JESSY

Из православне ризнице тумачења Светог Писма
„Шта је теби до мене, жено?“
Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1065-1066, Рубрика Библијске теме Приликом описа свадбе у Кани Галилејској у Еванђељу по Јовану (Јн 2,1–11) на Маријину констатацију да је нестало вина, Исус одговара својој мајци: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“ Како разумети ове речи Господње?

У оквиру описа чуда у Кани Галилејској, које нам је предато једино од Еванђелисте Јована, долази до чудног дијалога између Марије и Исуса Христа. Наиме, Исус је са својим ученицима и мајком био присутан на свадби. У једном моменту нестаје вина и Марија се обраћа Исусу: „Немају вина.“ Исус јој на то одговара: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“ Ово је једно од новозаветних места које код читалаца често изазива недоумице и то с разлогом. Маријина констатација да је нестало вина узрокује Исусове загонетне речи које чак звуче грубо и дистанцирајуће.
Најпре треба покушати да се појасни Исусово питање упућено Марији: „Шта је теби до мене, жено?“ Ова реченица је превод једне чудне грчке конструкције која би буквално преведена значила: „Шта имамо ти и ја?“ или „Шта је мени и теби (заједничко)?“ Разлог ове необичне граматичке конструкције лежи у томе што се ради о изворно семитској формулацији, односно о семитизму, што је назив за речи и конструкције које су у грчком језику преузете из семитских језика. Ова конструкција се релативно често користи у Старом Завету да би се изразила непремостива дистанца између два саговорника која отежава њихову даљу комуникацију (види, на пример, Суд 11,12; 1Цар 17,18; 2Цар 3,13; 2Днев 35,21). Марија се Исусу није обратила са недвосмисленим питањем или пак молбом да учини нешто и помогне домаћинима свадбе – да се извуку из тешке ситуације у којој су се нашли оставши без вина.
ЉУДСКЕ ЖЕЉЕ И БОЖИЈА САМОВЛАСНОСТ
Исус је, међутим, очигледно разумео њене речи као молбу или подстицај да нешто предузме. Његова реакција показује да не жели да му се сугерише када треба нешто да учини. У једном дубљем теолошком смислу, ово место значи да Богом и његовим чудесним делима нико, па ни мати Божија, не располаже и да се не може на сваки захтев или молбу очекивати аутоматска реакција. Непремостива дистанца између Марије и Исуса која се овде наглашава је дистанца између људске жеље и Божије самовласности и слободе да на њу одговори или не. Ова дистанца још се више продубљује Исусовим ословљавањем Марије са „жено“. Мада нама, данас, ово обраћање звучи грубо, оно је било уобичајено за тадашњу епоху – када је неко желео да се љубазно обрати жени, као данас на пример са: „госпођо.“ Међутим, и даље остаје необично то што се Исус мајци обраћа на овај начин. Ово обраћање треба разумети у контексту претходно наведеног, наиме да се читава реченица односи на дистанцирање од Маријине жеље као символа свих људских жеља, захтева, молби и сл. Богу и Божије самовласности да делује када и како хоће. Простор вере је простор неизвесности и недетерминисаног односа са Богом. Божанска слобода Бога Логоса (Јн 1,1) измиче свакој инструментализацији, ма од куда она долазила.
ЗАГОНЕТНЕ РЕЧИ ХРИСТОВЕ
Следеће загонетне речи су: „Још није дошао мој час.“ У Еванђељу по Јовану често се помиње „час“ Исусов који се на крају испоставља као „час“ његове смрти на крсту и пројаве божанског идентитета (Јн 7,30; 8,20; 12,23; 13,1; 16,32; 17,1). У том светлу наведене речи изговорене на свадби у Кани Галилејкој значе да Исус ставља мајци до знања да моменат пројаве његовог божанског идентитета у свету још није дошао. Још једном се наглашава дистанца између Марије и Исуса. Међутим, дубље промишљање над текстом показује да овај однос није обичан и да постоји нека врста тајновите комуникације између Марије и Исуса.
Наиме, Марија се у тешком тренутну на свадби обраћа Исусу свесна да је он једини који може да реши овај проблем. Како је мислила да Исус може да реши проблем? Зар није и сама чињеница да му се обраћа показатељ вере у његове чудесне моћи које чак и у овако безизлазној ситуацији могу наћи излаз? Зар није веровала да за њеног Сина не постоји нерешив проблем? С друге стране, Исус разуме шта мајка жели да му каже, а да она није јасно изразила своју жељу. Коначно, без наставка даљег дијалога Марија се обраћа на свадби присутним слугама речима: „Шта год вам каже, учините“ (Јн 2,5).

Мати Исусова се, и поред његове дистанцирајуће реакције, ослања на човекољубивост свога Сина. Она га познаје, она зна да он неће ускратити утеху потребитима. Њене речи надаље показују да она не зна шта ће се десити, нити се усуђује да даље пита о томе, већ саветује слугама да се у потпуности препусте ономе што им Исус буде наложио. И чудо се догодило, вода је претворена у вино, и то вино најбољег квалитета (Јн 2,10).
Остварење чуда на подстицај мајке показује да се Исусове речи: „Шта је теби до мене жено?“ не могу читати као груб одговор; мада, с једне стране, Исус овим речима наглашава дистанцирање од мајчине жеље коју она очекује да јој испуни, ипак на крају он ту њену жељу испуњава, помогавши на тај начин и домаћинима и слугама који би свакако били кажњени да су сватови остали без вина.
ЧАС ХРИСТОВ
Исус Христос се обраћа својој мајци у тренутку почетка његовог јавног деловања у свету речима: „Још није дошао мој час.“ Он јој на тај начин указује на две ствари: прво, чудо које ће управо учинити не треба схватити као његов „час“, као моменат откривења његовог истинског идентитета. И у другим Еванђељима се наглашава то да Исус не жели да од стране своје непосредне околине буде схваћен само као чудотворац. Он је знао да такво схватање његове личности може да раслаби његове следбенике за суочавање са његовом крсном смрћу која следи. С друге стране, мада тај час још увек није дошао, он је отпочео, пошто се претварањем воде у вино пројављује на најопипљивији начин нетрулежност и пуноћа његовога дара људима. У том смислу треба разумети и Исусове речи у Јн 4,23: „... долази час и већ је настао.“
Затим, Исус, на парадоксалан начин, дистанцирајући се од њене жеље, истовремено јој открива тајну која ће уследити у даљој приповести, а то је да спасење долази кроз страдање, али да је оно већ присутно кроз чуда која Исус чини преображавајући творевину и уводећи је својим присуством у једну нову стварност.
На крају, можемо закључити да Јн 2,4 не осликава недостатак поштовања према Богородици, већ само дистанцирање између човекове жеље и богочовечанске ничим условљене воље, која се пак на крају, у чињењу чуда, ипак показује као човеку окренута и посвећена. Међутим, како смо показали, постоји неки тајанствени однос мајке и Сина који струји из дијалога који воде, а који се показује присан и савршен баш у догађају самог чињења чуда за које је Марија ненаметљиво замолила Исуса.
БОГОРОДИЦА И ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА
Интересантно је приметити да је у Еванђељу по Јовану, Марија присутна и код првог и код последњег откривењског акта свога Сина. Њено присуство сигнализује почетак, у Кани Галилејској (Јн 2,11) и крај, под крстом (Јн 19,25–26), откривењске делатности Бога Логоса међу људима. „Час“ који још не беше дошао на свадби у Кани, из перспективе крсног страдања задобија коначно тумачење. Мати Господња која вероватно тада није била свесна значења „часа“ који још није дошао, доживела га је под крстом, када је он коначно „дошао“ и отворио врата спасења човеку и свету.
Извор: Православље

Уопште није битно ко је коме шта добацивао - чињеница је да у Србији постоји озбиљан проблем са ултрадесничарским организацијама. И уопште није битно да ли су у питању људи који пребијају Мађаре, Србе, педере или бициклисте - сваки такав случај насилничког понашања и распиривања мржње треба законски оштро санкционисати...

Od rata nema ništa ,izbite te ideje sebi iz glave.
To je nešto što je nemoguće.
Mi propadamo kao država jer smo propali ,još poodavno,kao ljudi.
Kada budemo ,ako budemo,se dozvali pameti i kad finansiski ojačamo možemo da mislimo o jakoj državi i slično.
Za sada,kako je krenulo,doživećemo sudbinu Jevreja...

Ova prica je jako naporna.Zasto?Zato.U Sorabiji svi moraju da imaju neke etikete,il su pederi il antipederi,cetnici i partizani,fenseri i seljaci,niko ne moze da vozi motor a da nije neki bajker,fudbal se vise ne igra ako nisi navijac kluba,niko ne jede slaninu i beli luk,ne znam de se covek izgubio u tim silnim pravima.U mom gradu ziveo je poznati voja peder,bio je peder al u isto vreme i leganda grada.Jeste li primetili da je u soraba ruzno reci peder,bolje je gej.Tamo neka baba iz okoline valjeva kaze"ja sam protiv gej parade",vise nego smesno.Kada se budemo bunili protiv abortusa,il pijanog muza koji taba zenu i slicnih pojava u sorabiji,i to onako u paradi,resicemo i problem gejeva.Kao stitimo porodicu,od koga i cega.Od sacice pedera koji ce se sakupiti u Beogradu.E,jadna nam majka.Evo komsa opet taba zenu,a ja gledam na tv-u pricu o paradi.

Добра стара времена... Када су стварани људи, личности. Данас стварамо генерације будућих дегенерика.

Nama ne treba ovakav narod. Mi cemo stvoriti, bolji, lepsi narod.... pardon-forum

Сајт манастира Подмаине где је игуман о. Рафаило Бољевић (сви се сећате његових предивних беседа)
http://www.manastirp...e.rs/index.html

Posto sam video da se ljudima ovde sa foruma dopada blog Pravoslavne besede , a ja sam autor tog bloga, pitao bih administratore foruma za dozvolu da u ovoj temi objavljujem besede/predavanja kada ih postavim na sajt?

algabacaju

a jeste čuli da je kuče iz mog komšiluka lajalo kao blesavo juče kad je drugo kuče prošlo-a to drugo kuče nije lajalo ko blesavo...

Господе, помилуј и спаси слушкињу твоју Драгињу.

Gospode, pomiluj i spasi sluškinju Tvoju Draginju.

sa jessy,geniusom i ostalima

Мислим да ово питање може да се схвати као подривање озбиљности рада, па не бих да одговарам на њега. Ако неко мисли да се не ради добро и да треба допустити да свако овде дође и истесе се због ко зна којих својих разлога као да је ЖРУ нечија канта за отпатке, заиста није мој проблем. Докле год будем радио ово што радим и трудио се да помажемо људима да ближе упознају православну веру, а будем наилазио на отпораше без икаквих здравих разлога, поступаћемо како се мора са неуљудим гостима.

Imam jedno pitanje, da li je ova tema rezervisana samo za pojedince, ili i mi obični smrtnici možemo nešto da pitamo administraciju? Pošto kad god dođem ovdje, naiđem na žestoke rasprave, pa mi žao da prekidam, ali kako vidim, te rasprave nikad ne prestaju. Pa eto samo da upitam bez želje da ikoga uvrijedim, da li pravite pauze ikad? 170fs799081

Пре доста година совјетски државник Никита Хрушчов одржао је пред Врховним саветом у Москви говор о стању у земљи. У свом говору изнео је тешке оптужбе на рачун Стаљина.
Док је говорио, неко од слушалаца му је послао листић с неугодним питањем: "Председниче, шта сте Ви радили док је Стаљин вршио све ове злочине?"
Хрушчов је љутито повикао: "Ко ми је послао овај листић?"
Нико се није помакао.
"Дајем му минут да се јави."
Пролазиле су секунде. И даље је владао мук.
"Добро, рећи ћу вам шта сам ја радио. Радио сам управо оно што писац овог листића ради – апсолутно ништа. Бојао сам се да нешто кажем."
Времена су се променила, све више је храбрих који су почели и да пишу и да говоре, а колико је одговорности пред Богом и пред људима за изговорено и написано просудите сами.
Не тако давно, 19. јула 2008. године обожаватељи лика и дела, за Цркву Божију монаха Артемија, који се данас у јавности лажно представља као епископ рашко-призренски, закључила је после вишедневних хвалоспева, на антицрквеном сајту ''ихтус'', упућених рашчињеном епископу руске православне Цркве Диомиду следеће: ''Тема која је покренута да би хвалила наступе бившег епископа Анадирско-Чукотског Диомида, закључана је јер уредништво форума сматра да последњи догађаји везани за Диомида показују да се безусловна подршка Диомиду не може давати, без преко потребног расуђивања. Поступци које чини Диомид страни су саборном духу Цркве. Истина јесте да је епископ Диомид наступао против учествовања појединих руских архијереја у екуменизму, али истина је и да након санкција које је добио од стране Руског Сабора, његов поступак којим анатемише самог патријарха Цркве којој припада, те све остале архијереје укључујући и оне који живеше у прошлости, није у духу светоотачког ревновања за јеванђеоску истину и правду, јер можемо се сетити да је и сам светионик и стуб православља св.Јован Златоусти био неправедно свргнут са Цариградског архиепископског трона од стране тадашњег сабора Цариградске Патријаршије, и да је био послат у изгнанство. Св.Јован Залтоусти није нашао сходно да анатемише тадашње архијереје нити да позива да се неко њему обрати ако жели да исправно исповеда православну веру. Мирно је и у светињи молитве далеко у изгнанству претрпео неправду која му је учињена... Није малих примера у историји Цркве да је било клирика који су наизглед чврсто стајали у вери, а онда су поклекнули и отишли у раскол или јерес! Ови не мили догађаји са епископом Диомидом, требало би да нам покажу да није свако благочестив и да има одмерене и у духу саборности Цркве исправне наступе ако се противи екуменизму. Зато треба да имамо више опреза када настојимо похвалити нечије деловање, које споља може изгледати православно! Добар пример нам могу бити ИПЦ и њена доктрина, која иако оштро наступа против екуменизма, ипак не ревнује за смирење, него шири погубну теологију и праксу опасну за спасење душа.''
Тако су писали и говорили артемити 2008. г. У септембру 2010. њихова теологија је дошла до ове тачке. ''Овај рат се води пропагандним средствима у којима екуменисти имају предност, јер имају приступ масовним медијима. То је и разумљиво, јер су масовни медији такође екуменистички настројени, у рукама глобалиста, са буџетима за ширење глобалистичко екуменистичке пропаганде. Насупрот њима је свега неколико интернет сајтова на којима се разобличава ова најновија свејерес у Цркви. На тим сајтовима пишу волонтери, аматери, бесплатно, жртвујући своје слободно време, без неке стратегије или тактике. Како ко запази понешто у екуменистичком табору, тако и објави. Борба за веру је за сада стихијска, без јединствене команде, без јединствене стратегије. Зато и није чудно што су многе очи упрте у владику Артемија и његове потезе, јер ниједан други епископ се није огласио ни једним словом од како је синод начинио огромно безакоње у фебруару месецу ове године. Где су сада ти наши "благочестиви" епископи у које су се неки клели до јуче? Зашто се не огласе у овом рату Истине против лажи, Цркве против антицркве, правоверја против кривоверја? Где је благочестиви Никанор банатски, Јефрем бањалучки, Василије босански, да се огласе макар једном једином речју о небивалом иживљавању Патријарха и Синода?! Где су ти ревнитељи јеромонаси, архимандрити, протосинђели из других епархија, зашто се нико од њих није огласио ни једном једином речју? Све устрашене кукавице које брину за своје стечене привилегије и удобности, допуштајући да се распиње праведни и часни епископ, часно монаштво, растаче СПЦ, квари вера!!! Уместо њих оглашавају се браћа Грци, који прате збивања и који се и сами боре против свејереси екуменизма у сопственој Цркви. Срамота је велика за нас Србе да отпор екуменизму пружа шачица верника и само један једини епископ са својим монаштвом!''
За врло кратко време, које је заиста мајсторско решете, што признаје и осведочини борац за веру Владимир Димитријевић, дошли смо до ситуације да се и та ''шачица верника'' међусобно поделила или дели. Дојучерашњи саборци ''ихтус'' и ''борба за веру'' нису више на истом антицрквеном фронту. Лажно поверење, грађено на темељу заједничког пљувања по мајци Цркви, заменило је подозрење, које постаје видљиво у последњим '' братским'' хвалама. Кажу на ''ихтусу'' за г. Владимира Димитријевића:''Владе може једино да отпутује у Грчку (својим најновијим аутомобилом који је добио на поклон за свој "антиекуменизам") и начини једну или више великих метанија пред о. Симеоном и замоли га да се онај помоли за књижевникову искварену душу која не преза ни од каквих перфидних и препредених комбинација.''
Одвајање од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, секте артемита узроковало је код истих неодољиву и немирну чежњу да за Њим(Артемијем) и оним око Њега, крену реке људи, јер би то био најсигурнији знак да је Истина са Њима, а не са Црквом. На њихову велику жалост то се није догодило нити се догађа и зато њихов унутрашњи немир неминовно тражи кривца и издајника. Тренутно је најпогоднији Владимир Димитријевић, јер је он наводно смутио огроман број правоверних да приђу новоформираној секти у крилу СПЦ. У нади да ово пишем на темељу веродостојних слика из живота наше Цркве, не бих желео да преувеличам значај поменутог православног публицисте из Чачка, на црквени живот епархије краљевачко-жичке, али ни да га умањим, јер сам сигуран да тај утицај у извесној мери постоји.Господина Димитријевића познајем лично, скоро двадест година, неколико пута смо око 2000. г заједно говорили, гостовао сам и ја код њега и он код мене и у тим приликама смо разговарали о различитим друштвеним и црквеним темама. Без икакве жеље да у овим сукобима бораца за веру станем на било чију страну не могу а да не кажем да Љубав по дефиницији тражи целога човека. Није никакво чудо што се око једног човека врло често споре снаја и свекрва, јер код обе постоји прикривена сумња и важно питање, којој је реално срце дао? Искуствена мудрост реалног човека, јасно и гласно сведочи да у питањима срца мудрост дипломатије није од користи. Очигледно је да је и г. Димитријевић после много година мудрих приређивања туђих речи дошао до зида пред којим се уз искрено покајање остаје у Цркви или излази из Ње. Вратари изван Цркве постали су нестрпљиви, очигледно им је превише обећавао или превише намигивао.
Читали су и слушали Tвоје речи драги професоре, довео си их до тих врата, тапшеш их по рамену док излазе( грешни Милоје), али Ти би... још да причаш, још би да полемишеш... али чини ми се да је готово, време ти је истекло... Сети се архимандрита Венјамина који је духовно руководио бивше сестре из Стјеника и оне одоше код Акакија, сети се и одговори на питање како је то могуће? Кад је упитан да одговори на ово питање, поменути духовник се заклињао да са тим нема никкве везе, исто као што ни Ти немаш никакве везе са Артемијем. Од давних дана упозораваш и плашиш људе како су дошла задња времена, како ће Црква да промени календар, како ћемо да се покатоличимо, како смо променили Св. Литургију итд. Зато није чудо што су Твоји верни слушаоци и читаоци постали нервозни и што не могу више да Те чекају, на путу који си им Ти трасирао и осветлио. Чак је и ''смирени владика Артемије'' изгубио стрпљење и пустио те низ воду. После свега виђеног, реченог и урађеног, у последњим годинама на територији богоспасаване епархије жичке, верујем да је дошло време да и на овим просторима Црква продише пуним плућима. Зашто?
Вишевековно искуство Цркве сведочи недвосмислено од светог Кипријана да је Она( Црква) '' врт затворен''. То значи да су сви они који су напољу, ван Врта, и да не могу имати приступ к њему. Према томе или су православни Црква или су то јеретици и шизматици, јер не могу бити две Цркве. Због тога Једна Света Саборна Црква нема ничег заједничког са јеретицима и шизматицима, зато што не верују у истог Бога. Сам Христос је утврдио јединство Цркве, заповедивши: '' И биће једно стадо и један пастир'' ( Јн 10, 16). То стадо је Црква, јер да би некоме Бог био Отац, он пре свега мора имати Цркву за мајку.
Расколи и секте у историји Цркве представљају појаве које с времена на време покушавају да разбију јединство Цркве и да око Христа окупљене деце Божије одвоје појединце или веће групе. Суштина овога зла је губитак црквене свести, а резултат је прекидање братског општења, реално отуђење.
Људски неуспех и грех није искључен из Цркве нити представља опасност за њену истину. Једино својом слободном вољом човек може сам себе да искључи из Цркве, а то бива када одбаци Њену Истину или када је по својим мерилима, он као индивудуа или у групи истомишљеника, интерпретира. То наметање Црква је назвала јерес, а у пракси то обично представља избор или опредељење за један део истине, коме се даје апсолутни приоритет, што у сваком случају представља апсолутизацију релативног. Примера ради секта или секте грчких старокалендараца у најмању руку су обоготвориле календар( техничко мерило времена) и изашле из Цркве. У светлу савремених збивања, важно је нагласити, да наша Света Црква користи у богослужбеној употреби ''њихов '' стари календар, али молитвено општи са сестринском Црквом, која борави на територији Јеладе и која је у заједништву са Васељенском Православном Цркво, без обзира што у богослужбеној пракси користи ''нови'' грегоријански календар.
Оваква и слична питања, у Цркви и близу Цркве, показују да и данас као и некад има много боготражитеља који желе да се сусретну са Христом. Кад год тражимо нешто велико, добро, трајно, истинито, праведно, човечно, лепо, свето, онда тражимо лице Божије, тражимо- ЛИК Бога невидљивога. Ово тражење увек је, као и данас, пратила граја истих оних безбожника који су пре ових боготражитељних времена забрањивали Христа, прогањали Христа и у душама деце и у нашем народу у целини. С друге стране утицај Запада, али и са Истока, изводи на лед мисли и осећања сваког од нас. Једни журе да побегну, други да се што пре ограде речима, изјавама и одлукама на папиру, верујући да ће тако сакрити срце своје. Црква као и увек носи ране у времену и историји, као што је и Христос реално бијен, крв пролио и страдао за нас. Ово историјско страдање опет и опет нас утврђује у вери да без искуства Великог Петка нема уласка у Светлост Васкрсења.'' И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасити.''( Мт 10, 22).
Од када је дошао у свет Христос нас учи да је прво Он нас заволео и да жели да нас сретне, ако ми то желимо и ако хоћемо. Једна Света, Саборна и Апостолска Црква свуда је око нас, Она је била, јесте и остаће неразрушиви темељ Истине и место сусрета Бога и човека, историје и вечности, неба и земље. Отворимо двери свога срца да их никад не затворимо, еда би се обновило наше СТАРО и овештало, страсно биће и душе и тела, како би се у том сусрету родио НОВИ ЧОВЕК, преображен и освештан, ЧОВЕК ЦРКВЕ, Коме је припремљено место у ЗЕМЉИ ЖИВИХ.
Са сајта протојереја Милића Драговића