andrej

ne reče mi ... šta očekujeŠ(TE) od dijaloga sa ateistima ? koje su to predrasude ? da nemate dokaza ? a, druga ? (pošto reče : "predrasuda") Могли би да се лажемо, али претпостављам да већина нас, верника кроз дијалог с атеистима несвесно покушава да потврди сопствену веру самима себи, стављајући је непрестано пред тест суочавања са другим. Наравно, многи ће рећи да желе да "сведоче" или "мисионаре" другима - али, ко од нас има благодат, или барем благослов за то. Мој лични мотив, осим гореисповеђеног, је у потрази за атеистом који је само атеиста, а не агностик, нихилиста, деиста, пантеиста, анти-теиста и слично. До сада на таквог нисам наишао, а интересује ме да ли га уопште има - барем феноменолошки. dancedance

Постоји врло озбиљна дебата по питању овог превода и врло основана претпоставка да је имало слово "g" и прилог "ein" заправо интервенција самих Аугштајна и Волфа. Лично, мислим да је управо један од разлога што је Хајдегер захтевао да се интервју објави након његове смрти, био и у томе да би се око овог места повела дебата. Философи, који су често на позицији између деизма и агностицизма (што се припросто назива "атеизмом") су наравно покушали да "одбране" Хајдегерово философско наслеђе, од признавања Бога, као делатне личности, ангажоване на спасењу света. Дакле, покушаћу да сумирам укратко и по сећању (а ако баш затреба, опет ћу прекопати књиге, пошто сам већ више пута имао овакве разговоре): сви који прате и труде се да познају Хајдегера, знају колико СВАКА реч коју је написао има специфичну тежину и логичке консеквенце. Члан Ein - "Један" има двојако значење у немачком језику - може да буде и неодређени члан (како си ти горе предложио "један од..."), али и одређени члан (Један конкретни - и ни један други). Пре него што пређемо на паратаксу, погледајмо синтаксу реченица - а синтакса допушта обе могућности, тим пре ако узмемо у обзир да је интерпункција (тј. мала и велика слова у овом случају), одређена схватањем Аугштајна и Волфа. Дакле, надам се да ће свако ко познаје немачки приметити да је превод који сам ја навео могућ, али не и обавезан. Наравно, не поричем ни другу мпгућност - али, сложимо се да синтакса не детерминише само једно и једино значење. Они који познају Хајдегерово дело, сада се вероватно смеше, препознајући технику мајстора који је управо и желео синтаксу која отвара могућност дебате. А сада, паратакса, односно вертикална анализа смисла исказа. Једна од значајних Хајдегерових тема је деконструкција метафизичког мишљења и позив ка повратку онтологији. На римокатоличком и протестантском западу метафизика је тада била доминантан псеудо-богословски дискурс и "подразумевала" се теологијом. Хајдегер, пак, теологију (тј. трансценденцију) не мисли логиком (метафизиком), већ онтологијом (ми би то можда рекли "суштаством" - ουσια). Таква је његова рецепција поетског израза од предсократоваца до Хелдерлина. Да ли Хајдегер пориче "онострано" (тј. трансцендентно) ако већ инсистира на поетском надахнућу? Или секуларним рационализмом (који је такође метафизички или псеудо-онтологизован) оковано "битије" (Sein) враћа самоме себи, али не у антропоцентричној само(задо)вољности, него онтолошком као Јунговски архетипском продору у онострано. Зашто се толико често и немарно занемарује однос два савременика и сународника - јунга и Хајдегера? Коначно, отуд Хајдегерово тумачење Ничеове изјаве о "смрти Бога" као заправо "смрти метафизике." То је одбрана Ничеа од поједностављења и банализације - јер, не заборавимо, и Ниче се враћа предсократовској козмолошкој поетици - а Хајдегер се, приметно, враћа тамо Ничеовим трагом, мада не увек и сагласјем. Узевши све речено у обзир, погледајмо опет паратаксу реченице "Nur noch ein Gott kann uns retten" и размислимо, можемо ли је превести (а сваки превод је УВЕК само интерпретација, па чак и "издаја" мисли аутора) речима: "Сада нас само Бог може спасити." Бог који спасава никако није Бог деизма или човекобог метафизике припадајуће religio rationis. Даље, да ли Хајдегеров опус било где подржава идеју да је то "неки од богова" ако онтологија иде ка "суштом." А има ли више "суштих" или, пак, Хајдегер, у дијалогу с поетиком Хелдерлина имплицира "сушто" као јединствени извор надахнућа? Или је ово можда "Једини Сушти" и "Један" Бог - макар то био и онај "Непознати Бог" из Ареопашке беседе светог апостола Павла? Да ли је овај Непознати Бог (Ο Άγνωστος Θεός) можда "бог метафизике" којој је "бог увек познат"? Фарисеји су тако добро били уверени у сопствено (а хајдегер би свакако рекао метафизичко) "познавање бога" да Га нису препознали када им је дошао; израз исте те метафизике потресно је описао Достојевски у својој чувеној алегорији о Великом инквизитору, врховном жрецу метафизике човекобожанске самодовољности. Метафизици не треба Бог, осим као идеолошко-морални конструкт. Да ли би, дакле, Хајдегер икада говорио о таквом Богу као о Спаситељу (чак Једином Спаситељу - ово nur у реченици, макар имплицира једнину)? А шта би друго био "неки од богова" до метафизичка химера? Дакле Један Бог, макар и не знано који, сада јесте ЈЕДИНИ спас за људе. Православно хришћанство, које је исихазмом тријумфовало над римокатоличком метафизиком, Хајдегера ће лако препознати као пријатеља и "несвесног апостола" међу философима. Имало би још много да се каже и далеко више да се прочита, али, за почетак, препоручио бих следеће књиге на српском језику, као својеврсни увод у ове теме: 1. Богољуб Шијаковић: Mythos, physis, psyche: Ogledanje u predsokratovskoj "ontologiji" i "psihologiji" 2. Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству

Чекај Андреј, а читаш молитве пре и после спавања?! 4chsmu1 Оче, искрено и исповедно, моја мера грешности не истрпи више од молитве Господње - а понекад, у најбољем слућају, отпевушим у себи и "Достојно јест..." Давно је прошло време "неофитског заноса" када сам исчитавао цело јутарње и вечерње правило из молитвеника уз додатак по три псаламске катизме. Ех, можда је "благодат" заиста отишла код зилотствујућих... 4chsmu1 0409_feel 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Одличан је пример и за ове садашње "артемите"... Управо је Арије први јеретик који је озбиљно својој ствари привукао "светину" (демос, руљу) најбољим "маркетингом" онога доба. Наиме, у хексаметрима је спевао поему Талија, која је почињала погрешним преводом из Септуагинте речи "саздао" уместо јеврејског оригинала "имао" (дакле јеврејски глагол qual "имати" преведен је хеленским ktizo у аористу ektizen). Аријева јерес је пре свега тријадолошка, па се често и нехотице занемаре њене еклисиолошке импликације, које за данашњу ситуацију нису без значаја. Дакле, у непослушности свом архијереју светом Александру Александријском, презвитер Арије "рагрутује" народ (свети Атанасије Велики пише demos, уместо laos, што би тначило "верни" или Божији народ). Он успева да придобије и архијереје и захтева Сабор - пошто је његов надлежни архијереј наводно јеретик - савелијанац. Када Сабор, на коме је (што је важно данас нагласити) мањином доноси одлуку о увођењу "новотарије" omousious ("јединосуштни" - израз кога нема у Светом Писму), јеретици почињу да ратују и против Сабора, који су сами захтевали. Светина не прихвата одлуку Сабора, зато што већ "зна" и "има" своју истину - а то је да Син не може делити Суштину с Оцем, тј. да "рођени" треба тумачити као "првостворени" (што данас чине Јеховини сведоци, па донекле и муслимани). Ова јерес је први озбиљан судар метафизике и хришћанске антиномијске догматике. Коначно, треба ли наглашавати колико данашњи поступци "артемита" подсећају на некадашње кампање аријанаца - исти дух, иста еклисиолошка заблуда - а што се тиче тријадологије, промичу им јереси попут оне коју је исповедио Симеон Рукумијски, а која је у суштини савелијанска (ово је изрекао невешто се супротстављајући ономе што он схвата као заблуде митрополита Зизјуласа и сопственог надлежног архијереја, епископа Игнатија). И тако "бранећи" стари поредак (тј. своју искривљену визију традиције), светина се опет регрутује да би аријанском методологијом бранила чак и савелијанска догматска застранења (која су иначе имплицитно увек била присутна управо у римокатолицизму који они толико мрзе и не познају). То је апсурд наше Црквене данашњице...

Добро браћо, ставићу смајлија следећи пут кад се нашалим

Поента приче је суштинска - да се никада и ни под каквим околностима не бавимо туђом вером или исповедањем. Исувише смо склони "моралисању" и гледању и мерењу туђе побожности - а да је наша сопствена вера иоле како треба, не би нам ни на крај памети пало да било коме приговоримо нешто у вези вере: "како се стоји на служби," "да ли се поклања или не," "како се ословљава епископ" (поготово читав онај компликовани и замлатни византијски церемонијал у обраћању, на коме они који немају паметнија посла инсистирају) - а о канонима и догматима и да не говоримо. Једноставно, сувише себи дајемо за право, горди смо, судимо, осуђујемо па чак и пресуђујемо - наравно, увек другима и нарочито када нам нико ни не тражи мишљење. Сви би хтели да будемо "богови," али нам је лакше да се "спасавамо" придикујући другима, него да се једноставно погледамо у огледало и искрено запитамо "којим трудом тежимо да задобијемо благодат обожења?" Одлична прича, уврстићу је у сопствену јутарњу и вечерњу молитву...

confused1 confused confused Јао, немој молим те само да се односи на владику Артемија - па зар није доста што је већ постао "једина истина," него је сада и "дошао међу своје који га не примише?????!!!!!!!!!!!!!!!" Каква прелест, људи, невероватно - искрено се надам да Дени72 није то имао на уму. Уосталом, заиста је нелогична та тенденција да се +Артемије представља као Христос - и то међу људима који су наводно толики противници евхаристијског богословља, тачније "епископоцентричних" идеја митрополита Зизјуласа. Као "народна црква," "права лаика" а онда, гле чуда - +Артемије схваћен као гуру - а индијски гурууи и тврде да је "гуру виши од бога..." Надам се да грешим...

Ма, небитно. Било ми је "при руци" у неком тексту који сам раније писао, а приметио сам да је и цитат погрешан (у односу на Синодски превод), па сам мислио да зато заиста ни не може да: У сваком случају, хвала на упозорењу, немам намеру да сервисирам нечије хирове. Мада, ово је по мом мишљењу врло важно место у Светом Писму - није лоше да га има и овде, можда некоме заиста и затреба...

Јеванђеље по Јовану, 1 глава, стих 10 и 11: "10. На свету беше, и свет кроза Њ поста, и свет Га не позна. 11. К својима дође, и своји Га не примише." Уобичајено се бележи Јн. 1, 10-11 У византијским издањима, на тадашњем грчком језику, то изгледа овако: 10 Ἐν τῷ κόσμῳ ἦν, καὶ ὁ κόσμος διʼ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ ὁ κόσμος αὐτὸν οὐκ ἔγνω. 11 Εἰς τὰ ἴδια ἦλθεν, καὶ οἱ ἴδιοι αὐτὸν οὐ παρέλαβον. Ово сам навео из простог разлога што не постоје преводи - једино постоје интерпретације. Пошто је ово увод треба имати на уму да апостол Јован у највећој мери наводи разне старозаветне најаве Месије, како би показао Јеврејима да је Стари Савез испуњен. Конкретно, ови стихови су у вези са: "8. Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје." Псалам 66, 8

Да, нисам срео много атеиста у животу који су имали довољну теоријску основу за озбиљан дијалог. Философи су најреспектабилнији по том питању, исто као што је и философија једини достојан супарник теологије. Али, надајмо се да ће размислити па ће можда неко и да се огласи, како би покушао да брани неодбрањиво.

Тако је... 4chsmu1 dada t1221 t1221 t1221 Добродошли у свет вехабија, за које држава Србија и даље тврди да их код нас нема... 4chsmu1 dada С друге стране, муфтија Мухамед Јусуф-Спахић нема проблем да каже како постоје и Срби исламске вере.

Ово је занимљива критика савремених кретања у исламу на нашим просторима: http-~~-//www.youtube.com/watch?v=DclDcx_MBRM Pravo lice (Ne)islamske zajednice

Брате, заиста: dada [glow=red,2,300] 4chsmu1 dada t1221 t1221 t1221 t1221 t1221[/glow]

Имам негде "Живот Исусов." У електронској форми су му скоро сва дела доступна на француском и енглеском: http://www.archive.org/search.php?query=mediatype%3A%28texts%29%20-contributor%3Agutenberg%20-collection%3A%28opensource%29%20AND%20%28subject%3A%22Renan%2C%20Ernest%2C%201823-1892%22%20OR%20creator%3A%22Renan%2C%20Ernest%20%2C%201823-1892%22%20OR%20creator%3AErnest%20Renan%29 http://www.gutenberg.org/browse/authors/r#a4527

Претпоставио сам и баш највише због њих сам и реаговао. Наиме, сусрео сам многе атеисте у заблуди у вези Ничеа, Хајдегере, па очигледно, чак и Хабермаса. Наравно, ово је ипак "немачка" философска школа која никада не може да буде милитантно атеистичка попут, на пример, француске (Волтер, Ренан...итд.). Али, за било какав иоле озбиљан дијалог са атеистима, неопходно нам је познавање савремених, тзв. "постсекуларних" кретања, која у обзир узимају најновија научна достигнућа, попут нпр. квантне теорије, нееуклидске геометрије, теорије релативитета... итд. Као својеврстан увод препоручио бих текст Mike King-a - Towards a postsecular society: http://www.jnani.org/mrking/writings/post2000/TPPSSMNfull.htm

Ако се добро сећам, Муравјов је у књизи која је код нас објављена под насловом О служби Божијој, изнео врло сличан став. Књига ми тренутно није при руци, али у делу где говори о јектенији за оглашене, каже адресату (пошто пише у форми писма) како он на читању ове јектеније увек погне главу, сматрајући себе оглашеним сопственим грехом. ако се дакле мало филтрирају типично руска претеривања, мислим да став којим се оглашени данас замењују вернима који јесу грешни (па се на то овако и подсећају), у начелу не делује да је лош.

Хвала, нисам га сада написао, наравно. С тим сам својевремено ишао на једну међународну конференцију - ово је део из историјског увода у миленаристичку идеологију, тј. идеје апокалиптичних и екстатичких култова нашег доба... stadaradim

Да извадим поенту из оног смарајућег "трактата" који сам поставио горе: "Фамозна Ничеова фраза о "смрти Бога", није за аутора који ју је записао (и у својим предавањима изрекао) била разлог за некакво "ликовање" нити, пак, било каква врста "тријумфа", него више својеврсна хроника доба или оптужба читавог човечанства за грех патрицида – тј. "богоубиство"." Ниче дакле каже човеку - "Убио си Бога - и где ћеш сада?" или "Где ти је Логос (Смисао)." Ниче је сигурно био противник формализма и морализма - али, у његовој рецепцији, Предсократовци су аутентични боготражитељи (тиме што су смислотражитељи). 0202_238

Извињавам се ако сам удавио, али ова тема ме некако увек погађа више него што би требало... 0202_238 stadaradim ne_shvata

Чекај мало оче, па није баш тако једноставно. Људи често цитирају ову Ничеову мисао коју је изразио у два своја дела. Ипак, постоји контекст, за који мислим да није безначајан па ћу бити слободан да пренесем нешто што сам својевремено написао о томе: Када је Фридрих Ниче у "Веселој науци" и касније, у знатно познатијем делу "Тако је говорио Заратустра", изнео чувену констатацију: "Бог је мртав", то је, у значајној мери, било сведочанство духа његовог доба и, на неки симболички начин, својеврсна најава епохе секуларизације. Немачки текст Die fröhliche Wissenschaft ("Веселе науке", објављене 1882 г.), доступан је on-line на: http://www.textlog.de/nietzsche-wissen.html, а фраза која у оригиналу гласи "Gott ist tot" налази се у III књизи, одељак 108 под насловом "Neue Kämpfe" ("Нове борбе" – на: http://www.textlog.de/21283.html). У целини: "Nachdem Buddha todt war, zeigte man noch Jahrhunderte lang seinen Schatten in einer Höhle, — einen ungeheuren schauerlichen Schatten. Gott ist todt: aber so wie die Art der Menschen ist, wird es vielleicht noch Jahrtausende lang Höhlen geben, in denen man seinen Schatten zeigt. — Und wir — wir müssen auch noch seinen Schatten besiegen!". Немачки текст "Тако је говорио Заратустра", такође је доступан on-line на: http://www.gutenberg.org/dirs/etext05/8zara10.txt. У овом спису, ова фраза је споменута више пута: "Als Zarathustra aber allein war, sprach er also zu seinem Herzen: "Sollte es denn möglich sein! Dieser alte Heilige hat in seinem Walde noch Nichts davon gehört, dass Gott todt ist!" (пролог, одељак 2), "Und jüngst hörte ich ihn diess Wort sagen: "Gott ist todt; an seinem Mitleiden mit den Menschen ist Gott gestorben." и "Todt sind alle Götter: nun wollen wir, dass der Übermensch lebe." -diess sei einst am grossen Mittage unser letzter Wille!". Оба дела су објављена и у више српских превода, нпр: Ф. Ниче, Весела наука, Графос, Београд 1989 године, а Тако је говорио Заратустра, друго допуњено и исправљено издање, БИГЗ, Београд 1992 године (касније, у више издања и превода). У XIX веку дошло је до својеврсне кулминације кризе веровања и духовности – идејне основе старог света (Ancien Régime) и читав дотадашњи систем вредности, рушио се пред идејама либерализма, просветитељства, социјализма, комунизма, анархизма, социјалног дарвинизма... итд. У западном свету, тада се појављује и својеврсна "армагедонска грозница" – разни "пророци" указују на "несумњиве знаке времена", а њиховим позивима да продају читаву имовину и побегну у дивљину, одазвале су се читаве породице (нарочито у САД). Фамозна Ничеова фраза о "смрти Бога", није за аутора који ју је записао (и у својим предавањима изрекао) била разлог за некакво "ликовање" нити, пак, било каква врста "тријумфа", него више својеврсна хроника доба или оптужба читавог човечанства за грех патрицида – тј. "богоубиство". Бог заправо никада и није "преминуо", чак ни на нивоу идеје. Људи који одбацују било какав вид формалне религиозности и данас чине сразмерно мали проценат укупне светске популације. Секуларизам је настао као релативно кратак покрет одушевљења новим научним открићима и теоријама попут Дарвинових, Фројдових или Ајнштајнових, а на државном нивоу је мање-више доследно (али и насилно) био спроведен само у неким комунистичким државама. Мартин Хајдегер је ове Ничеове речи тумачио као исказ о "смрти метафизике". Хајдегерова критика метафизике, као примене људске логике на трансцендентно, није искључивала постојање "оностраног", али је искључивала могућност метафизичке (тј. интелектуалне) спознаје ове сфере. Ако је, дакле, епоха секуларизације у симболичком смислу започела речима једног немачког философа (Ничеа), она се симболички окончала речима другог немачког философа (Хајдегера): "Nur noch ein Gott kann uns retten" ("Сада нас само Бог може спасити"). Ово је наслов последњег Хајдегеровог интервјуа, који је овај дао за Der Spiegel, и који је објављен шест дана након његове смрти (26. маја 1976 године), 31 маја 1976, стр. 193-219. Сам разговор са Рудолфом Аугуштајном (Rudolf Augstein) и Георгом Волфом (Georg Wolff) Хајдегер је водио још 23 септембра 1966, уз услов да исти смеју да објаве тек након његове смрти (по свој прилици како би избегао учешће у полемикама, које су након објављивања овог интервјуа заиста и уследиле, а које чак и данас трају). Верзија на енглеском језику, доступна је на: http://web.ics.purdue.edu/~other1/Heidegger%20Der%20Spiegel.pdf. Ако све ово узмемо у обзир, много боље можемо да разумемо исход чувене дебате измећу тадашњег кардинала Јозефа Рацингера (неких годину дана пре избора за папу) и једног од најугледнијих немачких (па и светских) неомарксиста, Јиргена Хабермаса. Дебату је, у виду збирке есеја објавила једна од званичних римокатоличких издавачких кућа "Ignatius Press": The Dialectics of Secularization: On Reason and Religion, by Joseph Ratzinger and Jürgen Habermas, Ignatius Press, 2007 (интернет сајт овог издавача: http://www.ignatius.com/index.aspx). Хабермас се иначе сматра припадником тзв. Франкфуртске школе (којој су, између осталих, припадали Адорно и Хоркхајмер) познате по Критичкој теорији, која је, уз Британске студије културе, свакако један од најутицајнијих "левичарских" think tank-ова савременог света. У тексту Notes on a post-secular society (http://www.signandsight.com/features/1714.html) Хабермас је усвојио умерено постсекуларистичко гледиште, у дефинисању тзв. "Kulturkampf"-у између радикалног мултикултурализма и милитантног секуларизма. За нашу тему интересантна би била и дебата између Хабермаса и Фукоа, где би могли да издвојимо и неке финије дистинкције преовлађујућих интелектуалних концепција Немачке и Француске теоретске мисли, али нам то ограничење простора у овом раду не допушта. Такође, занимљив је и Хабермасов став да ће, у случају неуспеха одржавања паневропског референдума до 2009 (тј. усвајања ЕУ устава – видети белешку 32 у овом раду) доћи до превласти неолибералне ортодоксије. Ово је уједно и оправдање Социјалистичке интернационале (за коју је Хабермас, у најмању руку, угледан) за подршку уставним пројектима ЕУ (погледати Хабермасов текст: Towards a United States of Europe, на http://www.signandsight.com/features/676.html). Присталице претварања ЕУ у "империју" (овај термин је чак у једном интервјуу отворено употребио и председник ЕУ комисије, Хозе Мануел Барозо), не виде у томе глобализацијску тенденцију поништавања државних и националних суверенитета држава чланица, него могућност супротстављања ширењу америчког неолибералног и корпорацијског империјализма. Уп: Јозеф кардинал Рацингер, Европа: наслеђе које укључује одговорност хришћана, а који наводимо према Хришћанство и европске интеграције, зборник приредио протојереј проф. др. Радован Биговић, Хришћански културни центар и Konrad Adenauer Stiftung, Београд 2003 (стр. 128-140).

Баш сам се зачудио када сам прочитао речи Владике Артемија о Дионисију. Не бих рекао да је чудно - мислим да је ово порука упућена пре свега СА Синоду, који је, да би се избегло даље срамоћење Цркве, првенствено донео одлуку да се ни један од (ако се не варам) око 7.000 докумената (ја сам лично видео само један, "Симеонов" регистратор) не објављује јавно, ако се Артемије у миру повуче. Онда је он тај договор, у типичном расколничком маниру, прекршио тако што је дао интервју за ПЕЧАТ, поново са причом да га смењују због "чврстог" става према EULEX-у и Западу. Како, међутим, никоме није чудно што је управо овај епископ својевремено примио Мадлен Олбрајт, отворено подржавао СПО Вука Драшковића и петооктобарску-ОТПОР револуцију, тражио рашчињење Филарета... Најзад, ако није било малверзација, којим онда именом назвати возни парк РП епархије са возилима марки AUDI, BMW и Mercedes? Дилери ових фирми ће, без проблема да потврде (и рачуноводствено покажу) да су први купци најновијих модела ових возила (нека су коштала и преко 100.000 евра), били клирици РП епархије. Они, који су до пре 5-6 година највише мрзели Артемија као "издајника" (попут нпр. ОБРАЗ-а), данас су његови највећи "обожаваоци." Све ово и много више нико није хтео да објављује, све док Артемије није наставио своју расколничку делатност. Пошто је он први прекршио договор који га је спасао црквено-судског процеса и неминовног рашчињења које би по завршетку истог уследило, владика Атанасије је с пуним правом реаговао и инсистирао да се неки делићи ове огромне кривице пусте у јавност. А Артемије, који је за добро Цркве избегао формални црквено-судски поступак, сада управо то користи као "аргумент" сопствене "канонске исправности" и наставља да слуђује народ... :0104cheesy: :0104cheesy: :0104cheesy:

Неки од нас су, игром случаја, видели неке од тих докумената. Уосталом, најбољи доказ су "флип-флоп" изјаве владике Артемија - у последњм саопштењу је коначно признао да је можда и било неких малверзација код неких сарадника ("људски је грешити") - а то је, до скора, одлучно порицао. А сада се жали да наводно није имао "довољан рок" да проучи оптужбе - а док га је СА СИНОД годинама братски умољавао да учини неке, за Цркву неопходне, компромисе +Артемије за то није много марио. Када је СА СИНОД коначно реаговао (након вишегодишњег снисхођења), реакција је проглашена за неуставно насиље Синода - а ето, сада се и +Артемије сетио да је Синод првостепени орган Црквеног суда у поступцима против архијереја. Очигледно је да су се владика Артемије и "расколници у настанку" надали у повољну одлуку СА САБОРА, која је у основи требала да допусти Артемију да ради шта год пожели у РП епархији. Међутим, када је на њихово изненађење, СА САБОР, притиснут непорецивим доказима, донео ову неочекивану одлуку - сада више ни одлука Сабора није довољна гордој самовољи расколника. Ако се неко пита који је следећи корак, за црквено-историјски писмене га је Артемије јасно најавио у свом последњем Саопштењу, из кога цитирам: "Расуђивање и пресуђивање о томе да ли смо и у којој мери кршили каноне Цркве препуштамо садашњој и потоњој у Христу браћи која ће, када све прође, моћи тачно да утврде због чега смо разрешени дужности и обавезе управљања Епархијом рашко-призренском, баш као што се данас, после толиких година, поуздано зна да Епископ амерички, блажене успомене Дионисије, није уклоњен са положаја Епископа због финансијских преступа, како се у том тренутку тврдило, него зато што је у Њујорку организовао демонстрације против Јосипа Броза Тита." Сада је, дакле, расколник Дионисије, који је загорчао последње дане светог владике Николаја у САД, одједном постао "блажене успомене" за Артемија. Баш ме интересује шта би свом духовном "чаду" на ово рекао свети авва Јустин? Све су ово игре и претње - чак и када се изнесу непорециви докази у јавност, они који су већ "одлучили" да Артемије низашта није крив, радо ће с њим одјурити у раскол. Верујем, да ће се убрзо придружити још неки који имају чиме да буду уцењени - и без обзира на све Артемијеве приче о "ношењу крста" имаћемо раскол, који многи тако здушно прижељкују, не знајући шта то заправо значи!

Рецимо само да је боље што никада ништа није доказано, као што није ни већина других тзв. "црквених афера." Само говорим о томе да се лансирају плански и да их, без обзира да ли у њима има истине или не, треба схватити као систематски и плански напад на Цркву, с циљем да се од ње уради оно што се у задњих десет година урадило с војском. Ако се сетимо анкета пре десетак година, војска је имала прво, а Црква друго место по поверењу народа. Може ли бити очигледније шта се и зашто ради? Уосталом, овде треба тражити једна од могућих (чак бих рекао и вероватних) извора напада на владику Василија кога тзв. "бошњаци" називају "ђавољим владиком" - текст је врло речит: http://www.ljiljan.ba/bs/vijesti/%C4%91avolji-vladika-u-slu%C5%BEbi-milorada-dodika slavabogu namrsten

Наравно - и сам сам више пута наглашавао да не генерализујем, него само коментаришем забрињавајућу статистику. Што се тиче Несторовиће, владика (коме се на слици види да му није ни добро ни лепо): док је Несторовићу, напротив баш све потаман: Понављам, мислим да је тачно оно што сам чуо, да је владика натеран да се фотографише, како би избегао да буде, цитирачу "нова звезда YouTube-а" Искрено, све је то врло дегутантно и мучно... vrtiloptu Што се, пак, тиче браће Ђокић и Мотике, сви су они из те епархије. Цитираћу шта је мени одговорио неко ко је причао с владиком Василијем о томе: "Били су сјајни монаси и игумани..." Размишљао сам да ли је ово off-topic на овом месту и да ли треба да пребацим у Зону Сумрака, под тред у коме се баш о овоме расправља - али, ипак не. Причамо о секташким злоупотребама православља, конкретно о данашњем ОБРАЗ-у и наводној "лојалности" одлукама СА САБОРА (о традиционалном поретку служења). А где је сада тај аргумент када је СА САБОР донео одлуку о умировљењу владике Артемија, а ОБРАЗ и ини фанатици опстају у својој непослушности одлуци која им овог пута не одговара. Ово је тема управо због те спреге наводног антиекуменизма, којим се покривају финансијске и друге девијације у неким епархијама, а фанатици се користе/злоупотребљавају за дизање буке око одржања "традиционалног поретка," управо са најјачом подршком из ових епархија. Зато, ово ипак јесте тема, о једној прикривеној и неформализованој секти у настанку - у самој СПЦ, која дефинитивно планира да се једног дана обелодани проглашењем раскола, за шта припрема терен. А повод ће, ако до тада издрже, по свој прилици бити евентуални долазак папе у Србију 2013. Још увек нисам начисто да ли је о овоме боље ћутати - или ствар треба разобличавати док је још увек "у повоју"? 89898989898989

И, само да се разумемо, никад не бих негирао све оне дивне ствари које је владика Василије учинио за своју распету епархију: https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,799.msg173537/topicseen.html#msg173537 Мислим да је вероватно баш због тога (слично као и владика Пахомије), постао мета прогона оних којима је уништење православља коначни циљ...