Раденко Шолаја

...на свето причешће.

Помаже Бог братијо.
Ево да из личног искуства додам понешто..
- агенција
У Бг имаш агенцију ГПР /GPR International/, они су много повољни и када сам ја ишао, у групи Светосавске омладинске заједнице еп.бањалучке (дакле, са духовником, фул пакет благослова итд), наш аранжман је био много много јефтинији него Доброчинство..а ишли смо на 12 дана, од Великог четвтрка па били 7 дана по Васкрсу, цијелу Свијетлу седмицу. Ако не идеш са агенцијом, онда имаш много тежи посао, мораш се наоружати са картом Свете Земље, новац држати увијек, али увијек унутра испод одјеће (понеси доларе). Јер кад си у Јерусалиму лако ћеш се снаћи у Старом граду, Гетсиманији и Малсинској гори јер су релативно близу, но обилазак пустињских манастира и Палестине ће ти представљати проблем. Ту ти дефинитивно треба неко ко ће ти помоћи јер ће ти бити тешко да сам пронађеш све што желиш. ГПР је био супер, можда би и могао контактирати их и рећи да већ имаш карту итд па се некако укључити кад већ стигнеш у Свету Земљу.. Јер, ево одавде из БЛ нас је ишло око 40..и да данас када се сретнемо Света Земља се пробуди у нама.. а то је неки незамјенљив осјећај када се Света Земља опет и опет враћа теби и ти њој.  Зато бих се усудио савјетовати да ипак идеш уз неку агенцију, у нашем случају ГПР је то одрадио врло квалитетно... А сигуран сам да ће и овога Васкрса они бити тамо са својом групом. Тачно је да је Доброчинство под благословом СПЦ итд, али чињеница је и да је наш аранжман био јефтинији за преко 300 еврића..и вјеруј ми, ако узмеш неку другу агенцију, нећеш се огријешити (да им се прикључиш у Светој Земљи, ако није касно).
-Благослов
је врло важан и као такав неопходан. Ако твој свештеник не разумије, потруди се и објасни му, научи га. Ако је разуман даће ти благослов, а ако не добијеш, обрати се другом који ти је локацијски најближи. Само ти тражи, даће ти Бог.
- рибарски троножац.
Можда нико није споменуо, али врло важан детаљ за имати. Ако си у реду у којем ћеш стајати 4 сата..или ако си 1 од хиљаду људи који чекају на једно те исто мјесто..како је велика ствар имати тај троножац па сјести са времена на вријеме! Ако га немаш, обавезно купи, ставиш у ранац, није тежак нити гломазан. Јер боље ти је сједећи тих 4 сата мислити о Богу, молити се и читати тропаре и акатисте, него стојећи мислити о ногама...
-тропари
Свакако да ћеш имати Свето писмо уз себе, али понеси и тропаре светитељима (што више), јер ћеш се у СЗемљи сусрести са много светитеља, па је много лијепо кад им тада отпјеваш и похвалну пјесму, тј.тропар. А на датом мјесту догађаја да прочиташ одломак из Светог Писма који се односи на то мјесто или догађај.

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Христос посриједи нас!
 
Пратио сам до сада протине онлајн бесједе, али нисам знао за ове детаље о његовом животу. Веома је јасно да се у његовом случају ради о свештенику који је одабрао свој позив и одлучио да свој живот усклади са свим карактеристикама тог позива - он је одабрао да служи. Богу и људима. Не заборавимо, у свим професијама има оних којима је професија посао-да се заради за живот, а не животни позив. Да, не може се свештенички позив мјерити са осталима, али нажалост, има примјера гдје некима послије одслужене вечерње послије скидања мантије, завршава и позив. 
 
Оно што је наш драги прота урадио за двоје људи - спасио их можда сигурне смрти - то је основни људски задатак. А оно кроз шта је он прошао због тога само показује какав је био морални пад људи у то вријеме. Још је горе што су и протине ''колеге'' (не кажем браћа, јер својим поступцима то они дефинитивно нису), исто тако потпали под сво то ратно зло. Тешко је било у то вријеме бити човјек, још теже Србин и православни хришћанин, како рече владика Атанасије. Скоро да сам се индиректно идентификовао са његовом причом због тог посебног чина који је урадио, спасавајући два човјека (намјерно нећу да кажем ''два муслимана'' или ''два имама''), јер је у мојој породици такође био један човјек који је исту ствар учинио, и због тога исто тако прошао кроз голготу страдања, одбацивања и омаловажавања, што се на жалост трагично и завршило. 
 
Велика је порука протине животне приче. Велика је то поука нашим свештеницима, нама осталима. Никад, али никад да не заборавимо да је човјек најпречи. Ако би нама мирјанима могло да се то прогледа кроз прсте (ако немамо човјекољубља), јер можда нас томе нису научили, или нам нису на то указивали, нисмо то прочитали у Јеванђељу, у томе је већа, много већа одговорност свештеника Божијег, који све то јесте и читао, и слушао. Уосталом, да се не варамо, погледајмо сви у себе и у своје срце, ставимо себе у ситуацију проте Милорада, замислимо тај тренутак и упитајмо се: да ли би смо и ми урадили оно што је он урадио? Да ли би и ми у Власеници спасили два живота иако знамо да ће нас сви презрети због тога (презрети је још лијепа ријеч)? Е то је Јеванђеље и то смо ми. Ето милостивог Самарјанина, ето човјека!
 
Човјек из моје приче, који је на то питање одговорио са ''да'' и спасио два живота, тиме је стекао исто тако много непријатеља, али послије рата, када се све смирило, једна од те двије особе ми је рекла пар ријечи о том догађају, као и опасностима које су им пријетиле, због којих сам се осјетио поносан што сам га познавао, и сигуран сам да се и они исто тако сјете њега често, ако не у молитвама као жена из Тузле, а оно сигурно у својим мислима.
 
И ми мирјани, још више наши свештеници, који су такође ''ми'', јер су од нас, никад неби смјели да заборавимо да је човјек најпречи. Да се не постидимо да учинимо добро дјело за ближњег, без обзира на презир којег ћемо због тога добити. Свештеници још више, а ни ми нимало мање. Да нам не буду пречи храмови, изградња итд од живих људи. Да нам није мјера и циљ прилог о водици, крштењу, вјенчању но да је мјера Христос - угледање на Христа. 
 
О цјеновнику и богатству не бих, само бих нас подсјетио да ријечи тада синђела Јована Ћулибрка, сада викарног епископа пећког, када је на питање новинарке РТРС - која је то највећа препрека за Српску  православну цркву у данашње вријеме - он, оћутавши кратко, одговорио да је то богатство, новац... А то се и види на терену, срећом, уз изузетке као што је прота лакташки Радивоје Сарић из епархије бањалучке, којега је овдје неко споменуо... Ја их знам много више, и то ми као ред бул - даје крила !
 
Нисам одавно писао на форуму, па ми опростите на опширности. 
 
Али још бих се на једно осврнуо, а произилази из наслова. У то неко вријеме када сам се учио молитви, правио прве кораке у Православљу, негдје '98.године радио сам са Хрватима, муслиманима, Ромима, протестантима свих деноминација илити конгрегација, и у мени се родила жеља да се молим за њих. Распитивао сам се, да ли ја то могу, како, на који начин итд. Слава Богу, добио сам одговор од једнога доброга попе о.Владимира, да му је покој души, који ми је дао животни савјет, оно нешто што остаје за цијели живот. Али, испитивајући себе, причајући са људима око себе, видим да има отпора, ако би у списак имена за здравље (упокојење) додало се неко муслиманско име, католичко итд. Тада сам читао оца Силуана, који је говорио да своје напредовање у духовном животу можемо да мјеримо временом које проведемо - не молећи се за себе - него молећи се за ближње своје. То ме је тако потресло, јер сам се до тада нон стоп молио за себе и моје у породици кад се сјетим. Али, додати још које име, поготово неправославно, е то је био прави духовни изазов и једно духовно огледало. Можда је то за другу тему, али ето, понукао ме је наслов да се и на то осврнем. Питање које стоји и за мене и за све вас: Колико се ми молимо за друге, и ко има петље да у свој молитвеник (правило читања Псалтира итд) дода и неко друго име - неправославно - па макар то било и име болесног дјетета које сте видјели на тв огласу или прочитали негдје у новинама... Имамо ли, браћо и сестре, довољно љубави за такав вид односа према ближњем? Ако имамо, на добром смо путу, ако се боримо са том и таквом молитвом, онда треба да на себи још радимо, да се тешемо и брусимо док то не засија из нас. Ја сам у почетку то имао, а послије сам се итекако морао трудити да то одржим. Онај ко се моли и држи лично правило, разумјеће о чему говорим. 
 
Прота Милорад, који је то исказао не само кроз вјеру, него и кроз конкретно дјело и тиме показао како искрено и здраво богољубље води ка човјекољубљу је један изузетан човјек, и његова животна прича је тако посебна да би је заиста требали утиснути у своје памћење.
 
Нека би нас Бог помиловао његовим светим молитвама, а њему дао душевног мира и тјелесног здравља, амин!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Ако је гледати са становишта просјечног човјека, или чак шта више испод-просјечног (као што су сви они у публици који су се смијали), ово је скроз симпа - данас се све исмијава, мало је тога свето, па зашто не и једног свештеника приказали онако смушена, збуњена, а један молитвени обред приказати као шоу за широке народне масе?
Ако је гледати очима мало ''духовнијег'' човјека, вјероватно би му у почетку било мало смијешно, а касније би му вјероватно било скоро и мало незгодно сједити ондје међу осталима који се ''ладно'' смију омаловажавању свештеника али и молитве.
Али када погледамо очима особе која вјеру и живот у вјери држи као нешто што је неодвојиво од личног бића, дакле, оно нешто што је врло вриједно и као такво не може и не смије се исмијавати, онда ово што смо видјели постаје врло дегутантно, ружно и чак шта више безобразно.
Идејни творац овог комада, глумци али и сви присутни би требали да се постиде због исмијавања светиње. Најмање да се постиде, а о било чему осталом не вриједи ни причати.

Ово је заиста једно изузетно свједочанство!
Само срце које косне роса Божије благодати може да овако хрли за Царством Небеским.
Господ је са вама драги брате, нека би вас благословио сваким благословом, а и мене недостојног вашим светим молитвама! Амин, амин.

Ово је заиста једно изузетно свједочанство!
Само срце које косне роса Божије благодати може да овако хрли за Царством Небеским.
Господ је са вама драги брате, нека би вас благословио сваким благословом, а и мене недостојног вашим светим молитвама! Амин, амин.

Драга браћо и сестре,
желим да са Вама поделим ово писмо (претходно се консултујући са човеком који ми је послао јер ми је послао и свој број телефона), које је мене дубоко гануло и потресло где сам некако коначно схатио колико све ово што радимо, са свим манама којих има безброј, значи људима. Неке делове ћу да цензуришем да не би човек који је писмо послао имао невоља, те ће индетитет бити сакривен као и неки детаљи које само ја знам.
писмо је написано латиницом те ћу у част и захвалност нашем брату да га објавим и на латиници
___________________________________
Oče Blagoslovi,
Mnogopoštovani oče Ivane, pratim Vaš sajt od samih početaka na koji sam naišao po Božijem promislu i koji mi je veoma pomogao i pomaže na mom putu. Kroz sve to vreme sam se vezao za Vas i poneke forumaše, tako da osećam bliskost i ako me Vi i ne poznajete. Nisam se nikada prijavio, jer nisam toliko vičan radu na kompjuteru, a i zbog drugih razloga.
Sada, kada je sajt u finansijskim problemima, osjećam dužnost da makar malo i sam pomognem, kada ste Vi meni toliko mnogo pomogli u upoznavanju i produbljivanju vere pravoslavne. Znam da ovo nije siguran način da pošaljem nešto novca, ali se nadam da će ipak dođi na odredište.
Htio bih Vam napisati nešto o složenosti moje situacije. Živim u Hrvatskoj u kojoj sam i rođen, oženjen sam, imam djecu. Hrvat sam koji je primio Svetu Tajnu krštenja u Srpskoj pravoslavnoj Crkvi prije nekoliko godina. Sve te godine trudim se uz Božoiju pomoć odlaziti na sveta Bogosluženja u druge gradove. Trudim se u postu, molitvi i pričešćuzjem se Svetim Hristovim Tajnama u našoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Naša uža obitelj ne zna da smo pravoslavnii zbog delikatnosti situacije mi smo TAJNI HRIŠĆANI (podvlačenje moje), moja supruga i moja djeca.... (nastavak je cenzurisan sa moje strane zbog ličnih imena)
.....................
Zaista mi mnogo značite i zato sam htio napisati ove retke, a nije mi lako jer se bojim. Prvo sam htio samo ubaciti leptu u kovertu i poslati, ali svo vrijeme ja Vas poznam kroz Vaš rad i trud, stoga i imam povjerenje u Vas kao čestitog i časnog čovjeka i sveštenika.
Nadam se da će uz priloge sajt živjeti i dalje i vjerujem da postoje mnogi ljudi koji će pomoći, a kojima Vi mnogo više pomažete!
Ukoliko budete htjeli, molim Vas da mi pošaljete poruku na mobitel ....... da li ste dobili pismo i prilog, da bih i ubuduće mogao tako i koji put na taj način poslati simboličan prilog.
Tražim oproštaj ako sam Vas uznemirio ovim pismom i molim Vaše svete molitve!
Neka Vas čuva Presveta Bogorodica, Molitvama Njenim, molitvama sv, ap. Jakova i Svih Svetih neka Gospod bude uz Vas!
U Hristu,
grešni brat .......
Na svetog sv.velikomuč. Teodora 2012 spasenja
_____________________________
Људи, ја лепше писмо, лепши благослов у животу нисам добио! Ово ме је заиста дубоко потресло јер ни сам (као и ми сви у админ тиму и ви који пишете и трудите се да дајете Живе Речи Утехе) нисам свестан колико значимо људима. Ово ми је највећа потврда да смо на добром путу, као и вечерашњи благослов Владике крушевачког Г. Давида на предавању на нашем видео каналу.
Мени ово даје снагу и вољу за нове креације, за нове видове комуникације са свима који то желе а све у циљу да се остваримо као личности у Светој Евхаристији, у својим црквама, код својих свештеника поштујући и волећи своју Свету Цркву као зеницу ока и чувајући је и бранећи је једнино Светом Литургијом јер то и јесте једина истинска одбрана Цркве.

Да, ислам има ту неодољиву потребу да "доказује фалсификате". Како би другачије била оправдана нова вера, на старим (аврамовским) темељима, ако њена главна парола не би била: они пре нас су фалсификовали Бибилу, веру, Бога. Мени само једно није јасно: шта је ислам донео ново, шта је то откривено Мухамеду? Читав Куран је компилација библијских и апокрифних списа пре Мухамеда. По чему један Јеврејин не слави правилно Бога у односу на једног муслимана? Зато што се окреће према Јерусалиму, а не према Меки? Шта то муслимани имају у својој вери што Јевреји већ нису имали? Веру у једнога Бога? Закон? Учење о правди? Све су то Јевреји имали и пре Мухамеда. Зато, по мени, ислам се састоји из понављања јудејства и "доказивања да други нису у праву". При том, Јевреји имају истоветно вероисповедање, једино што Мухамеда не признају за пророка. Зашто и би ако он није суштински ништа ново донео човечанству када је у питању вера у једнога Бога. Хајде, Енизе, одговори: зашто ти правилније славиш једнога Бога у односу на Јевреје?

За онога ко зна шта је Библија у односу на Цркву, тај суд није чудан и никакво гледање није потребно. Јер, Библију имамо због Цркве - Црква је створила Библију, а не обрнуто. Зато, једино Црква може да каже: Ево је Библија! Јер, да није Цркве, не би било ни Библије. Муслимани то не схватају, јер код њих Књига претходи вери, богослужењу. Код нас је обрнуто: вера и богослужење претходе Књизи. Књига настаје као плод вере и богослужења. Ето, зато знам да "оно" није Библија.

Слушајући владику подсјетио ме је на св.архиђакона Стефана, када, послије оптужби на њега, проговори, а лице му бијаше свијтло као у Анђела... И како бих волио да је некако снимљен видео материјал, вјерујем да би израз лица овог човјека био врло врло изузетан. Но, слава Богу и на аудио материјалу-онај ко је снимио вјероватно није ни имао појма шта ће да сними. Слава Богу!
А бесједа - ма све сте већ рекли. Неколико пута сам враћао поједине одломке и слушао поново и поново, а надахнуће владике Давида тако плијени, па и у ове ситне сате!
Хвала Богу и нека је благословен владика Давид, а и ми његовим светим молитвама!
Хвала и онима који су снимали а и поставили, као и вриједним преписивачима, руке вам се позлатиле .

Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати.



 
Пречасном оцу Ивану
уреднику православног сајта
„Живе Речи Утехе“
 

 
 
 
Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања.

Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем.

Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа.

После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“

Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја.

Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао.
„Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена.

У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“
„Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“

Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“

„Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом.

Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“

Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све.

„Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди.

Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га.

После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“

Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео.

На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле!

Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима.
Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан.

Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло.
„Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“



Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом.






На св.Луку апостола
свештеник Бобан Ристић
31.октобра 2011.г.
 
 
 

Код мене (бањалучка епархија) трајање литургије је баш негдје ту, око 1.20-1.30х.
Једне прилике нисам могао отићи на литургију, остао сам кући, и сво то вријеме, од 9-10.30 ја сам сав мислима био у цркви.Аха, сад је прва слава, сад друга, е сад су Блажена, читање Јеванђеља итд. Створио се осјећај да недељом, у то и то вријеме будеш на том и том мјесту из тог и тог разлога. Тако да, по неком мом скромном мишљењу, тих сат и по су баш по мјери.
Нажалост, већ одавно се неке пјесме и не пјевају, нпр стихире на блажена уз оне на Слава И ниње на малом входу, које су прелијепе и тко пуне символике. А да се разумијемо, ради се о неких додатних 5 минута. Хајде да измјеримо тих 5 минута када чачкамо телефоном по интернету или даљинским по неким од 300 канала на кабловској. Зачудили би се, их та није ваљда већ прошло 5 минута... А шта је важније или превасходније?
Исто тако, када је у питању проповјед-једне прилике сам се задесио на служби код протестаната (Јеванђелиста), и проповијед је трајала цца 45 мин... Дакле, врло дуга бесједа. Наше, литургијске су до 10 мин, а и то је довољно када би је се бар сутрадан сјетили па мало пребрали по глави-шта се оно читало из Јеванђеља и шта ј оно попа бесједио...
Мени је тај период времена од ''Благословено Царство'' па до ''Амин'' један период када вријеме губи свој значај, телефон и сат су кући или у ауту, и постоји само света Литургија. СВе прије и послије је журба, трка, касним, не стижем, али тих сат и по су заиста освештани тренутак времена кад то исто вријеме губи своју опипљивост..
И како је дивно када се удостојимо, као што рече Таиса, да нам се деси да је св.Литургија завршила, а ми се онако пренемо и запитамо: кад прије ???

Тако је,слажем се.
Такође смо дужни и било би лепо и културно,јел,да једни друге опомињемо што се граматике тиче,пп порукама,много је боље и има више смисла,као што се изнервирах пре неки дан,када смо куцали управо ову беседу Владике Давида,јавио се брат,који је рекао да је погледао текст сестре,исправио,вратио јој и да је било пуууно посла и пуууно грешака... те ствари се просто не раде тако...опростите

Ja sam to shvatila kao njegovu molitvenu zrtvu Gospodu i njima, svom verujucem narodu...
Kao poziv oca svojoj deci u zajednicu ljubavi, kao ocinsko korenje nestrpljive ili nepromisljene dece, kao poziv za prevladavanje strasti i gordosti, kao razbijanje sumnje svoje nedorasle dece u samo njegovo ocinstvo, kao poziv oca svojoj deci koja su dan provela u nekoj nedoumici ...na veceru ljubavi.
Kao rasirene ruke strogog oca u ocinski zagrljaj...
Jel' dovoljno...?

Слушајући владику подсјетио ме је на св.архиђакона Стефана, када, послије оптужби на њега, проговори, а лице му бијаше свијтло као у Анђела... И како бих волио да је некако снимљен видео материјал, вјерујем да би израз лица овог човјека био врло врло изузетан. Но, слава Богу и на аудио материјалу-онај ко је снимио вјероватно није ни имао појма шта ће да сними. Слава Богу!
А бесједа - ма све сте већ рекли. Неколико пута сам враћао поједине одломке и слушао поново и поново, а надахнуће владике Давида тако плијени, па и у ове ситне сате!
Хвала Богу и нека је благословен владика Давид, а и ми његовим светим молитвама!
Хвала и онима који су снимали а и поставили, као и вриједним преписивачима, руке вам се позлатиле .

Слушајући владику подсјетио ме је на св.архиђакона Стефана, када, послије оптужби на њега, проговори, а лице му бијаше свијтло као у Анђела... И како бих волио да је некако снимљен видео материјал, вјерујем да би израз лица овог човјека био врло врло изузетан. Но, слава Богу и на аудио материјалу-онај ко је снимио вјероватно није ни имао појма шта ће да сними. Слава Богу!
А бесједа - ма све сте већ рекли. Неколико пута сам враћао поједине одломке и слушао поново и поново, а надахнуће владике Давида тако плијени, па и у ове ситне сате!
Хвала Богу и нека је благословен владика Давид, а и ми његовим светим молитвама!
Хвала и онима који су снимали а и поставили, као и вриједним преписивачима, руке вам се позлатиле .

Слушајући владику подсјетио ме је на св.архиђакона Стефана, када, послије оптужби на њега, проговори, а лице му бијаше свијтло као у Анђела... И како бих волио да је некако снимљен видео материјал, вјерујем да би израз лица овог човјека био врло врло изузетан. Но, слава Богу и на аудио материјалу-онај ко је снимио вјероватно није ни имао појма шта ће да сними. Слава Богу!
А бесједа - ма све сте већ рекли. Неколико пута сам враћао поједине одломке и слушао поново и поново, а надахнуће владике Давида тако плијени, па и у ове ситне сате!
Хвала Богу и нека је благословен владика Давид, а и ми његовим светим молитвама!
Хвала и онима који су снимали а и поставили, као и вриједним преписивачима, руке вам се позлатиле .

Христос посриједи нас!
Интересантно је питање, па хајде да редом покушамо дати одговор на ове недоумице које се појављују око разбојника.
Прво бих реаговао на текст што је неко споменуо да би овај догађај могао бити измишљен ради педагогије - тој тези дефинитивно нема мјеста, књиге Новог Завјета су неоспорно истините и као такве не подлијежу провјери. Свето Писмо је ауторитет и готово.
Недоумица прва:
Medjutim, ono sto se meni nije jasno jeste ni manje ni vise nego sama mogucnost spasenja razbojnika.
Могућност спасења разбојника треба гледати у свијетлу душевног стања тог истог разбојника. Неко негдје рече, тумачећи ове стихове, да се спасао један - да можемо да имамо утјеху да је покајање и спасење могуће на самом крају живота и да тиме не очајавамо, али само један - да се тиме не заносимо, нпр. хајде да живимо како хоћемо па ћемо се као он пред крај живота покајати и идемо у рај! Јер Онај који нам је подарио јутро није се обавезао да ће нам подарити и ноћ, па да тако планирамо кад ћемо отићи из овога живота...
Дакле,ова прича о разбојницима је дефинитивно педагошка али не измишљена, него и она има своје важно мјесто и у нашем спасењу. Могућност спасења разбојника, оног покајаног је управо таква да Христос видећи њега и његову души у цијели његов живот итекако може рећи такве ријечи: данас ћеш бити са мном у рају.
Uglavnom, prema hriscanskom ucenju svi ljudi do Hrista su odlazili u ad, dok tek nakon vaskrsenja postoji mogucnost spasenja. Kako je onda moguce da je Hristos obecao tako nesto pre vaskrsenja?
Овдје мало мијешамо појмове: васкрсење и спасење. Христовим силаском у ад (да се сјетимо оне иконе васкрсења гдје Христос испод себе држи за руку Адама и Еву) је у ствари почело васкрсење праведника (не Свеопште Васкрсење о Другом доласку), и то су двије различите категорије. Усудио бих се рећи да они који су ушли у то васкрсење које им је Христос подарио (Ето Адам, Ева, покајани разбојник) неће бити дотакнути Свеопштим Васкрсењем, али о томе другом приликом. Тиме што је Христос рекао разбојнику да ће бити са њим у рају он њега аутоматски позива у спасење и васкрсење.
Хришћанско учење да је тек након васкрсења могуће спасење је тек дјелимично тачно, јер светитељи који су још за свога живота задобили благодат Духа СВетога и по св.Серафимо испунили циљ свога живота, они су већ у Царству Небеском, они већ обитавају у Незаласној Свјетлости Христовој. Они су већ прешли из смрти у живот, а да је горња теза тачна, они би у свој својој праведности морали бити тамо негдје (на чекању) па тек доласком Христовим ући у спасење, што мислим да и није баш прави поредак ствари. Наравно, постоје ''многа насеља која су припремљена у дому Оца Небеског'' и нама није дано баш да знамо све, но Предање Цркве свједочи о томе. Светом Сергију се јављала Пресвета са апостолима и то баш из Царства Небеског а не из неке чекаонице до свеопштег Васкрсења...
На крају бих рекао - благо ономе покајаном разбојнику! Он би на правом мјесту у право вријеме и ухвати воз у задњем часу, без карте и резервације...
А ми, како ћемо ми???