соле

Ииииии бре, баш је ружно читати то ваше препуцавање, ко да ћете једно другом променити мишљење тим настављањем... Ајте то у личне поруке, или нек паметнији попусти

Нисам ја своје мишљење написала као неки стручњак ни теолог него као неко ко је у цркву дошао првенствено привучен музиком. Прво ништа о томе нисам знала, држала ноте, учила и полако кренула да идем на службе, нашла дивног духовника и сад не могу ни да се сетим како и да ли сам живела пре тога. Тако да ако Господ знајући наше душе и кроз ову и било какву музику може да нас привуче и подстакне на молитву, покајање и промену живота, то је оно најбитније. Ето, сад у среду ћу отићи у Успенску где ће бити вероватно само једн момак у певници који није стручан, нити пева византијско нити хорско него нешто народно и онда нешто двогласно се снађемо, то лепо звучи, буде брзо, а нико се не такмичи шта је исправније. Важно је да се пева Богу а кад дођу сви ти силни византијци супер, нека напуне певнице и нек се ори, али до тада пуно времена треба да прође.

Певам годинама у Саборној у Новом Саду и сигурна сам да трајање Херувимске нити Причасне никад не зависи од хора, можемо да развлачимо слогове колико хоћемо али кад они крену да излазе из олтара ми смо завршили. И да, владика Иринеј служи споро али то је дивно и кад се навикнемо ни не приметимо, 2 и по сата ми уз њега прођу некад брже и лакше него кад певамо сат и по. Све је то у благодати, свако се осећа онако какво стање у души носи. Ми кад уђемо у то Благословено Цраство Оца и Сина и Светога Духа, не треба више да гледамо на сат него да се радујемо да тамо што дуже будемо. Све је то ок, сви трче кући да праве ручак али Недеља није дан ручка него Бога, па... како ко воли. А византијска је дивна само не за сопране, а признаћу велики део жена које знам да певају у цркви су сопрани и удаве се кад само покушају толико дубоко, прва ја. Једна је Дивна. Византију сад тек уче млади и док не буде у цркви довољно људи који заиста ЗНАЈУ да је певају, неће хорови нигде. По мом музичком мишљењу, лепо је то што сви ВОЛЕ да певају византијско али само људи са јако добрим слухом могу то да изведу да не звучи катастрофално. А ако владика благослови да пева хор и то већ 20 година значи да није забрањено а ако ико зна правила он их зна. Ми волимо да певамо и сад кад би нас неко одатле отерао мислим да би се много људи тотално разочарало. Ту смо склопили нека од најлепших пријатељстава.

Ја сам једног дана кад сам се упознала са свим тим и осетила сву духовну ругобу онога како сам живела, решила да окренем нови лист. Није то био не знам какав промискуитет али мени је и то било превише јер се након дуге везе вежем за будалу који ме без трептаја остави јер има сто неких других планова и нема намеру да жени још дуууууууго. То је било 2007. Шта мислите да ли сам нашла неког ко је пристао на то до дана данашњег? Али и даље сматрам да је вредело па и ако га не нађем значи да за мене другачија Божија воља... него ћу ту да се вучем са сваким ко би да испробава па да ипак онда схвати да неће, ма немој... Нема без сродне душе ништа, сличан се сличном радује и то је цела прича. Битно је да се нађу двоје који желе исто па нек се онда спасавају заједно како знају и умеју, а притећи ће Господ... никад Он не закасни...

Ово је разговор са аутором http://video.google.com/videoplay?docid=3218456711000700349&hl=en

Ова књига је бар мени одговорила на многа питања, првенствено на питање истинске љубави и зашто се дешава да једно другом "досаде". Вреди је прочитати, заиста! http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/JednomZaCeoZivot/JednomZaCeoZivot.htm