Marko Vesic

Текст је јако поучан и говори о нашој реалности - ништа незнамо, а пуни смо сопствених предрасуда због којих никад ништа научити нећемо.
Иначе поред текста стоји и упозорење да се људи прво потсете шта значи реч иронија.

НА дан свете великомученице Варваре, 4. децембар
тропар, глас 8: Варвару свету поштујмо, јер покида мреже вражије, и као птица се избави из њих, помоћу и оружјем крста, свечасна.
кондак, глас 4: У тројици слављеноме Богу побожно последовавши, страдалнице, идолске си разорила храмове, а у средини подвига страдајући, ВАрваро, ниси се уплашила претњи мучитеља, него храбро и мудро, гласно увек појући: Тројицу поштујем једино Божанство.

Сабор св. Арханђела Михајла,8 новембар - Аранђелов дан
топар, глас 4: Војсковође небеских сила, ми недостојни увек вас молимо; да нас оградите вашим молитвама, заклоном крила ваше духовне славе, чувајући нас који вам усрдно припадамо и кличемо: од невоља избавите нас као чиноначалници вишњих сила.
кондак, глас 2: Архистратизи Божији, служитељи божанске славе, старешине анђелима и учитељи људима, молите се за оно што нам је корисно и велику милост, као војсковође бестелесних.

На дан светог великомученика Димитрија,26. октобар
тропар, глас3: Великог помоћника у невољама, Васељена те пронађе, страдалниче, који побеђујеш незнабожце. јер као што си Лијеву гордост срушио, и на подвиг смело охрабрио Нестора, тако свети Димитрије, моли се Христу Богу, да нам дарује велику милост.
кондак, глас 2: Потоцима крви твоје, Димитрије, Бог Цркву обоји, који ти је дао моћ непобедиву и град твој чува неосвојив, јер си ти његова тврђава. 

На дан преподобне мати Параскеве,14. октобар
тропар, глас 4: Заволевши пустињски и безметежни живот, и кренувши усрдно за жеником твојим Христо, и Његов благи закон у младости својој узевши, наоружавши се храбро крсним знаком против духовних непријатеља: исповедничким подвизима, постом и молитвама и врелим сузама, погасила си жеравицу страсти, преславна Параскево. И сада у небеским дворовима са мудрим девојкама стојећи пред Христом, моли за нас који поштујемо часни спомен твој.
кондак, глас 6: Свету заступницу оних у невољама, сви свепобожно прославимо Параскеву свечасну, јер она оставивши трулежни живот, нетрулежни је примила за ва век. Тога ради је пронашла славу чудеса благодат Божијом заповешћу.

Сви ТРОПАРИ И КОНДАЦИ које ћу овде навести су преузети из Малог Требника (штампан у Призрену 1994. год), који је превео и за свештену употребу приредио о. Јустин Поповић. Тропаре и кондаке у том Требнику је превео са црквенословенског еп. Артемије. Требник је изаша
Тропар на рођење Богородице, 8 септембар
глас 4: РОђење твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени. Јер из Тебе засија сунце правде, Христос Бог наш, Који разрушивши проклетство, даде благослов, и уништи смрт, дарова нам живот вечни.
кондак, глас 4: Јоаким и Ана од срамоте бездетности, и Адам и Ева од трулежи смртне ослободише се, Пречиста, у светом рођењу Твоме. То празнују и народи твоји избављајући се од кривице греховне, да би ти клицали: Неплодна рађа Богородицу и хранитељку живота нашег.

Богородице Дјево...
Богородице Дјево, радуј се
благодатна Маријо; Господ је с
тобом. Благословена си ти међу
женама и благословен је плод
утробе твоје, јер си родила
Спаситеља душама нашим.
Химна Богородици
Достојно је уистину, да блаженом
зовемо Тебе, Богородицу, увек
блажену и свебеспрекорну, и
Матер Бога нашега Часнију од
Херувима и неупоредиво славнију
од Серафима; Тебе што Бога Логоса
непорочно роди, уистину
Богородицу, величамо.

И одежде су се у Цркви кроз време развијале, исто као и свака друга црквена уметност. Углавном још из периода младе Цркве имамо да су служиељи носили 3 главе одежде, сада те три одежде многи гледају као на део свеколиког одјејанија и не праве никакву разлику између. А свештеници који праве разлику у важности својих одежди обично то злоупотребљавају. Тако рецимо имамо да у Требнику стоји да се за крштење свештеник облачи у комплетну одежду (онако како служи литургију), док велика већина, из само њима познатих разлога облачи само и искључиво епитрахиљ. Али о воме нешто касније.
Да видимо сад сам развој одежди, како је он текао и како је изгледао. Ја ћу вие покушати да ставим акцценат на значење појединих делова свештеничких одежди, него што ћу говорити о њиховом историском развоју.
Познато је да су још стари Јудеји имали у Храму богослужбене одежде. Али исто тако све друге многобожачке религије су имале своје одежде. Тако да слободно можемо закључити да је одежда веома важан богослужбени детаљ. Да сад не улазимо превише у историју религије.
Прво требамо да разјаснимо неке термине везане за облачење. Код нас је устаљено да се појмом одежда означавају ствари које носи свештеник на богослужењу, док израз одело упућује на свакодневну лаичку одећу и све друге ствари које ми у свакодневном животу носимо.Сама, пак, реч одежда код већине византиских писаца означава углавном скупоцено одело царева и клирика. По некима пак, (као у Требнику код Ј. ГОар-а) термин одежда означава покриваче Свете Трпезе и светих сасуда код византинаца.
Што се тиче пак порекла свештених одежди, изражене су до сад три теорије. По једној, сам Господ и Апостоли одредили су од самог почетка начин одевања хришћанског клир. За такву тврдњу немамо ама баш никаквих ваљаних доказа из Светог Писма. По другој теорији, одежде су настале по угледу на старосавезне одежде које је Бог преко Мојсија одредио и заповедио за Првосвештеника и свештеникепри Скинији (Изл.40,12-14). И по трећој, која је изгледа и најтачнија. опдело хришћанског клира добило је свој почетак од уобичајених начина одевања тог времена.Тако у самом почетку Цркве није било разлике у начину одевања између лаика и клирика. И ово је јако логично, пошто је то време апостола, затим прогона и катакомби. Може се рећи да је само једно било важно, када се недељом ишло на литургију узимало се чисто, али уобичајено одело. (велика је штета што данас хришћани уместо да дођу у светио храм лепо обучену у чистом оделу они долазе масни, прљави, често пута смрдљиви, у којекаквим ритама; ово нарочито важи за самопрокламоване чуваре традиције пошто они у својим главама замишљју да ако су прљави дошли у Цркву тиме су већи хришћани; по томе се види да са њиховом психом нешто није у реду).Тек од 4 века може се озбиљније говорити о посебној богослужбеној одежди. Ја мислим да је логично да су они који су додавали и стваралио делове одежде имали пред собом и изглед старосавезног свештенства у Скинији.
Горе поменути Гоар (+1653), у својим забелешкамао црквеним одеждама истока, сведочи да су се од црквених одежди православне Цркве највише користилеодежде беле и црвене боје, и то беле преко целе године, а црвене у време свете Четрдесетице. Исто потврђује Димитрије Хоматијан (12 век), који каже да су тамно црвене одежде биле знак жалости и носилесе само у посне дане и када сеспомињу мртви (дакле на сахранама, поменима...).
О бојама које су коришћене у богослужењима и њиховој символици најпотпуније говори св. Симеон Солунски (16. век)Бела боја за свештене одежде била је у употреби нарочито до 9. века. Те одежде су биле са разним свиленим, златним и сребрним украсима који су обилато коришћени (још јеадан пример да и ми треба да се углеадамо на ову лепу праксу да се све најлепше и најбоље приноси у Цркву; а то важи и лаике који долазе на богослужење, оно што се има најбоље то донеси на службу, значи обуци се у чисто одело и окупај се).
Од 9. века улазе у употребу и друге боје одежди. Тако имамо да се у дане сећања на Апостоле и мученике користе одежде црвене боје, у дане преподобних отаца и матери зелене боје, а у празнике посвећене Пресветој Богородици плаве боје.Овде ваља поменути да се код Руса обично цела Црква пресвлачи покровцима аналогних боја.
Св. Симеон Солунски наводи да беле одежде символишу чистоту, светост и светлост Божанске благодати.Црвена одежда по њему има значење крви коју су Христос и Његови мученици пролили, док је зелена символ наде на вечно блаженство које нам дарује Дух Свети, али такође она је и символ подвига преподобних који су се целог живота трудили у доброј нади на спасење. Плава боја је символ рајске и небеске славе које се већ удостојила Пречиста Богородица. И најзад, тамно црвена (пурпурна) боја углавном користи у време поста и у дане сећања на мртве, јер је то слика кајања и жалости.
Нправославље не познаје црну боју у свом Предању. Црна боја се иначе у сликарству не сматра бојом већ је то ништавило, пошто црна настаје тако што се помешају све основне боје. Зато црна као таква непостоји. Пошто означава непостојање односно небиће црна се уопште и никад не користи у иконопосању.Чак као таква ни не постоји у иконописачкој техници. Стога зашто онда користимо црне опдежде? То је јако глупаво и девијантно. Јер ако већ сматрамо да је црна ништавило, да представља смрт, како онда семо да је користимо за сахране ако знамо да је Христос васкрсао из мртвих. Зато и тврдим да свештеници прво треба да науче тропар Христовог Васкрсења па онда да причају и богослуже.
Да видимо сад и које су то одежде које свештеници користе. Оде ћу дати упоредни приказ све одежди за сва три чина.
Прва основна одежда коју облаче епископи и свештеници је подризник. Подризник символише белу одећу спасења, то је исто тако бела хаљина коју сваки хришћанин облачи на дан свог крштења, али такође то јесимвол нове христолике природе и живота у Царству Божијем.
Друга основна одежда јесте епитрахиљ.То је знак пастирске службе. првобитно је био израђиван од вуне, јер он символише овце за које су пастири одговорни. И епископи и свештеници носе ову одежду сведочећи чињеницу да службеници Цркве живе и чинодејствују једино за припаднике Христовог стада. Зато и нема чинодејствовања без овог дела одежде који је и најважнији.
Даљим развојем појављују се наруквицце. Оне имају чисто практичну намену јер спречавају да рукави сметају приликом чинодејства. Међутим и оне су добиле своје символичко значење па док их стављају свештенослужитељи говоре стихове из псалама које их одсећају на то да њихове руке приадају Богу.
Ту је и појас, који је додат такође из практичних разлога, да би држао одећу на месту. Наиме пошто су подризници и епитрахиљи озрађивани од скупоцених свила они су клизили једно преко другог и сметали једно другом. Уз то епитрахиљ је израђиван да буде крут као да је од пластике. То се постизало убацивањем коњских длака које су обезбеђивале чврстину. Тако да епитрахиљ морао бити причвршћен уз тело. Појас носе само епоскопи и свештеници. Док стављају појас они изговарају псалме који треба да их подсете да је Бог тај који га опасује снагом да изврши службу.
Ђакони и чтецеви носе стихар.Стихар је исто шо и подризник стим што је много лепше украшен јер се види комплетан кад га носи ђакон. Стихари за чтецеве су настали у доба византије и имају највише естетску функцију.
Поред стихара ђакони се опасују орарем. То је једно дугачко платно које се ставља на десно раме. Касније је оно дотерано и продужено. Такод а се данас орар опасује око груди па испод мишке да би се поново окачио на лево раме. Орар је настао веома рано и вероватно је служио да се на њему испишу јектеније које ђакон изговарао. Зато и дан данас ђакон кад говори подиже орар. Иначе сам назив орар долази од ОРАРЕ што значи молити се. Дакле за ђаконе је ово најважнији део одежде.
Свештеник на крају ставља и фелон.То је дугачка хаљина која изглед као плашт, стим што се спушта са предње стране до паса. Ова одежда се вероватно развила из ђаконског стихара па из практичних разлога изгледа ко огртач. Иначе она се поистовећује са свештеничким животом. Тако се у псалму за облачење фелона каже: Свештеници твоји Господе обући ће се у правду и преподобни твоји обрадоваће се веома свагда... Иначе, фелон су носили и епископи. Па тако имамо на многим фрескама и иконама да су епископи приказани у том свештеничком фелону са омофором око врата. Данас епископи носе фелон који више личи на ђаконски стихар. Само што епископ на њему има и пришивена звончиће, који звоне док се епископ креће. То води порекло од старосавеѕних првосвештеничких одежди. ЈЕр ти првосвештеници су смели да уђу у Светињу над Светињама само једном годишње да би је окадили. Том приликом морали су да принесу жртве очишћења. Међутим дешавало се да првосвештеник умре јер је недостојан крочио у ССветињу над СВетињама. Стога је он да би могао да чинодејствује као првосвештеник морао да име сина наследника који ће га одмах заменити. Дакле и његов син је морао да има довољан број година да би отац могао да чинодејствује. Кад уђе у Светињу над Светињама није се знало да ли је жив или мртав док не изађе. Зато су стављени звончићи на његову одежду да народ чује док кади. Кад би завршио то богослужење првосвештеник је ишао у литији до куће јер је и тад могао да умре због свог греха а био је у Светињи над Светињама, па га је народ пратио да види шта ће му бити.
Посебна одежда за епископе јесте омофор.Који је знак водећег пастра помесне Цркве. Такође омофор символише изгубљену овцу коју проналази Христос и ставља је око врата. Зато омофор и изгледа кад се стави као јагње око врата. По овоме видимо да је епископ заправо икона Христова.
Турским освајањима у 15. веку престаје да постоји хришћанска империја. Из тог разлога епископи постају не само духовне вође већ и световне па почињу да се одевају као световни владари. Носе митре, стоје на орлићу, носе жезло. Све су то символи који показују више световну него духовну власт.Такође почињу да носе владарску одежду звану сакос. У то време почињу и да се ословљавају са речју деспот, што значи владика или господар.

Трисвето
Свети Боже, свети Моћни, свети Бесмртни, помилуј нас. (трипут)
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.
Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше;
Владико опрости безакоња наша, Свети, посети и исцели немоћи наше,
Имена Твога ради.
Господе, помилуј. (трипут)
Свлава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.
Молитва Господња - Оче наш
Оче наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође Царство Твоје,
да буде воља Твоја,
и на земљи као што је на небу;
хлеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше,
као што и ми опраштамо
дужницима нашим;
и не уведи нас у искушење,
но избави нас од лукавога.
Молитва Пресветој Богородици
Пресвета владарко моја,
Богородице, Својим светим и
свемоћним молбама одагнај од мене
смерног слуге Твога,
мрзовољу, заборавност,
неразумност, нерад и све нечисте,
рђаве и хулне помисли из убогог
срца мога и из помраченог ума мог,
и угаси пламен страсти мојих,
јер сам убог и слаб.
Избави ме од многих и горких
успомена и подухвата, и ослободи
ме од свих злих делања,
јер си благословена од свих
нараштаја, и слави се
пречасно Твоје име кроз све
векове. Амин.

Дан заљубљених је један најгнуснији празник који смо могли да примимо. То је уништавање и деградација свете Тајне брака. А брак је првенствено мартиријум (мучеништво) за Христа, али мартиријум у оном светитељском смислу речи, а не у контексту профане и осакаћене речи мученик.
Иначе, сам празник крије и извитоперење и изругивање једног Божијег угодника и светитеља Валентина. Најгнусније је што је са тим празником поново враћено на мала врата и идолопоклонство. Јер се кроз прихвата оно римско - јелинско божанство Амор и његова стрела.
Ако већ хоћемо да славимо св. Валентина, а ја лично невидим никакав проблем ни препреку за то, онда то треба да радимо у канонском поретку наше Цркве. И никако другачије. Зато бих овде желео прво да вас потсетим на житије св. Валентина па да видите како се вређа један Христов светитељ.
Ево шта каже Охридски пролог о св. Валентину на страни 540. Прославља се 30 јула. Свештеномученик Валентин је био епископ у италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон  са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. Утом се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече га мачем. посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе авундије и чесно сахрани. Сви пострадаше 273. год. и и посташе грађани Царства небеског.

Дан заљубљених ничему не би користио. То је изругивање светој Тајни брака.
А ако је потребан празник који би допринео решавању беле куге, тј. подстицао на популарност рађања то су управо Материце.
Дан заљубљених велича слободне односе, у смислу неких веза који немају никакав Есхатолошки карактер. Док је брак веза двоје личности, у вези се ради о споју двоје који имају потребе само за задовољењем физиолошке потребе или секса, у којем увек један од партнера буде доживљен од оног другог као објекат задовољења сопствене егоистичне потребе.
Наравно и брак може да се доживи на тај начин али врло је важна порука коју Библија носи Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човек, кад беше створени. Ова игра множине и једнине стоји и у оригиналу на јеврејском али и у Септуагинти. Сходно овоме Библиска антропологија, али и Свето Предање нас уче да је Бог створио мужа и жену као једно биће не у смислу порода већ на једном онтолошком плану сједињености две личности.
Св.Јован Златоусти приликом тумачења посланице Ефесцима ап. Павла, која се уначе чита на чину венчања, говори да је то посланица која тумачи тачно и прецизно какав парови требају да имају однос један према другоме. Прво тумачи да жена мора да се мужу покорава, као Црква што се Христу покорава. Затим говори мушкарцима: Чуо си дакле шта је женина дужност, али сад почуј и запамти шта је твоја дужност. Те говори да је мушкарац дужан своју жену да воли као Христос Цркву, односно да је спреман за њу и живот да да. Оваквог односа нема у везама и зато су онепотпуно изругивање и извртање свете Тајне брака.