Аљонка

Bravo! Potpuno se slazem. I meni posle svakog samog osecaja agresivnosti ostane kajanje, ali retko kad to ispravim sledeci put. Ne znam, mozda je kod mene stvarno preveliki strah u pitanju, pa mi je agresija odbrana... ali ne mogu to da uzmem sebi za opravdanje.Jednom mi je jedan svestenik rekao da se to desava zato sto `uzvisim situaciju, a unizim sebe kao licnost`. Od tada se trudim da razmisljam pre nego sto postupim, ili bar da ne reagujem ako sam uznemirena...

Samo mi se ne svidja komentar novinara o ostalim donatorima kao "надуваним, самозадовољним, уображеним, са својим лажним добротворним кампањама, које су савршено прорачунате као "корисне" у јавности".
Prilog je PRILOG... da li je evro ili 22 000 evra... ko koliko moze i hoce...
A ko sa kakvim namerama prilaze, to nije nase da sudimo...

Svejedno... Meni se ne sviđa takav kontekst, prozivanja i osuđivanja.
Primer ovog dekice je lepota, sam po sebi, i svima nam je ugrejao dušu. Zašto tu lepotu kvariti osuđivanjima...
Mi vrlo često zaboravljamo da ugao iz kog posmatramo druge i nije baš najsrećniji, pa samim tim i ne možemo znati kolika je čija ljubav, vera i odricanje, i koliki je ko pred Bogom... Ali se zato vrlo često ne libimo da budemo sudije...

O daaaaa... samo sto to izgleda bas i nije tako lako. Ali je to, po meni, najzdravi pristup stvarima...

Pitanje deluje apsurdno, ali meni je u poslednje vreme postalo sustinsko. Vise od deset godina sam u crkvi, zivim zivotom koji deluje hriscanski `uredan`, sa redovnim posecivanjima Liturgija, redovnim drznajem postova, ispovedanjem, pricescivanjem... Ali povremeno se zaista pitam, da li ja uopste verujem u Boga. U Njegovo postojanje ne sumnjam. Ali vera u Boga nije samo vera u Njegovo postojanje... Moje male krize vere preispituju iskrenost mog zivota i ucestvovanja u Liturgiji.. Jer bez te iskrenosti, sav moj "uredan hriscanski zivot" je samo forma, rutina koja je vremenom postala navika, za cije ponavljanje mi vise i ne treba neki veci trud. Bez iskrene vere, ta rutina otvara u meni ogromne praznine. Da li ja zaista verujem u Boga? Ne znam... iskreno, mislim da ne verujem. Ne pustam Njega da se bori za mene, nego se borim sama, nekada i sa Njegovom voljom. Ne prihvatam ono sto mi pruza, vapijem za onim sto od mene sklanja. Ne zelim ono sto On zna da mi je za spasenje, nego ono sto JA zelim, zato jer JA tako zelim... Odustajem na svakoj prepreci na kojoj treba pokazati veru u Njega. Svaki put kad rasiri ruke ka meni, umesto da pritrcim u taj zagrljaj, okrenem se i odem. Nekada se pitam zasto me je ostavio... a sve vreme ostavljam ja Njega... Verujete li vi u Boga, zaista, suštinski, na delu?

Ja bas zalim sto nisam naucila ni jednu borilacku vestinu, ali iskreno zalim. Brate, neki ljudi prosto mole da dobiju batine. Posebno muskarci i to BAS od zena.
Danas neka baraba napala moju snaju i njenu dvogodisnju cerkicu na plazi. Izvikao se i pretio joj da ce da je udari. A i na mene se takve budale lepe k`o muve na g..no. Sve neki "veliki muskarci", fol principijelni, a ovamo mamini sinovi, brkate zenturine, koje umeju zeni da priprete batinama. Pa to bi sevap bio da im se ispremestaju malo kosti ili prosetaju zubici. I bilo bi stvarno hriscanski! Ne kazu dzabe da je `motka iz raja izasla`.

Nije me bilo ovde odavno. U medjuvremenu je pisanje po forumu izgubilo smisao, bar onakav kakav je imalo nekada.
Za ovih... 13-14 godina koliko sam u crkvi, nikad se nisam susrela sa problemom koji me vise razdirao i slamao. Osecaj usamljenosti medju svetom, medju ljudima kojima je svet `dovoljan`, `nebo je briga za kasnije, za starost... ili posao za svestenike...`. Ili medju onima kojima pojam strasnog suda visi nad glavom... pravoslavlje im je niz obicaja, rutina  samozrtvovanja koju treba steci, bez trunke radosti...
Ne usamljenost nastala podelom koja nas deli na one koji postimo i ne postimo, na one koji odlaze u crkvu nedeljom, ili ne odlaze.
Vec usamljenost koja dolazi iz sustine...
Da li su vas nekada mucila pitanja kao sto su:
"Da li je dobro ovo sto radim - postim, molim se...?",
"Da li ovo radim cistog srca, ili zato sto mi je nametnuto da tako treba?",
"Da li je bolje ljudima koji -s`pola mozga- idu kroz zivot? Da li su bezbrizniji i srecniji od mene?".
"Da li je moja vera kompenzacija za moju ljudsku slabost... da li iza nje krijem svoje strahove?".

 

Dobro, ovo sad nije blesavo...
Verovala sam da mogu da pricam sa Bogom. Legnem u svoj krevet, gledam u vrhove drveca kroz prozor, i postavljam Bogu pitanja na koje treba odgovoriti sa DA ili NE... Pa ako je odgovor DA, da posalje vetar i da zanjise grane, a ako je NE da ne posalje sHa_sarcasticlol I dugo smo tako pricali...

Pitanje deluje apsurdno, ali meni je u poslednje vreme postalo sustinsko. Vise od deset godina sam u crkvi, zivim zivotom koji deluje hriscanski `uredan`, sa redovnim posecivanjima Liturgija, redovnim drznajem postova, ispovedanjem, pricescivanjem... Ali povremeno se zaista pitam, da li ja uopste verujem u Boga. U Njegovo postojanje ne sumnjam. Ali vera u Boga nije samo vera u Njegovo postojanje... Moje male krize vere preispituju iskrenost mog zivota i ucestvovanja u Liturgiji.. Jer bez te iskrenosti, sav moj "uredan hriscanski zivot" je samo forma, rutina koja je vremenom postala navika, za cije ponavljanje mi vise i ne treba neki veci trud. Bez iskrene vere, ta rutina otvara u meni ogromne praznine. Da li ja zaista verujem u Boga? Ne znam... iskreno, mislim da ne verujem. Ne pustam Njega da se bori za mene, nego se borim sama, nekada i sa Njegovom voljom. Ne prihvatam ono sto mi pruza, vapijem za onim sto od mene sklanja. Ne zelim ono sto On zna da mi je za spasenje, nego ono sto JA zelim, zato jer JA tako zelim... Odustajem na svakoj prepreci na kojoj treba pokazati veru u Njega. Svaki put kad rasiri ruke ka meni, umesto da pritrcim u taj zagrljaj, okrenem se i odem. Nekada se pitam zasto me je ostavio... a sve vreme ostavljam ja Njega... Verujete li vi u Boga, zaista, suštinski, na delu?

Leonard Cohen - Dance Me to the End of Love [OFFICIAL VIDEO]

Da. Ovo me podseti na nesto sto sam davno cula "Molitva je izraz ljubavi prema nekome".Gde ima ljubavi, tu je molitva. Gde je molitva, tu nema ljubomore.

My gift is my song
And this one's for you
And you can tell everybody
That this is your song
It maybe quite simple
But now that it's done
Hope you don't mind
I hope you don't mind
That I put down in words
How wonderful life is now you're in the world

Sat on the roof
And I kicked off the moss
Well some of the verses well
They got me quite cross
But the sun's been kind
While I wrote this song
It's for people like you that
Keep it turned on

So excuse me for forgetting
But these things I do
You see I've forgotten
If they're green or they're blue
Anyway the thing is well I really mean
Yours are the sweetest eyes I've ever seen

And you can tell everybody
This is your song
It may be quite simple
But now that it's done
I hope you don't mind
I hope you don't mind that I put down in words

How wonderful life is now you're in the world
I hope you don't mind
I hope you don't mind that I put down in words
How wonderful life is now you're in the world

Your Song - Moulin Rouge

Leonard Cohen - Dance Me to the End of Love [OFFICIAL VIDEO]

Zar je moguce da jos nismo imali ovu temu  stadaradim

Sve cesce cujem razgovor na tu temu.
Bez obzira i na obrazovanje, posao i uslovi rada cesto ne mogu da se biraju. Dosta ljudi oko mene je nezadovoljno svojim poslom, a onda posao postane mucenje. Osam sati dnevno mucenja, malo li je...
Kako resavate taj problem? Ako ne volite posao koji radite...
U mojoj ludoj glavi koja bi sve da popravi, jednom se javila misao da ne treba insistirati na tome da radimo posao koji volimo, nego da volimo posao koji radimo. A volecemo ga ako ga radimo kao za samoga Hrista.
Svaki posao, od najmanjeg do najveceg... Svim sto radimo mozemo slaviti Boga, i svaki nas posao, i svako nase delo moze biti i nasa molitva.
Cak i ako gajimo jedan obican cvet... mozemo ga gajiti tako kao da ce sam Hristos doci da ga ubere...

Mi vec jesmo okupljeni :0104cheesy: I ovaj forum je zajednica, i svaka crkva je zajednica. A zajednici svi treba da doprinosimo.

Ma sta ima SPC da "staje na noge" za to. MI smo crkva. Necemo stalno prebacivati odgovornost na drugoga. Oko nas ima puno ljudi kojima treba pomoci. Ne moraju da se registruju fondovi za to, treba samo malo volje, malo truda, poneki dobar savet iz iskustva, "pomoc prijatelja", neka lepa, ohrabrujuca rec, po neka molitva... Pa necemo valjda da cekamo povoljan vetar da budemo ljudi? :0104cheesy:

Izvini, bas kasnim sa odgovorom :0104cheesy:
Ne znam sta je bilo sa tim deckom kasnije, mislim da je sacekao svestenika i razgovarao sa njim. Ako je bilo nekog posla za njega, ili neke pomoci, sigurno sam da su sve ucinili da mu pomognu.
Zasto mislis da je lose doci u situaciju da u crkvi trazis posao? U crkvi i TREBA da trazimo pomoc, i svi mi koji smo u crkvi TREBA da pomazemo jedni drugima.
Meni se cini da ljudi ponekad prave veliku famu oko vrste posla koju traze. Ja sam recimo fakultetski obrazovana, a u nedostatku prvog posla htela sam cak da radim i preko omladinskih organizacija, poslove tipa ciscenje poslovnog prostora, brisanje prasine po hiper marketima, slaganje proizvoda u rafove... I veruj mi da se ne bih osecala mnogo lose zbog toga. Naravno da znam da svoj maksimum mogu da dam u svojoj profesiji, ali svaki castan posao je dobar posao. Sad recimo imam stalni posao, pocinjem i privatni... a obzirom da ponekad intezivno razmisljam da promenim mesto boravka opet sam spremna na to da cu mozda raditi ili na fakultetu ili u nekoj trafici, dok se ne snadjem bolje. Ili cu mozda u nekoj crkvi ici da pitam ima li posla za mene. Ne vidim nikakav problem u tome...
Teska je situacija, lako se ostaje bez posla, tesko se nalazi novi... nije vreme za filozofiranje i biranje, nego za akciju i konkretne stvari. Ne postoji posao koji je `siguran` i sa kojim moze da se planira normalan zivot. Sve moze da nestane, sve se moze izgubiti... ne samo posao, nego i zdravlje, i porodica, i prijatelji...
Normalan zivot se zivi sa Hristom, Njemu se sve poverava, a na nama je da se trudimo.
Nego, kakva je situacija sa poslom. Ima li ko problema da ga nadje, ili ima li ko da ga nudi?

Хајде да не компликујемо превише тему, послови се не проналазе само преко агенција и сајтова.
Јуче сам отишла до наше цркве, и свратим у црквену продавницу до нашег црквењака. У једном тренутку, на прозор продавнице покуца један момак, претпостављам да је млађи од мене 7-8 година, ако не и више. Каже црквењаку да је дошао да тражи посао, чуо је да се у нашој цркви тражи помоћни радник. Црквењак га пита ко му је то рекао, јер нико ништа не зна о том послу, нити нам је познато да је црква тражила радника. Док је он објашљавао где је то чуо, ја већ кренем ван, и прођем поред њега са друге стране прозора - он, практично дете, у јакни неког одраслог, која му је неколико бројева већа... у патикама и тренерци каљавој при дну... Наш црквењак га пита одакле је дошао а он каже: "Ја сам чико дошао чак из Куршумлије, само да питам за посао"  (око 200км од нас)
Мислим да је ситуација много озбиљнија него што нам се чини. Много људи остаје без посла, многи ће тек остати... Није ово питање тражења бољег посла (ок, требало би и ту да помогнемо), нити помоћ онима који желе да напусте земљу. Ово је питање егзистенције.
Зато вас молим да будете практичнији са саветима, немамо сви дипломе, ни могућност да плаћамо агенције да нам траже послове. Неко можда баш тражи неки физички посао, неко додатни... Сваки частан посао је добар, ни један не треба потцењивати.
Можда неком од студената треба идеја како да заради новац да олакша родитељима. Ако не вама, можда знате неког ко не учествује на овом форуму, па можда можемо и ми да му помогнемо.

Ваистину се Христос роди!  
Хвала вам свима на интересовању за ову тему. И ја се надам да ће заживети, јер заиста верујем да многима може помоћи.
Што се сајта http://www.infostud.com/ тиче, заиста је одличан. Нуди велики број огласа, и за посао и за стучно усавршавање, курсеве, праксе и сл. Ја, међутим, нисам имала неко позитивно искуство са тим огласима. Углавном су ме звали на разговоре и од тога ниеј било ништа, јер правог посла за моју струку није било. На једном месту су ме чак позвали на разговор, а онда ми и пре интервјуа рекли да већ знају кога ће да приме, и да је то само формалност. Али то није ствар сајта, него послодавца.
Један други сајт такође најтоплије препоручујем, а то је Национална служба за запошљавање. На њиховом сајту сваке среде излазе нови огласи http://www.nsz.gov.rs/page/info/sr/poslovi.html
На оба ова сајта можете оставити своју биографију, и послодавци вас могу контактирати и на тај начин. Али мене нису контактирали  1335_womens
Међутим, мислим да је овде најмањи проблем наћи оглас. Проблем настаје када хоћете да конкуришете за то радно место. За многа радна места траже искуство, које ви можда немате... Ја сам се запослила у просвети, и знам поуздано да се ту СВАШТА ради. Моје искуство је једном речју грозно. Да бих дошла до радног места за које сам била квалификована, а које је неком било чувано, морала сам чак и адвоката да ангажујем, и да све што се дешава пријавим просветном инспектору. Нажалост, живимо у таквом друштву, али има начина да се и против тога боримо.
Са друге стране, не бих волела да се овде јављају само факултетски образовани. За сваки проблем који имате у вези запослења можда неко од нас зна решење. Јавите се...

Да не објашњавам пуно, назив теме говори довољно за себе. Да пређемо са речи на дела и да помогнемо једни другима у конкретним стварима. Имате ли посао или га тражите? Да ли сте остали без посла? Хајде да видимо како можемо да помогнемо једни другима... Ја сам до јуна 2009., након завршених студија. неколико година провела безуспешно покушавајући да нађем стално запослење. Много сам се неправди нагледала, много разочарења доживела...  ко зна колико пута пожелела да одем одавде... Знам како се осећа млад човек у таквој ситуацији, разумем колико то може да буде тешко... Зато не бих волела да моје искуство остане само моје, јер верујем да може многима помоћи. Поделите и ви своја искуства, питајте за помоћ, можда баш неко од браће и сестара са форума има неки добар савет, или макар Живу Реч Утехе...

Да не објашњавам пуно, назив теме говори довољно за себе. Да пређемо са речи на дела и да помогнемо једни другима у конкретним стварима. Имате ли посао или га тражите? Да ли сте остали без посла? Хајде да видимо како можемо да помогнемо једни другима... Ја сам до јуна 2009., након завршених студија. неколико година провела безуспешно покушавајући да нађем стално запослење. Много сам се неправди нагледала, много разочарења доживела...  ко зна колико пута пожелела да одем одавде... Знам како се осећа млад човек у таквој ситуацији, разумем колико то може да буде тешко... Зато не бих волела да моје искуство остане само моје, јер верујем да може многима помоћи. Поделите и ви своја искуства, питајте за помоћ, можда баш неко од браће и сестара са форума има неки добар савет, или макар Живу Реч Утехе...