Лапис Лазули

Да вам саопштим коју реч о музици, том милозвучном говору Божијем на овоме свету и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о музици сфера и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњава цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави, говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим.

И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа зашиштала, у вечној жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне: …И род женин стаће змији на главу…

Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо стварно створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања и наде и чекања већ Живота Самог.
Небеска музика похрањена је у свему створеном.
(Хилдегарда од Бингена) Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, то су душе ближе осећању неба и невидљивих анђелских светова. Али авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему, скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале посуте цвећем и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност која мами и коју треба познавати да би постала неопасна. Јер музика није небо на овом свету, она га само предсказује, издалека на њега указује и опомиње да се, сада, између нас и неба налази огромна провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути и наћи ће свој крај на дну језерском.
Ја се не бојим за вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке које вуку на дно језера, које, најпре омађијају, онда вуку и напослетку довуку до паклених врата.
Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути, сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу вама има бар једна душа која ће чути и чувши разумети и радовати се.
Свети Варнава (Настић),
из писма сестринству манастира Јазак
 
 

Неки човек је зависан од вести, као окорели пушач од пакле цигара. Вести током дана, вести увече, анализа вести на крају недеље. Шта се догодило? Како је тамо? И између редова: кога су убили? Шта је изгорело? Кога је сустигла несрећа?
Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе.
Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“
Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетки, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском.
Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности.
Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране.
„Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду.
У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру, а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чиниће ти се невјера!“ (Ис. 33, 1)
 
Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“.
Протојереј Андреј Ткачов Превод са руског: Ива Бендеља   Извор: Православие.ру

Дистанца је потребна…
Тек у осету да си ускраћен за нешто развија се теологија смисла и теологија нежности. Тако бестидне васпитаваш. Под условом ако бестидни уопште осећају да су нешто изгубили. Ко не осећа да је нешто изгубио, дистанцу узима за трајног водича а то је већ погрешно, јер тако настаје отуђење. А у високим зидовима које си подигао око себе, не може становати ни смисао, ни нежност.
Дистанца не значи ескапизам од отворене рањивости већ од туђе безосећајности. Не дистанцираш се да би себе поштедео само бола, не, него да други себи и свом разуму дође. Ако у дистанцираном теби преовлађује бол, онда смисао и нежност нису изгубили своје место, значи да си још међу живима. Остаје само неизвесност када ће и да ли ће други себи доћи и како ћеш се ти поставити у том моменту када се он укаже.
Некада је потребна радикална дистанца, на дужи временски период. Док су ране још свеже. Ипак, некада ни време није довољно. Није све ни у праштању ако то други злоупотребљава. Ако Дух Свети напушта човека када он грех уместо Бога пожели, исто се збива и овде када две стране не могу више да нађу заједнички језик који их уједињује у тајни разумевања. Ако се Бог привремено дистанцира, Он то не ради јер умањује Своју љубав, не, него да други себи дође, уразумљењу, покајању, како би нови сусрет опет запечатио дах љубави. Слично се и овде дешава, премда су људски спорови увек у некој тачки погрешиви (баш зато што су људски), колико год једна или обе стране претендовале на сопствену непогрешивост и суд другом.
Оно што се из близине не види – са дистанце се најбоље види. Уместо кадра близине – цела слика даљине. Парадокс…
Оглашавам годину глади Господње!
Повлачим све своје армије
Све плотуне својих присуства.
Претворићу све своје речи у леденице
Зашићу сваки смисао језика
Под неизречена стопала,
У случају да се који врати
Да га има ко погазити
Ако пак нема – да се сам убије.
Просућу сваки ланац да ме обмота
Стиском челичног клатна.
Нећу ићи више међу људе
Нећу гањати њихова платна.
Повлачим сва своја пророштва
И она прекаљена сувим златом
И она лажна умочена блатом.
Нећу више да пратим сенке другог
Лагао сам када сам поштовао.
Радије бих јео камење
И себи зубе сваким залогајем ломио
Неголи да једем тврдог човека
Жилавог од неодноса, кости.
Сакрићу се као буре барута
Док не експлодирам као срам јавно.
Искушаћу Бога који рече
Да ако се ко сакрије
Да ће га деца прославити а камење проговорити.
Не тражим своје славе!
Над собом изричем проклетство:
Јер ако ја од свих не одустанем
Нећу ни за једног наћи –
У себи место…
Никола Ђоловић
Извор: блог Уподобљавање

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Са своје седнице, одржане данас, 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник.   Са исте седнице упућени су изрази братске љубави и солидарности митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и огорчења због поступака власти Црне Горе према њему.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода   Извор: Инфо-служба СПЦ

Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).
О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

Радионица љубави или бојно поље          

"Начин на који данас постимо (када једемо само одређену врсту хране, а другу избегавамо) поништио је све остале врсте поста, које проналазимо у предању и које демонстрирају креативну природу хришћанског поста (на пример, у нашој традицији проналазимо: 1) потпуно уздржање од јела, 2) пост до средине поподнева, 3) смањење јела како би се сачувао новац за добротворне сврхе или 4) уздржање, не од хране, него од омиљених активности, итд).   Оно што је било важно био је разлог за пост, а не његово трајање, које је директно зависило од тог разлога. Такође, право значење поста почивало је не у врсти хране, него у уздржању. Нажалост, укусна и луксузна јела често бивају прихваћена од стране наше Цркве као посна јела, под претпоставком да не садрже забрањене састојке. На тај начин, Црква омогућава богатим хришћанима да буду добри хришћани, будући да они могу да посте месецима, користећи различите врсте скупих намирница, док сиромашни хришћани постају лоши хришћани, пошто понекад узму мало сира или јаја, уколико не желе да једу, по више од шест месеци годишње, само две до три врсте јела која себи могу да приуште.   Још један проблем за тренутно разумевање поста наше Цркве представљају вегетаријанци и вегани. Шта Црква да чини са великим бројем вегетеријанаца и вегана који ионако никада не једу месо? На основу црквених посних прописа, ти људи већ посте све време. На тај начин, наше тренутно разумевање поста онемогућава овим људима, да, с времена на време, узму учешћа у заједничком подвигу Цркве, јер за Цркву они ионако стално посте.     Такође, пост како га сада разумевамо, са периодима поста на којима Црква инсистира (што углавном чини више од пола године) није реално изводљив за различите категорије хришћана (као што су нпр. стари и болесни), који, са друге стране, будући хришћани, имају жељу да испуне заповести своје Цркве. На тај начин непотребно стварамо унутрашњи конфликт код ових људи.   Надаље, наш типик није у складу са важећим прописима о посту. Дозволите да наведем само један пример: Празник Преображења Господњег (6. августа). Важан аспекат значења овог празника јесте то да он представља знамење коначног свеопштег васкрсења. Међутим, начин на који практикујемо пост тога дана (дозвољена је само риба, али не и месо, јаја и сир) у супротности је не само са значењем овог празника, већ и са начелом да Господњи празници не могу бити „подређени“ другим празницима. Као што вам је познато, византијски цар Лав VI Мудри (886-912) био је тај који је укинуо празнични карактер Преображења, забранио месо, које је на овај празник дотад било допуштено, и припојио 5 дана поста који су претходили Преображењу Успењском посту. Ипак, знамо да су чак и читав век касније неки наставили да прослављају празник Преображења исправно, као не-посни дан. Зашто не бисмо тако чинили и данас?   Поврх тога, нарочито је важно истаћи да je у 12. веку (дакле, чак тако касно!) византијски каноничар Теодор Валсамон инсистирао на томе да су само пост средом и петком, као и Велики пост обавезни, установљени свештеним канонима, док сви остали постови нису били обавезујући. Према тома, историја наше Цркве показује нам да умножавање и проширење посних периода никада није представљало једногласну и неупитну праксу. Дугачак пост, исто као и „дуге молитве“ нису нужно знамење побожности, већ такође могу бити и разлог за осуду (довољно је подсетити се Христових речи у Мк 12, 40 и Лк 20, 47).   Хвала вам на пажњи!"
http://beleskesasabora.blogspot.rs/2016/06/blog-post_6.html?m=1

Преподобни Сергије Радоњешки после себе није оставио ниједан записан ред. Не само то, увек је избегавао да некога отворено поучава. Зато се може рећи да је учење преподобног Сергија Радоњешког – његов живот. Кратко време пре смрти Сергије Радоњешки је завештао својим монасима да „имају чистоту душевну и телесну и искрену љубав“, „да се украшавају смирењем“, „да чувају међусобну слогу“, „да нимало не цене част и славу у овом животу, већ да уместо тога очекују награду од Бога, наслађивање вечним небеским добром“. У суштини, у овом завештању су у краткој форми изражене све главне компоненте идеје „узвишеног житија“. Проповедајући „узвишено житије“ Сергије Радоњешки је позивао монашку братију пре свега на потпуно одрицање од светских саблазни – богатства, власти, мржње, насиља. Природно је да се и сам Сергије обавезно придржавао својих заповести, чиме је још за живота стекао свенародну љубав и велики морални ауторитет, не само код обичних људи, већ и код аристократије из овог времена. Због тога Сергије није био само духовно лице, већ и судија, који је преузимао на себе мисију посредника. Сергије је „тихим и кротким речима“ могао да утиче на најгрубља и најокорелија срца; врло често је мирио кнезове који су били у непријатељству, наговарао их је да се потчињавају великом московском кнезу (на пример, ростовског кнеза – 1356., нижње-новгородског – 1365., рјазањског Олега и др.). Захваљујући томе у време Куликовске битке скоро сви руски кнезови су признали власт Димитрија Донског. И руски кнезови су наступили као јединствена снага против татаро-монголске војске. По житију, Сергије Радоњешки је учинио много чуда. Људи су долазили код њега из различитих градова ради исцелења, а понекад чак и само због тога да би га видели. Како тврди житије, једном је васкрснуо дечака, који је умро на очевим рукама док је овај носио дете код свеца ради исцелења. Руска Православна Црква је канонизовала Сергија Радоњешког и он је један од најпоштованијих светаца.
Извор: Голос России
(преузето са сајта www.srbijadanas.net )
www.telegraf.rs
(извор насловне слике)

Кад се навршило време да се испуне речи анђела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 7. јула (24. јуна) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име детету, родбина почне наваљивати да се детету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога био онемео, узе једну таблицу и записа:
 

"Нека му је име Јован!", и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати му пут.
 
Још од ране младости Јован је желео усамљенички, пустињски живот. Зато кад одрасте, одважи се и оде у пустињу, у пределе око доњег тока реке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом позиву. Живео је једноставно: хранио се акридима (бубама сличним скакавцима) и медом од дивљих пчела, а одевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страх својом појавом.
 
Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био страшан, јос страшније су биле његове речи, којима је шибао свако зло.
 

Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: "Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?", а он им одговори: "Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ни мало".
 

Митари, порезници, упиташе га шта њих саветује, а он им рече: "Не преоптерећујте народ дабжинама, већ наплаћујте онолико колико је по закону".
 

Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а научењаке оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима:
 

"Бог се гњеви на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Аврамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Аврамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не радја добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!"
 

Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе:
 

"Јеси ли ти Илија или који други пророк?", а он одговори: "Нисам, ја сам глас који виче у пустињи".
Онима који га питаше: "Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?", Јован одговори:
 

"Ја вас крштавам водом, али Онај што иде замном, јачи је од мене, ја нисам достојан да му одрешим каиша са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом светим и огњем".
 

Јован је крштавао свакога ко се покајао у реци Јордану и то се његово крштење називало у знак покајања, али не и опроштења грехова.
 

У то време и Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован први пут угледао, реце:
"Гле, како кротко иде! То је јагње Божије, које узе на себе грех света. Бог је хтео да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух свети на Њему и да је Он Божји Син".
 

Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, вец су у друштво Исусових ученика придобили и Симона - Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге.
 

У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па му рече: "Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазис да ја крстим Тебе?." Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.
 

Говорити истину исто је што и сипати некоме прегршт љуте паприке у очи. "Истина је горка!" Јован беше научио да свакоме каже истину у очи, не марећи је ли му право или криво, и то га дође главе.
Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову зену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова.
 

Бранећи јавни морал, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије.
 
Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да це јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди.
 
Девојка, не знајуци шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!
 
Кад је Соломија рекла Ироду ста жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као драгоцени поклон предаде својој мајци.
 
Тако је завршио свој живот Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање, тј. Усецење главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер та боја подсећа на Јованову проливену крв.
 
Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је пример карактера чврсте воље, одважности, правижности, истине и поштења.
 
На иконама се Јован слика како крштава Исуса на Јордану, или како стоји и десном руком показује на небо, а у левој држи дуг крстасти стап, преко кога стоји трака са исписаним речима: "Покајте се јер се приближава царство небеско", или, у десној руци држи повећи тањир и на њему одсечену главу, као симболични знак своје смрти.
 
 


Тропар (глас 2):


 

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.


 
 

Тропар, глас 2.


 

Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.


 
 

Кондак, глас 6.


 

Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, који си се јавио и све просветлио.


 
 

И ову и многе друге трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих. Проблем са овоземаљском људском логиком је у томе што све гледамо из перспективе нашег времена и, наравно, ту нема смисла нити га може бити. Веома је важно да се страдање не посматра моралистички као неопходна последица личних грехова. У животу видимо да ту често нема логике јер злочинци неретко доживе дубоку старост и избегавају казну у овом животу, а добри и честити људи често се пате и страдају и поред свих добрих дела која чине. Свет из такве перспективе изгледа крајње неправедан, несавршен. Како наћи смисао у тој свеопштој неправди и бесмислу?
Један начин јесте да се препустимо морализму и да пројектујемо овоземаљску правду на Бога објашњавајући и правдајући његове поступке нашом логиком. Али Бог не суди по правди, већ по љубави јер само Он познаје срце сваког човека. Зато ти хришћански моралистички системи пре или касније воде у разочарење или се у њима вера у живог Бога претвара у људску религију и сујеверје.
Првородним грехом Адам је увео смрт у људску природу и са њом страдање и патње који обележавају историју људског рода. Будући да ми носимо ту људску природу, и сами смо подложни страдању и пропадљивости. Христос, Богочовек, победио је смрт својом смрћу на крсту јер смрт није могла држати у својој власти Животодавца. Зато смрти више суштински нема силу над нама. Физички феномен умирања и страдања и даље се наставља до свеопштег Васкрсења, али они који живе у Христу настављају да живе и живеће вечно. То нам је потврђено самим Христовим страдањем и васкрсењем и зато је ова тајна извор наше велике радости и наде. "Где ти је смрти жалац? Где ти је аде победа." (1Кор. 15,55).
Хришћани су од историјског почетка Цркве Христове живели у овој сталној свести тријумфа живота над смрћу и за њих је физичка смрт била пре нови почетак него крај живота. Зато у прогонима и страдањима хришћани благосиљају своје прогонитеље, а мученици нису посматрани као трагичне жртве нечовечних прогонитеља, већ као хероји и победници који су овенчани славом Божијом. Читајући ране хришћанске списе о мученицима просто се некада зачудимо одсуству "природних емоција" - мајке са радошћу гледају страдање своје деце и благодаре Богу (сетимо се само римске мученице Св. Феликите и њених седам синова, слави се 1. фебруара). Ово није био фанатизам, већ жива вера да они који страдају у Христу и даље живе. Отуда са толиком радошћу Црква прославља празник Васкрсења Христовог.
Кроз ову тајну можемо да разумемо да је овај свет савршен и савршено је створен од Бога. Сва несавршенства не долазе од Бога, већ од палог човека који је злоупотребио своју слободу и кроз кога је смрт ушла у свет. Као што је смрт ушла у постојање преко старог Адама, смрт је коначно побеђена Новим Адамом - Христом и људској природи је враћено достојанство - она је узнесена у ипостасној заједници са божанском природом Бога Логоса и обитава вечно "с десне стране Бога Оца". Хришћани зато не мењају свет споља, у хришћанству нема револуције, већ колико до њих стоји заквашују време и простор кроз које путују ка вечности живећи еванђелским животом и вршећи заповести Господње. Насупрот овој еванђелској филоСофији (љубомудрију) живота је демонска филоЗофија (мракољубље). Пали анђели покушавају да убеде човека да је Бог неправедан, да је све погрешно саздано и да човек уз њихову помоћ треба да ПРЕСТВОРИ овај свет на своју слику и прилику (тј. на слику и прилику палог и огреховљеног човека, а заправо на слику самих палих анђела). Читава историја људског рода непрестано нам показује настојања да се револуцијама исправе "Божије грешке" што доводи на крају до тога да се Бог потпуно поништи или релативизује. Ми живимо у тим последњим временима у којима је такав поглед на свет и Бога толико присутан око нас, да ће многи, како нас учи последња књига Откровења, на крају прихватити сина безакоња и погибли као Христа и Бога. Наравно, последња победа је Божија и како ће се то све издешавати остаје тајна. Наше је да чврсто верујемо Богу и да у нашем путешествију кроз време идемо ка вечности у постојаној вери, нади и љубави.
Зато, уместо да се мучимо да људском логиком овога света објашњавамо неправде и страдања која нас окружују, треба још више да молитвено и евхаристијски пониремо у тајну Христовог страдања и васкрсења и непосредније живимо у перспективи Царства небеског које долази и које ће се у својој пуноћи пројавити након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручиће у петак, 18. октобра 2013. године, у 11 часова у Патријаршији српској у Београду постхумно високо одликовање Српске Православе Цркве - орден царице Милице - Диани Будисављевић, која је спасила 12.000 српске деце из Јасеновца и других логора током Другог светског рата у Независној држави Хрватској.
Патријарх српски г. Иринеј уручиће одликовање Дианином праунуку г. Леонарду Рашици.
СПЦ