Svetlana Djurisic

moj desktop

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

moj desktop

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

moj desktop

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

Pančevo, kule na Dunavu, prošle godine.

добар је текст и није нимало паничан, прилично умеју да буду опасне CFL сијалице кад се разбију због живиних испарења ... пошто немамо рециклажна постројења, најбоље је просути живин садржај негде где деца не залазе, или закопати где ништа не расте. то јесте мало живе, ал се не избацује лако из организма.
кад би исто толико олова појели, језик би вам данима био љубичаст и нимало пријатно се не би осећали од последица таквог тровања. зато се не лижу новине кад се читају или керамика облаже оловним бојама.
читајте овде под Broken and discarded lamps, а ко не зна енглески, чак и гугл преводилац ће дати прилично јасну слику шта пише.
http://en.wikipedia....onmental_issues
прве су CFL а друге CCFL, друге су амалгамне (легуре са другим материјалом) и исто се одлажу као и прве. онда би требала посебно да опереш тај део тепиха, јер се врло тешко истерује жива из тканине, одатле и савет да се користи тканина за једнократну употребу при чишћењу и гумене рукавице или неке друге непорозне ради избегавања директног контакта са кожом. замолио бих те и маску да ставиш, јер ће у контакту са водом и детерџентом испаравати врло мало, око 0.025 mg/m3 ал то не значи да си неосетљива.
сва срећа па немаш пузеће дете ...

Te sijalice štediše sadrže malo žive. Rade tako što zagrevanjem jonizuju živinu paru, i kroz jonizovani gas protiče struja pri čemu se emituje svetlost. Živa je na sobnoj temperaturi u tečnom stanju, pri uključivanju se prvo zagreje da živa ispari pa je zato pri radu sijalice živa u gasovitom stanju (iako je metal, isparava, kao i sve tečnosti, sporije nego npr. voda, ali ipak isparava). Kad se sijalica razbije, ta živa u gasovitom stanju krene da se širi po sobi. Da se ne otrujemo, provetrava se prostorija. Ali tu ima vrlo malo žive, oko 5 mg ( to je dvestoti deo jednog grama) tako da je veća opasnost da se posečemo staklom nego da se otrujemo živom. I toplomer ima relativno malo žive. Ako se pokupi većina kapljica žive iz razbijenog toplomera nema opasnosti. Ali ako te kapljice ostanu u npr. u tepihu, živa će isparavati mesecima, ali ako se redovno luftira, opet nema opasnosti.

незнање је човеков један од највећих непријатеља...нажалост,има још једна песма ("шота") уз коју се весели наш народ,за оног ко не зна ево како је она настала :

Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим до зуба наоружаним качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју “државу”, “мали цар” им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук…
Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, окупити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак! Вече уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска јединица опколила је Дреницу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић наредио је артиљеријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125 мртвих качака.
О судбини Азема Бејте дуго се ништа није знало. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнела из обруча његова жена и ратна другарица,Ћерима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали “бесу”, да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову “бесу” погазили, па су 1971. године кости овог разбојника, пљачкаша, сецикесе и садисте, који је жртвама одсецао уши, свечано изнете из јаме и сахрањене. А Азем Бајта проглашен за “националног борца”.
Чим споменемо реч “шота” ми помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Порекло имена Шота долази управо од имена Шота Галица, имена жене србомрсца “качака” (одметника) Азема Бејта.Ова шиптарска амазонка носила се као мушкарац и ратовала под мушким именом Ћерим.
Шота Галица је након мужеве смрти зулумчарила и предводила одметнике.
У српском народу сачувано је сећање на ужасан догађај када је Шота ухватила шесторо српске деце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.
Док су деца горела Шота је са “качаницима” играла своју игру око ватре и певала: “Шоте, мори шоте / шоте машала / давно желим шоте, мори, да те играм ја!”
На месту страдања невине дечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја II светског рата.

Тог Ђурђевдана је цијели свемир плакао над судбином српске нејачи. Крволочне хорде и наоружана багра испратила је у казамат обичан недужни народ.


Пише Вукашин Беатовић
Други свјетски рат је био ноћна мора за цијелу нашу земљу. Ни на једном педљу није било лако а Сарајево је и тада понијело изузетно тешко ратно бреме. Тај град је и у овом случају искрварио због сваког зла и сваке мисаоне настраности свих крвника без обзира на коју су се страну Богу окретали.
Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
Ђурђевдан је!

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми "ђурђевдански уранак". У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне - са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдје су дочекали воз смрти.
Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град. Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника - од Вијећнице па све до Електроцентрале.
У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби.
Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: "Ђе сте Срби? Бесплатно вас
водимо на теферич у Јаснеовац!".
На вагонима је писало "седам коња или четрдесет војника" а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске "Слоге" у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је:
"Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени - Ђурђевдан
је!"
По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без зрака на малом простору збијени једни до других.
Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Бијело Дугме - Ђурђевдан је

Под утиском ове приче, сарајевски музичар Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници - "Ђурђевдан је". Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке.
Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови
крвави Ђурђевдан.
Нека је вјечна слава свим жртвама јасеновачког казамата!




kako je nastala pjesma đurđevdan bijelo dugme goran bregovic jasenovac sarajevo ndh genocid nad srbima drugi svjetski rat
 Извор: Фронтал.СРБ

Zasto ljudi nece gresiti u raju.Zato sto ce na sve da gledaju kroz Hrista.Svetitelji su imali deo raja u sebi.Hrista u sebi.Cinili su dobro i nije im dosadilo,zive u vecnosti i nece im dosaditi.U manastirima se srecu starci od 90 godina ,kojima su oci pune zivota,a u svetu mladi ljudi izvrsavaju samoubistvo jer zele da prekinu svoje postojanje.Znaci ljubav.Bez ljubavi sam nista.

Па ово овако схватам:пошто смо приведени из небића у биће ми бисмо пропали.Не би нас било више.
БОЖИЈОМ благодаћу душа је бесмртна,дакле,БОГ јој даје бесмртност.Зато ће бити вјечни пакао и вјечни рај.
Душа је створена и она никако по себи не би могла бити бесмртна јер је једино БОГ по себи бесмртан.
Е сад,читао сам о духовној смрти и ја је схватам као одступање од БОГА.Стога,могу рећи да је ђаво духовно мртав јер је отпао од БОГА а да је душа Светог Василија Великог жива јер је у заједници са БОГОМ.

Преносим са профила једне пријатељице (ако она лаже мене, и ја лажем вас):

"Београд, ту скоро, догађај из јавног превоза...

Аутобус број 16, шест сати поподне, шпиц, сви се враћају кући, лудница.

Један од путника који удобно седе је црнац, неодређених година.

Аутобус стаје на стајалишту, улази жена, трудна је, што се лако види,
носи пуне торбе, једна баба и још неколико људи.

Црнац, видевши трудну жену:
- Изволите, седите - љубазно јој, на солидном српском, нуди место и устаје.

У том тренутку аутобус креће, а она баба, видевши у магновењу
слободно место, јурну на исто, одгурну трудну жену и брзо
ускочи у столицу. И седи тако она, сва срећна што је "освојила" празно
место, кад јој црнац љубазно рече:

- Опростите, али ја сам уступио место овој госпођи јер је трудна и
изгледала је уморно. Мислим да се вама ништа лоше неће догодити ако још мало будете стајали, а њу пустите да седне.

На то баба одговара:

- Не знам из којег сте племена младићу, али овде, у овој цивилизованој земљи уступа се место старим и болесним женама, а не младим и здравим!"

Црнца је очигледно наљутила ова расистичка примедба па је лепо и
изразито "љубазно" одговорио старој госпођи:

- Не знам из којег сте села ви госпођо, али у мом се селу такве старе и заједљиве бабе једу за вечеру!

Кажу да је реакција у аутобусу била неописива..." ))

povrce ,voce ,kostunjavi plodovi ,pirinac,lignje,dagnje,rakovi,pecurke,sojino mleko,puding
povrce : dinstano ,bareno ,zapeceno
i sve to moze da bude mnogo ukusno,ako se doda neki zacin ,orasi ,kikiriki ....
najbitnija stvar sto post nije samo uzdrzanje od hrane
ne treba da nas opterecuje sta jedemo
post je nesto mnogo vise od hrane

Ово за пасуљ је истина.Тежак је тај прелаз на посбу храну а поготову прва седмица коју постим на води.Поред пасуља по највише једем разне домаће џемове,црни лук онако насјецкан па оставим да одстоји усољен и тако.Наравно доста пијем сока од парадаиза.
Ето то би било мање више то мада ми некад добро дође и кришка свежег хљеба само је онако мало посолим.

Evo kuvara
http://www.google.rs...08m-NHGZ7muDOJw
Van tih recepata ja najvise volim pasulj koji je malo gusci.Toliko je ukusan da neki nisu odmah poverovali da nije zaprzen.Tajna je u sto vecoj kolicini crnog luka kao i ostalih zacina(beli luk,paprika....),ali luk daje ukus.
Mozes da ispeces ili skuvas krompir i sa graskom,paskanatom i sargarepom pa preko toga prelijes kechap ili da dodas ren koji takodje daje odlican ukus.
Spagete sa kecapom su extra i jedem ih i van posta.
Jedi salate i voca sto svezeg sto pecenog ili kao kompot..Ako malakses uzmi peceni kikiriki ili nesto slicno.
Najbolje je da za vreme posta(kao i van njega) jedes integralni hleb.Mozes da skuvas zito koje sameljes pa izmesas sa mlevenim orasima i medom ili secerom
Najbitnije je da ne preterujes i da ne mucis organizam ako ne mozes.Prejedanje posnom hranom takodje ubija smisao posta.
Post je pre svega udaljavanje od gresnih pomisli i dela i vece angazovanje u duhovnim stvarima pre svega u molitvi.
Najbolje je da se savetujes sa svestenikom.Teolozi i svestenici sa ovog foruma ti mogu puno pomoci da post ispostis onako kako mozes i da ti bude na korist i radost,a ne na muku i prisilu.
Imao sam neke goste preko vikenda tako da sam se zamasnio eksra,a ne volim te nagle prelaze od masti ka vodi.
Neka ti post bude uspesan i na radost !

Prvi put ću postiti duži period na vodi pa me interesuje šta bih sve mogla da jedem.
Inace moja ishrana se svodi uglavnom na mrsnu hranu, a kada sam postila obično sam jela pasulj, testene, ribu, ajvar...a sve to sadrzi ulje, tako da nemam sad neku ideju sta bih jela osim svežeg voća.
Hleb ne sadrži ulje je l da?
Čula sam da mogu da se jedu morski plodovi i lignje. Da li je to tačno?
Biljni sir? Sojno mleko? Pečurke?

Дан заљубљених је један најгнуснији празник који смо могли да примимо. То је уништавање и деградација свете Тајне брака. А брак је првенствено мартиријум (мучеништво) за Христа, али мартиријум у оном светитељском смислу речи, а не у контексту профане и осакаћене речи мученик.
Иначе, сам празник крије и извитоперење и изругивање једног Божијег угодника и светитеља Валентина. Најгнусније је што је са тим празником поново враћено на мала врата и идолопоклонство. Јер се кроз прихвата оно римско - јелинско божанство Амор и његова стрела.
Ако већ хоћемо да славимо св. Валентина, а ја лично невидим никакав проблем ни препреку за то, онда то треба да радимо у канонском поретку наше Цркве. И никако другачије. Зато бих овде желео прво да вас потсетим на житије св. Валентина па да видите како се вређа један Христов светитељ.
Ево шта каже Охридски пролог о св. Валентину на страни 540. Прославља се 30 јула. Свештеномученик Валентин је био епископ у италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон  са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. Утом се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече га мачем. посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе авундије и чесно сахрани. Сви пострадаше 273. год. и и посташе грађани Царства небеског.