gane

Uhapsili piroćanca zato što je pobio celu porodicu. Na suđenju ga pitaju zašto je to uradio: - Dođem ti je posle posla kući, pogledam u jednu sobu, a ono tamo moja ćerka sa trojicom u krevetu. Malo sam se naljutio, ali posle razmišljam, dobro, mlada je, to mora tako. Posle uđem u drugu sobu kad tamo moj sin sa nekim tipom u krevetu. Razmišljam, mlad je, neka proba... Posle toga uđem u treću sobu, a ono moja žena sa drugim u krevetu. Dobro, ni to nije strašno, ja puno radim, nikada nisam kući... Ali kada sam video da je peć pojačana na 6, preko toga nisam mogao da pređem.

Сумњам да постоји неко бар на овом сајту ко је против да се прочита шта су други писали о Степинцу,и мислим да треба користити copy и paste,a ево и зашто!У Хрватској се учи и јавности су доступни Степинчеви лични биографски подаци.Даље се каже да је поздравио стварање НДХ али и да се дистанцирао од усташког режима штитећи Јевреје,Србе,Роме али и Хрвате и све друге угрожене-што лепо звучи и делује у свакој биографији.По завршетку другог светског рата,Степинац је кажу одбио Титов предлог да се Католичка црква у Хрватској одвоји од Свете столице и тиме је сигурно изложио опасности и прогону себе и свој живот,и тражио је од комнистичких власти да прекине са прогоном идеолошких противника што је још једна светла црта његовог карактера,која је сигурно узета као плус за одлуку код беатификације.За његово хапшење 1946.и накнадни судски процес за сарадњу са Усташким властима се наводи да је монтиран процес и тиме је исто појачан и наглашен његов статус као "мученика" генерацијама које долазе... Са становишта Ватикана (који увек брани интересе католика ако су претпостављену православљу онда посебно) је по мени све јасно и разумљиво.Има заслуге за Ватикан у ширењу католичанства које су за Ватикан сигурно неспорне,иначе не би Папа Иван ХIII за Степинца употребио речи "да je хтео од слободног и поносног човека постати слепо послушним слугом марксизма - могао је постати тобоже велики представник свога народа. Oн то није хтео и зато je морао пасти".Има заслуга за Хрватску државу и са становишта Хрвата и ти је неспорно.Остаје свакако сенка над објективношћу приступа његовом "делу" за време рата код Хрвата,али ми ту не можемо ништа или врло мало можемо.Јер сведоци смо како се геноцидне идеје и дела третирају данас кад нас спомену у том контексту као Србе,али смо и сведоци да у Јасеновцу већ "почивају жртве фашистичког терора" чиме се реториком прикрива ,и умањује улога управо Хрватске државе у тим злочинима. Ја лично незнам како би се томе ефикасно могло да стане на пут,осим да се кад је могуће цитирају људи који су се озбиљније бавили Степинцом као што је аутор материјала који цитирам,али сам свестан ако и ви надам се-да после можда сто година може да се деси да се све обрише гумицом и да нека будућа деца уче неку "нову" историју у којој неће бити чињеница које су у цитатима наведен и то ме је страх и да помислим!Може да се "суживотари",сарађује,коегзистира али да се заборави не сме! Само ради тога ћ унети још пар страна Дневника до краја,а аутор је исти потписан у првом цитату!Део текста постоји на интернету,за остатак незна,ја сам добио од пријатеља тај дневник и таквог га преносим.Дорбонамерни ће у њему пронаћи доста тога што са становишта Хрвата и Ватикана свакако Степинца чини свецем за њих,а Срби ће у њему пронаћи како је Степинац подупрт Ватиканом "покатоличавао" Србе,а уз сагласност Ватикана који се није понео нимало хришћански!

Иду два ловца шумом и један се, из чиста мира, сруши на земљу као маљем покошен. Престрављен призором пријатеља који, не дишући, лежи исколачених очију, други ловац у паници извади мобилни телефон и позва Хитну помоћ. Пријатељ ми је мртав! Шта да радим? – завапи. – Молим вас да се смирите, ту смо да вам помогнемо. Прво морамо бити сигурни да је уопште мртав – рече оператер. Неколико секунди прође у тишини, а затим се зачу гласан пуцањ и ловчев глас: – У реду, а шта сад?

Ударало момче у тамбуру....па му није ишло...на нашу несрећу-прешао у политику...

"...Među tim sveštenicima bilo je i onih malo vidljivih, ali nezamenljivih, poput Krunoslava Draganovića, vezanog za svaku značajnu akciju Katoličke crkve uoči, za vreme i nakon rata. Od povratka veri otaca, kako se nazivalo pokrštavanje Srba, učestvovanje u svim tajnim diplomatskim misijama u Vatikanu za korist ustaške vlasti, pa do organizovanja takozvanog „Tunela pacova“, mreže pod znakom Karitasa preko koje su svi zločinci od „ugleda“ u Evropi, bežali u Ameriku, Argentinu, Urugvaj, Paragvaj... U tom Vatikanskom poslu Draganoviću je pomagao Ličo Đeli, a iz njihovog zajedničkog posla i pranja i sakrivanja popljačkanog blaga po Evropi preko Ambrozijanske banke koju oduvek kontroliše aktuelni papa, izrasta masonska loža P2, ona koja je pre nekoliko decenija uzdrmala dobar deo sveta i Vatikan naravno, svojim skoro potpunim krahom. Posle samo četiri godine od zaređenja, preporučen od vrhobosanskog nadbiskupa Ivana Šarića iz Sarajeva, Draganović odlazi u Rim (1932) gde kao pitomac Zavoda sv. Jeronima studira na Istočnom institutu. Zapazio ga je i preporučio Šarić nadbiskup i kleroustaša, koji će ushićeno pozdraviti dolazak Pavelića na vlast 1941. Sećajući se svog susreta sa njim u Bazilici sv. Petra u Rimu, prilikom prve posete tek izabranom papi Piju DžII, napisao je otužnu odu poglavniku koju je objavljivala do besvesti sva katolička štampa. Šarić, kao crkveni velikodostojnik za nadbiskupa vrhobosanskog postavljen je 1922. godine. Povezan sa ustašama između dva rata, pomagao je njihovo delovanje ne samo u Jugoslaviji, već i u Italiji i Južnoj Americi. Šarić je u Bosni i Hercegovini učestvovao u svim akcijama za dolazak ustaša na vlast i njihovom učvršćivanju. NJegova je vila u Sarajevu, već od prvih aprilskih dana 1941, bila mesto okupljanja svih značajnih i okupatorskih funkcionera, a među njegovim sveštenicima isticali su se oni koji su učestvovali u pokoljima srpskog stanovništva i Jevreja, poput sveštenika Božidara Brala, poglavnikovog poverenika za Bosnu i Hercegovinu. Pobegao je iz Zagreba maja 1945. u Austriju, a potom u Španiju. U Madridu sakuplja oko sebe odbegle ratne zločince i stvara ustašku organizaciju u emigraciji. Zločinac Maks Luburić, takođe izbegao u Španiju, bio mu je i leva i desna ruka. Posle atentata u Argentini i ranjavanja, koje se okončalo njegovom smrću 1958. godine, tamo će im se pridružiti i Ante Pavelić. Donošenje platforme o delovanju kleroustaša Opterećeni „vjerom otaca“ i potrebom da se odlutali njoj vrate, opijeni mogućnošću novog krstaškog rata, u svetlu političkih prilika 1939. godine i mogućnosti stvaranja NDH, na zagrebačkom univerzitetu kleroustaše organizuju konferenciju kojoj su prisustvovali, osim Alojza Stepinca i Krunoslava Draganovića, nadbiskup Ivan Šarić, reis ul ulema Fehim Spaho, Mile Budak, budući ministar u pavelićevoj vladi, Juraj Šutej i prestavnici konzulata: Nemačke, Francuske, Engleske, Italije i Mađarske i kluba „Napredak“, čija je uprava bila u rukama kleroustaša. Ova je konferencija dala platformu budućeg delovanja kleroustaša, na šta su sigurno morale da računaju zemlje čiji su posmatrači bili prisutni. Omiljena teza Draganovićeva o pokrštavanju Srba elaborirana je i na ovom skupu. Zaključci ovoga skupa i Draganovićeva „otkrića“ koja su izneta tada da je „prelaženje katolika u pravoslavlje istorijska drama hrvatske nacije načela te probleme... „, po dolasku ustaša na vlast poslužiće raspiri međama istoka i zapada, da moderna hrvatska istorijska nauka dugo nije uočavala verske i nacionalne mržnje i biće razlog i opravdanje za genocid nad srpskim narodom, za sve strahote po stratištima i logorima monstruozne NDH. Draganićeva „naučna otkrića“ Na Drugoj biskupskoj konferenciji u Zagrebu od 17. do 20. novembra 1941, hrvatski katolički episkopat stvara Odbor trojice, sastavljen od nadbiskupa Stepinca, biskupa senjskog Burića i apostolskog administratora križevačke biskupije Šimraka. Kao „stručnjak“ Draganović je ušao u radno‐izvršni odbor za pitanja konverzije, u čijem su sastavu još: Franjo Herman, Augustin Juretić, Janko Kalaj i Nikola Borić. Ova nabrojana družina Crkve na čelo sa Alojzijem Stepincem, uz neposrednu saradnju sa ustaškom vlašću, sa „revnošću“ kleroustaškog sveštenstva i uz prećutno odobravanje Vatikana, sprovešće Draganovićeva „naučna otkrića“, iz njegove doktorske disertacije, i njegove teoriju o vraćanju „vjeri svojih otaca’ kroz kroz nezapamćeni teror koordiniran od države i crkve, a koji će svojim sadizmom i surovošću prevazići sve što je do tada ljudski rod video i zapamtio. ..."

"...Uz tekst su objavljene dve fotografije na kojima se vidi kuća na Kaptolu broj 4 ‐ stepenice prvih „djelatnih“ ustaša. Pa onda u istom listu od 28 juna 1942. povodom smrti zločinca Miška Babića, objavljena je fotografija koja predstavlja ulaz u katakombe na Kaptolu, uz tekst: „Krug revolucionara započinje najborbenije razdoblje u svojoj djelatnosti, kad katakombe na Kaptolu postaju pravo stjecište urote“. Ili, tekst „Uloga svećenstva u obnovi NDH“, u božićnom broju „Nezavisne Države Hrvatske“, glasila hrvatskog ustaškog pokreta, koji je izašao 1941, u kome stoji: „Osobito među poletnom mladom generacijom, među onima koji danas imaju dvadeset i petu do četrdeset i petu godinu, našlo ih se koji su odmah shvatili ustaški pokret i svrstali se u redove poglavnikovih ustaša, da brane čast Hrvatske, i da se bore za ostvarenje hrvatskih državnih prava... Mladi je sveštenički naraštaj vrlo zdušno i vjerno svoju zadaću i savjesno ispunio svoju narodnu dužnost. Franjevačke gimnazije u Sinju, Širokom Brijegu, i Visokom, bogoslovska učilišta u Makarskoj, i Mostaru, Splitu, pa Teološki fakultet u Zagrebu, bili su prava žarišta nacionalne svijesti i gnjijezda iz kojih su izlijetala jata ne samo levita i radnika u vinogradu božijem, već i narodnih boraca, odgojitelja narodne i ustaške svijesti“. U potvrdu ovoga govori i činjenica da je Viktor Gutić, jedna od veoma istaknutih ličnosti ustaškog režima, koji je i izdao prvi proglas o fizičkom istrebljenju Srba, još u toku leta i jeseni 1940. proputovao Bosanskom krajinom gde je postavio i zakleo ustaške poverenike, tabornike, rojnike i ustaše, i u isto vreme obišao je i sve samostane i župne dvorove, zakleo fratre, župnike i sveštenike na vernost poglavniku i NDH. Povezavši se sa ustašama u NDH i inostranstvu, katolički sveštenici su uz blagoslov nadbiskupa Stepinca, znajući za političke ciljeve i metode borbe Pavelića, postali saučesnici i izvršioci, vrlo često i inicijatori ustaških zločina. Ovo nije bilo slučajno, jer je do svog postanka ustaški pokret imao aktivnu podršku i vernog saveznika dela katoličkog klera, a aktivnost katoličkog klera po proglašenja NDH imala je svoje korene u politici katoličkog episkopata, i stavu Vatikana prema Jugoslaviji. Sa izuzetkom malobrojnih sveštenika koji su se priključili oslobodilačkoj borbi ili su pak ostali povučeni, katolički kler se stavio u otvorenu službu fašističke Nemačke i Italije koje su okupirale Jugoslaviju i ustaškoj NDH. ..."

"...Ako ikada budu otvoreni arhivi Vatikana, a u njima zaista sačuvana sva relevantna dokumenta, onda će moći da se utvrdi koliko su opravdana sva podozrenja o odgovornosti Vatikana u genocidu protiv Srba u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, njegova odgovornost za masovnu konverziju srpskog pravoslavnog stanovništva, kao i pomaganju mnogim ratnim zločincima da izbegnu hapšenja i suđenja. S obzirom na formalnu neutralnost Vatikana, kao centra stvarne moći svekolike Katoličke crkve, pri kome su delovali predstavnici, diplomatski pre svega, mnogih država zaraćenog sveta, pa i zaraćenih strana, bilo je to zgodno mesto za mnogobrojne kombinacije diplomatsko‐špijunskog karaktera. Svesni predstojećeg kraha i kraja, oni koji su došli sa Kaptola ili uopšte iz NDH razvijaju široku i snažnu aktivnost. Knez Lobkovič, tobože nepriznati predstavnik NDH kao međunarodno neprihvaćene državne tvorevine, kao tajni papin komornik, bio je veoma uticajan. Jedan od onih koji su u Vatikanu pronašli polje svog delovanja bio je i Draganović, koji tu uspostavlja prve špijunske kontakte. Uostalom, sa tim je zadatkom i došao. On je, između ostalog, jedan od onih koji uspostavlja kontakte sa Anglo‐Amerikancima, što je rezultiralo pokušajem zavere Vokić‐Lorković, a potom i njihovim smaknućem, jer ni Anglo‐Amerikanci nisu bili u tom času spremni da prihvate njihovo viđenje pokušaja spasavanja monstruozne NDH, kao katoličkog bedema spram narastajućeg komunizma. Draganović je britanskom poslanstvu pri Vatikanu 1944. godine predao memorandum u kome se njegovi tvorci preporučuju kao mogući saradnici i, naravno, sluge u eventualno prihvaćenoj varijanti očuvanja samostalnosti NDH (kao da je ona to ikada bila), makar kao dela Podunavske federacije srednjoevropskih naroda, za koju se izuzetno zalagao američki kardinal Spelman. Ali i mnogim drugima bila prihvatljiva kao rešenja.Još jedan dokaz o povezanosti ustaša i crkve značajan je po svojoj težini. Povezanost Katoličke crkve i ustaškog pokreta datira još od godina pre Drugog svetskog rata, a do punog izražaja dolazi 1941. proglašenjem NDH. U ustaškoj i katoličkoj štampi objavljivani su tekstovi koji svedoče da ta saradnja traje od dana osnivanja ustaškog pokreta. U jednom od prvih brojeva lista „Ustaša“, koji je izlazio u Zagrebu 1941, po uspostavljanju kleroustaške vladavine, odnosno proglašenja NDH, objavljen je tekst o takozvanom prvom ustaškom roju. ..."

"...U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je državna uprava učinila mnogo dobra. Ona je usmjerila težište svoga djelovanja na unutrašnje uređenje države u duhu Načela ustaškog pokreta, koja nisu u sebi sadržavala ništa, što bi se protivilo vjerskoj i žudorednoj nauci, ipak je latinski prijevod tih Načela bio poslan papi Piju DžII. Domobranske, ustaške i poručničke postrojbe umnožavale su se svakog dana. Neviđeno oduševljenje mladih Hrvata, da se očuva nova, vlastita država, bio je najbolji plebiscit, koji je hrvatski narod ikada proveo. U prva dva mjeseca su uložene stotine milijuna kuna za velike javne radove: za isušenje močvarnih polja, za regulaciju rijeka, gradnju radničkih stanova, unutarnju kolonizaciju. Za sve te radove u pređašnjoj Jugoslaviji nije bilo „budžetskih mogućnosti“. Svi društveni narodni slojevi dali su se na zdravi i konstruktivni rad u novoj državi. Vlada je poduzela mjere za popravak javnog morala. Dr Mile Budak održao je preko radija, prigodom majčina dana, važan govor o podizanju obiteljskoga života i o zaštiti obitelji s brojnom djecom, o potrebi iskorjenjivanja narodnog poroka kletve i psovke. Obustavljene su novine: Jutarnji list, Obzor, Večer, Novosti, Morgenblatt, a mjesto njih pokrenuti su novi listovi. Novinska rubrika „dopisivanje“, pravi svodnički oglasi, izašla je u novim listovima. Zakonskom odredbom, od 4. studenoga 1941, zabranjeno je prosjačenje, skitanje, bludničenje. Nestale su iz izloga trgovina besramne slike i kipovi, koji su godinama pod izlikom umjetnosti kvarili javni moral. Izdane su vrlo oštre mjere (smrtna kazna) protiv pobačaja. Na području društvenog zakonodavstva najavljene su mjere, koje su išle za tim, da se radu dade dolično mjesto i da mu se osigura pravedna nagrada, da se školska omladina radom privikne na strogu stegu i zdrav naivan život. Da bi se nedelja i blagdani dolično svetkovali, bilo je određeno, da kotarske oblasti i opštinska poglavarstva na te dane ne drže sjednice opštinskog zastupstva, kada to nije od prijeke potrebe. Na kulturnom području država je preuzela izdavanje Hrvatske enciklopedije. Država je davala slobodu za osnivanje vjerskih škola. Katoličkom redovništvu priznala je pravo, da otvaraju svoje škole. U Sarajevu je bio osnovan Franjevački bogoslovni fakultet, u Zagrebu je podignuta veličanstvena islamska džamija, a u raznim smjerovima pogodovano je i islamskoj vjeroispovijesti...“ U vezi sa ovakvom politikom u NDH, u samom Vatikanu su činjeni značajni napori kako od pape Pija DžI i njegovog državnog sekretara kardinala Paćelija (kasnije papa Pije DžII), da se kler što više podstakne na borbu protiv pravoslavlja, što se ogledalo i u postavljanju više biskupa i nadbiskupa osvedočenih neprijatelja pravoslavlju i tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. ..."

"...Nameru o pokrštavanju Srba Stepinac je pomenuo više puta u dnevniku, a najjasnije zapisom 17. januara 1940. godine, za vreme posete kneza Pavla Zagrebu, ovim rečima: „Stoga već u interesu Rimokatoličke crkve moramo učiniti sve da narod hrvatski ostane zdrav i kulturno jači. To ga je sačuvalo u ovih 20 godina, a to će mu pomoći u budućnosti u borbi za opstanak. Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca, tj. da prignu glavu pred namjesnikom Kristovim Sv. Ocem. Onda bismo i mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope, jer bizantizam je odigrao strašnu ulogu u povijesti ovog dijela svijeta u vezi sa Turcima.“ Slično je Stepinac zapisao i povodom puča u Beogradu, 27. marta 1941. godine. Tu se njegovo mišljenje nije mnogo razlikovalo od Hitlerovog stava u naređenju izdatom 27. marta, o nužnosti uništenja Jugoslavije i vojno i politički i kao države: „Sve u svemu, Hrvati i Srbi dva su svijeta, sjeverni i južni pol koji se nikad neće približiti osim čudom Božjim. Shizma (tj. pravoslavlje) najveće je prokletstvo Evrope, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema pravde, nema poštenja“.Odgovornost Vatikana utoliko je veća ukoliko je katolička crkva u NDH, na čelu sa nadbiskupom Stepincem, pozdravila i usvojila „zakonske odredbe o prijelazu s jedne vjere na drugu“ istovremeno kada je počelo ustaško klanje Srba, Jevreja i Roma u NDH. Katolički list je u Zagrebu 3. juna 1941. godine ovako pohvalio dodatne zakonske odredbe o dopuni Zakonske odredbe o prijelazu s jedne vjere u drugu, kao i Upute prilikom prijelaza s jedne vjere u drugu koje su donete na inicijativu rukovodstva katoličke crkve u NDH, na zasedanju Biskupske konferencije u Zagrebu: „Nadbiskup Stepinac je, uz saglasnost i pod nadzorom opata Josipa Ramira Markonea, papskog legata u NDH, sazvao novu Biskupsku konferenciju u Zagrebu od 17. pa do 20. studenog 1941, koja je bila posvećena prijelazima grko‐istočnjaka na katoličku vjeru“. Na konferenciji je tada izabran i posebni odbor koji će rukovoditi akcijom prekrštavanja Srba u katoličanstvo. U odbor su izabrani nadbiskup Stepinac, predsednik Biskupske konferencije, biskup senjski monsinjor Viktor Burić i administrator križevačke eparhije, monsinjor Janko Šimrak. Posle konferencije, svi učesnici na čelu sa Stepincem posetili su poglavnika Antu Pavelića i predali mu jednu predstavku o svojim odlukama. Nesumnjivo da najveću odgovornost za prekrštavanje Srba u katoličanstvo ima nadbiskup Stepinac, kome je Ante Pavelić poslužio kao spremni instrument u tom poslu. Benigar u svojoj preporuci za sveca donosi i naredni dokumenat kao izvanredan primer slepila i ograničenosti, dajući mu naravno pozitivno značenje: Makar da su ovakve ocjene obično osobno obojene, čini nam se da je u ovom spisu izrečen nepristrasan sud, i donosimo ga kao svjedočanstvo onog vremena, da što bolje osvijetlimo prilike u kojima je tada živio i djelovao zagrebački nadbiskup Stepinac, ne ulazeći osobno u rasudbu o samoj stvari“. ..."

Свака част за чланак! И ја мислим да нечији интереси стоје иза Владикине смене у стилу "политичких комесара" ,клупко се одмотава,мислим да ће да се заплету и они што га сменише...

Графити - Po podočnjacima se noć poznaje. - Kašikaru sam bacio, sa viljuškarom je bilo teže. - Imao sam nesrećan slučaj u porodici. Rodila mi se sestra. - Ako neko zaliva cveće praznom kantom, to znači da je lud... ili da je cveće veštačko. - Bila je kao boginja. Svi su je preležali.

Rumunka teška 240 kilograma rodila bebu BUKUREŠT, 18. februara 2010. (Beta-AP) - Rumunski lekari saopštili su da je jedna žena teška 240 kilograma, carskim rezom rodila zdravu bebu. Viktorija Lakatus (25) rodila je devojčicu tešku 2,9 kilograma, saopštila je Univerzitetska bolnica u Bukureštu. U saopštenju se dodaje da je ona, koliko se zna, najteža žena koja se porodila u Rumuniji. Porodilja je u bukureštansku bolnicu prebačena iz svog sela na jugu zemlje, pošto lokalna bolnica nema krevet koji bi mogao da izdrži njenu težinu.

Ниси видео њихову инфраструктуру зато тако причаш,Чикаго за струју има још увек дрвене бандере рецимо,водотокови углавном нерегулисани (то кошта па ко ће да плати),нека решења имају лошија од нас чак на том плану...нису могли да верују овако у разговору да ми и ако смо сиромашни имамо хиљаде километара насипа поред река,њима Фокс Ривер који је као наша Велика Морава сваке године направи хаос и ником ништа....

Немају везе технике варења са мотором конкретно,принцип на који тај мотор ради је у питању,до тада се на западу сматрало да на је на том принципу немогуће направити мотор.Ако ћемо озбиљно,за технике варења вероватно си погрешно интерпретирао технике ливења,али то се везује за турбине млазних мотора са турбо пуњењем... А " пируете" су прича за себе...то су (за необавештене) маневри за избегавање против авионских пројектила и/или непријатељских летилица,из тога закључак да се сврставају у маневарске особине авиона,по чему се авиони једино значајно разликују.За сваки авион постоје маневри које сме да изведе као и они које авион не може да "преживи",значи постоје маневри које не може да изведе а да остане у једном комаду.Кубанска осмица је маневар који је први пут изведен на митингу у граду Кубан,отуда и име,али је до сад остао само пусти сан свих пилота са запада,а изванредан маневар избегавања,ни сви руски авиони не могу да га изведу,из овога логичан закључак да су "пируете" у рату најважнији маневар,пресудан за преживљавање,те као такав није чиста визуелна атракција и/или пука демонстрација летачких особина летилице и способности пилота!Да не идемо дубље па да причамо врло важној особини авиона као што је моћ мотора у односу на укупну тежину авиона,где опет руски авиони за трећину премашују западне.ФАНТОМ 35 као пета западна генерација,показало се да не може да донесе воду ПАК ФА и ако је нешто пре направљен,и то уз показало се -превише бучан медијски циркус!Ако хоћемо озбиљно-колико је Лавров рекао да Техеран има С-300 Бела кућа почиње да протестује и у наредним данима ће све више..Мало је познато да на скори "шамар" Русима од Беле куће,Руси обелоданише да напуштају заједнички свемирски програм ИСС и да већ имају готове модуле за комплетну станицу а да ИСС напуштају али да ће одкачити свој модул ЗАРЈА,па је то лепа "нитна" целом свету који је почео да бива мало више безобразан па да вербално понижава.Уосталом, америма се тресу гаће да њихов шатл уопште полети,док Руси то рутински обављају без нервозе.И ово су све тачни подаци,дакле далеко од неозбиљних. Нормално ни Руси не би желели нуклеарну силу на својим границама,и већ су распоређени ракетни системи ИСКАНДЕР,који је врло модеран одбрамбени систем. Мислим да је објективном посматрачу смешно назвати једну земљу нестабилном само зато што је исламска,и што Лондон и Вашингтон користе такву реторику , то је пре послушничка какофонија, која нема реално упориште у ничему-осим у патолошкој жељи амера да преко извора нафте контролишу свет саједне стране,а са друге да осигурају јефтине енергенте за своју привреду која је у колапсу и хаосу,јер навикнута на јефтину нафту није у стању да парира технолошки пре свега Кинезима,па и свету. Амери су мислили да ће Авганистан да среде за "неколико дана" па добијају другу Вијетнам,уз нагласак да је Авганистан далеко испод Ирана у сваком војном,техничком и технолошком погледу... НАТО треба 15000 војника да ухвати неког ситног комаданта,врло "велики" војни успех,а савезници их полако напуштају један по један,лако је давати вербалну подршку,али кад дође да треба да се гине у Авганистану-нико то неће за америчке националне интересе...

Не би висина била обележена да не пролазе и возила!

Јесте прошло пар деценија...па постоји један ракетни мотор за који код научника амера владало мишљење да нити постоји нити може да ради,па им Руси пре пар година дала два из осамдесетих година за шатл (шта ли Руси имају данас кад су имдали пар комада од пре две деценије,можда нису више имали музеје где да их ставе па ајде да амери виде шта је мотор),одушевили се амери и покисли прилично,а ја морам да вас обавестим да је и за Русе технологија узнапредовала,до кубанске осмице рецимо-коју само један авион на свету може да изведе (мислим да је руски),па до ПАК ФА,погледај на нету оно мало што има,да не помињем Беркут,па електрични тенак,електрични топ у опертивној употреби (испитан у Грузији)...А за фреквентне опсеге ја ти не замерам,види се да ти је страна материја,али ради свог угледа не причај овакве приче јер:Километарски опсег не може да се емитује из сателита (подука:нема телевизије на метарском него на милиметарском опсегу из космоса),ако ометач зрачи хармонике то је расипање снаге па се то различитим конструкционим решењима избегава ради добијања максималне снаге у радном опсегу,ако успеш да заслепиш из свемира милиметарски опсег или бар да даш теоријске поставке за то,добићеш Нобелову награду за физику,то би било веће откриће од Фракталне антене и довело би до револуције у телекомуникацијама,и још ово-најлакше је ометати аналогне системе зато су давно и напуштени,чак и дифузија у Европи прелази на дигиталне емисије(ужи пропусни опсег,бољи однос сигнал/шум...)!Још су пре 1970 Руси за потребе ВОЈИН службе у СФРЈ (ВОЈИН = ваздушно осматрање јављање извиђање и навођење) продали систем ХХХ,који је радио фреквентном модулацијом на кратким таласима и једна носећа фреквенција је имала два подносиоца,а шта имају данас незнам,али верујем да су напредовали!Све ово не иде уз тему.... А кад смо код навијања-навијам за Иран! Ставио сам оне иксеве,незнам дали је упутно да причам оперативно име за тај систем,онај не оре и не копа....

Незнање је чудо!Е све што ради електромагнетном опсегу се не може заслепити са неба ни случајно,а ако је већ у дециметарском подручју или вишље-не може са неба ни да се открије.. А да не помињемо пасивни радар који је рецимо тек врх леденог брега!Против једног С-300 уз услов да се користи како треба,најмање пола авиона неће никад да се врати,а тад би видели кое се исплати да ратује...иначе о летењу на "метар" од земље,немој да причамо"!Британци су одликовали једну хеликоптерску посаду зато што су једва спасли тим "специјалаца" са неке чуке на Фолкладнима,од три хеликоптера вратио се један и то једва,има море сличних примера"...Уосталом амери имају искуства у Ирану,"сударила" им се два хеликоптера,поред сателита ,инфра и осталих зрака,система за навигацију итд...Било како било,у Кореји рецимо амери су упамтили МИГ,па и овде ће понешто,треба и Русима неки полигон да испитају што шта...

Сад бар знамо нешто "више" о администраторима...

С-300 је ракетни систем а не једно возило...Питај некога ко мало зна нешто о наоружању за бившу СФРЈ,један систем С-300 (који није купљен јер се држава распала) је планиран био да брани целу југу.Није тема,могу да поставим комплетан опис с-300.За некога ко би о томе да прича,на овој слици се види само лансер,а где су комуникације,извиђање,навођење...реч је комплексном систему са неколико стотина возила који опслужује огроман број људи.Рецимо само за пуњење требају специјална возила са дизалицама...Сигурно је да испаљује 300 ракета у минуту,Руси га сматрају толико добрим да су за себе развили модификован С-300 али су повећали брзину на 400 ракета и званично систем носи назив С-400! Можда се неком не свиђа да чује,али амерички Патриот може да погођа циљеве у силазној путањи али само до 800 метара висине од земље може да их уништи,С-300 је ту бољи са 150.метара!Иначе за одбрану од ваздушних удара су изванредни системи као што је Тунгуска,Бук.Тор и слични,питај оне који су били 1999.код нас на "троцевцима" или Прагама,како су жалили сви редом што бар нешто од тога нисмо имали!

Ruski državni radio konstatuje da „Mlađan Dinkić, poznat po svojim antiruskim raspoloženjima, nije jedini koji se u trenutku trijumfalne Medvedevljeve posete Beogradu osećao nelagodno“ dinkicbradic_copyKažu da je bolje jednom videti nego sto puta čuti. Svedoci susreta dva predsednika – Dmitrija Medvedeva i Borisa Tadića – tvrde da je to bio susret prijatelja, i mi koji smo mogli da ga pratimo samo na televiziji rado im verujemo. Uostalom, nismo se mi jedini zatekli udaljeni od epicentra dešavanja – naša je sudbina zadesila i dobru polovinu srpskog ministarskog kabineta. Ili, što reče na blogu jedan od njegovih stalnih komentatora – „ne razumem kakva je to država u kojoj strategijske ekonomske ugovore potpisuje ministar policije, a ugovore o kulturnoj saradnji ministar inostranih poslova“. Na ovo pitanje u Kremlju imaju dostojan odgovor – za većinu ugovora sa Srbijom kod nas odgovara ministar za vanredne situacije. Bogami, tu ima o čemu da se razmisli. A, ako ćemo ozbiljno, izostanak ministra za ekonomski razvoj Mlađana Dinkića i njegovog „partajgenose“ ministra kulture Nebojše Bradića sa dočeka i potpisivanja dokumenata prosto skandalozno je paralo oko. Kao prvo, nastupajući u Skupštini Medvedev je istakao da bi „osnova naših bilateralnih odnosa trebala i morala da postane ekonomska saradnja“, čime je definisao glavni cilj svoje posete. A Dinkićevo resorno ministrastvo zastupala je u odlučujućem trenutku državna sekretarka Vesna Arsić. I kao drugo, iduće godine u Srbiji bi trebalo da budu održani Dani duhovne kulture Rusije, što je takođe bilo dogovoreno tokom ovog susreta. Ne znamo kako gospodin Bradić stoji sa duhovnošću, ali sa kulturom, kao šef istoimenog ministarstva, morao bi imati bar neke veze. Čime su se tako značajnim bavili ministri iz G17 Plus dok su drugi u njihovo ime potpisivali sporazume od izuzetnog državnog značaja? Ako je verovati pojedinim srpskim tabloidima, gospodin Dinkić je zaključio da je konferencija finansijskog magazina „Juromani“ u Dubrovniku značajniji događaj od navedenog. Ne znamo zašto, ali imamo osećaj da će se u trenutku raspodele sredstava iz ruskog kredita ministar ekonomije zateći negde još dalje. Uostalom, Mlađan Dinkić, poznat po svojim antiruskim raspoloženjima, nije jedini koji se u trenutku trijumfalne Medvedevljeve posete Beogradu osećao nelagodno. Bilo je zanimljivo pročitati mišljenje povodom ovog događaja glavnog srpskog liberala Čedomira Jovanovića. Dakle, „uskoro ćemo, kao kandidati za članstvo u EU, morati da razvijamo bilateralne odnose na jednom novom nivou, na relaciji EU-Rusija, jer će naša nova država, makar u spoljnopolitičkom smislu, biti Evropska unija“. Drugim rečima, nemojte se, gospodo, preterano radovati, još ćemo mi, kad se dočepamo Evropske unije, da vidimo šta ste vi to tamo potpisali. Zbunjuje samo činjenica da u svom pokušaju da obezvredi sve što se dogodilo tokom ove posete Jovanović nije ni primetio da nudi Srbiji vazalni odnosu prema Briselu. Ali političari su u svom uticaju na mase ipak ograničeni na sopstveno biračko telo, dok četvrta vlast – mediji — zaista može da stvori probleme. Šta li su pomislili građani pročitavši naslov – „Ruska baza na jugu Srbije“? Na sreću, ispostavilo se da je reč o izgradnji u Nišu zajedničkog centra za vanredno reagovanje i formiranju odreda za deminiranje. Ali, ako u navedenom slučaju iz predinfarktnog stanja može da vas izvede već druga rečenica teksta, ima i drugih daleko perfidnijih članaka. Neću da pravim kolegama reklamu, ali se pitam, šta je trebalo napisati pod naslovom „Rusija nudi Srbiji da uđe u novi sistem bezbednosti“ da već prvi komentar uz tekst bude sledeći — „Evo ih… počeli su… već nam 'nude' novi sistem bezbednosti. A ovi rusofili na vlasti jedva dočekali. Ruje neće morati ni da nas kao Čehoslovake okupiraju, mi ćemo sami“. I na kraju, jedan zanimljiv detalj sa ceremonije dočeka ruskog predsednika, koji je izazvao nezadovoljstvo pojedinih građana. „Sve je lepo i krasno, Predsednik Rusije je tu, naši su izabrali lepo mesto za doček stranih lidera, ali da li je stvarno toliko teško ili skupo doterati fontanu iza, i popločati lepo plato?“ Mislimo da sprski zvaničnici mogu budnim građanima da odgovore da čak ni radi tako viskog gosta neće da se bave „lakirovkom“. Tim pre što su i bez fontane dosta toga morali da gurnu pod tepih. Poneke ministre, recimo. Autor Ksenija Tošić Izvor Glas Rusije www.ruvr.ru

Русија не располаже ни најмањим доказима да Иран намерава да направи нуклеарно наоуржање. Ово је изјавио заменик министра иностраних послова РФ Сергеј Рјабков. А без обзиљне доказне базе свакакве оптужбе делују неоправдано и недоговорно, подвукао је дипломата, коментаришући изјаве бившег министра одбране САД Вилијама Перија о томе да је циљ Ирана да што пре направи нуклеарно наоружање. Стиче се утисак да је низ западних земаља на челу са САД постави себи задатак да по сваку цену докаже да ирански нуклеарни програм носи војни карактер. И труде се у службу тог циља подведу постојеће податке. А када их је недовољно, онда представљају жељено као реално. При чему, да би одјек био што гласнији, редовно нешто процури у штампу. Само у последњој недељи десило се неколико случајева. Прво је британски Тајмс саопштио да Иран тобоже тестира лансирни механизам за нуклеарну бомбу. Званични Техеран ову информацију пориче, његов опонент није имао извратни доказ, али новости су се неколико дана брижљиво разматрале на разним нивоима, расправљајући у многобројним „ако“ и „изненада“. Сада преко агенције Асошијетед прес саопштавају да Иран тобоже покушава да склопи посао куповине и пребацивања 1350 тона очишћене уранијумске руде из Казахстана, мимо важећих санкција СБ УН. Наводи се цена тајног уговора од 450 милиона долара. Чак је израчунат број бојевих глава које би могле да се произведу од те сировине – 150 комада. При томе нико не обраћа пажњу на изјаве, између осталог саветника председника комитета УН за санкције Зонга Сајдуа о томе да ни он, ни његове колеге, не располажу веродостојним подацима у погледу контаката Техерана и Астане о нелегалном увозу. Очигледно је да такозвана процуривања у јавност треба допринесу увећању притиска који се данас врши од стране Запада на Иран, сматра руководилац Центра за истраживања Истока дипломатске академије МИП РФ Андреј Володин. То што је објавио Асошијетед прес једна је од пропагандних акција, које имају за циљ да се с једне стране увећа углед ове агенције, а са друге да се још једном скрене пажња на такозвани ирански нуклеарни проблем. Што се тиче Казахстана, саопштења да он преговара са низом земаља о испоруци нуклеарне сировине за каснију прераду постојала су и раније, али касније се нису потврдила. Казахстан званично оповргава информацију о тајном договору са Ираном. Али опоненти Ирана, који чврсто намеравају да докажу војно усмерење његовог нуклеарног програма, узимају у обзир само то што се уклапа у оквире њихове пропагадне кампање. www.ruvr.ru

ZAGREB, 19. februar 2010. (FoNet) - Doživotni bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić, kako sebe naziva od završetka predsedničkog mandata, izjavio je u intervjuu FoNetu da mu je žao što su odnosi Zagreba i Beograda zategnuti zbog odluke Hrvatske da prizna nezavisnost Kosova, ali je naglasio da će "vreme to izlečiti" i da postoje "svi razlozi za saradnju". Prema rečima Mesića, prostor za saradnju Zagreba i Beograda je širok i otvoren, "ali još nema političke volje svih faktora". Mesić smatra da najvažniji faktori ipak "razumeju o čemu se radi i da je saradnja Hrvatske i Srbije najvažnija u čitavoj regiji". Zemlje Zapadnog Balkana imaju brojne razloge za priključenje Evropskoj uniji (EU), rekao je Mesić, za šta "ne moramo menjati granice". "Trebalo bi da ih otvaramo, usvajamo evropske standarde i prihvatimo uslove tog najelitnijeg ekonomsko-političkog kluba", istakao je Mesić. "Zašto bi svi Srbi ili Hrvati morali biti u jednoj državi", upitao je Mesić i napomenuo da Hrvati žive i u BiH, Srbiji, Mađarskoj, Rumuniji i Austriji, ali će u udruženoj Evropi biti u svom ukupnom kulturnom korpusu. "To će se dogoditi i Srbima. Živeće u Srbiji, ali i u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i drugim zemljama, u svom ukupnom kulturnom korpusu", dodao je Mesić. Povodom burnih reakcija Beograda na njegove poteze i izjave u završnici mandata, uključujući i posetu Prištini, Mesić je ponovio da je proglašenjem nezavisnosti Kosova "nastao novi realitet", pa su Hrvatska, zemlje regiona i mnoge druge odlučile da tu "realnost" priznaju. "Srbija ne mora priznati Kosovo, ali bi svi u regionu trebalo da sarađujemo", naglasio je Mesić i ocenio da "imamo sve razloge za saradnju". "Da li će neko nekoga priznati, u to ne ulazim. Žao mi je što je došlo do zategnutog stanja, ali mislim da će vreme to izlečiti", predvideo je Mesić. On je izrazio zadovoljstvo što je Srbija "pitanje Kosova iz političke sfere prebacila u pravnu". Upitan o stavu Zagreba u slučaju da Međunarodni sud pravde jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova oceni nelegalnim, Mesić je odgovorio da Hrvatska "uvek prihvata odluke institucija u okvirima države, ali i međunarodnih odnosa". "Sve što odluče Ujedinjene nacije (UN), na bazi haškog ili nekog drugog upozorenja, za Hrvatsku će biti važno", naglasio je Mesić. Mesić je u nastavku odbacio kritike predsednika Srbije Borisa Tadića na sednici Saveta bezbednosti UN, zbog njegove izjave da bi poslao vojsku da preseče koridor u Posavini, i ocenio da te kritike u svetu "nikako" nisu odjeknule. To što je Tadić tvrdio, "ja nisam rekao, ali je našao za potrebno da falsifikuje moju izjavu", tvrdi Mesić i precizira kako je rekao da bi presekao koridor kada bi neko doneo odluku da se odvoji deo BiH i pripoji Srbiji. "Da li bi to učinile UN, bosanska vojska, NATO, nisam se izjašnjavao. Rekao sam da je to moje mišljenje, kako bi izbegli rat i ponovo pokazali da Bosna mora ostati celovita", objasnio je Mesić. "Ili se nismo razumeli ili smo se krivo razumeli", konstatovao je Mesić, "ali su me odmah optužili da šaljem vojsku". On je, istovremeno, optužio premijera Republike Srpske (RS) Milorada Dodika da želi da izdvoji srpski entitet iz BIH i time ostvari "Miloševićev ratni plan". "Dodik želi ostvariti ono što je Milošević počeo Ovčarama, Srebrenicama, Škabrnjama, topovima, tenkovima, ratnim zločinom i misli da će se međunarodna zajednica umoriti i da će onda, uz pomoć radikalnih Hrvata, izdvojiti RS iz BiH", smatra Mesić. Dodik "može da vara, jer ima podršku dela Beograda", ocenio je Mesić i podsetio da je Zagreb poslao poruku bosanskim Hrvatima da je BiH njihova domovina, a Sarajevo glavni grad, i da bi tamo trebalo da kreiraju svoju politiku. "Nisam čuo da je neko u Beogradu rekao isto Srbima iz BiH", dodao je Mesić i napomenuo da Beograd šalje poruke kako je za jedinstvenu i celovitu BiH, ali u svemu podržava Dodika. Prema upozorenju Mesića, "otcepljem RS i Herceg Bosne od BiH bila bi stvorena islamska državica sa neprijateljskim okruženjem i mogla bi se održati samo uz pomoć islamskih fundamentalističkih režima". "Tu bi 50 do 70 godina bili centri terorizma, našli bi utočište svi koji su nezadovoljni zbog propasti BiH. To znači - nova Palestina u srcu Evrope", ukazao je Mesić. Uzvraćajući i na kritike što je smanjio kaznu Siniši Rimcu, koji je učestvovao u ubistvu članova srpske porodice Zec u Zagrebu 1991. godine, Mesić je objasnio da mu je kaznu za ratne zločine smanjio zbog novih okolnosti. "Jedini je priznao zločin, pokajao se, pokazao gde su zakopane žrtve, njegovim priznanjem smo izveli na sud neke koji izdržavaju kaznu ili su umrli u zatvoru", rekao je Mesić, konstatujući da je Rimac postao i otac dvoje dece. On je podsetio i da je "za sedam Srba osuđenih za ratni zločin prihvatio da im se, zbog određenih okolnosti, snizi kazna", napominjući da "na to niko nije prigovarao". "Ja se ne mešam u pomilovanja u Srbiji, niti znam koga Tadić pomiluje, niti znam proceduru, u to se ne mešam. Ne znam zašto neko misli da ima pravo da odlučuje o sprovođenju hrvatskih zakona? To je mešanje u naše unutrašnje pitanje", smatra Mesić. On je ocenio da je i za Hrvatsku i za ceo region bilo važno što se založio za saradnju sa Haškim sudom, "da se krivica individualzuje, da za zločine odgovaraju počinioci ili oni koji su ih naredili, a da se kolektiviteti oslobode krivice". "Mislim da sam u tome uspeo. Napravili smo prostor za saradnju, jer narodi ne mogu biti krivi za zločine koje su počinili pojedinci", ocenio je Mesić. On je povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku označio kao državni interes Zagreba i podsetio da "nekada nije bilo tog interesa države", kada su odluke i zakoni primenjivani selektivno. "Ako se naši građani vraćaju, znači da smo demokratska zemlja, da su pred zakonom svi jednaki. Konačno smo pretvorili Hrvatsku u zemlju vladavine prava", ocenio je Mesić. "Ima tu i tamo incidenata, ali naša politika je evropska politka. Gradimo civilizovano društvo u kome svi građani moraju biti jednaki", poručio je Mesić, koji smatra da "nacionalnim manjinama moraju biti garantovana njihova nacionalna prava". Upitan kako vidi Hrvatsku i Srbiju za pet godina, Mesić je odgovorio: "Političke elite su se prepucavale i tražile izlaz i rešenja, nekada sa voljom da ga ne nađu. To je pitanje političkih elita". "Među narodom je došlo do relaksacije, kao i u ekonomiji", istakao je Mesić i zaključio da će se taj proces nastaviti.

"...Dramatične izveštaje, propraćene fotografijama i filmovima, o masovnim zločinima nad srpskim narodom, dostavljale su i pojedine nemačke jedinice koje su operisale na teritoriji NDH, kao i nemački konzulati u toj zemlji. Nemački komandant Sarajeva pukovnik Sušnig (Suschnigg) i šef nemačke tajne policije dr Hajnrih (Heinrich leiter der Gocheimpolizei) u razgovoru sa „zapovjednikom mjesta“, ustaškim pukovnikom Stipčevićem, i pukovnikom Pacakom upozorili su predstavnike NDH na „divlji postupak“ (NJilde Benehmigung) ustaša prema Srbima, i na „nasilje najgore vrste“. Oni, istina, nemaju nameru da se mešaju u unutrašnje stvari i odnos prema Srbima, naglasio je dr Hajnrih, ali dužni su da ukažu da takvi postupci mogu imati za posledicu ugrožavanje i narušavanje mira i poretka, a za to su ipak oni nadležni. Primera radi, naveo je slučaj koji se dogodio baš tih dana, tačnije 16. juna. Ustaški kamion prevozio je pohapšene Srbe iz Sarajeva u Travnik, i na mostu u Lašvi svi su poubijani i bačeni u reku. To je ostavilo „strahovit utisak na žitelje“, a ništa manje nije za osudu ni provokacija koja se dogodila u Travniku 15. juna prilikom svečanog ustoličenja župana. Ustaša Kutić, u svom vatrenom govoru, na svečanosti je rekao kako je na putu za Travnik na njegov auto otvorena paljba, što nije odgovaralo istini, a zbog čega je odmah, na licu mesta, streljano 15 Srba. General fon Horstenau i poslanik Kaše, svaki po svojoj liniji, intervenisali su kod Pavelića i Kvaternika. Interesantno je i vredno zabeležiti različit pristup problemu nasilja od strane nemačkih okupacionih snaga, s jedne strane, i italijanskih, sa druge. Dok su Italijani u svojim izveštajima Musoliniju i Vrhovnoj komandi akcenat stavljali na humanu stranu, na protivzakonje i nepravdu koja se čini nedužnom civilnom stanovništvu, nemački izveštaji, bez izuzetka, pogrome posmatraju kroz prizmu strategije, eventualnih posledica koje mogu imati po bezbednost, uz često konstataciju o nedoraslosti Hrvata za samostalan život. U prilog Srba reagovala je i nemačka nacionalna manjina u Hrvatskoj, zahtevajući od Rajha da snagom svog oružja spreči nasilje, što je odbačeno uz obrazloženje da se radi „o nezavisnoj državi“ i da Nemačka ne želi da se meša u unutrašnje stvari. Nasuprot tome, italijanski general Lucano zahtevao je od predstavnika ustaške vlasti u Gacku da moraju „prisustvovati ekshumaciji lješina Srba iz Skuma, koju misli izvršiti za par dana“. Već 30. juna streljano je u LJubuškom 90 Srba, 1. jula ustaše su zapalile selo Suvaju; izgorelo je 25 kuća, a ustaše su na licu mesta ubile 300 muškaraca, žena i dece, jedan deo su zakopali u tri rake, a ostale spalili. Ženi pravoslavnog sveštenika Spase Lavrnje, navodi se u izveštaju italijanskih karabinjera, „ustaše su rasporile trbuh, izvukavši živo dete koje su potom ubili. Devojčici Anđeliji Keći zabili su noževe u grudi. Osim toga, uhvatili su Zorku Keću, koja je bežala iz zapaljene kuće, i živu su je bacili u vatru. Pod pritiskom svakodnevnih izveštaja i intervencija predstavnika Italije i Nemačke u Zagrebu, Pavelić je konačno prestao da negira pogrome, ali uz konstataciju da je u pitanju „nacionalna revolucija“, u kojoj je došlo do prekoračenja dozvoljenih granica, prebacujući pri tom svu odgovornost na „divlje“ ustaše, ne precizirajući šta se pod tim pojmom podrazumeva. I pored uveravanja koja je Pavelić dao nemačkom i italijanskom poslaniku u Zagrebu, da će progoni Srba biti obustavljeni, situacija je ostala nepromenjena. Iz porodice Save Keće zaklano je i ubijeno 12 lica, među kojima sedmoro dece. Dana 2. jula u selu Osredci ustaše su zapalile zapaljivim bombama nekoliko kuća i magazina, ubili Radu Grbića, Jovana Grbića, Ivana i Stevana, zatim Nikolu i Đorđa Damjanovića, Bokan Danila, Zorić Jovana, Pejić Smiljanu i Novaković Iliju. Istog dana, u selu Kruškovači kod Srba, zaklana je porodica Davida Desnice od 4 člana, zatim žena i kućna pomoćnica Andrije Perića, kao i Milka Rađenović, Soka i Jovanka Rađenović i sin Nikola Rađenović. Napokon, ustaše su opljačkale sve trgovine u opštini Srb, privatne stanove izbeglih porodica i odveli svu stoku“, završava svoj izveštaj Komandant teritorijalne legije karabinjera, upućen prefekturi u Zadru i Kraljevskom guverneru za Dalmaciju..."

"...U Stepinčevom dnevniku, u četvrtom tomu, na strani 223. stoji: „Danas, 17. maja 1941. je otputovala delegacija na čelu sa poglavnikom u Rim. Preuzvišeni je po biskupu Salisu poslao svetom ocu jedan opširan referat“. Došavši u Rim biskup Salis je odmah predao taj „opširni referat“, a on je bio takve vrste, da se papa nije ustručavao da odobri audijencije, koje je Pavelić tražio, a koje je Stepinac preporučio papi. Biskup Salis uredio je sve formalnosti u vezi s audijencijom Pavelića. Komentar Katoličkog lista u Zagrebu, od 23. maja 1941. godine vezan za ovaj događa Stepinac je stavio u svoj dnevnik: „Na svršetku povijesnoga dana primljen je poglavnik dr Ante Pavelić u posebnu audijenciju kod Svetog oca Pija DžII. Iza toga je sveti otac primio u audijenciju i članove hrvatskog državnog izaslanstva. Hrvatski narod, dakle, dobiva u obnovljenoj državi svoj tradicionalni oblik kraljevstva, simbolički izražen u kruni Zvonimirovoj. Nosilac Zvonimirove krune postaje član Savojske dinastije, jedne od najstarijih evropskih dinastija, koju vežu uz Katoličku crkvu duboke veze jer je iz nje poteklo više svetaca i blaženika.’’ U jednoj vatikanskoj publikaciji biografiji Alojzija Stepinca, koju je napisao opat Aleksa Benigar 1974. godine u Rimu, opisano je kako je papa primio Pavelića. O tome Benigar, na 371. stranici, kaže: ‘’Ali samo kao katoličkog vjernika, a ne kao državnog poglavara. Tom zgodom izrazio mu je svoju ljubav prema hrvatskom narodu, čija mu je vjernost prema Svetoj stolici dobro poznata. Objasnio mu je, da je službeno priznanje Nezavisne Države Hrvatske odviše osjetljive naravi te Sveta stolica ne običaje to činiti u ratno vrijeme, nego čeka svršetak rata i mirovne ugovore, jer mora sačuvati nepristrasnost i uzeti u obzir i ostale katoličke vjernike, kojih imade posvuda. Pavelić je sa svoje strane opetovano i otvoreno izjavio, kako hrvatski narod želi urediti svoje vladanje i zakonodavstvo prema načelima katoličke vjere.’’ Naredna poseta Paveliću bila je tako značajna za Stepinca da nam je ostavio zapis u kome se kaže: „Ako taj čovek bude upravljao Hrvatskom deset godina, kako mi je pripovedao, Hrvatska će biti raj“. Već posle nekoliko dana izdao je nadbiskup svom kleru okružnicu koja odiše „iskrenim rodoljubljem“ preporučujući Pavelića i ustaški režim, „svestan velike i teške odgovornosti“, svim vernicima i sveštenicima. „Odazovite se stoga spremno ovom mome pozivu na uzvišeni rad oko čuvanja i unapređenja Nezavisne Države Hrvatske“, a zatim čitamo u dnevniku: ‐ „Poznavajući muževe koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda, mi smo duboko uvjereni, da će naš rad naići na puno razumijevanje i pomoć. Mi vjerujemo i očekujemo, da će Crkva u uskrsloj Državi Hrvatskoj moći u punoj slobodi naviještati neoborive principe vječne istine i pravde...“ „Poglavniče, Ako je istina, kao što jeste, da je ljubav prema narodu, iz kojega smo nikli, postulat naravnog zakona, onda nema sumnje, da je ta ljubav samim prstom Božijim upisana u naša srca. I, ako je istina, kao što jeste, da je začetnik naše svete vjere, koju ispovijedamo, sam Bog, onda je sigurno, da za razumna čovjeka nema sukoba između ljubavi prema svetoj vjeri i ljubavi prema svome narodu, kod obje kao dvije rođene sestrice i izviru iz Božjega bića kao jedinstvenog izvora..."

Русија је потврдила да је Ирану продала више против авионских система,међу којима је С-300! С-300 је ракетни систем,ефикасно уништава летеће циљеве и у силазној путањи чак и кад су на свега 150.метара од земље,и може да испали 300.ракета у минуту.Сад већ спада у старије руске системе ,мада Русија није прецизирала дали су Ирану продати системи БУК ,ТОР или ТУНГУСКА.Интересантно је видети како ће НАТО да се одреди према овој информацији,јер и са С-300 Иран није ни мало наиван евентуални противник НАТО нити може да се подцени,против С-300 који делује на домаћем терену је изузетно сложено и тешко успешно нападати.Другим речима НАТО мора да рачуна на знатне губитке у случају да поведе рат против Ирана.