gane

Ја нисам послао свештеника дођавола,али сам свештенику у чијој сам парохији рекао да ми не долази у кућу и тако је већ годинама.Идем у другу Цркву,све због свештеника и његовог понашања...

Веру у науци видим као морални кодекс,усмерење,као неку врста путоказа и границе.Међутим,велики умови се баве науком ради науке па је тешко предвидети и границе и лимите.Иначе религија и наука никад нису ишле руку под руку,и мислим да је за човечанство боље што је тако,најбоље да свака егзистира за себе,па да обичан човек има избор.Материјалистичка поставка света своди данашњицу на две димензије,па људи много чешће прелазе на страну доказивог и егзактног барем кад је реч о хришћанима!

А шта је овде необично....

Читам,пишем и говорим енглески и руски,говорим шпански солидно али правопис незнам!

Prijateljstvo među muškarcima: Jednu noć suprug nije dosao kući i supruga ga je upitala gdje je spavao, a on joj odgovori da je spavao kod jednog prijatelja. Supruga je nazvala deset njegovih najboljih prijatelja, 8 njih je potvrdilo da je spavao kod njih, a 2 da je još uvijek tamo.

Prijateljstvo među ženama: Jednu noć supruga nije došla kući i suprug ju je upitao gdje je spavala, a ona mu odgovori da je spavala kod jedne svoje prijateljice. Suprug je nazvao deset njezinih najboljih prijateljica ali ni jedna od njih to nije potvrdila....

Nedavno je otvorena radnja u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu su izložena "uputstva za upotrebu": - Možete posetiti radnju SAMO JEDANPUT. - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kojem se nalazite ili se popeti na sledeći. - Ne možete se vratiti na sprat ispod. Jedna žena ode da poseti radnju i da nađe partnera. Na vratima prvog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao. I žena se odluči popeti na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. I žena se odluči popeti na sledeci sprat. Na vratima trećeg sprata piše: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseca da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Neverovatno, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je tera i ode na sledeci sprat. Na vratima petog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, ali je u zadnji čas nešto spreči, i na kraju ode ipak na šesti sprat. Na vratima šestog sprata piše: Posetiteljka ste br.31.456.012, na ovom spratu nema muškaraca, ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je nemoguće zadovoljiti jednu ženu. Hvala vam sto ste posetili našu radnju.

Свакако вредно отлкриће које ће мање више да баци нешто мало новог светла на историју људског рода,јер се одавно зна да неке теорије не стоје.Међутим,оно што је мени највише занимљиво и што сматрам кључним за опстанак човечанства је енергија.Нуклеарне електране као могуће решење због непредвидивих последица по природу се сад већ озбиљно сматрају само као прелазно решење,што је обећавајаућа вест за човечанство.Систем ТОКАМАК за контролисану фусију се у Русији разматра као готово решење за замену опасних нуклеарки,са друге стране потврђена је функционална одрживост генератора по систему ФНГ којих већ има у погону али само за свемирске потребе.Тако да је у светлу те две вести из прошле године које су остале на маргинама ратова и осталих видова борби за "националне и остале интересе" углавном једне земље!

GRAČANICA, 17. februara 2010. (Beta) - Predstavnici Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije i udruženja Srba sa Kosova posetili su u sredu vladiku Artemija u manastru Gračanica i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske. Na razgovor sa vladikom Artemijem došli su predsednik parlamentarnog odbora za Kosovo i Metohije Ljubiša Kragović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović, predsednik Izvršnog odbora SNV Kosova i Metohije Dragan Velić, kao i potpredsednik Skupštine zajednica srpskih opština Marko Jakšić. Predsednik SNV-a severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović rekao je posle sastanka da su predstavnici Srba dali podršku vladiki i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske. Ivanović je rekao da sve što se danas događa u vezi sa vladikom Artemijem "podseća na strategiju Pitera Fejta i Hašima Tačija da bi se oslabili srpski intresi i da se oteža položaj srpskog naroda na Kosovu".

У Авганистану је у току највећа војна операција од 2001.године под именом МОШТАРАК (заједно) ,са 15 000 војника НАТО је поставио себи за циљ да јужну првонцију Гилменд очисти од талибана.Пре почетка акције НАТО је обавестио становнике главног града покрајине Марџу о обиму операције тако да се цивилно становништво евакуисало из зоне борбених дејстава,али проблем је што се са њима и добар број талибана повукао.Ова операција неће бити медијски праћена па су информације врло штуре,тим пре јер је и интернет сајт талибана -Глас џихада-на време блокиран.Оно што је очигледно је да неких "успеха" неће ни бити због медијске кампање која је претходила нападу,јер НАТО и савезници неће моћи да разликује талибане од цивилног становништва које се повукло из Марџе,па акција личи на демонстрацију моћи у немоћи да се талибани униште.Талибани никад не улазе у отворене сукобе већ воде партизански рат против НАТО, коме НАТО не може да се супростави у планинским пределима.Због свега овога, намеће се закључак да НАТО жели да се умерени талибани одрекну борбе,што одговара најавама Обаме.Поменути партизански начин борбе у планинама коме НАТО тешко парира готово сигурно значи да снаге НАТО неће моћи да потисну талибане из Гилменда до краја!

Питање мало много индискретно...За жуте нисам!

Predstavnici Odbora za KiM kod Artemija GRAČANICA, 17. februara 2010. (Beta) - Predstavnici Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije i udruženja Srba sa Kosova posetili su u sredu vladiku Artemija u manastru Gračanica i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske. Na razgovor sa vladikom Artemijem došli su predsednik parlamentarnog odbora za Kosovo i Metohije Ljubiša Kragović, predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović, predsednik Izvršnog odbora SNV Kosova i Metohije Dragan Velić, kao i potpredsednik Skupštine zajednica srpskih opština Marko Jakšić. Predsednik SNV-a severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović rekao je posle sastanka da su predstavnici Srba dali podršku vladiki i preneli mu podršku Srba i pravoslavnih vernika eparhije Raško-prizrenske. Ivanović je rekao da sve što se danas događa u vezi sa vladikom Artemijem "podseća na strategiju Pitera Fejta i Hašima Tačija da bi se oslabili srpski intresi i da se oteža položaj srpskog naroda na Kosovu".

Дали је ауторитет не знам,штета што не може да се прикачи фајл,то је једна документ у PDF са нешто сликаних неких докумената,има 36 страна то ми је неко дао давно а ја једва нашао на неком старом диску,навео сам аутора,нисам га копирао....Види се Степинац из неких других углова,и мислим да је аутор и ако није негирао Степинца као злочинца,ипак дао и неку другу страну због које је вероватно беатификован...Ипак смо сви свесни да и "друга страна" има неку своју причу без обзира дали је или није нама по вољи...

Rim, (IKA) - Misu u Hrvatskoj crkvi sv. Jeronima u Rimu, prigodom 50. obljetnice preminuća bl. Alojzija Stepinca, predvodi 10. veljače u 18.30 sati prefekt Kongregacije za nauk vjere američki kardinal William Joseph Levada. Nakon što je kardinal Joseph Ratzinger izabran za papu za svoga nasljednika na čelu Kongregacije za nauk vjere imenovao je kardinala Levadu. Od preminuća kardinala Alojzija Stepinca 10. veljače 1960. godine sve do danas, u Hrvatskoj crkvi sv. Jeronima u Rimu svake godine obilježavala se obljetnica blaženikove smrti. Redovno su misu na Stepinčevo predvodili kardinali iz Rimske kurije ili neki od hrvatskih (nad)biskupa. Tako je kardinal Franjo Šeper 13 puta predsjedao misi za Stepinčevo. Kardinal Joseph Ratzinger, danas papa Benedikt XVI., predvodio je misu i propovijedao u veljači 1998. godine. Iste godine uslijedila je i beatifikacija kardinala Stepinca. http://www.ika.hr/index.php?prikaz=vijest&ID=119274

Хвала на линку препаметни,имам документ у PDF име аутора,а на сајту који си тако паметан нашао нема ни петина од дневника,само пар страна...нисам тражио по нету,има нас који скупљамо информације и на дрги начин,кад нађем извор са нета убацим линк и мени је лакше...

Дневник Степинца баца мало више светла на тему,па да не будемо пристрасни изношењем само виђења са само једне стране,ако ме не опомене модератор унећу и остатак.

http://republikasrpskaonline.forumup.it/about775-republikasrpskaonline.html "...Koliko puta i kome se zaklinjao Rasparčavanje korpusa slovenskih naroda i njihovih država, tako prepoznatljivo u vreme kojem smo svedoci, a akteri isti. Nemačka i Vatikan, pre svih Kralj Aleksandar je 1934. godine dao saglasnost da Stepinac bude izabran za koadjutora zagrebačkog nadbiskupa, tek pošto je informisan od vojnih vlasti da je Stepinac bio dobrovoljac u srpskoj vojsci na solunskom frontu, gde je dobio i čin oficira srpske kraljevske vojske i gde se zakleo na vernost. Koliko se puta i kome sve zaklinjao na vernost? Prethodno je Stepinac kao austrijski oficir, zaklet na vernost Austro‐Ugarskoj Monarhiji, otišao na front na Soču, 1917. godine. Posle pada u zarobljeništvo 1918. godine na Pijavi, prijavljuje se u zarobljeničkom logoru kao dobrovoljac u brigadu „Jugoslavija“ koja odlazi na solunski front. Osećao se tada projugoslovenski i daje svoj doprinos rušenju Austro‐Ugarske Monarhije. Sedamdesetih godina, pisac ovih redova dobio je jedno neobično i poduže pismo iz Zagorja. Na kariranom papiru, pedantnim rukopisom, uz dobru ocenu knjige „Alojzije Stepinac, zločinac ili svetac“, bilo je pregršt zanimljivih podataka koji su se ticali Alojzija Stepinca i njega samoga. Oni su pre svega bili zajedno u bogosloviji, ali su se i kasnije povremeno sretali. Taj neobični, i veoma obrazovan čovek, koji danas nije živ, ali mu ime ne pominjem bar zasad, zbog poznatih događanja i velike i ugledne porodice koja je ostala iza njega, veoma je neobično i precizno opisao ličnost Stepinca kroz više životnih primera, od kojih se baš ni jedan ne bi mogao smatrati ni pametnim ni plemenitim. „Nimalo siguran i uveren u bilo šta što čini... Sklon potkazivanju drugova... Sposoban da se prilagodi svakom okruženju na način da se od njega ne razlikuje baš nimalo... Neinteligentan ali naučen...“. „Naš Lojzek“, govorila je grupa srpskih oficira u pivnici u Brnu našem svedoku, koji je posle Prvog svetskog rata studirao u Čehoslovačkoj kao i oni sami. Ispostavilo se da je Lojzek bio zapravo Alojzije Stepinac o kojem su ti mladi ljudi imali puno reči hvale i prijateljstva. A po Stepincu, sudeći prema njegovom dnevniku bila su to dva sveta koja se ne mogu pomiriti, koji nemaju ničega dodirnog, nikakvih mostova ljudskosti. Zanimljivo svedočenje nekoga ko je Stepinca lično, veoma dovro poznavao, vrednije je i radi toga što potvrđuje lični odnos Blaževića, Bakarića, Šašića i ostalih, koji su bili u prilici da veoma široko sagledaju Stepinca i njegovo delovanje. Stepinčev dnevnik otkriva njegovu psihologiju, metod mišljenja, kao i njegovu veštinu u razgovoru s drugim ljudima, čija mišljenja opet nije delio. Na primer, u dnevniku je zabeležio tok svojih razgovora s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, zatim knezom Pavlom, predsednikom kraljevske vlade Milanom Stojadinovićem, kao i sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Varnavom. Tu je on neobično pažljivo vodio računa o čemu sa njima govori, pokušavajući da nađe zajedničku platformu u pitanjima kao što je „borba protiv komunizma“, a uvek je u svakom razgovoru podvlačio svoju pokornost jugoslovenskoj državi. S druge strane, u dnevniku postoji mnogo zapisa iz kojih može da se dobije zaključak da je Stepinac žestoko radio na razbijanju te iste države u duhu tradicionalnih stavova Vatikana. Povremeno bi njegove stranice, na razočarenje svih koji su od njegovog sadržaja očekivali značajne odgovore, ličio na stranice taštine i ideološke uspaljenosti mlade ustašice, do autizma sveštenika izgubljenog u svetu molitvi neosetljivog na ljudske sudbine i događanja iz najbližeg njegovog okruženja...."

http://republikasrpskaonline.forumup.it/about775-republikasrpskaonline.html "...Mistifikacija ubistva kralja Aleksandra Stepinac u svom dnevniku beleži posetu kralju Aleksandru, 3. jula 1934. godine, kome se smerno poklonio i pred njim položio zakletvu na vernost kao koadjuktor i novi nadbiskup Zašto se i dalje pothranjuju i potkrepljuju stari mitovi i laž? Možda zbog novih laži i novih državnih tvorevina koje ne da se nisu odrekle srama svoje istorije, već baštine dobar njen deo, ugrađujući i deo osuđene ustaške ideologije u njene temelje, naročito deo prakse kroz mnoge akcije takozvanog domovinskog rata. Dnevnik je skoro šezdeset godina bio otuđen sa teritorije Hrvatske, bio je u Beogradu, koristio ga je Blažević u procesu protiv Stepinca... Izabrao je samo neke delove dnevnika koji su potkrepljivali pojedine delove njegove optužnice..., neke su od teza koje i dalje, protiv svih činjenica i svake logike egzistiraju, pa se još i dograđuju, novim tumačenjima uporno zanemarujući istinu. Nadbiskup Stepinac je prvi put pritvoren 17. maja 1945, a pušten 3. juna, da bi se već sutradan pojavio u razgovoru sa Titom. Nisu to bili obećavajući razgovori i samo su utvrdili mišljenje novih vlasti da se Stepinac mora izvesti pred sud. Doduše, velika je sreća pratila Stepinca, što niko nije znao, jer prvih dana pošto su partizanske jedinice ušle u Zagreb, Tito je poslao Jeftu Šašića sa nekoliko zadataka, od kojih su dva zanimljiva za ovu priču. Da naredi Koči Popoviću da povuče srpske brigade kako mu se ne bi prebacivalo da su ti borci uništili grad, a kako se to inače govorilo, svakom prilikom, za srpske jedinice koje su u Zagreb ušle na kraju Prvog svetskog rata, i ‘’da se uhapsi onaj zločinac Stepinac i da se odmah raščisti sa njim’’. LJude koji su poslati da uhapse Stepinca vratio je Hebrang, kasnije objašnjavajući svoju odluku potrebom da mu se javno sudi, što bi bilo veoma značajno i korisno za državu koja se stvara i za istinu o izdajničkom radu dobrog dela katoličkog klera i njihovog nadbiskupa.Potpuni tekst dnevnika svakako mogu da pomognu pažljivom istraživaču da utvrdi stvarne motive Stepinca za njegovo delovanje i ponašanje u ključnim političkim momentima i njegovom odnosu prema najistaknutijim ličnostima i kreatorima strašnih događaja koji su trajali godinama. Stepinac u svom dnevniku beleži posetu kralju Aleksandru, 3. jula 1934. godine, kome se smerno poklonio i pred njim položio zakletvu na vernost kao koadjuktor i novi nadbiskup umesto teško obolelog Bauera. Kako se iz dnevnika vidi, kralj i nadbiskup odmah su se složili oko jednog pitanja, koje se odnosilo na odbranu postojećeg društvenog poretka. U zapisu od tog dana Stepinac je zabeležio da je rekao kralju Aleksandru ‘’da je jedino Katolička crkva dorasla komunizmu i kadra je uhvatiti se s njim u koštac’’. Na to je kralj Aleksandar, prema Stepinčevom dnevniku, odgovorio: ‘’To je i moje uverenje, Preuzvišeni, da je jedino katolička crkva kadra držati frontu protiv komunizma i meni je veoma drago da ste ovako otvoreni i iskreni...’’ Mnogo više zajedničkog Stepinac je našao u svom odnosu sa knezom Pavlom, koji je, posle ubistva kralja Aleksandra, u Marselju u oktobru 1934. preuzeo glavne poslove u Kraljevini Jugoslaviji, kao prvi namesnik. Iz tog vremena datira jedna od značajnih mistifikacija, koja se se po nekakvoj nerazumljivoj inerciji održala do današnjih dana. Odnosi se na ubistvo kralja Aleksandra koje su organizovale obaveštajne službe fašističke Nemačke i Italije, a izvršilac je bio Vlado Georgijev, alijas Černozemski, lični ubica Vanča Mihajlova i egzekutor VMRO‐a, te jedna šačica ustaških ‘’revolucionara’’ obučavanih u logoru u Janka Pusti u Mađarskoj. Što se tiče ljudi Anta Pavelića, grupe bednih kukavica kojima se zbog njihovog držanja u Marseju Černozemski zarekao da će ih sve pobiti, što bi bez sumnje i učinio da nije ubijen pošto je izvršio atentat, kralj Aleksandar bi doživeo duboku starost. To je najkraća priča o politički motivisanoj tvrdnji da su Aleksandra ubile ustaše, što je daleko od svake istine i spada u izmišljene stranice „herojske“ ustaške prošlosti. Ulozi Vanča Mihajlova u tim zbivanjima nikada nije posvećena posebna i zaslužena pažnja. Pre svega radi činjenice da je Nemačka po principu stvaranja paradržavne kreature Nezavisne države Hrvatske, htela da napravi i sličnu Makedoniju sa Mihajlovim na čelu, bezuspešno doduše, ali i da bi se istražile njegove posebne veze sa Vatikanom, pod čijom je zaštitom doživeo duboku starost, nekažnjen zbog mnogobrojnih zločina kojima je bio obeležen njegov život. Umro je u Vatikanu sedamdesetih godina. Činjenica da je čitav Drugi svetski rat proveo u Zagrebu, gde je živeo u kuću do Pavelićeve, govori o njihovoj velikoj bliskosti...."

"...Neprobojni zid dobro sračunatog ćutanja Mistifikacije dnevnika počele su rano i traju do današnjih dana, jer je njihov sadržaj veoma teško prilagoditi izgrađenoj slici o blaženom Stepincu Za divno čudo sačuvana su svedočenja preteklih žrtava, čitave biblioteke, kompletni arhivi, ali i sećanja ljudi koji su poznavali i najčuvanije tajne koje nas danas zanimaju. U ovom slučaju to su između ostalih, Jakov Blažević, Vladimir Bakarić, pa istraživač Dragoje Lukić, ali i general Jefto Šašić na koga su svi zaboravili kao na mogućeg svedoka, pa i general Jovo Popović takođe. Imajući sve ovo u vidu može se učiniti suvišnim napor da se još jednom stane u odbranu istine. A, opet, kada pročitate stav koji izražava citat koji sledi, a poznajete istoriju Balkana, suočavate se sa sarkazmom u njegovom najogoljenijem smislu, sa bestidnošću kojoj je teško naći primer: „Odmah po uspostavi Nezavisne Države Hrvatske, ustaški je režim, potaknut od nacističke NJemačke, počeo sustavni progon Židova, a kasnije i Roma kao i progon Srba. Katolička je crkva prosvjedovala protiv tih mjera, a osobito je agilan bio Alojzije Stepinac. Odlučno je osuđivao rasističku teoriju i na njoj zasnovanu praksu, te pokušavao pomoći u pojedinim slučajevima. U tome je imao samo ograničeni uspjeh, ali nekoliko stotina Židova spaseno je njegovim osobnim zalaganjem, kao i zalaganjem drugih svećenika i predstavnika Svete stolice u NDH. Postoje zamjerke da ni on ni Katolička crkva u cjelini nisu učinili sve što su mogli i trebali. Stepinac je osuđivao rasizam i prije rata, primjerice u propovjedi na Staru godinu 1938, u skladu sa enciklikom Mit brenender Sorge iz 1938. u kojoj je papa Pije DžI osuđuje rasizam i nacionalsocijalističko učenje.’’ Mnogo godina se očekivalo da će se u dnevnicima Alojzija Stepinca naći i oni delovi koji će dati dovoljno materijala i potvrditi teorije o herojskom, milosrdnom i mudrom držanju Stepinca. U ta, za prave ljude herojska vremena, za kukavice kukavička, za zločince zločinačka, koji će na taj deo istorije Hrvatske baciti neko novo, lepše svetlo. Razloga je bilo, mislilo se, jer kako drugačije objasniti toliko godina upornog odbijanja de se dnevnici otvore za radoznale istraživače, ali i za uspaljene branioce Stepinčeve. Taj neprobojni zid ćutanja otvorio je neslućeni posao pojedinim istraživačima, njihov prepis postoji i nalazi se u Beogradu. Ćuti se o njima i pored činjenice da su dostupna zlatnim i ograničenim perima novinara Glasa Koncila, koji se neprestano, godinama, kroz bezbroj tekstova i feljtona trude da satkaju mrežu od laži za lakoverne, za one koji znaju malo ili nimalo. Originalni dnevnik Alojzija Stepinaca, od kada je pronađen u Zagrebačkoj nadbiskupiji, zajedno sa delom dokumentacije Nezavisne Države Hrvatske, kompletom gramofonskih ploča sa snimljenim govorima Pavelića, sa delom zlata iz trezora ustaške države u kome je bilo uglavnom zlatnih zuba i veštačkih vilica pobijenih nesretnika u mnogobrojnim logorima smrti, nalazio se u arhivu Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova Hrvatske u Zagrebu, uredno odložen i čuvan pod brojem 001050‐ 31. Dnevnik ima pet tomova i prva dva nose naslov, dr Alojzije Stepinac nadbiskup koadjutor, dok je na ostala tri on nadbiskup zagrebački. Uz tekst dnevnika ispisan rukom Stepinca, a ponekad i njegovih sekretara, Ivana Šalića, Stjepana Lackovića i Franja Koktana, koji bi po sugestijama svog nadbiskupa beležili pojedinosti koje su smatrane važnim, mnoštvo je izlepljenih fotografija i pozivnica sa raznih svečanosti na kojima je Stepinac učestvovao. Sakrio ih je u Nadbiskupiji kanonik Ivandija tako što ih je uzidao u deo jedne od podrumskih prostorija. No kako OZNA sve dozna tako je i ova tajna ubrzo razotkrivena, pomalo kasno za suđenje Stepincu, koji je već bio osuđen i zatvoren u Lepoglavi. Dnevnici su prepisani ubrzo po otkrivanju, o čemu svedoči akademik LJubo Boban, i ne samo on, jer se u svom radu služio prepisom, a da originalne dnevnike nikada nije video. Mistifikacije dnevnika počele su rano, već pošto su otkriveni i traju do današnjih dana. Nekada zato što su bili nedostupni, a danas zato što su van svih očekivanja dostupni, i stoga što je njihov sadržaj veoma teško prilagoditi izgrađenoj slici o blaženom Stepincu. Sada više nema prepreka koje će potvrditi istinitost teze da su Stepinac i Maček ustoličili Pavelića i otvorili vrata nadolazećem zločinu koji će se artikulisati i učvrstiti kroz zakone i praksu Nezavisne Države Hrvatske. Pa zašto se onda ćuti...."

текст је коментар са блога бе92 http://blog.b92.net/text/14074/Zlocin-odobren-od-Boga/ http://blog.b92.net/text/14074/Zlocin-odobren-od-Boga/#k790231 "...Dnevnici Alojzija Stepinca Branimir Stanojević: Negiranje uloge o užasnim događajima Osim pet knjiga Dnevnika nadbiskupa Alojzija Stepinca za koje se u javnosti zna postoji i šesta i nalazi se u Beogradu Sve će pokriti trava i zaborav, sav praiskonski užas u očima ljudi koji se odvode u neumtnu smrt, i krik majke i vrisak deteta, samo treba uporno ponavljati jednom usaglašenu laž i insistirati na njoj. Treba sejati tu travu laži i zaborava, neprestano, i opet, dok ne izblede slike stotina hiljada umorenih ljudi, koji bi morali da pronađu svoj spokoj u našem ljudskom, čistom sećanju. Treba što više mistificirati, tumačiti, pronalaziti „nove dokaze“ koji će stvar pokolja, istrebljenja i mržnje, objasniti na što prihvatljiviji način koji govori, ne o činjenicama već o ostrašćenosti protivnika koji je valjda izmislio logore smrti, ogromnu i najtužniju galeriju slika ubijene dece, ljudi, nemoćnih staraca, slike bestijalnog iživljavanja nad svakome ko nije istoveran, istokrvan... Otud neprestani pokušaju da se odrede neki novi brojevi ubijenih, mnogo manji, da se zverski način likvidacije odmeni hladnim rečnikom ravnodušnosti, da se licitira nad grobovima i nad živima, da se licitira do potpune obesmišljenosti. Knjige i beskonačni feljtoni u produkciji onih koji bi, da je časti, morali da umuknu zauvek, šire se brzinom ogavnih tračeva i brzinom kuge. A cilj? Da se iz temelja nove države iskopaju gromade na kojima piše: Jasenovac, Slano, Stara Gradiška, pokolj u Glini, Jadovno... Da se iz predvorja lažnoga slobodarstva i sjaja sećanja, uklone na stotine hiljada pločica, a na svakoj po jedan lik, po jedan tužni osmeh, pa i na desetine hiljada kozaračke dece. To su skoro sva ona deca odvedena u logore, odvojena od majki, umorena užasnom smrću, odvedena pod nogu Maje Buđon, pod lopatu sestre Pulherije koja je volela da trebi tu srpsku, jevrejsku i romsku gamad. Tu su slike sve dece, pa i onih koje je spasla Dijana Budisavljević sa svojim prijateljima i koja je svedočila o činjenici da se blaženi Stepinac nikada nije hteo okrenuti na užas i njena preklinjanja da joj u spasavanju te dece pomogne. Današnje tumačenje nekadašnjih zbivanja u NDH jednostavna su. Ne govore u prilog istini sa kojom se mnogi ne mogu suočiti već više od pola veka. Katolička crkva pre svega, kao i nosioci ustaške ideologije krvi i tla koja je uvek mogla da računa na njenu zaštitu i podršku. To se odnosi na broj umorenih ljudi u mnogobrojnim logorima u Hrvatskoj, kao i na ulogu, smisao i značaj ustaške ideologije i njenog delovanja u dugom periodu od vremena pojave fašizma u Evropi do današnjih dana. Sastavni deo tog stava je uporno negiranje uloge i značaja pojedinih ličnosti kao što je nadbiskup zagrebački, Alojzije Stepinac, u sramnim, a užasnim događajima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata. Ogromna produkcija falsifikata, ‘’novih svedočenja’’ i saznanja prosto je neverovatna. Naravno, nije reč samo o Stepincu, već i o perjanicama tog pokreta; Paveliću, Kvaterniku, Budaku, pa i užasnim ubicama kakvi su bili Luburić, Francetić, fra Filipović, Majstorović..."

Životna želja svakog muškaraca je da nađe ženu koja će poverovati da on svakog vikenda mora da ide na službeni put. Životna želja svake žene je da pronađe muža koji će svake nedelje ići na služeni put.

Колико је реално веровати про-уса изворима знамо на нашем примеру.Глобализам не жели да Иран има нуклеарне електарне а они немају водотокове за изградљу нових електрана,а без енергије нема ни привреде....Видели су на Југи да систем санкција делује,сад ће шачица људи да се прогласи за "...масовне демонстрације...",и за "продемократске снаге" а ислам и демократија...

Олимпијске игре не протичу без проблема!У Ванкуверу је у току неколико протеста,једни протестују у заштиту бескућнику,други због узимања традиционално индијанске земње за изградњу олимпијских објеката.На једним демонстрацијам ау центру Ванкувера дошло је до отвореног сукоба са полицијом,демонстранти су гађали полицију различитим предметима,разбијали излоге спрејевима прскали аутомобило!Неколико демонстраната је ухапшено,у град су дошле снаге специјалних јединица полиције,а демонстранти су за наредне дане најавили нове демонстрације са већим бројем учесника! Преузето са «Вести.Ru»

Владимир Димитријевић РИМОКАТОЛИЧКИ "СВЕТАЦ" АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ Image Уношење у римокатолички календар, у јесен 1998, кардинала Алојзија Степинца ("беатификација", проглашавање "блаженим", што је увод у канонизацију), упркос противљењу многих угледних личности Запада, била је плод жеље римског папе да се одужи својим верним Хрватима, вековном "предзиђу кршћанства" пред "Бизантом" и источним "шизматицима", то јест православнима. Папа Иван Павао Други, упркос помирљивом и екуменистичком речнику, није био нимало мањи мрзитељ православног Истока од било ког свог претходника. То је папа који је отворено тражио бомбардовање Срба у Босни и Херцеговини 1995. године ("Понекад је потребно објавити рат рату", рекао је тада). Ко је био Алојзије Степинац, довољно је познато. Још пре Другог светског рата у свој дневник је записао речи непријатељства према Србима. Када је Ендехазија почела да постоји, он ју је одмах поздравио надбискупском окружницом, у којој је истакао да се римокатолички пастири у Хрватској придружују "народном весељу и заносу", "пуни дубоког ганућа и топле захвалности Божијем Величанству." Тада је изјавио: "Познајући мужеве који данас управљају судбином хрватскога народа, ми смо дубоко увјерени да ће наш рад наићи на пуно разумијевање и помоћ." Свим свештеницима је наредио да служе "Te Deum", службу захвалности Богу због успостављања Ендехазије. Крижарска братства су била редови нарочито активних римокатоличких верника, који су и у Краљевини Југославији деловали са Степинчевим благословом. У њиховом листу "Недјеља", 27. априла 1941. писало је: "Војска Адолфа Хитлера, вође њемачког народа, била је најсвечаније дочекана у хрватским крајевима, јер су срушили ту омражену кулу звану Југославија. (...) Да живи Поглавник др Анте Павелић!" Римски папа Пио XII послао је одмах свог легата Рамира Марконеа (слика 2), који ће му бити повереник за односе са Павелићевим режимом. Исти тај папа поставио је надбискупа Степинца за војног викара "sine titulo" за хрватску војску. Хрватска војска су били домобрани (регуларне јединице) и усташе (ударна песница режима). И једнима и другима духовни отац је био Степинац. Папа Пије XII (1939-1958), најамбициознији, најбезобзирнији и најокрутнији папа овога столећа. Изванредан дипломата, лукав политичар и верски варалица. Ове црте карактера, направиле су од њега једну суверену личност за наше време. Био је парњак својим друговима фашистичким и комунистичким диктаторима. Он је више него ико други ван Немачке, помогао Хитлеру да дође на власт. Ово је учинио тиме што је гурао немачку католичку партију и високе католичке вође, да помажу Фурера. За Пија XII комунизам је био права напаст. После Првог светског рата он је повезао Цркву са италијанским, шпанским и немачким фашизмом, а са САД после Другог светског рата. Он је био главни подстрекач на хладни рат који је следовао. Ватикан је био добро обавештен о свему што се дешава у усташкој Хрватској. Не само зато што је католичка јерархија слала папи редовне извештаје, већ и стога што је папа имао тамо свог личног представника. Папски легат је имао дужност да шаље редовне и тачне извештаје о раду католичког свештенства и бискупа. Исто тако и о политичким и војним акцијама усташке владе и усташких вођа. Представник Папе Пија XII је био папски легат, монсињор Марконе, који је био акредитован код усташке владе и Павелића. Монсињор Марконе је све детаљно знао у сваком погледу о католичкој јерархији и усташким сарадницима. Уствари био је посланик не само католичке јерархије ка да је извештавао Ватикан, већ исто тако и Пија XII кад се обраћао Надбискупу Степинцу и Павелићу. Горе на слици, монсињор Марконе окружен је Надбискупом Степинцем и нацистичко-усташким официрима на усташком састанку. Исте, 1942. године, Степинац је ушао у Хрватски сабор заједно са још једанаест свештених лица Римокатоличке цркве. Степинац је том приликом, пре но што је Павелић крочио у Маркову цркву у Загребу, одржао поздравни говор. Као што у својој студији запажа ђакон Милорад Лазић: "Психолошки и морално, А. Степинац је пристао на пуну сарадњу са усташком НДХ тиме што се укључио у фундаменталне структуре режима - војску, као викар, и Хрватски сабор, као његов члан" (М. Лазић, "Крсташки рат НДХ", Сфаирос, Београд 1991). Сви су следили пример надбискупа. Хрватски језуити, у свом "Гласнику Срца Исусова", писали су да су се око поглавника "окупили најбољи синови хрватског народа". Број 3 из 1942. године, поводом дана крунисања папе, дао је слику Хрватске као "Државе Божје", која постоји са папиним благословом. Текст се завршава клицањем: "Папа је нама Крист на земљи! Рим је нама вјечни град! Пио XII је за нас који вјерујемо носилац свију Божијих права, живи господар вјечнога краљевства." У фебруару 1944, опет са Степинчевим благословом, изашао је молитвеник "Хрватски војник", у коме се налази оваква молитва за поглавника: "Боже, кому свака власт и достојанство служи, подај слуги својему Поглавнику нашему Антуну, сретан напредак његова достојанства у којем да се Тебе увијек боји. Теби, вазда угодити настоји. По Кристу Господину нашему. Амен." Ту је била и молитва за усташе после давања "присеге" (заклетве), а молитвеник је садржавао поуке од којих се истиче она о обавезној послушности свакој наредби претпостављених. У кратком прегледу "кршћанског" смисла хрватске "повијести" наведена је (као хрватска!) изрека: "За крст часни и слободу златну!" (иако Хрвати кажу "криж"), а међу јунацима је истакнут Јуре Францетић, оснивач злогласне, чудовишне "Црне легије". Још 1934. Степинац је у свом дневнику записао: "Да је већа слобода и довољно радника (већина) - Србија би била за 20 година католичка." Жеља да се Срби покатоличе остварила се кад је основана Павелићева држава. Тада је папина "Света Конгрегација за Источну Цркву" Степинцу послала упутство о превођењу "несједињених" (православаца) на папину веру. Степинац је одредио комисију за прекрштавање Срба, који, по одлуци хрватске владе, одмах по преласку на католицизам, сматрани Хрватима. Људи су мењали своју веру у страху од усташког ножа, штитећи голи живот, мада је Степинац лицемерно упозоравао да нико не треба то да чини под принудом. Усташтво је и после Другог светског рата сарађивало са Степинцем. Усташе су се криле на Каптолу, и ватиканским "пацовским каналима" бежали на сигурно. На Каптолу је чувана и њихова државна архива; на Каптолу је било и злато које су опљачкали од својих жртава. Све је то Степинац знао, и све то није могло проћи без његове дозволе. И такав човек, духовни отац Ендехазије у којој је убијено око милион људи, од којих највећи број Срба, унет је у римокатолички календар као "блаженик". Папа га је свим верницима препоручио као новог заступника пред Богом! Сл. 3: На једном усташком састанку, са десна на лево - Надбискуп Степинац, генерал Роата, командант фашистичких окупационих снага у Југославији, усташки фелдмаршал Славко Кватерник и командант немачких окупационих снага у Хрватској. Као Врховни војни апостолски викар Усташке војске, Надбискуп Степинац је имао и војне као и политичке функције, дружећи се са фашистичким, нацистичким и усташким командантима. Једно време је Степинац руководио усташком герилом после бегства Павелића из Југославије. Успоставио је везе и координирао разбијене усташке банде, упућујући свештенике и калуђере, да служе за везу с њима. Када је коначно католичка Хрватска пропала и распала се, Степинац је поново 8. новембра 1945. благословио усташке крсташке снаге са заставом у својој сопственој капели. После тога је примио „петицију усташких интелектуалаца“ да се бори до краја за ослобођење усташке Хрватске. Био је у сталном додиру са усташким одредима који су пустошили православна села и вароши. И такође са нацистичким окупационим снагама у Хрватској и ван ње. Усташтво је било дубоко прожето духом римокатолицизма. Идеолог усташки, књижевник Миле Будак, у свом говору у Карловцу 13. јула 1941. рекао је: "Браћо и сестре! Цијели усташки покрет темељи се на вјери. То је прије свега велика вјера у нашу праведну ствар, велика вјера у Свемогућега који праведнога никад не оставља. На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се цијели наш рад, јер нас је повијест научила да кад овдје не бисмо били католици, да би нас давно нестало..." Зато су и хтели да непоклане Србе покатоличе. Да Степинац није крив ни за шта друго, крив је за прекрштавање 240 хиљада православних Срба у Павелићевој Ендехазији. Чим су усташке власти донеле закон о покрштавању, хрватски бискупи, на челу са Степинцем, и уз благослов Ватикана, кренули су да преобраћају "гркоисточњаке" уз помоћ усташких метода мисије - то јест, или нож или криж. Све је већ било спремно - "повјесничари" попут хрватског фратра Крунослава Драгановића (кога је Павелић одликовао 1944. за "ревни повјеснички рад у одбрану хрватских права у Јужној Хрватској као и за судијеловање у свим гранама усташког рада", а Тито примио да дође из емиграције и да умре у Југославији) "доказали" су да су и Црна Гора и Босна "хрватске земље", и да су тамошњи становници насилно "поправослављени", а Ватикан је био спреман да се освети за обарање конкордата 1937. године. Чим је Павелићева машина за убијање почела да ради, хрватски бискупи су се потрудили да доведу папи што више "прелазника", који су, као у жупи св. Терезије у Бјеловару, морални да набаве блокчиће да би се у њих уписивало редовно присуствовање мисама и "вјеронауку". Тих дана је Степинац показао нарочиту "човечност" према Србима. Наиме, "прочелник одјела за богоштовље", заменик Миле Будака, А. Р. Главаш, писао је Степинцу (14. српња 1941) како су "интенције хрватске владе, да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, затим уопће интелигенција и напокон богати слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евентуалних одредаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неугодностима вјера и углед католицизма". Истичући да ту заиста ваља бити на опрезу, Степинац ипак каже да "милост Божја дјелује невидљиво у душама људи, а тко може рећи, да се многима баш по тешким данима садашњице неће отворити очи за спознаје истине /.../ па ако и нису били пречести случајеви у прошлости, ипак је било доста случајева, да су се и интелигентни православци свим срцем приљубили католичкој цркви и у практичном вјерском животу престигли и католике". Дакле, тешка су времена (или нож или криж), па би се многима могле отворити очи. "Човекољубиви блаженик" Алојзије је протествовао и против намера усташа да Србе преводе само на "чист" римски обред, а не и на унијатски. Многи католички попови су били усташке поглавице. Сведок поп Мате Могуш, из удбинске парохије, Лика, рекао је насилно прекрштеним Србима: "Ми католици до сада смо радили за католицизам са крстом и требником. Дан је дошао, међутим, да се ради са револвером и пушком." Отац Д. Јурић, фрањевац, био је изабран на чело установе којој је био задатак систематска и насилна прекрштавања свих оних православаца који су избегли концентрационе логоре или клања. Већина насилно прекрштених је била повремено објављивана у билтенима бискупија. То сведочи - КАТОЛИЧКИ ЛИСТ, орган загребачке бискупије, под контролом надбискупа Степинца. У Бр. 31,1941., је објављено да је "нова парохија од преко 2,300, душа" створена у селу Будинци, пошто је цело село било прекрштено у католичку веру, На заједнички отпор одговорено је заједничким немилосрдним кажњавањем. Сл. 5: Католички свештеник "прекрштава" цело село. По правилу ово је значило колективно, масовно крштење, нарочито када усташке јединице опколе село. Католички оци су често употребљавали потресну тактику да би убрзали ствар. На пример, отац Анте Таурић, из среза Двор, увек је започео своју проповед следећим примером: -"Православци у овом срезу имају свега три начина да се спасе: да приме католичку веру, да се иселе (остављајући сву своју имовину) или да се збришу челичном метлом..." Више свештенство није било ништа мање јасно. Пример бискупа Акшамовића из Ђакова, који је послао следећу прокламацију свим православцима у његовој бискупији: "До сада сам примио у тор Католичке цркве неколико туцета хиљада православаца. Следујте примеру ове ваше браће. Пошаљите без оклевања ваш захтев за ваше брзо преобраћање у католицизам. Тиме што сте прекрштени ви ћете бити остављени на миру у вашим кућама..." За оне који су одбили или који су се противили, алтернатива је била гоњење, хапшење, концентрациони логори, па чак и смрт. У те дане, "Хрватски народ" (278, 20. XI 1941) писао је како су Срби "спознали заблуде прошлости" и решили да се "сврстају у нову Европу духовно и срцем", да би пришли "великој духовној заједници која негује љубав и сурадњу" (Католичка црква, погађамо!) Ватиканска "Конгрегација за Источну цркву" била је, још јула 1941, одушевљена "толиким надама за обраћање несједињених". Кардинал Маљоне, десна рука Пија XII, каже усташком дипломати у Ватикану Рушиновићу да се "Света Столица весели" мноштву "прелазника", али због напада "америчког и енглеског новинства" и њихову тврдњу да се "прелази" обављају насилно, треба бити опрезан с покрштавањем и радити постепено. У извештају Рушиновића усташком министру спољних послова Лорковићу о разговору с Маљонеом 26. фебруара 1942. стоји и ово: "Што се тиче повратника, нагласио сам да је хрватска влада то препустила цркви, и црква је била потпуно слободна у томе, што ми је и сам преузвишени Степинац потврдио пред мој одлазак за Рим, изјавивши да их је могао превести до 400 000, а није него тек 100 000, јер их није хтио примити без темељите приправе, пошто је православни елеменат тако заостао да не зна ни за најбитнија начела свете вјере." Ватикан је сасвим подржавао свог "блаженог Алојзија". Када је било суђење Степинцу, "Osservatore Romano" (235/1946) је објавио одговор папе Пија XII југословенској Влади у Лондону из 1942. На протесте Владе у вези са насилним католичењем Срба у НДХ, папа је одговорио да "чињеница да је одједном велики број хрватских дисидената затражио да буде примљен у Католичку цркву није могао а да не изазове живу пажњу хрватског епископата". За Ватикан су Срби били "хрватски дисиденти". И код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија "Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941-1945" ("Јасен", Никшић, 1999). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: "Одмах послије тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новога блаженога: Степинац, означен као 'слуга Божји' и 'мученик Вјере', овјековјечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра. /.../ Предсједник Хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју вјерници пјевају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опсједају десетине хиљада вјерника (по неким процјенама, свих триста хиљада). Јован Павле II се обраћа маси жалосним гласом: 'Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те ријечи: његова смрт узрокована је дугом патњом, посљедњих петнаест година његовог живота бијаху непрестано низање патња' /.../ О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле II не каже ни једну једину ријеч." У закључку на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: "Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац; повезан са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад 'протестовао': али не постоји никакав документовани траг о било каквом 'протесту', о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, извјеститељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: 'Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протествовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца.' Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве 'дванаест пута протестовао' против нацизма, није познато да је икада протестовао против Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истријебили Србе православце: у ствари, није позната ниједна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје. Истина - потврђена ван икакве сумње - лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковјерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму бискупство и свештенство који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се срже Пете Божије Заповијести: Не убиј! Хрватска католичка црква бијаше и сама СУОСНИВАЧ хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вјере."

"...- Ne radi se ovde samo o Stepincu, već o tome da će, ako se on proglasi pravednikom, ispasti da NDH i nije bila toliko strašna - kaže nam Lucijan Moša Prelević, rabin zagrebačke Jevrejske opštine. - Činjenica je da je Stepinac pomogao nekima, posebno Jevrejima, ali prećutkuje se da je tražio da pređu u katoličanstvo. I Vojislav Stanimirović, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke, komentariše pojavu novih „dokaza“ da je Stepinac pomagao Jevrejima i Srbima, kao pokušaj da se nadbiskup ne povezuje sa NDH. - Sada se u Hrvatskoj priča jedna sasvim druga istorija - kaže on. Za dr Ljubodraga Dimića, profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dileme nema: - Kardinal Stepinac, kao vikarni episkop, bio je apsolutno upoznat sa činjenicom da su učinjeni zločini, ali i kulturni genocid nad Srbima, njihovim pokrštavanjem. Bez obzira na to što je „beatifikovan“, on ne može da izbegne sudbinu ratnog zločinca. DR GOLDŠTAJN: NIJE OSUDIO REŽIM Nadbiskup Stepinac je uistinu nekim Srbima, Jevrejima i Slovencima pomagao i pomogao, ali su te informacije vrlo selektivno izabrane - kaže, za „Novosti“, dr Ivo Goldštajn, hrvatski istoričar i predsednik jevrejske verske zajednice „Bet Izrael“. - Nadbiskup Stepinac se predugo zavaravao da su zločini ustaškog režima samo ekscesi neodgovornih ljudi, a ne plod totalitarne ideologije i deo smišljene državne politike, i stoga nikada nije u potpunosti osudio ustašku ideologiju ni režim, niti se distancirao od NDH - navodi Goldštajn..." цео текст се налази овде http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=170696&title_add=Sad%20veli%C4%8Daju%20i%20Stepinca&kword_add=ndh%2C%20stepinac