добри само кад смо заједно. А зашто да гневимо Бога, да плачемо и кукамо? Боље да се чешће окупљамо и молимо за оне који су сада болесни. https://www.pravmir.ru/schastlivym-mozhno-byt-v-lyuboe-vremya-svyashhennik-vladimir-lapshin/