jermel

АЛИ, зашто Јуда и после три године и даље не зна?

да, постоји разлика између самог Живота, Живљења(Житија) и Животарења. али зашто човек радије бира Животарење а не Живљење као истински образац ''употребе'' дара Живота?

Никола, чланак јесте добар, али некако мисао остаје на висини коју сви ми без опита видимо само кроз измаглицу. Можемо да јој се дивимо али нам се чини тако далеко јер ни први корак ка њој не знамо где и како да направимо... Циљ је јасан, у смислу позива да будемо савршени али пошто смо кратки у свом личном искуству имамо потребу да нађему некакву смокву да би се на њу попели и са ње видели јасније онога који као пример стоји пред нама тако високо. моје питање је шта наводи човека да уђе у ''контекст благодатне онтологије'' , односно шта га кочи... а кочи га веома?

check this out- https://www.pouke.org/forum/topic/15318-orthodoxy-do-it-again-gk-chesterton/

Πα чак и стара земља ако није ваљано обрађена односно ако постоји подвиг али у погрешном смеру остаје камењар који не прима семе дубоко у себе и род вене бесплодан...

Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га, А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и удави га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује нека чује. А ученици његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божијега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. А прича ова значи: сјеме је ријеч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. А које је на камену то су они који кад чују с радости примају ријеч; и ови коријена немају који за неко вријеме вјерују, а кад дође вријеме кушања отпадну. А које у трње паде то су они који слушају, и отишавши од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и род не сазри. А које је на доброј земљи то су они који ријеч слушају, и у доброме и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: ко има уши да чује нека чује. Нико пак свијеће не поклапа судом кад је запали, нити меће под одар, него је метне на свијећњак да виде свјетлост који улазе. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видјело изићи. Гледајте дакле како слушате; јер ко има, даће му се, а ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има.

Црква претходи запису. не диктира запис Цркву већ обратно.

Збуњујеш са одговорима, који јесу једноставни, зато што везујеш веру и извор вере за информацију, међутим поента није у информацији већ је у сили - која се разумева искуствено. А сила је међусобно деловање(однос) човека са човеком односно његовом околином. пре око 2.500 година, Сократ критикује проналазак писма, сматрајући да оно носи привидну, а не стварну мудрост, те да само жива (силна), разговорна реч разгорева искру и уписује знање у души онога који је слуша жељан тога истога знања. Није ствар у једном или пет записа који нас информишу о васкрсењу већ у сили која људима потврђује то исто васкрсење и смисао васкрсења. Што значи: не само информација већ и искуство.

Нажалост отац Теодор Зисис говори и против јерархије српске Патријаршије и сматра да је рашчињени Епископ Артемије канонски Епископ...

Прави извор вере у Христа је увек кроз Богоносну личност. Први Хришћани који нису сами упознали Христа неби никада поверовали у причу коју сами нису чули а да нису лично доживели силу Христову кроз Апостоле. Онај ко је видео да Петар васкрсава мртве и именом Исуса Христа исцељује болесне нема никаквог разлога да сумња да је исто то чинио и сам Христос. Осим тога није све у натприродној сили већ и Христоликости. У прображају личности. Светост привлачи као магнет. Потврда Христовог идентитета су Христолики светитељи које Црква назива живим Јевађелима. Неко је рекао да све оне књиге које ако би могле бити написане, о ономе шта је учинио и рекао Господ, неби могле стати у цели свет али стају у светитеље Цркве који као жива Јеванђеља и у нашем времену остају сведоци истинитости Христове науке.

Од онога од кога си добила такво правило припреме пред причешће треба и да тражиш одговор на своје питање, јер послушање у смирењу је изнад поста и молитве. Тражи благослов па ако је благослов да се причестиш , ти се причести, а ако је благослов да се припремиш и причестиш други пут ти уради тако. st-porfirije

...

овде је документарац са преводом (латиница) http://vimeo.com/29441648

Можда је боље рећи СВЕНАЦИОНАЛАН - СВЕЧОВЕК јер љубав све обухвата а не одриче никога.

Као што неко рече: различитост - другост нам је дата, не ради раздвајања и самог дивљења лепоти разноликости што можемо назвати - толеранција или трпељивост. Што је као и закопавање талента у земљу, земљу свога тела - у себе самог. Већ нам је дата ради зближавања, размене талената, да као искра инспирације изазове сопственост да прави корак од себе ка другоме... а ту негде у тој близини је и љубав. У сваком судару цивилизација рађала се уметност.

указати на нелогичност - несмисленост се може само логично - смислено, а не подсмехом... притом да би критика имала смисла неопходно је бити упознат са смислом онога што желимо да критикујемо, и не можемо очекивати да нас неко сматра озбиљним саговорником ако бар не показујемо отвореност да разумемо другога. и откуда та идеја да је Свето Писмо Божија реч у коју се не сумња и не испитује?

Надам се да ћеш одрасти једног дана мали весељаче... Нажалост, са таквим изругивачким ставом које призилази из потпуног непознавања материје, досољене (надам се младалачком) уображеношћу, изврћеш руглу и проглашаваш потпуним имбецилима (јер не схавтају твоју просту логику за коју није потребно прочитати ни четворојевањеље а камо ли трошити време на стицање неког већег знања о томе) не само оне који тренутно воде преписку са тобом, а од којих су неки године провели у изучавању традиције и историје цркве, светог писма и уопште посветили се тој философији живота, већ и оне милионе умних и по сваком критеријуму посведочених светих глава који су за ових две хиљаде година изучавали, проверавали, крајњим интелектуалним напорима често и по цену трпљења физичких мука и смрти чували то предање и цео свој живот и себе саме посветили тој науци. а тиме себе карактеришеш као крајње неозбиљног саговорника. а то - шта би ко волео да нешто јесте можда неки други пут... деци не дајемо тежу храну док се добро не нахране млеком.

а овде можемо само додати да знамо да је исправна јер ју је Црква препознала као такву искуственим (научним) методом ...

Шта се доказује тиме што си '' утврдио'' да извештај о једном догађају, кој-је-крајње-небитан-у-свом-детаљу-за-целу-причу-која-има-за главни-лик-и-тему- једну-другу-личност, није потпуно јасан...?

Јелада

Патмос

Јерусалим

''Прежалосно је слепило синова човечјих што не виде силу и славу Господњу. Тица живи у гори и не види гору. Риба плива у води и не види воду, Кртица рови под земљом, и не види земљу. У истини, прежалосна је једнакост човека са тицама и рибама и кртицама. Људи, као и живина, не обраћају пажњу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице своје само пред реткостима, пред изузецима. Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан,Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе и управљена на поларне медведе, на реткост у даљини.''