mila

А ви сте такво српско понашање праведно санкционисали, руком увређеног свећенства, тако да смо квит, је л' да? И то што сам ја написала није било упућено теби, него модовима.

Основни хрватски малер је што никада нису денацификовани.

За оне који не знају причу о малој Милици, ево епизоде Квадратуре круга на РТС: http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/781562/%D0%9A%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0+%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0.html.

Ево мало "католичких" цитата, из којих се види да је хрватско име почело да се шири тек од почетка 20. века, тек пошто је радикално спроведена идентификација католичанства с хрватством. Постоји запис (Антун Радић, Извјештај о путовању по Босни и Херцеговини, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена, Загреб 1899, св. 4, стр. 308) да је "име Хрвата по Босни и Херцеговини у сеоском свијету посве непознато", као и сведочанство И. Ф. Јукића да "Крајишници од Хрватах не знају нит имена". Истакнути правашки политичар Исидор Кршњави невољно је признао да је "славонском сељаку сељак у Банату и Барањи несумњиво ближи него Загорац, а овај се осјећа сроднији Крањцу него Славонцу". "Сељак из околине Загреба не само да не зна да има људи који се називају Хрватима у Далмацији, Славонији, Истри, па чак и Босни, него не зна ни за се да припада извесној хрватској народности" (И. Кршњави, Записци из кулиса хрватске политике, књ. прва, 191). У Славонији је "било име хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име крањско" (Др Фран Ивековић, Др Анте Старчевић. Значајне црте о њему, Загреб 1905, 54). У тексту Генеалогија хрватске мисли у Дубровнику у листу Дубровник из 1896, бр. 12, забележено је да "до назад мало година амо не бијаше настањених ни цигло један Хрват, а сад их има само четири".

Неки православни мисле да је Међугорје само једно од српских стратишта над којим су демони покушали да се поругају. ***************** S druge strane brda, na kojem se Devica Marija navodno ukazivala hrvatskoj deci, ustaše su 24. juna 1941. godine mučile i ubile svih sedam srpskih monaha iz obližnjeg pravoslavnog manastira Žitomislić. Nešto kasnije, ustaški odredi pobili su 3.000 muškaraca, žena i dece, gotovo sve srpske nacionalnosti i zakopali ih u jamu kod Međugorja. Godinu dana posle smrti Josipa Broza, 24. juna 1981. godine, a upravo na godišnjicu ustaškog pokolja, šestoro dece iz hrvatskih porodica (najmlađi je imao 10, a najstariji 16 godina), videlo je u Međugorju Devicu Mariju, vest su rekli roditeljima i to je bilo dovoljno da se stvori kult, zbog koga je ovo hercegovačko selo do danas posetilo preko 30 miliona hodočasnika. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:246954-Kraj-prevare-u-Medjugorju

А која је твоја препорука када је време да се почне с учењем деце енглеском? Од колико година и како се то ради? Је л' има нека занимљива методика, уџбеник, било шта?

Моја вера је вера Цркве. Ако у молитви Цркве пише да се молимо за освећење тварног огња који стално гори на Светом Гробу и нигде се не помиње никакво чудо, то је онда моја мера вере, а све преко тога је од Саи Бабе или Дејвида Коперфилда. И ја сам до пре неког времена веровала да је у питању чудо, ал' нисам имала среће јер сам налетела на текст и историју молитве који ме је охладио. Разуме се да је и даље освећени огањ за мене Благодатни Огањ, али ни да ми Јерусалимски Патријарх лично каже да му огањ силази с неба не бих му веровала.

Ни ја не могу да одолим: може Патријарх да чита шта хоће, свеједно су најважнији пиротехнички ефекти. Кад читам овдашње апологете чуда Огња, не могу да се не чудим како неки православни нежно воле огањ...

Naravno da znam, ali tebi to svakako ne vredi pricati... уће махати и "обичним" пламеном по лицу и не опећи се. Опа. Ни мање ни више него "наравно да знаш". Онд вероватно ниси разумео. Да неко држи руку НАД огњем 5 секунди. Не да витла лево-десно, него да је држи НАД огњем. И да ти чак дам форе. Не треба ни пример са 5 секунди, довољно је 3.

http://fr-ghevond.livejournal.com/43736.html Факсимил странице из часописа Сион бр. 3 из 1874. године (на јерменском, ал' шта да се ради), где је описано како је грчки патријарх себи за време церемоније Огња запалио браду, али су је брзо угасили.

Да, јер је умивање лица мањи проблем. Ако се умива коса без проблема, шта онда рећи за кожу? И ја исто више верујем Митрополиту Патраском, Чувару Престола Јерусалимске Патријаршије, који лепо каже да чуда нема. А и да не каже, имам текст молитве па моја вера не мора да зависи од људи било ког ранга.

Ја сам говорила о умивању лица, а не косе, јер нема доказа да косу и браду без последица умивају ни ходочасници. И не само да га не приносе коси, него га не приносе ни кожи - само се "умивају", машу пламеном лево-десно, не држе га на једном месту. A да би се демонстрирало да огањ не пече довољно је да неко задржи руку над њим само 5 секунди. Да ли ти знаш и за један такав случај? Ово је анализирао један руски скептик и с обичном ватром поновио сцене с видео записа: http://krtdiv.narod.ru/book1/kr/kr8.6.1.1.htm. И није тачно да се никада није десило да се неком упали брада или коса. Ово пишу на форумима, http://www.cirota.ru/forum/view.php?subj=41765&fullview=1&order=: Јеромонах Флавијан (Матвејев), свештеник и професор Литургике на Универзитету у Јекатеринбургу: "Нажалост, пече. Године 2004. мој познаник је буквално пет минута после добијања благодатног огња (чак нисмо изашли из храма) покушао да се умије огњем. Имао је малу браду, али је она приметно почела да гори. Морао сам да му викнем да је угаси. Имао сам у рукама видеокамеру, па је тај жалосни случај остао документарно зебележен (...)" Игор Соловјов, православни хришћанин: "Не знам колико је времена прошло откако је сишао Благодатни огањ, али када је дошао до мене и кад сам пробао да ли пече или не, опрљио сам себи длаке на рукама и осетио печење (...) Утисак је да је печење било обично. Из наше групе неки људи су били доста близу Горба Господњег, али нико од њих није рекао да огањ не пече".

Ако није истина да се Огањ пали на натприродан начин, како да то назовемо а да не повредимо нежна осећања хришћанског народа, који је по дефиницији позван да се не уподобљава синовима лажи? И ја уопште не мислим да су људи који сведоче о умивању огњем лажови, јер не видим шта је необично у томе. Григорије22 има добру поенту. Нађи један једини снимак где се јасно види да се огањ задржава у контакту с лицем или још боље косом или брадом дуже од делића секунде. Ниједан једини видео на сајту holyfire.org није убедљив и ни о чему не говори. Извини за аналогију, али сличну сцену можеш видети и у Циркусу Колорадо. Апсолутно је могуће махати и "обичним" пламеном по лицу и не опећи се. Након што смо видели шта пише у молитви стварно не мислим да има смисла бавити се другом врстом аргументације, али ево ти, кад већ инсистираш: постоји физичко објашњење зашто је тај пламен у прво време заиста хладнији од "обичног". Ватра упаљена у храму препуном људи и с вишком угљен-диоксида не може да не буде хладнија од ватрe упаљене тамо где је доста кисеоника. Горење је увек реакција оксидације - што је више кисеоника, пламен је јачи и његова температура је виша. Температура пламена може се одредити и одокативно. Слика Бунзенове грејалице: Погоди који од ових пламенова има најмању температуру.:-) Први слева, који je идентичан овом: Осим тога, температура пламена је увек највећа на врху и на крајевима. Постоји Фарадејев експеримент са шибицом: кад је провукао шибицу кроз средину пламена, није се упалила, а кад ју је провукао кроз врх пламена, упалила се. Зато је могуће умивати се огњем без било каквих последица. А како народ крене из храма, тако се и храм испуни свежим ваздухом и огањ почиње да гори јаче.

Надајмо се. Прост народ, разуме се, има привилегију да буде прост народ. Али да сам свештеник у Светој Земљи, и мени би остало само да се надам да за учествовање у потхрањивању "благочестиве заблуде" оваквих димензија нећу добити по њоњи у дан Суда. Разобличавање ове лажи је у потпуности у рукама клира, ту нема дилеме, јер без сарадње клира не би било ни масовног веровања у њу.

И сад ти исти психијатри теоретски треба да доносе одлуку о томе да ли овим људима треба одузети децу, а њих саме стрпати у Лазу. (Ово нема везе с тобом, Магдалена, просто не могу да да останем равнодушна после оваквих информација.)

Да, то је тачно. Мала деца су у принципу склона анемији, али она не мора бити опасна. Али ако је ова беба била анемична до те мере да су посумњали у леукемију, то је стварно нешто чудно.

Ваистину васкрсе Христос! А око легенде о пуцању стуба исто има доста контроверзе. Укратко, то предање има мноштво варијација, хронолошких неподударности и чак хулних детаља (храњење Јермена фекалијама), а његов смисао своди се не чак на натприродност феномена Благодатног Огња, него на истинитост грчког Православља над Јерменима који су "посрамљени као отимачи туђе тековине" (Гроба Господњег). Грчка верзија предања о распукнутом стубу је настала не пре 17. века као "обрада" старијег предања о том стубу, које има потпуно другачију позадину: то старије предање повезивало је Божје чудо не са Огњем, него са пројавом Божје милости према сиромашнима који нису имали да плате Турцима улаз у храм на Велику Суботу. И занимљиво је да се ни у најстаријем запису тога предања (1637. година, јерменски ходочасник Симеон Лехаци), нити касније, не помиње пукотина за коју у Јерменској Цркви, којој лева страна улаза у Храм према Статусу Кво припада, тврди да је настала тек 1927. као последица земљотреса. А откуда је гар? Отуда што ходочасници тамо пале свеће. То је, пре свега, светиња за јерменске ходочаснике, који се с поверењем односе према саопштењу Симеона Лехација. Да Јерменска Црква верује да је тај стуб изобличава, могла је да то санира.

То је у реду.

Нисам ја њихов адвокат. Могуће је да су тотални болесници, али могуће је да и нису и да је нешто друго у питању. А ако ти стварно мислиш да је твој план акције нормалан и да говори о твојој нарочитој уравнотежености и ревновању по разуму, think again. Пре 2 дана ми је била у гостима десетомесечна унука мамине пријатељице, чији родитељи су лактовегетаријанци. Беба не једе ни јаја, само пије млеко и једе поврће, и тако од зачећа наовамо. Људи нису хришћани, него се ложе на јоги филозофију. Беба је свеједно савршено здрава, јака и лепа. Тако да ми није сасвим јасан овај случај и како је могуће да шестомесечна беба не пије ни млеко, и да ли је заиста тако. А ти би све одмах решавао базуком.

Apsolutno se slazem. И ја. И то без било каквог испитивања, него под хитно. Могуће је да није баш све како изгледа у нашој убогој једнодимензионалној машти, али овако би било много забавније. Хоспитализујемо родитеље, растуримо једну породицу, децу неизлечиво трауматизујемо за цео живот, а онда тек да видимо о чему се заправо ради. Једино је штета што у реалном животу и Србији то не иде баш тако лако. Али кад ми једном дођемо на власт, сви локални настићи има да лете на све четири стране света, без права жалбе, и да им се затре сваки траг. Зиг хајл!

То је то.

Могуће је да ово та икона:

Значи ово је:A hierodeacon who penetrated into the shrine of the Tomb at the time when, as everyone believes, the holy fire descends, saw with horror that the fire is ignited from a mere icon-lamp which never goes out, and thus the holy fire isn't a miracle. He himself told me about this today" (Kniga bytija moego, vol. 1 (years 1841-1844), p. 671). само је неко измислио да се сама аутоматски пали, и да је то „хладна ватра“, те да не пече, и раширио вест о „чуду“ међу људима, а прави смисао тог обреда се изгубио? Изгледа. Сигурно је само да се никакво чудо не помиње пре 9. века, што се објашњава тешким положајем хришћана у Светој Земљи под влашћу муслимана, који због свога сујеверја нису дирали хришћанске светиње. Како то да, рецимо, св. Кирил Јерусалимски никада није поменуо чудо? Од 5. до 8. века у Јерусалимској Цркви је васкршње бдење започињало древним обредом паљења вечерње светлости, али од 9. века извори помињу не просто благосиљање светлости, него управо силазак Огња као чудо. Постоји јерменски превод Лекционарија у ком је детаљан опис те старе службе, овде се може прочитати више о томе: http://www.rusdm.ru/pictures/O%20Blagodatnom%20Ogne%20in%20Ekaterini_.pdf.

И ово је занимљиво. У разна времена овај обред је спровођен на разне начине, и састав учесника у њему био је различит. А данас, у складу са одлуком о статусу кво донетом 1852. године, у церемонији учествују само Јерусалимски Православни Патријарх и јерусалимски јерменски патријарх, као и јерусалимска општина коптске и сиријске Православне Цркве. Сваке године објављује се посебан календар са правилима васкршњих служби у Храму Васкрсења и њега на смену штампају јерменска и грчка патријаршија. То је једини званични документ који сведочи о начину спровођења церемоније. Овде има више о томе: http://www.usahm.de/Dokumente/STATUSQUO.htm. Овако изгледа званичан опис дејстава свештенослужитеља Јерусалимске Патријаршије: 8:15: Јермени свечано отварају врата Базилике 11:00: Церемонија печаћења Гроба 11:20: Процесија омладине и народа који скандира пристиже из хришћанског кварта до Базилике. 11:30: Њихов улазак у северни део Ротонде кроз јужна врата Кафоликона и Тријумфални лук, као и кроз Амбулаторију. 12:00: Његово Блаженство грчки православни Патријарх долази унутрашњим степеницам, које спајају грчки православни женски манастир и цркву Св. Јакова, и креће према Католикону кроз његова јужна врата. 12:20: Чувар Светог Гроба преноси Лампу из собе Помазања у Свети Параклис Ангела кроз јужни део Ротонде, у пратњи страже Старијег Драгомана (каваса). Врата се не запечаћују поново, него се уместо печата стављају траке. 12:30 - 12:55: Процесија од Католикона три пута обилази око Ротонде, после чега Његово Блаженство грчки православни Патријарх улази у Параклис Ангела у пратњи јерменског архимандрита. 13:00: Церемонија Светог Огња. Његово Блаженство грчки православни Патријарх прелази из Параклиса Ангела у олтар Католикона кроз Тријумфални лук. Истовремено свештеник округа и лаик узимају Свети Огањ кроз северни овални прозор Параклиса Ангела и прелазе кроз северни део Ротонде и Амбулаторије у олтар Католикона, и предају га Чувару Светог Гроба. 13:10: Његово Блаженство грчки Патријарх напушта Базилику кроз јужна врата Католикона и цркву Cв. Јакова.

Eво га превод. Ако неко зна грчки, а не мрзи га да се укључи, нека упореди то с овим преводом с руског: „Владико Господе Исусе Христе, светоначална премудрости беспочетног Оца, Ти Који обитаваш у светлости неприступној, Који си рекао Нека из таме просија светлост, Који си рекао Нека буде светлост и би светлост, Господе, даваоче светлости Који си нас извео из таме заблуде и увео у чудесну светлост Свога познања, Који си читаву земљу Својим доласком у телу и ад Својим силаском испунио светлошћу и радошћу, а после тога преко Својих светих апостола објавио светлост свим народима, благодаримо Ти што си нас благочестивом вером превео из таме на светлост те постадосмо синови светим крштењем, видевши славу Твоју пуну благодати и истине. Али, даваоче светлости, Господе, Који си велика светлост, Који си рекао народ који седи у тами, Владико Господе, светлости истинита која просветљује свакога човека који долази у свет, једина светлости света и светлости живота људских, Чијом се славом испунило све, јер си дошао као светлост у свет оваплоћеним Својим домостројем, иако су људи више заволели таму од светлости; Ти, Господе даваоче светлости, послушај нас грешне и недостојне слуге Своје који у овом часу стојимо пред овим Твојим свесветим и светлоносним Гробом, и прими нас који поштујемо Твоја непорочна страдања, Твоје свесвето распеће, Твоју добровољну смрт и полагање Твога обоженог тела у овај свечасни гроб, и погребење и тридневно васкрсење, и који радосно већ почесмо да славимо и чинимо спомен и на Твој силазак у ад, којим си душе праведника које су тамо биле држане као Господар ослободио, испунивши светлошћу ад блистањем Свога Божанства. Стога, славећи веселим срцем и у духовној радости у ову преблагословену Суботу најспасоносније тајне што си на земљи и под земљом богодолично савршио и сећајући се Тебе Који си истински тиха и жељена светлост која је божански просијала у аду, а из гроба богодолично засијала, чинимо светојављање, изображавајући/иконишући богојављање које си нам састрадално учинио; јер у спасоносној и светозарној ноћи све се испуни светлости, небо и земља и ад због натприродне тајне Твога силаска у ад и Твога тридневног васкрсења из Гроба. Зато, узимајући побожно светлост која непрестано и свагдасветло гори на овом Твом светлоносном Гробу, предајемо је онима који верују у Тебе, истинску светлост, и молимо те и умољавамо, Свесвети Владико, да је учиниш даром освећења и испуњеном сваке Твоје божанске благодати, благодаћу свесветог и светлоносног Гроба Твог, и да осветиш оне који је побожно примају, ослобађајући их од таме страсти, и да их удостојиш Својих светих обитељи, где сија невечерња светлост Твога Божанства. Даруј им, Господе, здравље и благостање и домове њихове сваким добром испуни. Господи, даваоче светлости, услиши мене грешног у овај час и дај нама и њима [који сада стоје у храму] да иду у Твојој светлости и да пребивају у њој све док с нама пребива светлост овог привременог живота. Дај нам, Господе, да нам светлост наших добрих дела сија пред људима, да би они прослављали Тебе с беспочетним Твојим Оцем и Свесветим Духом. Јер Ти си нас поставио да будемо светлост народима, да светлимо онима који ходају у тами. Али ми смо заволели таму више од светлости, чинећи зло. Јер свако ко чини зла дела мрзи светлост, према Твојој нелажној речи. И зато се ми сваки дан спотичемо, грешећи, јер ходимо у тами. Али удостој нас да преостало време нашег живота проживимо имајући очи наше помисли просвећене. Дај нам да ходамо у светлости Твојих заповести као деца светлости. Ти, Који се облачиш у светлост као у ризу, учини белом као снег светлу одежду светог крштења коју смо ми оцрнили својим делима. Дај нам да се обучемо у оружје светлости да бисмо прогнали кнеза таме, који прима образ анђела светлости. Господе, као што си у онај дан дао светлост онима што седе у тами и мраку смрти, тако данас јави своју непропадљиву светлост и у нашим срцима, да бисмо, просвећујући се њом и грејући у вери, бесконачно славили Тебе, Једину од Једине светлоначелне Светлости, Светлост радости. Амин». (Нови Сион, званично гласило Јерусалимске Патријаршије, 1967, том 65, стр. 235) ====================================================== Ако умем добро да прочитам, ми се сећамо Христа Који је истински тиха и жељена светлост (односно реминисцирамо, као што су све службе Страсне Седмице реминисценција новозаветних догађаја), МИ чинимо светојављање, изображавајући/иконишући богојављање које нам је Он састрадално учинио, узимајући побожно светлост која непрестано и свагдасветло гори на Његовом светлоносном Гробу, и молимо Га и умољавамо да је учини даром освећења и испуњеном сваке Његове божанске благодати. Зашто се молимо да се освети и испуни благодаћу оно што нам директно шаље Свети Дух с неба? Зар то већ није свето и испуњено благодаћу? Једина непропадљива светлост за коју се молимо је светлост у нашим срцима. Нигде помена силаска Светлости/Oгња с неба, нигде се не молимо ни за какво чудо. Што је сасвим у реду, да се не бисмо уподобили онима које Господ проклиње и каже: Род зли и прељуботворни тражи знак, и неће му се дати осим знака Јоне пророка.