gane

Ово и није шала,али ако неког занима да скине СЕЛО ГОРИ,ево линкова за неке епизоде, Ако вас занима послаћу линкове и за остатак.

На крају, где си ти чуо да неко ко говори о литургијској обнови је пекинуо некада Литургију, ваљајући се по поду што свештеник причешћује на крају Литургије или кад не дозвољава верницима да се причешћују итд... баш бих волео да чујем бар један пример. Не можемо одбранити неодбрањиво. Ја јесам за литургијски препород мога народа и то је моја једина мисија. Због тога сам и рукоположен- да служим Литургију. Свакако да сила није и не може бити начин ни у једном делу црквеног живота,то нико нормалан не може да прихвати. Постоји међутим доста вести,посебно са интернета,а о неким Епископима које сигурно не наилазе на одобравање у народу.Ако су неистине-онда треба са истином изаћи и клеветнике разоткрити, јер су им намере онда благо речено сумњиве,те гласине подривају јединство Цркве народа...

Њу он и није питао за мишљење....

Не разумем толику бригу за друга у другачија мишљења,малтене "страх" до конспирације? Па "научени" смо да нема "завере" зар не? Жеднога,ако је свестан,је немогуће превести преко воде а да се не напије,па аналогно томе-верници који су у јединству са Црквом неће насести на провокације,нормално уз претпоставку да су у питању заиста само провокације!Али ако је по народној,"мрда трава није забадава" , онда немамо јединство,но то опет није туђ проблем него наш!И нико осим нас не може да га реши!

"...Kada je 16. aprila stigao u Zagreb general Glaise von Horstenau, u grad je ušao i Ante Pavelić. Pavelićev prvi akt bila je naredba da na teritoriji NDH važe ratni zakoni italijanske i nemačke vojne sile i da nemački i italijanski komandanti imaju punu vlast na ovom području. Nadbiskup Stepinac nije časio ni časa već je otišao u Banske dvore, gde je Ante Pavelić otvorio svoju kancelariju, i izrazio svoju punu podršku ustaškoj državi, što je objavljeno u tadašnjoj ustaškoj i katoličkoj štampi.U četvrtom tomu Stepinčevog dnevnika na stranama 205, 206, i 207. pod datumom od 27. april 1941. govori se šta se zbilo tokom te posete. Jedna od ključnih tvrdnji je da se Pavelić obavezao Stepincu da će istrebiti starokatolike kao i srpsku pravoslavnu crkvu. „Prvih dana nakon povratka poglavnika imao je nadbiskup prvi sastanak s njime u nekadanjim Banskim dvorima“... „Nadbiskup mu je zaželio Božji blagoslov u radu“. „Poglavnik je, kada je nadbiskup svršio, odgovorio da želi u svemu ići naruku Katoličkoj crkvi. I nadalje da neće biti tolerantan prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi jer to za njega nije crkva nego politička organizacija. Iz svega je nadbiskup dobio dojam, da je poglavnik iskreni katolik i da će crkva imati slobodu u svojem djelovanju, iako se nadbiskup ne podaje iluziji da bi sve moglo ići bez poteškoća“. O sastanku nadbiskupa s Pavelićem, pod datumom, 27. aprila 1941, u dnevniku stoji i ovo: „Iz Beograda je stigao u Zagreb auditor nuncijature za put u Rim. Navratio je nadbiskupu na prolazu i tom prilikom mu je nadbiskup razložio situaciju i zamolio da ode do svetog oca, te mu usmeno sve razloži, kad je poštanski saobraćaj nemoguć. Nadbiskup je preporučio najtoplije, da do uspostave, odnosno priznanja de fakto Države Hrvatske sa strane Svete stolice, dođe što prije“... „Nakon razgovora sa auditorom nuncijature otišao je nadbiskup do poglavnika i saopćio mu, da je poduzeo korake da dođe do prvog kontakta između Svete stolice i Nezavisne Države Hrvatske. Poglavnik je pozorno slušao.“ (Beleška je pisana rukom ceremonijara Cvetana.) Odgovor od pape Pija DžII stigao je posle dve nedelje. U četvrtom tomu Stepinčevog dnevnika na strani 216 zapisano je:„Iz Rima se vratio auditor nuncijature u Beogradu i svratio se k nadbiskupu da mu referira o razgovoru sa svetim ocem. Rekao je da je sveti otac pažljivo slušao, a onda rekao auditoru, neka kaže nadbiskupu da pošalje pismeni referat u Rim što prije. Tom zgodom rekao je sveti otac, da bi inicijativa za uspostavu diplomatskih odnosa morala doći sa strane vlade, a Sveta stolica nije do sada ništa primila.“ Sveti oče! Kad je dakle blaga providnost Božja dala, da preuzmem kormilo svojega naroda i svoje domovine, čvrsto sam odlučio i žarko želim, da hrvatski narod, vjeran svojoj davnoj prošlosti, ostane vjeran i u budućnosti Svetom apostolu Petru i njegovim nasljednicima, a naša domovina, prožeta evanđeoskim zakonom, postane Kristovo kraljevstvo. U tom zaista velikom djelu živo molim pomoć Tvoje svetosti. A takovom pomoću smatram ponajprije to, da Tvoja svetost vrhovnim svojim apostolskim ugledom prizna našu državu, zatim da se udostoji što prije mi poslati svojega zamjenika, koji će mi pomagati Tvojim očinskim savjetima, te napokon da meni i narodu mojem udjeli apostolski blagoslov. Klečeći do nogu Tvoje svetosti ljubim posvećenu desnu kao najposlušniji sin svetosti Tvoje...“ Dana 18. u maju 1941. godine nakon ceremonije predavanja „hrvatske krune“ savojskom princu vojvodi od Spoleta koji je pristao da se nazove Tomislavom II, papa je primio i Pavelića istoga dana. Audijencija je bila dvostruka: jedna specijalno za Pavelića, a druga za Pavelića i čitavu njegovu svitu ministara, generala, dostojanstvenika, koja ga je pratili u Rim. U Pavelićevoj sviti je bio i jedan biskup iz Zagreba, Franjo Salis..."

"...Iz dnevnika se takođe može naslutiti i smisao posebnog sporazuma o podeli vlasti u Kraljevini Jugoslaviji koji su sklopili Vlatko Maček i Dragiša Cvetković. Time je jugoslovenska teritorija podeljena na interesne sfere između Beograda i Zagreba pa je i teritorija Bosne i Hercegovine rasparčana na hrvatsku i srbijansku interesnu sferu. Nadbiskup Stepinac je, kao i ustaše Ante Pavelića, smatrao da su hrvatske granice na Drini i da Bosna i Hercegovina treba u celosti da pripadne Hrvatskoj. O svojim stavovima Stepinac je ostavio tragove u dnevniku. Pod tačkom 7. promemorije koju je ostavio o razgovoru sa dr Vlatkom Mačekom, 12. oktobra 1939. godine, Stepinac kaže: „Nadbiskup je stavio Mačeku na srce plansku kolonizaciju sjeverozapadne Bosne. Ako se bude dobro provodila, bit će Bosna brzo naša.“ Iz dnevnika se takođe vidi da je Stepinac Paveliću bio duhovni otac i politički mentor kao i da je održavao veze sa brojnim ustaškim prvacima u Zagrebu, još pre invazije Hitlera i Musolinija na Jugoslaviju 1941. godine. Tu je reč, pre svega, o Pavelićevim predstavnicima koje je personifikovao Milo Budak, tvorac najstrašnijih krilatica poput „Srbe na vrbe“, kao i drugih koji su uoči rata živeli u Zagrebu bilo ilegalno ili polulegalno, ali nikada bez pažnje i podrške Katoličke crkve. Značajno je da je u tim razgovorima sa ustaškim prvacima nadbiskup Stepinac uvek zadržavao sebi pravo konačnog arbitra o svim najbitnijim političkim odlukama, dajući pri tome svojoj mentorskoj ulozi versku formu, na osnovu činjenice da je bio najviša crkvena ličnost u Hrvatskoj. Iz dnevnika se vidi da je već 30. avgusta 1940. godine nadbiskup Stepinac primio u posetu dr Mile Budaka, koji je po dolasku Pavelića na vlast postao ministar u njegovoj vladi i koji je prvi, javno, obrazlagao nužnost genocida nad Srpskim narodom u Hrvatskoj, kao i nad Jevrejima i Romima. Prilikom ovog razgovora, Budak je tražio od Stepinca da ne smeta rimokatoličkim sveštenicima koji su bili ustaški orijentisani, da sarađuju u tajnim ustaškim organizacijama. Stepinac je odgovorio dr Budaku pitijskim rečima, jer se smatrao višim od bilo kakve političke stranke ili struje u Hrvatskoj. „Odgovorio sam da ću jednakom mjerom mjeriti i jednima i drugima, dokle god ne zadiru u dogme crkve, jer je naša zadaća obožavati duše, a ne voditi stranačku politiku. „ Kada su 10. aprila 1941. fašističke falange iz pravca Križevaca ušle u Zagreb, sporazumom Hitlera i Musolinija, Ante Pavelić je sa nekoliko stotina svojih ljudi već upućen tamo. Određena mu je dužnost poglavnika kvislinške Nezavisne Države Hrvatske. Ali zbog izvesnih nesporazuma između nemačke i italijanske diplomatije zadržan je izvan Zagreba. U glavnom gradu Hrvatske zamenjivao ga je Slavko Kvaternik, koji za sebe uzima čin generala, da bi kasnije postao vojskovođa. Kvaternik je u ime Pavelića 10. aprila iste godine proglasio uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske. On je do dolaska Pavelića bio stvarni vrhovni predstavnik. Nadbiskup Alojzije Stepinac je samo dva dana nakon proglašenja NDH, 12. aprila 1941. posetio Kvaternika. Time je uspostavljena uska saradnja između ustaškog pokreta i najvišeg predstavnika rimokatoličke crkvene vlasti u hrvatskoj državi. Doduše, ona je na taj način samo formalizovana, dok je stvarna saradnja već uveliko trajala i davala svoje početne rezultate. Ustoličavanje Pavelića i uopšte ustaške ideologije i njihove nazovi države, bio je zadatak koji su osim Nemačke i Italije obavili Stepinac i Maček. Radio stanica Zagreb, među prvim odredbama ustaških vlasti objavljuje poziv ustašama u provincijskim gradovima i selima da se u svrhu organizovanja vlasti i orijentacije obraćaju i sveštenicima. Nadbiskup Stepinac je tom aktu dao i neposrednu pomoć, svojom posetom i dobrodošlicom Kvaterniku. Već sutradan, 13. aprila, Kvaternik je došao u Katedralu gde ga je Stepinac blagoslovio...."...

Наставак дневника... "...Nadbiskup Alojzije Stepinac bio je ogorčeni protivnik hrvatske starokatoličke crkve, nazivajući je „truležom“. Od države je tražio da administrativnim merama zabrani njen rad U Dalmaciji i Sloveniji, austrijske vlasti su dozvolile još 1874. godine stvaranje starokatoličke crkve, koja se razlikuje od rimokatoličke po tome što je vršila sva bogosluženja samo na živim narodnim jezicima. Sveštenici i biskupi mogli su da se žene, iako već imaju čin. Brakovi su se mogli razvoditi, a crkveni zakoni nisu imali obaveze smrtnoga greha u slučaju prestupa. Sveštenike i biskupe birao je sam narod na župskim skupštinama i crkvenim saborima. Crkvenim imanjem upravljao je sam narod, a crkvena uprava imala je samo nadzor. Župnici su primali stalnu mesečnu platu, dužnost im je bila da sve crkvene funkcije narodu vrše besplatno. Starokatoličke crkve u svetu nisu priznavali papu u Rimu, kao vrhovnog starešinu crkve, nego je svaki narod imao svoju autonomnu organizaciju. Radi jedinstvenog rada u svim starokatoličkim crkvama u svetu, sastajali su se svake druge godine svi katolički biskupi na poseban zbor pod predsedništvom starokatoličkog nadbiskupa u Utrehtu u Holandiji. Rimokatolička crkva u Jugoslaviji vodila je veliku borbu kako bi se zabranio rad starokatoličke crkve. Ali, u tome nije uspela, jer je krajem decembra 1923. godine, rešenjem Ministarstva vera, utvrđeno da se i starokatolička crkva, po Ustavu Kraljevine Jugoslavije, prizna i u Hrvatskoj, a ne samo u Dalmaciji i Sloveniji. Za prvog biskupa starokatoličke crkve, sa sedištem u Zagrebu, izabran je Marko Kalođera, bivši kanonik stolnog kaptola u Splitu. Nadbiskup Alojzije Stepinac je naravno bio ogorčeni protivnik hrvatske starokatoličke crkve. Pri tom, on je manje pažnje posvećivao raspravi sa starokatoličkim verovanjima, već je tražio oslonac u državi ne bi li mu ona pomogla da administrativnim merama zabrani rad starokatoličke crkve. Kad je stvorena Banovina Hrvatska, u avgustu 1939. godine, Stepinac je vršio žestoki pritisak na rukovodstvo Hrvatske seljačke stranke da se starokatolička crkva stavi van zakona. Na sastanku sa Vlatkom Mačekom, 12. oktobra 1939. godine, kako to stoji u Stepinčevom dnevniku, predao mu je posebnu promemoriju, kako bi vođa Hrvatske seljačke stranke što tačnije sproveo nadbiskupove želje. Posebnom tačkom stavlja se u dužnost dr Mačeku da učini sve što bi pomoglo uništenju starokatolika koje je Stepinac u ovom tekstu nazvao „truležom na našem narodnom organizmu i valja ga odstraniti“. Poznato je da su u Austrougarskoj krugovi u rimokatoličkoj crkvi na čelu s naslednikom prestola Franc Ferdinandom, vodili žestoku borbu protiv masonske lože. Masoni su bili progonjeni, a posebno se pazilo da ni po koju cenu naučnici ili umetnici, koji su bili odgajani u onom što se zvalo masonski duh, ne dobiju nikakav položaj ne samo u državnoj službi nego ni u javnom životu Beča. Stepinčev dnevnik otkriva da je i on gajio isto mišljenje o masoneriji. On je nju poistovetio sa centralističkim sistemom u Beogradu. Tako je Stepinac 30. maja 1934. godine upisao sledeće: „U Jugoslaviji vlada danas masonerija. Nažalost i u srcu hrvatskog naroda u Zagrebu ugnijezdila se ta paklena družba, leglo nemorala, korupcije i svakog nepoštenja, zakleti neprijatelji crkve katoličke, pa prema tome i hrvatskog naroda. Bez znanja i odobrenja masonerije ne može nitko doći na uplivni kakav položaj. Nije šala uhvatiti se s njom u koštac, a ipak se mora u interesu crkve, naroda hrvatskog i same države Jugoslavije, ako misli dalje egzistirati. Jer ovo nasilje koje danas vlada, podržava masonerija...“ ...".

Kada bi izbori mogli nešto da promene, ukinuli bi ih.

"...Народ чува веру када чува литургијску структуру, то је увек било и биће. Народ не чува веру што ће да се дере по Цркви носећи транспаренте као на митингу. коме носе транстпаренте? да свештеник изађе из олтара и да их чита и да батали служење Литургије? Благочестиви народ то добро зна и верујем да је већина која овде долази баш таква. Они чувају структуру Царства Божијег на земљи- Епископ, свештеник, ђакон и народ.." Ако веру чува народ (народ и Црква),и ако тај народ понесе транспаренте онда је упутно да се и Епископ нешто запита и замисли,врло упутно и врло разложно.Мислим да је нужно да има слуха за народ свој,у противном,игноришући транспаренте,упашће у замку да народу без речи пошаље поруку да су он и Црква сами себи довољни,јер нико па ни Црква,не може да очекује да ће променити народ.Није ли лепа реч највећи и најбољи мисионар? Чак и ако је неко у заблуди,треба уложити сав свој интелектуални, људски,и сваки други потенцијал, па га лепом речју,аргументима,вратити на пут Православља.Смерност не треба само вернике да краси,а гордошћу,резигнацијом,искључивошћу-а све у "Христовој служби" ,су се у прошлости служили неки други...

Боље би било да смо отворили нову тему,али сад кад смо већ овде...прво цитат "...Онај који спозна силу литургијског живота се ничега не боји, баш ничега. Он почиње око себе све да воли. Проблем јешто су многи овде на интернет заменили своју реалну литургијску заједницу, своју парохијску Цркву. Брате Вукмане, немој да се увредиш, бојим се да си и Ти један од таквих. Ако није тако, молим Те дамантуј ме. Кад си се задњи пут причестио?..." ! Ово ми мало уз дужно извињење ако сам погрешно разумео личи на средњи век... А ево и по чему:Литургија,причест,сма Црква,не могу да спрече људе да мисле,закључују,питају,па ако хоћете и сумњају (сумња је врлина разума зар не)...Дакако при том могу да не буду у праву,али уколико не питају,или на други начин не промовишу своје мишљење неће ни знати да су у заблуди!Дали је боље ћутати као да знамо чак и оно што можда само мислимо да знамо?Нема сучељавања мишљења без слободе говора која никога не вређа речима,изразима и описима чије је значење опште прихваћено као увреда! На овом сајту сам се већ уверио недвосмислено да је народ (чији сам део) скоро и не битан за неке суштинске ствари,то сам видео и на још једном сајту сличне садржине,па сам спреман да верујем да народ само треба да "овери" нешто,да му да легалну,плебисцитарну форму, коју је неко већ скројио и уобличио,а народ је ту само декор! Не бих желео да се увредом сматра и неслагање са нечијим мишљењем,па ма то била и СПЦ... Или је можда боље да постоје само литургијске заједнице,јер је интернет скинуо монопол са права на мишљење,па се чују и мишљења која нису пожељна? Преозбиљна је тема и преопширна,тешко је сажети је пар реченица....

А шта ако неку примедбу модератора доживи као увреду?Ово озбиљно питам,ме хипотетички! Иначе начело је у реду и врло поштено и фер,али вреди онолико колико се спроводи,као и свако друго!

Онда се ја извињавам ако повредих...мислио сам да се ради о некаквом упутству за овај форум. Све је у реду онда.

Да не би од појединачног направили правило ево једног одломка из књиге New Age: "...Što nas je, dakle, dovelo do toga da svoje životne planove prilagođavamo horoskopima, zašto smo spremni platiti da nam se kaže ono što već znamo i kako nam se dogodilo da sasvim spremno vjerujemo da Bog voli novac? Čini se da više nikoga ne čudi rasprostanjenost osobnog misticizma u zapadnog čovjeka. Njegov izgon iz krila Crkve posljedica je nekih ranijih, sekularizacijskih procesa, a borba kršćanstva, napose katoličke zajednice protiv novodobnih tendencija svedena je na zahtjev za jačanjem crkvene dogme. Netko će reći da zapravo nema ništa loše u onome što ljudima pruža utjehu. No, ovdje ne govorimo o kultovima i karizmatičnim autoritetima. Novo doba ugnijezdilo se na već pripremljenom tlu rastućeg iracionalizma i relativizma u zapadnoj kulturi. Ne možemo reći da je znanost posve nedužna u ovome procesu. Stiješnjena između suprotnosti scijentizma i socijalnog konstruktivizma, u trenutku kada su filozofi optuženi za pogrešne i pretenciozne uporabe znanstvenih koncepata (što je bio smisao čuvenog Sokalovog eksperimenta), a fizičari za metafizička izvođenja (što je optužba najčešće upućena Fritjofu Capri, ali i nobelovcu Ilyi Prigorinu, kao i samom Heisenbergu), znanost gubi svoj tradicionalni spoznajni autoritet. Pojednostavljeno, čini se da je s nestankom metapripovijesti nestala i izvjesnost znanosti i ustupila mjesto pluralitetu ideja i teorija kao i onih koji ih podržavaju odnosno osporavaju. Trenutak je to u kojem je moguće da se netko upita »na kome je, dakle, prosuditi o onome što je istinito?«..."! Мислим даје врло лепо и јасно речено зашто људи све мање иду у цркву!

Префикси за САД су још и W и К ,WB,WD,WA...

Ratel sutra uručuje Telenoru licencu za fiksnu telefoniju BEOGRAD, 18. februara 2010. (Beta) - Republička agencija za telekomunikacije (Ratel) u petak će Telenoru uručiti licencu za fiksnu telefoniju u Srbiji. Telenor je bio jedini učesnik na tenderu za drugu licencu fiksne telefonije na srpskom tržištu, kojom se ukida monopol državne kompanije Telekom Srbije u toj oblasti. Za licencu Telenor je platio milion i 50.000 evra i ima rok od godinu dana da počne da pruža usluge fiksne telefonije i ADSL pristupa interenetu. Ta kompanija u Srbiji ima oko 2,8 miliona korisnika mobilne telefonije, a deo je norveške telekomunikacione grupe Telenor, koja posluje u 14 zemalja.

Youtube је таман валидан извор колико и овај који са ја нашао....

Мораћеш питати аутора текста, Суботића. Могу само да кажем да је не примерено православним Хришћанима пљувати своје епископе , или уопте пљувати људе. Пријатељу,ништа ја не морам...У озбиљном разговору у мом речнику не постоји термин ПЉУВАЊЕ,мада култура дијалога је пре свега огледало личне културе онога ко води дијалог...Из вашег "одговора" би се могло закључити (надам се погрешно) да је ово форум за изражавање унапред формираног мишљења,пре свега зато што се под ПЉУВАЊЕ може разумети свашта!А како су и "нож и колач" код администратора...дали уопште може бити речи о "...критичкој обсервацији свих аспеката уз максимално критичан став..." ? Тешко ! Не желим да верујем да је овде реч о максими да је слобода говора игра речи-и добра воља администратора!Јер би то значило-чему форум!

Vaspitno Došla televizijska ekipa iz Redakcije školskog programa u neko selo u unutrašnjosti da snimi prilog o tipičnom danu našeg seljaka. Montiraju oni svu opremu i daju reč seljaku. - Ustanem ti ja tako oko pola pet izjutra, drmnem jednu-dve rakijice i isteram ovce na ispašu. Dok one pasu, ja ubijem još jedno četiri-pet rakijica. Onda posle ispaše, kad ih vratim kuci, uzmem... Reditelj vikne: - Seci! Seci! Pa, jeste li vi normalni? Ovo je školska emisija, to će da gledaju deca. Lepo vi kažite kako čitate knjige, pričajte o kulturi... Idemo ponovo: - Ustanem ti ja tako oko pola pet izjutra, pročitam knjigu-dve, pa onda isteram ovce na ispašu. Dok ovce pasu, ja ti se lepo sit načitam. Onda posle ispaše, kad ih vratim kući, pred ručak na brzaka prelistam dve-tri knjige. Uz ručak uzmem neku deblju knjigu da posle ručka mogu da se lepo uspavam. Kad ustanem, dođe komšija Pera i mi tu pročitamo još jedno tri-četiri knjige pre nego što siđemo u selo. Uveče se celo selo skuplja u biblioteci. Tu svi čitamo i komentarišemo šta je ko pročitao. Oko deset sati bibliotekarka Desa obično svita fajront, jer smo pročitali sve knjige. Tada se svi preselimo kod komšije Mike. On ima štampariju...

"...[18] Неке теме, попут екуменизма, итекако захтевају критичку опсервацију из свих могућих аспеката, уз максимално критичан став. Међутим, начин на који се те теме обрађују мора бити примерен православним хришћанима..." Ако може једно појашњење горе цитираног!Хвала!

Јos uvek ne verujete? Probajte ovo: Otvorite MicrosoftWord i uradite sledece: 1) Ukucajte Q33 NY . To je sluzbeni naziv leta prvog aviona koji je udario u zgrade Bliznakinje. 2)Zacrnite ih i povecajte font na 48. 3) Promenite font slova na WINDINGS : PROVERITE! Da li ste sada uvereni?

Tu postaje jako cudno. Najpoznatiji simbol SAD-a, nakon zvezdica i crta sa zastave, je Americki Orao. Stih koji sledi je preuzet iz ""Kur'anu"", Svete knjige Islama. 'Zapisano je da ce sin Arabije probuditi strahovitog Orla. Ljutnju Orla osetice svi u zemljama Alaha, i makar ce neki drhtati u ocaju, drugi ce u nadi govoriti: ljutnja Orla je ocistila zemlje Alaha i tamo je zavladao mir.' To je stih 9.11 u "Kur'anu".

Slucajnost? Nastavite da citate dalje, pa cete mozda promeniti misljenje. 1) Ukupni broj poginulih putnika otetih aviona je 254; 2 + 5 + 4 = 11. 2) 11. septembar je 254. dan u godini. Opet 2 + 5 + 4 = 11. 3) Bombaski napad u Madridu se dogodio 11.3.2004; 1 + 1 + 3 + 2 + 4 = 11. 4) Tragedija u Madridu se dogodila tacno 911 dana nakon napada na zgrade Bliznakinje. 9 + 1 + 1 = 11

Da li su numeroloski podaci koji slede samo slucajnost ili nesto drugo? 1) New York City ima 11 slova. 2) Afghanistan ima 11 slova. 3) Ramsin Yuseb (terorista koji je pretio da ce srusiti Bliznakinje 1993. godine) ima 11 slova. 4) George W. Bush ima 11 slova. Ovo bi mogla biti slucajnost, ali postaje zanimljivije: 1) New York je bila jedanaesta savezna drzava SAD-a. 2) Prvi avion koji je udario u zgrade Bliznakinje je bio let broj 11. 3) Let broj 11 je imao 92 putnika: 9 + 2 = 11. 4) Let 77 koji je takodje udario u Bliznakinje je imao 65 putnika:6+5= 11. 5) Tragedija se dogodila 11. septembra, ili kako Amerikanci pisu to izgleda ovako:9/11; 9 + 1 +1 = 11. 6) Datum tragedije (9/11) se poklapa sa Americkim brojem za hitne sluzbe (911). Opet 9 + 1 + 1 = 11.

Не мења суштину,хтео сам да буде краћи,баш и није уз тему али посредно има понешто и са њом..

Ксенија Тошић: Српска политичка сцена одавно се већ ужелела неких нових лица. Преко две деценије меша се исти шпил, сем што понека шестица постане привремено краљ. Кад одједном, засја на политичком небу нова звезда. Низ изјава које преплавише медије могу се тумачити као пуноправни политички програм. Програмски говор делује упечатљиво, посебан дојам остављају пре свега широки либерални потези на општој демократској позадини. Збуњује само чињеница да је овај виспрени политичар заправо свештено лице од неких 79 година и, донекле, занимање: ипак је у питању новоизабрани патријарх Српске православне цркве. За оне који сумњају, сетимо се основних теза још увек кратког политичког пута патријарха Иринеја. Дакле, о европским аспирацијама Србије. «Ми сматрамо да смо читавом својом историјом у Европи и сигурно желимо у ту заједницу породице народа. Ми ћемо пристати на све што не буде на штету и на уштрб нашег културно-историјског идентитета. Са надом да ће Европа поштовати наш идентитет и културу, и уважавати нашу православну веру“ — каже патријарх Иринеј. О ступању Србије у НАТО. «То није само ствар Цркве, већ целог народа. Било би пожељно да се народ пита и ако буде договора и сагласности по том питању“. О односима Цркве и државе. Подвукавши да ће Црква помагати државу у очувању Косова и Метохије, патријарх прецизира: „Ми смо једна целина и организам и требало би да помажемо једни друге“. О болном косовском питању. „Ја се надам да ће бити довољно свести око нашег одласка у центар наше цркве и да ће браћа са Косова схватити да то није никаква провокација, већ да се тим свечаним чином само наставља древна традиција устоличења наших патријарха“ — каже Иринеј. И, најзад, о посети римског папе Србији. Упитан о доласку папе Бенедикта XVI у Ниш 2013. године, Иринеј каже: „ Ја сам ових дана говорио на многим местима о Миланском едикту, па сам рекао да би то можда била прилика да се представници цркава врате на онај период кад је донет едикт, да се сусретну најљудскије, да се поразговарају, а онда камо среће да се то и настави, и да се оно што се у историји десило исправи. Да кренемо једним новим путем, хришћанским путем, али увек искрено, са жељом да будемо једна црква Христова, једно стадо Христово“. На ову последњу тему одлучили смо да поразговарамо са представником Руске православне цркве. Јер зна се да папа римски у Русију још увек није позван… - На Истоку и на Западу увек су примали блиско к срцу поделу цркава, рекао је у разговору са нама отац Филип, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Наша је обавеза да тражимо путеве за превазилажење разлога раскола и, ако Бог тако буде хтео, за уједињавање цркава. Ми смо спремни да тражимо, али нисмо спремни да се одрекнемо православља. Наравно, дијалог треба водити, и Руска православна црква га води. У том дијалогу постоје компликације зато што, нажалост, данас идеја Уније, која одбацује могућност самог постојања православне еклезиологије остаје активна и ми знамо да су у Источноевропским земљама унијатске цркве данас у експанзији, да се шире у оним регионима где их никад раније није било. Ова експанзија изазива неразумевање у православним редовима зато што ми видимо дијалог са католичком Црквом у једном другом току. Дакле, дијалог има своје тешкоће и ми смо спремни да о њима разговарамо. Ми смо спремни и да се позитивно односимо према иницијативи других православних Цркава, усмереној у том правцу. Најважније је да оне не воде одрицању од православља – рекао је отац Филип. Ипак, има разлога за осећај да паства патријарха Иринеја неће имати разумевања за нке његове изјаве колико га има Руска црква. Већ данас многи изражавају незадовољство поводом папске посете, сматрајући да је Ватикан истријски нанео много зла Србима. До дан данас остаје нерешено питање подршке Ватикана политици истребљења Срба у Хрватској за време Другог светског рата. Неприхватање изазива и интонација патријарха у његовом покушају да објасни косовским Албанцима да интронизација у Пећкој патријаршији није провокација, већ је само данак православним традицијама. И то на рођеној, српској земљи! Па и тако активна подршка српским властима у њиховој тежњи да придруже Србију Европској унији изазива недоумицу код православне јавности која се већином одликује здравим скептицизмом у том погледу. Али мене лично збуњује једна сасвим друга ствар. Када су ме посетиоци блога замолили да прокоментаришем изјаве новог патријарха у први мах сам помислила да је то неочекивана молба — ипак патријарх није политичар. А за оне који верују што Богу, што људима важи да је он изабран Божијом вољом, односно апостолским жребом, те је на тај начин ова кандидатура изнад сваке сумње. Сем тога, мени је било крајње непријатно да слушам све оне разговоре како свака странка у Србији има свог „кандидата“ у трци за патријаршијски престо. Чинило ми се некако далеко од морала све ово мешање Цркве и политике. Тако је било све до оног тренутка када ми је сам господин Иринеј одрешио руке ставивши јавности до знања да га политика и тек како занима. Шта ћете, ако је то воља Божија да на смену светом старцу Павлу дође жив човек, преокупиран овоземаљским проблемима и нтересовањима – значи тако нам је суђено...." http://serbian.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=19063&cid=108&p=29.01.2010