Marko Vesic

Овде се не поставља питање о односу Јевреја према Христу, већ о односу хришћана према Старом завету. То су две различите ствари. Али покушаћу да ти одговорим. Дела апостолска нам јасно показују да је јеврејски народ прихватио васкрслог Христа као Месију, јер да није онда Лука не би писао о онако великом покрштавањима народа. Еванђеља нам јасно саопштавају ко је ишао за Христом - апостоли и прост народ (дакле опет Јевреји). Такође јасно нам је описано и ко је дигао буну на Христа - фарисеји и књижевници. Из Писма можемо видети да је прва Црква била састављена једино од Јевреја. Твоја питања јесу неоспорне чињенице. Али такође стоји и оно што сам ја написао. Тако да се можемо само вратити на основу вере: или верујеш у Христа или неверујеш. Нема ту пуно мудрости. Са друге стране може се поставити и питање колико ми данас чинимо да нас Јевреји разумеју. Колико смо ми као хришћани спремни да сведочимо о Христовом имену. Ја овде не говорим о апологијама које су имали свети Оци, ја говорим шта ми данас у овим нашим савременим токовима чинимо по том питању.

Како треба разумети брак? И какав је однос Писма према оваквој врсти људске заједнице?

А штаћемо са оним што је сам Христос рекао: Нисам дошао да укинем закон и пророке већ да их испуним Најправилнији однос Старог и Новог завета нам даје блажени Августин: "Стари завет у Новом се скрива, Нови завет Старим се открива". Да би у потпуности разумели Христову крсну жртву треба добро да проучимо старозаветне жртве. Пре читања Новог завета треба да нам буде јасно да је Христос био јеврејин, да су апостоли били јевреји, да је Богородица била јеврејка.Треба да схватимо да без јудаизма нема хришћанства, а да се јудеизам без хришћанства претвара у имагинацију. Како можемо одбацити Стари завет, а притом да на Васкрс певамо: Христос нова Пасха, Христос Господња Пасха, Христос Пасха победитељ зла.....? Како можемо да прослављамо празник старозаветних патријараха, а да се притом одричемо Старог завета? Како можемо да се називамо "новим Израилом" а да притом одбацујемо Стари завет? Како можемо да говоримо да је Мојсијев законик нешто што је безвредно и непотребно, а да нам Псалми буду основа свих богослужења па и литургије? Или ћемо да сакатимо и упропаштавамо (као што неки чине) богослужења избацујући певање псалама? Ово питање је повезано са хитно неопходном литургиском обновом. Јер кад би људи видели и доживели комплетна богослужења православне Цркве видели би да све службе за велике празнике имају као свој обавезан део и читање Старозаветних одломака Светог писма. Ти одломци су познати као Паримије. Важност читања паримија потврђује и сама чињеница да су оне биле саставни део древних литургија: Јаковљеве литургије, Маркове лиртургије..... Чак су паримије предвиђене да се читају на Златоустовој и Василијевој литургији.Хвала Богу појавом жичких Минеја и Паримејником који је приредио еп. Атанасије у могућности смо да поново вратимо у богослужења и читања из Старог завета. - све остало је питање наше воље и жеље. Важност Старог завета откривају међу првима и писци Новог завета. Ап. Павле кад говори у својим посланицама да верни "испитују Писма" недвосмислено говори управо о испитивању Старог завета. За Цркву у прва три века Свето писмо је управо био Стари завет, а не Нови. Нови је доживљаван као поучна литераура.Сам Христос као највећи и неприкосновени ауторитет у Цркви наглашава важност Старог завета, говорећи и односећи се према њему као према Светом писму у пуном смислу те речи. И управо се Христос појављује у Цркви као први тумач Писма односно Старог завета, за њим иду ап. Павле и сви други апостоли.

Да ли неко зна где могу купити књигу Келтско добротољубље - животи и поуке келтских светих Отаца? Ту књигу је припремала да објави издавачка кућа Образ светачки, али ја је никад нисам пронашао. 4869 Да ли неко зна где може да се набави та књига? 0409_feel Или ако може преко форума да се набави још боље........ 4chsmu1

Могли би да се вратимо на тему.Овде тренутно говоримо о личности садашњег римског папе, па бих вас замолио тиме да се бавимо..... 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha Постоје овде и друга питања која разматрају питање екуменских дијалога.... Па би било лепо о томе тамо да дискутујемо 0110_hahaha

Искрено мислим да је он један јако "мутан тип" vaistinu Мени он нимало није јасан. Има јако чудне изјаве и понашање....... Шта је ту истина само Бог зна..... Мислим да тбамо ипак да пустимо време да нам покаже ко је заиста папа Бенедикт 16............ п.с. Ја сам наишао на два римокатоличка извора у којима се он различито назива. У једном је Бенедикт 16 у другом је Бенедикт 14.... ја сам их тако овде пренео од речи до речи па ви сами пресудите....

Ево и његове краће биографије. Benedikt XIV ili građanskim imenom – Joseph Alois Ratzinger rođen je 16. travnja 1927. godine u mjestu Marktl am Inn (Gornja Bavarska) u obitelji Josepha i Marie. Kršten je samo četiri sata nakon rođenja na Uskrsno jutro. Uz Josepha, koji je bio najmlađi, Ratzingerovi su imali još dva sina. Otac budućeg pape bio je policajac, a majka Maria je prije udaje radila kao kuharica u mnogim hotelima. Djetinjstvo i mladenaštvo je proveo u Traunsteinu, malom selu uz austrijsku granicu, 30 km udaljenom od Salzburga. Njegova mladost nije bila laka, vjera i obrazovanje koje je primio pripremili su ga za teška iskustva kroz koja je prošao tijekom nacističkog režima. Baš nekako u to vrijeme učvrstio je svoju vjeru u Krista. No, kada mu je bilo 14 godina postao je članom udruge Hitlerova mladež, a detalje o toj životnoj epizodi i sudjelovanju u 2. svjetskom ratu iznio je u svojoj knjizi "Sol zemlje". Iako je pohađao katoličko sjemenište u Tranusteinu 1943. stigao mu je poziv za vojsku. Unovačen je u protuzračnu obranu. Bilo mu je tek 16 godina. Vojni rok je odslužio od kolovoza 1943. do rujna 1944. godine. Ali nakon što je razvojačen uvedena je radna obveza te je dva mjeseca proveo na austrijsko-mađarskoj granici. Mađarska je kapitulirala i budući papa je radio na postavljanju nasipa i tenskovskih prepreka kojima je bio cilj spriječiti napredovanje sovjetskih postrojbi. Nakon dva mjeseca raspoređen je u pješaštvo u Traunstein. Tu je dočekao dolazak američkih snaga i završio u američkom zarobljeničkom logoru u Ulmu. Po okončanju rata Ratzinger će tvrditi da nikada nije uporabio vatreno oružje dok je bio u vojsci i to zbog teške infekcije prsta. Nakon završetka rata posvetio se obrazovanju te je od 1946. do 1951. studirao filozofiju i teologiju na minhenskom sveučilištu. Godinu dana nakon završenog školovanja postao je predavač na minhenskom sveučilištu. Doktorirao je 1953. godine s temom Ljudi i Kuća Božja u crkvenoj doktrini Sv. Augustina. Pored minhenskog predavao je i na drugim njemačkim sveučilištima: bonskom (1959. -1963.), minsterskom (1963.–1966.) i na sveučilištu Tübingen (1966.–1969.). Sveučilišnu karijeru okončao je na sveučilištu u Regensburgu gdje je obnašao dužnost dodekana sveučilišta. Uz sveučilišnu karijeru aktivan je i na drugom vatikanskom koncilu gdje obnaša dužnost teološkog savjetnika kardinala Josepha Fringasa, nadbiskupa od Cologne. U to doba smatran je liberalom, ali je nakon pojave prolijevih studentskih poketa 1968. prihvatio konzervativnije stajalište. No i ranije je imao konzervativnij pristup nekim temama, npr. rock glazbi koju s svojoj knjizi "Ein Neues Lied für den Herrn" (Nova pjesma za Gospodina) na stranici 160 opisuje ovako: "Glazba je danas tako postala odlučujućim pokretačem jedne protureligije te poprištem dijeljenja duhova. Budući da rock glazba traži ispunjenje na putu oslobođenja od vlastite osobe i njezine odgovornosti, ona se s jedne strane vrlo točno identificira s anarhističkim slobodarskim idejama, koje su danas u velikom dijelu svijeta ponovno podigle glavu." Koliki je ugled današnji papa uživao u to vrijeme govori i činjenica da je imao važno mjesto u njemačkoj Biskupskoj konferenciji i Međunarodnom teološkom povjerenstvu. U suradnji s Hansom Urs von Balthasarom, Henri de Lubacom i drugim važnim teolozima tog vremena 1972. pokrenio je list Communio. Papa Pavao VI 25. ožujka 1977. imenuje ga minhenskim nadbiskupom, a 27. lipnja iste godine i kardinalom. Godinu dana kasnije sudjeluje u konklavama koje izabiru Ivana Pavla I za papu. U listopadu iste godine sudjeluje u konklavama koje izabiru novog papu Ivana Pavla II, a koji će Ratzingera 25. studenog 1981. imenovati na mjesto pročelnika Kongregacije za nauk vjere i na tom će mjestu naslijediti hrvatskog kardinala Franju Šepera. Nešto kasnije postati će i savjetnik za teološka pitanje Ivanu Pavlu II. Njih dvojica postati će bliski prijatelji, a posmrtnu cereminiju Ivana Pavla II voditi će upravo Ratzinger. Za papu je izabran 19. travnja 2005. godine postavši tako 265. papa po redu i najstariji papa (imao je 78 godina kada je izabran) u posljednjih 275 godina. Također osmi je Nijemac koji je izabran za papu i prvi papa Njemac nakon 948 godina. Njegov izbor za papu mediji nisu dočekali blagonaklono. Naime, njegovi istupi u javnosti donijeli su mu nadmike božiji rotvajler i panzer kardinal. Razlog tomu leži u tome što je oštro osudio homoseksulanog i jednospolne brakove, disciplinirao je latinoameričke sljedebenike tzv. Liberalne teologije, a bio je i glavni pisac i potpisnik deklaracije Dominus Iesus objavljene 2000. godine. U toj je deklaraciji Rimokatolička crkva ponovila svoj stav o kršćanstvu kao jednoj vjeru te Rimokatoličkog crkvi kao jedinoj čuvarici te vjere. Taj je dokument šokirao druge kršćanske crkve. Također je zatražio da se svim političarima koji su bili za pobačaj zabrani bilo kakva aktivnost u Crkvi za vrijeme predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama, a zalaožio se i da Turska ne uđe u Europsku Uniju. Papa Bendikt XIV govori deset jezika i vrlo je dobar pijanst, a omiljeni skladatelj mu je Mozart. U papinskim prostorijama stoga ima vlastiti glasovir. Za Mozartovu glazbu kaže: "Njegova glazba nije samo zabava, u njoj je sadržana cijela tragedija ljudskog postojanja." Za Mozartovu glazbu tvrdi kako je imala velik utjecaj na njega u mladosti te da mu je "duboko ušla u dušu". Pored Mozartovih djela papa Benedikt XIV voli i mačke koje su mu omiljene životinje. U svojoj prvo enciklici "Deus caritas est" (Bog je ljubav) analizira i pokušava pomiriti shvaćanje kršćanske i erotske ljubavi. Neke njegove knjige prevedene su i na hrvatski jezik ("Uvod u kršćanstvo"; "Sol zemlje"; "Bog i svijet"; "Razgovor o vjeri"; "Bog je s nama"; "Vjera - istina - tolerancija"; "Božićni blagoslov"; "Bog Isusa Krista"; "Moj život" (autobiografija); "Duh liturgije"; "U službi istine"; "Nazvao sam vas prijateljima", "U početku stvori Bog"...)

Kardinal Ratzinger bio je jedan od najbližih suradnika svojeg prethodnika Ivana Pavia II. Za poglavara Katoličke crkve izabran je 19. travnja 2005. g. U vrijeme izbora imao je 78 godina; 20 godina više nego što je imao Ivan Pavao II. kada je on izabran za papu, 1978. g. U četiri godine svojega pontifikata Benedikt XVI. potpuno je izmijenio vrh Rimske kurije. Gotovo se nijedna osoba koju je na čelo nekoga važnog dikasterija postavio Ivan Pavao II. više ne nalazi na tome mjestu. Pastirski štap, palij, liturgijske svečanosti... Benedikt XVI. mijenja sve što može podsjećati na držanje njegova prethodnika, a u siječnju 2009. g. donio je i kontroverznu odluku o poništenju izopćenja Lefebvreovih sljedbenika, dakle, poništio je odluku Ivana Pavia II. U ovoj se iznimnoj knjizi dugogodišnji dopisnik iz Vatikana i Italije Silvije Tomašević bavi jedinstvenom i dosad još neobrađenom problematikom - razlikom između Ivana Pavia II. i Benedikta XVI. Nastoji objasniti što povezuje, a što razdvaja dvojicu papa, toliko različitih, a istodobno jednakih te objasniti da razlike između njih nisu samo one koje se percipiraju na površini - u načinu njihova obraćanja vjernicima već i u sadržaju onoga što poručuju. Овако се описује садашњи папа у књизи DVOJICA PAPA - IVAN PAVAO II. I BENEDIKT XVI од Silvije Tomašević

Пројекти укидања потрошње супстанци које оштећују озонски омотач Радни тренинг семинар: "Алтернативна решења замене коришћења угљен тетрахлорида у аналитичким методама" 03. 09. 2008. године У организацији Министарства животне средине и просторног планирања, у периоду од 2 - 4. септембра 2008. године у Београду боравили су Виктор Шатравко (Viktar Shatrauka), пројектни менаџер UNIDO-a и др Ђула Кортвелеши (Gyula Körtvélyessy), међународни стручни консултант, члан и пројектни лидер ChemLeg/ChemFed програма при Удружењу хемијске индустрије Мађарске. Циљ посете била је реализација пројекта замене угљен тетрахлорида и изналажење алтернативних решења замене за његово коришћење. Усвајањем Лондонског амандмана 1990. године (који је Република Србија ратификовала у марту 2005. године) угљен тетрахлорид уврштен је у листу супстанци које оштећују озонски омотач. Сходно одредбама Монтреалског протокола, угљен тетрахлорид налази се у листи Анекса Б/група II контролисаних супстанци. За земље члана 5. - земаља у развоју, којима припада и Република Србија, утврђена је базна потрошња на основу увоза у периоду од 1998. - 2000. године. У односу на базну потрошњу одређено је постепено смањење потрошње угљен тетрахлорида до његовог потпуног искључивања из употребе. Од 1. јануара 2005. године смањење потрошње угљен тетрахлорида износи 85 %, да би закључно са 1. јануаром 2010. године био потпуно забрањен увоз ове супстанце. Након 2010. увоз ће бити могућ само за тзв. посебне намене, за које Технички комитет Монтреалског протокола није идентификовао одговарајућу замену. Тема радног тренинг састанка, одржаног 3. септембра 2008. године у просторијама Министарства животне средине и просторног планирања, СИВ 3, Сала протокола, била је: "Алтернативна решења замене коришћења угљен тетрахлорида у аналитичким методама". На састанку је учествовало 40 представника релевантних Министарстава и других државних институција, релевантних лабораторија и увозника угљен тетрахлорида. Овај састанак представља припремну фазу реализације пројекта искључивања из употребе угљен тетрахлорида у Републици Србији, чија пуна имплементација се планира у периоду 2008/2009. година. Следећег дана радне посете, 4. септембра 2008. године, гости из иностранства и представници Министарства посетили су лабораторије градског Завода за јавно здравље Београд, лабораторије Рафинерије нафте Панчево и Петрохемије Панчево, као установа са највећом идентификованом потрошњом ове хемикалије, у циљу процене стања употребе угљен тетрахлорида у нашој земљи и предлагања употребе алтернативних решења, која поред непостојања негативних утицаја на животну средину неће имати штетне утицаје на здравље лабораторијског особља. Демонстрациони пројекат замене цилера У септембру 2005. године припремљен је регионални демонстрациони пројекат замене центрифугалних чилера на бази CFC у Хрватској, Србији, Црној Гори, Румунији и Македонији од стране Организације УН за индустријски развој као имплементационе агенције и уз финансијску подршку Мултилатералног фонда за имплементацију Монтреалског протокола. Пројекат је предвиђен за примену у расхладном сектору, подсектор расхладно - климатизационо и процесно хлађење. Пројектом је предвиђено искључивање из употребе 28 ОДП тона расхладних средстава - фреона. Циљеви пројекта су демонстрација вредности замене већег броја центрифугалних чилера на бази CFC на не-CFC алтернативе, односно супстанце које не оштећују озонски омотач пре рока искључивања из употребе контролисаних супстанци Анекса А Монтреалског протокола (01. јануар 2010. године), смањење потрошње супстанци које оштећују озонски омотач, као и унапређење енергетске ефикасности течних чилера кроз конкретна смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште из расхладног и климатизационог сектора. У оквиру реализације овог пројекта, и уз посредовање Министарства заштите животне средине, Вискоза Корд из Лознице добила је 18. марта 2008. године нов чилер у вредности од 70.000,00 УС долара, чиме се из употребе избацио стари чилер који је користио 0,56 тона фреона CFC-114. Техничке карактеристике расхладне машине - чилера за климатизацију погона кончања у фабрици Вискоза Корд су: расхладни капацитет 900-1000 kW, расхладно средство HFC-134a, проток расхладне воде у испаривачу 35-50 l/s, проток воде за хлађење у кондензатору 55-70 l/s. Министарство животне средине и просторног планирања.

Распоред искључивања из употребе супстанци Анекса C, група I-хлорофлуороугљоводоника Одлука усвојена на 19. састанку земаља потписница Монтреалског протокола, одржаног у периоду од 11-21. септембра 2007. године у Монтреалу, Канада, предвиђа убрзан процес искључивања из употребе супстанци Анекса C, група I Монтреалског протокола - хлорофлуороугљоводоника (HCFC). Према овој одлуци распоред искључивања за земље члана 5. (земаља у развоју) је следећи: 1. Утврђивање базне потрошње на основу пресека потрошње из 2009. и 2010. године; 2. Замрзавање производње и потрошње на утврђеном базном нивоу од 01. јануара 2013. године; 3. Смањење базне потрошње од 10 % до 2015. године; 4. Смањење базне потрошње од 35 % до 2020. године; 5. Смањење базне потрошње од 67,5 % до 2025. године; 6. Потпуно иксључивање од 01. јануара 2030. године; 7. Одобравање за потребе сервисирања у просеку 2,5 % годишње за период од 2030-2040. За земље ван члана 5. (развијене земље) распоред искључивања је следећи: 1. Базни ниво сума потрошње HCFC из 1989. + 2,8 % CFC потрошње из 1989.; 2. Смањење базне потрошње од 75 % до 2010. године; 3. Смањење базне потрошње од 90 % до 2015. године; 4. Одобравање за потребе сервисирања у просеку 0,5 % годишње за период од 2030-2040. Према Монтреалском протоколу, развијене земље требале су да искључе из употребе ове супстанце до 2030. године, док је за земље у развоју рок био флексибилнији – 2040. година. У протеклом периоду примећена је значајна потрошња ових супстанци, које поред оштећења озонског омотача доприносе и глобалном загревању, 700 - 2300 пута више од угљен диоксида. При анализирању различитих предложених сценарија за превремено искључивање из употребе супстанци из Анекса Ц Монтреалског протокола, као релевантни и основни узети су следећи параметри: оштећење озонског омотача и утицај на климатске промене. Основу ове анализе чинио је прорачун односа потенцијала оштећења озонског омотача, потенцијал глобалног загревања са смањењем производње и потрошње унутар сваког од предлога појединачно. При анализи коришћена је следећа методологија: Развијање базне производње и потрошње HCFC. Да би се развила базна потрошња, усвојена је претпоставка о једнакој максималној дозвољеној производњи и потрошњи HCFC и за земље члана 5., односно земље у развоју (А5) и земље ван члана 5, односно развијене земље (не-А5). У реалности, производња и потрошња често је била испод вредности дозвољених Монтреалским протоколом. Током 2004. године, HCFC потрошња у не-А5 земљама била је мања од 11000 ОДП тона (Ozone Depleting Potential - потенцијал оштећења озонског омотача), много мање од дозвољених 24000 ОДП тона. Ово је делом и због регулатива усвојених од земаља појединачно, које су оштрије у погледу ограничавања производње и потрошње. Уредба Европске комисије (EC 2037/2000) забрањује коришћење HCFC као растварача након 2001. године, у пенама након 2004. године и расхладно-климатизационим уређајима након 2010. године. Министарство је у јануару 2008. године израдило Студију о процени садашње и будуће потрошње супстанци из Анекса C, група I Монтреалског протокола, у сарадњи са међународним консултантом - шведским националним експертом у области расхладне технике. Студија представља основу за израду НАЦИОНАЛНОГ ПЛАНА ИСКЉУЧИВАЊА ИЗ УПОТРЕБЕ ХЛОРОФЛУОРОУГЉОВОДОНИКА (HCFC) РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ. Укључивање индустријског и сервисног сектора у саму израду националног плана треба да допринесе: 1. Имплементацији новоусвојених одредби и трендова без техничких или економских последица по функционисање њихових даљих активности; 2. Усвајање предлога индустријског и сервисног сектора у погледу мера и планова имплементације одредби; 3. Усклађивање са одредбама међународног тржишта и одржавањем индустријског и сервисног сектора Републике Србије конкурентним и у току са најновијим релевантним одлукама. Национални план представљаће прилагођавање националног законодавства, као и расхладно-сервисног и индустријског сектора изменама Монтреалског протоколау погледу убрзаног искључивања из употребе супстанци Анекса C Монтреалског протокола. Министарство животне средине и просторног планирања. Немањина 11, 11000 Београд

Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун у поруци поводом међународног Дана заштите озонског омотача, подсетио је на значај мултилатералних уговора у области заштите животне средине, а посебно на Бечку конвенцију о заштити озонског омотача и Монтреалски протокол. - Овогодишњи успех је то што је најмлађа демократска држава на свету, Источни Тимор, започела процес приступања Конвенцији и Протоколу. До сада је то била једина држава изван режима заштите озонског омотача. Сада су Конвенција и Протокол достигли универзално учешће, јединствен статус међу стотинама међународних споразума. Активности Источног Тимора шаљу снажан сигнал глобалне солидарности, не само у решавању проблема оштећења озонског омотача већ и других актуелних мултилатералних изазова, на првом месту климатских промена - поручио је генарелани секретар УН Бан Ки Мун. Он је навео да прикупљени подаци указују да је искључивање из употребе супстанци познатих као хлорофлуороугљеници (CFC), које је започело 1990. године, ублажило напредовање климатских промена за око 12 година. Такође, рекао је да је Међународна сарадња око CFC правовремена потврда да заједничка сврха и конкретне акције могу умањити ризик по нашу планету и изградити сигурнији свет за будуће генерације. „Ово је порука коју морамо имати на уму док се спремамо за УН Конвенцију о климатским променама у Копенхагену у децембру", истакао је он. - Пре неколико недеља, експерти Монтреалског протокола и Оквирне конвенције УН о климатским променама и Кјото протокола, сусрели су се у Женеви да би развили стратегију управљања супстанцама које проузрокују климатске промене. Флуороугљоводоници (HFC), који имају широку примену као замена за супстанце које оштећују озонски омотач у пенама, расхладним и климатизационим системима, могли би значајно допринети климатским променама до 2050. и тиме умањити напоре који се улажу за смањење пуно познатијих гасова са ефектом стаклене баште, пре свега угљен диоксида и метана, пореклом из сагоревања фосилних горива и сече шума - рекао је Бан Ки Мун. Према његовим речима, озонски и климатски уговори могу појачати појединачне напоре у достизању одрживог развоја. Остале предности таквог приступа обухватају унапређену енергетску ефикасност у процесима и применама у индустрији и домаћинству и покренути ширу дебату о супстанцама (укључујући области управљања отпадом и људског здравља). - Међународни дан очувања озонског омотача обележава се 80 дана пре одржавања Конференције УН о климатским променама у Копенхагену. Владе морају да искористе ту прилику и постигну договор о новом, амбициозном, свеобухватном и непристрасном климатском споразуму. Без деловања на климатске промене, свет се суочава са дубоким социјалним, економским и еколошким поремећајима. Пример Монтреалског протокола шаље снажну поруку, не само да је акција у решавању најважнијих глобалних изазова могућа, већ и да позитивни финансијски резултати и позизиван утицај на човечанство недвосмислено превазилазе уложена почетна средства - закључио је Бан Ки Мун. Министарство животне средине и просторног планирања.

MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE, ŠUMARSTVA I VODOPRIVREDE - Direktoru generalnog inspektorata, g. Dušanu Pajkiću - Direktoru Uprave za veterinu, Dr Zoranu Mićoviću - Načelniku Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, B. Plavšiću AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU - Direktoru Centra za kontrolu izvršenja ugovora, Julijani Vučković PREDMET: HITNO - Obaveštenje o mogućem kršenju propisa o dobrobiti životinja na ergeli Zobnatica ergela zobnatica Poštovani, Prema članu 3. stav 3. Zakona o dobrobiti životinja, dužnost svakog građanina Republike Srbije je da spreči i prijavi ministarstvu nadležnom za poslove veterinarstva sve oblike zlostavljanja životinja i ugrožavanja njihovog života, zdravlja i dobrobiti, te Vas obaveštavamo da imamo informacije da vlasnici čuvene ergele Zobnatica - Akcionarsko društvo za poljoprivrednu proizvodnju ZOBNATICA iz Bačke Topole nameravaju da do kraja ove godine konje sa imanja prodaju ili UBIJU (daju na klanje). Mi, kao Udruženje nemamo mogućnost da proverimo tačnost ove informacije, ali je jasno da bi takav jedan čin bio ne samo grubo kršenje Zakona o dobrobiti životinja, već bi predstavljao i krivično delo bez presedana. Kako bi se sprečila mogućnost da se ovako nešto desi, molimo da Veterinarska inspekcija u skladu svojim ovlašćenjima u ovom slučaju HITNO PREVENTIVNO DELUJE i izvrši inspekcijski nadzor nad sprovođenjem Zakona o dobrobiti životinja na imanju Zobnatica. Predlažemo da se izvrši monitoring na licu mesta, ustanovi broj konja na imanju i njihovo opšte i zdravstveno stanje i uporedi sa poslednjim poznatim podacima, kao i da se ovlašćenom licu ukaže na okolnost na protivzakonitost takve odluke i zabrani njeno sprovođenje. Ukazujemo na činjenicu da je sadašnji vlasnik Ugovorom o prodaji društvenog kapitala od 16.12.2008.godine i Aneksom tog Ugovora od 18.12.2008. godine preuzeo obavezu da u roku od 12 meseci od zaključenja Aneks investira u subjekt privatizacije u iznosu od 60.000.000 dinara, od čega 25% u osnovna sredstva za uzgoj životinja. Navedne informacije ukazuju na verovatnoću da ova obaveza nije ispoštovana (što je osnov za raskid ugovora), već i da bi nameravanim aktivnostima biti dodatno umanjena vrednost kapitala ovog privrednog društva, i to oduzimanjem života! Zato molimo da Agencija za privatizaciju izvrši kontrolu izvršenja navedenog ugovora, te da ukoliko utvrdi da navedene obaveze nisu ispoštovane od strane kupca, preduzme odgovarajuće korake. Podsećamo da je Zobnatica, kako piše i na njihovom sajtu, turističko rekreativni centar koji godišnje poseti preko 35000 posetilaca … nadaleko čuvena kao raj za ljubitelje konjičkog sporta… njen najpoznatiji i najlepši deo je ergela, sa tradicijom odgoja rasnih konja dugom preko 200 godina - osnovana još daleke 1779. godine … Posetioci Zobnatice imaju na raspolaganju turističko jahanje, za decu i odrasle, školu jahanja, jahanje putevima Zobnatice, vožnje fijakerom... Molimo da nadležni organi Republike Srbije spreče dalje urušavanje ovih vrednosti, a posebno, da ne dozvole surov čin prema životinjama koji vlasnici, prema našoj informaciji, nameravaju da preduzmu. Udruženje Sloboda za životinje, predsednik, Snežana Milovanović Centar za unapređenje i zaštitu prava životinja, direktor, Ljiljana Gledić-Filipović

Stanje i ugroženost specijskog diverziteta Jugoslavije Ugroženost specijskog diverziteta generalno, kao i posebno za odgovarajuće grupe, direktno je uslovljena stanjem i ugroženošću ekosistemske raznovrsnosti. Zbog toga se, često, procene ugroženosti pojedinih grupa životinja izvode posredno, preko faktora ugrožavanja i stanja ekosistema. To naročito važi za one grupe koje su manje istražene (npr. beskičmenjaci generalno, posebno insekti, grinje i dr.), ali i za one grupe koje su danas dobro istražene ali gde ne postoje prethodna saznanja o njihovoj ranijoj raznovrsnosti i rasprostranjenosti koja bi se mogla porediti sa današnjim stanjem, Ova činjenica samo ističe i naglašava značaj i potrebu za pristupanje organizovanim, sistematskim i sveobuhvatnim fundamentalnim istraživanjima živog sveta naše zemlje, naročito grupama koje su malo poznate kao što su: bakterije, lišajevi, gljive, mahovine, insekti i drugi beskičmenjaci. Bez ovih istraživanja nikada neće biti moguće pravilno i pravovremeno proceniti stepen ugroženosti, a pogotovo neće biti moguće definisati i sprovoditi odgovarajuće i efikasne mere zaštite. Fauna kičmenjaka je, za razliku od nekih - napred navedenih grupa, relativno dobro istražena na području naše zemlje. Faktori ugrožavanja faune kičmenjaka su mnogobrojni, opšti ali i krajnje specifični, deluju pojedinačno i sinergistički i teško se mogu generalizovati i jednostavno i kratko predstaviti. Ipak, dosadašnja saznanja o diverzitetu i ugroženosti faune kičmenjaka naše zemlje mogu se u najkraćem rezimirati na sledeći način: Diverzitet faune slatkovodnih riba u SRJ (sa ukupno 127 vrsta i podvrsta)još uvek je očuvan, mada su pojedini akvatični ekosistemi, a time i zajednice u njima, izloženi drastičnim promenama koje ugrožavaju njihovu strukturu. Takav je slučaj sa Dunavom u oblasti Đerdapa, sa Skadarskim jezerom, sa sistemom Tara-Piva-Drina i manjim rečnim slivovima (Studenica, Pek, Timok i druge). Stepen ugroženosti je različit, u zavisnosti od uzroka i dužine trajanja perioda ugroženosti (Janković, D. & Krpo-Ćetković 1995). Raznovrsnost faune vodozemaca i gmizavaca na području Jugoslavije je izuzetno velika (oko 70 vrsta). Zajedno sa Italijom, Grčkom i Španijom naša zemlja ima najveći diverzitet u Evropi. Međutim, populacije vodozemaca i gmizavaca opadaju, a pojedine vrste nestaju u mnogim delovima sveta. Iščezavanje je zabeleženo na svim kontinentima. Uzroci iščezavanja vrsta i opadanja populacija uglavnom su vezani za ljudsku delatnost, mada ovi organizmi nestaju i u oblastima za koje izgleda da su pošteđene antropogenih uticaja, što posebno zabrinjava i zbunjuje biologe. Pošto u ovom trenutku još ne postoje čvrste činjenice po kojima bi se odredili globalni faktori odgovorni za iščezavanje herpetofaune, svu pažnju treba usmeriti na ljudsku delatnost kao osnovni uzrok procesa nestajanja pojedinih vrsta vodozemaca i gmizavaca i opadanja veličine njihovih populacija (Džukić 1995). I pored još vrlo visokog diverziteta ukupne ornitofaune Jugoslavije od 382 redovno, neredovno i potencijalno prisutnih vrsta, jasno je da sadašnje stanje predstavlja samo jednu fazu u dugotrajnom opadanju diverziteta ptica. Prema nepotpunim podacima, u kategoriju iščezlih vrsta već može da se svrsta 10 % ptica Jugoslavije, dok su lokalno i regionalno ti procenti dostigli i zastrašujuće vrednosti od preko 50 % (Vasić 1995). Fauna sisara SRJ u celini, prati promene u fauni sisara evropskih zemalja. Od ukupno 98 vrsta sisara koji žive na području SR Jugoslavije, 25% se nalazi u različitim kategorijama ugroženosti. Oko 70% vrsta nalazi se na preliminarnom spisku za Crvenu listu Srbije. Zakonskom zaštitom je obuhvaćeno 60% vrsta u Srbiji, a 30% vrsta u Crnoj Gori. Na svetskim indikativnim listama nalazi se 65% vrsta. Retko ili proređeno je 60% predstavnika faune. Ukupno možemo konstatovati da je ugroženost faune srednje visoka i da su sve vrste osim papkara obuhvaćene zakonskom zaštitom. U celini uzev, diverzitet faune sisara naše zemlje je ipak očuvan, ali je neophodno, radi održanja postojećeg nivoa, preduzeti niz konkretnih i dugoročnih mera zaštite, kao i revalorizovati i intenzivirati postojeće mere, naravno uz stalni monitoring stanja populacija sisara i ekosistema u kojima čine važnu komponentu (Savić & Paunović & Milenković & Stamenković 1995).

Ex - situ zaštita ugroženih vrsta Ex-situ zaštita ugroženih vrsta podrazumeva niz postupaka i metoda za očuvanje, gajenje i razmnožavanje biljaka i životinja izvan njihovih prirodnih staništa. Ta druga (ex-situ) staništa, koja se nalaze izvan onih prirodnih (in-situ), su botaničke bašte i zoološki vrtovi, privatne kolekcije živih biljaka (male bašte, alpinetumi, akvarijumi i sl.), banke gena odnosno banke semena i plodova, kao i specijalizovane laboratorije u kojima se pod strogo kontrolisanim uslovima na specijalnim hranljivim podlogama može dugo vremena održavati i razmnožavati (“klonirati”) biljni i životinjski materijal sakupljen na prirodnim staništima. Za razliku od zakonskih - normativnih oblika zaštite biljnih vrsta, koji uglavnom imaju preventivan ili upozoravajući i pasivan karakter, ex-situ zaštita podrazumeva aktivan-ofanzivan pristup. Kada svi prethodni, preventivni oblici zaštite ugroženih vrsta "ne urode plodom", odnosno kada brojnost populacije neke ugrožene biljne vrste na njenom prirodnom staništu padne na kritičnu granicu iščezavanja, pristupa se, po hitnom postupku, primeni nekih od aktivnih metoda ex-situ zaštite. Kada su u pitanju ugrožene biljne vrste pristupa se formiranju programa njihovog gajenja u Botaničkim baštama i vrtovima; formiranju privatnih kolekcija živih biljaka; formiranju Banaka gena (semena, plodova i vegetativnih delova) i razvijanje tehnika proizvodnje novih biljaka u laboratorijama “Kultura biljnog tkiva”. Botaničke bašte su u pogledu naučno-stručnih i organizaciono-tehničkih mogućnosti svakako najpogodnija i najsigurnija ex-situ mesta zaštite ugroženih biljnih vrsta. U svetu postoji oko 1.600 botaničkih bašti u kojima se gaje desetine hiljada biljnih vrsta koje u prirodi rastu. Predpostavlja se da je u kolekcijama živih biljaka svih botaničkih bašti sveta sadržano više od četvrtine ukupnog broja poznatih cvetnica i paprati. Malo je danas botaničkih bašti u svetu koje u svojim programima razvoja nemaju definisane i specijalne programe ex-situ zaštite ugrožene flore datog područja. Botaničke bašte u svetu sve više preuzimaju ulogu "azila", svojevrsnog "izbegličkog depoa" odnosno veštačkog refugijuma, a samim tim i eksperimentalnog poligona za očuvanje i razmnožavanje kritično ugroženih biljnih vrsta. Takve programe ima i naša Univerzitetska botanička bašta "Jevremovac", Biološkog fakulteta u Beogradu, koja je na predlog Josifa Pančića osnovana još davne 1889. godine. Od 330 vrsta vaskularne flore SCG koje imaju status međunarodno značajnih, odnosno 171 vrste flore Srbije koje su označene kao kritično ugrožene ili iščezle, u Botaničkoj bašti "Jevremovac" već se nalazi, ili se planira za uvođenje u program ex-situ zaštite preko 20% tih najugroženijh predstavnika naše flore. Među njima se posebno izdvajaju: nikolićeva kandilka (Aquilegia grata subsp. nikolicii), pančićeva kandilka, (Aquilegia pancicii), derventanski različak (Centaurea derventana), peščarski različak (Centaurea sadlerana), balkanska dioskorea (Dioscorea balcanica), jugoslovenski zvončac (Edraianthus jugoslavicus), golocvetna mlečika (Euphorbia glabriflora), serpentinska mlečika (Euphorbia serpentini), ušasta mlečika (Euphorbia subhastata), balkanska forzicija (Forsithya europaea), glavičasta žutilica (Genista subcapitata), dalmatinski zdravac (Geranium dalmaticum), cvakija (Halascya sendtneri), kitaibelov slez (Kitaibela vitifolia), pančićeva grahorica (Lathyrus binatus), rtanjska metvica (Nepeta rtanjensis), pančićeva omorika (Picea omorika), ramonda kraljice Natalije (Ramonda nathaliae), srpska ramonda (Ramonda serbica), serpentinsko kovilje (Stipa novakii), beli bun (Scopolia carniolica). Banke gena (semena, plodovi, vegetativni delovi) predstavljaju posebno organizovane i visoko specijalizovane kolekcije živog biljnog materijala koji se sakuplja, magacionira, održava i razmnožava pod strogo kontrolisanim i specifičnim uslovima. Takve uslove moguće je obezbediti samo u dobro organizovanim botaničkim baštama, ili sličnim naučnim institucijama. Pored kritično ugroženih divljih biljnih vrsta, ovaj način ex-situ zaštite odnosi se i na kultivisane biljke, kao i njihove divlje srodnike, različite varijetete i linije. Pri tom je moguće korišćenje i kriogenog magacioniranja (hladno skladištenje-zamrzavanje) celih organizama, embriona, jajnih ćelija, polena, matičnih ćelija i matičnih linija. Mada nije prava zamena za žive zbirke, tempo izumiranja vrsta zahteva primenu i ovakvih metoda da bi se sačuvao izvorni genetički materijal kao potencijal za korišćenje dobrih osobina u budućnosti (biotehnologija). Kultura biljnog tkiva predstavlja poseban način proizvodnje novih individua u laboratorijskim (in vitro) uslovima. Naime, iz jednog jedinog primerka, donetog sa prirodnog staništa, moguće je iz vegetativnih delova biljke (lista, stabla, korena) proizvesti stotine novih jedinki u laboratorijskim uslovima, i posle toga ih vratiti na prirodna staništa. Kultura biljnog tkiva jedan je od strateških pravaca ne samo u globalnoj zaštiti genofonda flore, već i u komercijalnoj proizvodnji "biološki čistog" odnosno "zdravog" sadnog materijala. Na ovaj način moguće je efikasno zaštititi i obnoviti genofond retkih i ugroženih biljaka, ali istovremeno, ovom biotehnologijom se otvaraju velike mogućnosti u farmaciji, šumarstvu i hortikulturi, čime se bitno smanjuje pritisak na divlje populacije biljaka koje su od značaja za pomenute privredne grane. Primera za ovaj oblik ex-situ zaštite naših ugroženih biljaka ima dosta i sve ih je više. Jedna od njih je balkanska dioskorea (Dioscorea balcanica) koja je tercijarni relikt balkanskog poluostrva i endemit jugozapadnog dela Srbije i Crne Gore, zapadne Makedonije i severoistočne Albanije. Kao retka i ugrožena vrsta nalazi se pod zakonskom zaštitom na području Crne Gore. Karakteriše se izuzetno velikom količinom diosgenina koji je veoma tražena supstanca u farmaceutskoj industriji jer se koristi u proizvodnji kortikosteroida. Kako je potreba za dobijanjem diosgenina velika, a raspoloživi prirodni resursi vrlo ograničeni, postoji velika opasnost da ova vrsta bude zauvek uništena. Zbog toga je Dioscorea balcanica uvedena u kulturu in-vitro sa ciljem da se: a) dobije kalusno tkivo kao potencijalni izvor diosgenina, b) da se putem mikropropagacije iz malog broja primarnih eksplantata regeneriše veliki broj biljaka, c) da se in-vitro regenerisane biljke prenesu i gaje na odgovarajućim prirodnim staništima, ili u botaničkim baštama. Slična situacija je i sa mnogim lekovitim biljkama kao što su lincure, (Gentiana spp.) čiji su korenovi i rizomi bogati glikozidima i drugim aktivnim supstancama koje imaju komercijalni značaj. Lincura (Gentiana lutea) je u tom pogledu najtraženija, a samim tim i najugroženija, zbog čega je i stavljena pod zakonsku zaštitu kao prirodna retkost. To je bio dovoljan razlog da se pristupi ispitivanju mogućnosti laboratorijskog (in-vitro) razmnožavanja, ne samo ove vrste, već i drugih vrsta roda Gentiana, kao i alternativnih izvora ovih aktivnih supstanci. Na području naše zemlje je, pored pomenutih vrsta, u kulturu tkiva "uveden" još čitav niz retkih, endemičnih i ugroženih biljaka kao što su: rtanjska metvica (Nepeta rtanjensis), pančićeva kandilka (Aquilegia pancicii), derventanski različak (Centaurea derventana), stepski badem (Prunus tenella), divlji kesten (Aesculus hypocastanum) i dr. zatim različite dekorativne-hortikulturne vrste: perunika (Iris spp.), afrička ljubičica (Santpaulia johnthlaspii), drvo života (Dracaena spp. i Yucca spp.), kao i mnoge jestive i privredno značajne vrste kao što su: lucerka, krompir, spanać, heljda, pšenica, kukuruz itd. Katedra za fiziologiju biljaka Instituta za botaniku i Botaničke bašte "Jevremovac" Biološkog fakulteta u Beogradu i Odeljenje za fiziologiju biljaka Instituta za biološka istraživanja "Siniša Stanković", već dugi niz godina uspešno rade na ovoj problematici i postižu rezultate koji su zapaženi na evropskom i svetskom nivou. Smisao i krajnji cilj primene različitih metoda ex-situ zaštite je sačuvati po svaku cenu genom ugrožene vrste koji, kada se jednom izgubi, nije moguće nikada više vratiti u svetski genofond. U slučaju neuspeha, gubi se nešto što je evolucija oblikovala hiljadama ili milionima godina. U slučaju gubitka bilo koje vrste nepovratno se gubi i svaka mogućnost njene eventualne primene, odnosno korišćenja za dobrobit čoveka i čovečanstva u celini. Uspeh preduzetih mera ex-situ zaštite zavisi od niza faktora. Pre svih, to je nužnost prethodno dobrog poznavanja biologije i ekologije svake konkretne vrste koju hoćemo da zaštitimo na ovaj način. To je preduslov je da se što vernije "simuliraju" prirodni uslovi na veštačkom, ex-situ staništu. Istovremeno, uspešnost preduzetih mera ex-situ zaštite zavisi u velikoj meri i od pravovremenosti njihove primene. Pored osnovnog cilja da se po svaku cenu sačuva genetički materijal, smisao i krajnji cilj ex-situ metoda zaštite je, ipak, vraćanje - reintrodukcija ugroženih vrsta na njihova prirodna staništa sa kojih su iščezle ili im preti velika opasnost da nestanu. To, naravno, podrazumeva i istovremeno sprovođenje strogih mera in-situ zaštite reintrodukovanih vrsta na njihovim prirodnim staništima.

III AKTIVNOSTI U ZAŠTITI BIODIVERZITETA KOJE SE SPROVODE U PRAKSI Ova treća celina, objedinjuje sve aktivne metode zaštite, odnosno metode: “Ex-situ” zaštite - koja podrazumeva očuvanje vrsta van njihovih prirodnih staništa; Reintrodukcije - koja predstavlja proces veštačkog vraćanja biljnih i životinjskih vrsta na prostor sa kojeg su iščezle; Introdukcije - koja predstavlja pokušaj da se u cilju očuvanja, vrsta veštački naseli na prostor u kojem ranije nije živela; “In-situ” zaštite - koja podrazumeva očuvanje izvornih ekosistema, očuvanje, održavanje i oporavak populacija vrsta na njihovim prirodnim staništima; Edukacije i prezentacije dosadašnjih saznanja i rezultata u oblasti zaštite biološke raznovrsnosti, odnosno objavljivanje prigodnih publikacija i postera, snimanje televizijskih emisija, CD rom-ova, organizacija popularnih predavanja i izložbi, koje predstavljaju specifičan vid aktivnosti na polju zaštite ugroženog biljnog sveta.

II POSTUPCI FORMALNO-PRAVNE ZAŠTITE Prvi zvaničan korak u zaštiti ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i ekosistema predstavlja takozvana administrativno-pravna (normativna) zaštita, koja podrazumeva donošenje različitih pravnih akata (zakoni, uredbe, naredbe, deklaracije, kodeksi, konvencije, rezolucije, strategije) na nacionalnom ili međunarodnom nivou, na osnovu kojih se različitim vrstama u zavisnosti od njihovog stepena i karaktera ugroženosti dodeljuje odgovarajući nivo pravne zaštite. Naravno, ovi pravni akti zasnovani su na konkretnim naučnim podacima o stepenu ugroženosti vrsta, koji su u najvećem broju slučajeva objavljeni u različitim Crvenim knjigama i Crvenim listama. Na našem nivou postoje dva osnovna dokumenta vezana za pitanja zaštite životne sredine i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta. To su: "Rezolucija o politici zaštite i unapređivanja životne sredine u SR Jugoslaviji" i "Rezolucija o politici očuvanja biodiverziteta u SR Jugoslaviji". Osnovni pravni dokument koji reguliše pitanje zaštite životne sredine u Srbiji je "Zakon o zaštiti životne sredine". Pored ovog Zakona, najkonkretniji pravni akt kojim se štite najugroženije vrste svakako predstavlja "Uredba o zaštiti prirodnih retkosti" kojom je 217 najugroženijih biljnih, i 427 životinjskih vrsta i njihovih staništa na području Srbije stavljeno pod najstrožiju zaštitu. Na osnovu najnovijih rezultata istraživanja obrađenih u Prvom tomu Crvene knjige flore Srbije, pripremljena je nova, izmenjena i dopunjena Uredba koja će uskoro biti važeća, i u kojoj će pod zaštitom biti 402 najugroženije vrste flore Srbije. Veoma značajan pravni dokument je i "Naredba o kontroli korišćenja i prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta" koja je doneta zbog prekomerne i nekontrolisane ekspoloatacije biljaka i životinja iz prirode. U njoj su sadržane zakonske mere sakupljanja, korišćenja i prometa 129 samoniklih biljnih vrsta koje su ugrožene ili mogu postati ugrožene nekontrolisanim korišćenjem. Ovim pravnim aktima pod zaštitu države biće uključeno 12,5 % ukupne flore Srbije. Na teritoriji Crne Gore do sada je zakonski zaštićeno svega 57 biljnih vrsta, kao i svi predstavnici roda Ophrys iz familije orhideja i 314 životinjskih vrsta. Glavni zakonski akti kojima se na ovom području zaštićuju ugrožene biljne i životinjske vrste, kao i njihova staništa su "Zakon o zaštiti prirode", "Zakon o Nacionalnim parkovima" i "Rješenje o stavljanju pod zaštitu rijetkih, prorijeđenih, endemičnih i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta". Radi uspešnog očuvanja ugroženih vrsta i ekosistema, neophodno je usklađivanje naših zakonskih propisa sa međunarodnim konvencijama i deklaracijama iz ove oblasti, od kojih se kao najznačajnije svakako mogu izdvojiti: "Deklaracija o čovekovoj sredini" doneta na prvoj Konferenciji Ujedinjenih Nacija o čovekovoj sredini u Štokholmu 1972. godine. U njoj je istaknuta neophodnost očuvanja vode, vazduha, zemljišta, flore, faune i reprezentativnih ekosistema za dobrobit sadašnjih i budućih generacija. "Konvencija o očuvanju biodiverziteta" doneta u Rio de Žaneiru 1992. godine, naglašava značaj očuvanja biološke raznovrsnosti u planetarnim razmerama. "Deklaracija o očuvanju flore, faune i njihovih staništa" usvojena od strane Ekonomske komisije za Evropu UN (ECE) 1988. godine reguliše pravila ponašanja prema ugroženim vrstama flore i faune od međunarodnog značaja, u cilju njihovog očuvanja. "Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune", skr. CITES ili tzv. Vašingtonska konvencija (Vašington, od 12. februara do 2. marta 1973.), međunarodni je sporazum kojim se obezbeđuje međunarodna saradnja u zaštiti određenih vrsta divlje faune i flore od prekomerne eksploatacije putem međunarodnog prometa. “Konvencija o zaštiti močvarnih staništa koje su od međunarodnog značaja naročito kao staništa ptica močvarica" (Ramsarska konvencija, Iran, 1971). "Konvencija o zaštiti evropskog ("divljeg") živog sveta i prirodnih staništa", ili tzv. Bernska konvencija (Bern, 1979.), međunarodni je sporazum o očuvanju vrsta flore i faune u prirodi i njihovih prirodnih staništa, naročito onih čija zaštita zahteva međunarodnu saradnju

I METODE ZA UTVRĐIVANJE NAUČNIH OSNOVA ZA ZAŠTITU UGROŽENH VRSTA Crvene knjige i Crvene liste flore i faune Za razliku od zakonskih-normativnih oblika zaštite biljnih i životinjskih vrsta (prirodne retkosti; kontrola sakupljanja, izlovljavanja i prometa=trgovine; in - situ zaštita čitavih staništa), koje imaju uglavnom preventivan, upozoravajući ili ograničavajući karakter, kao i za razliku od metoda ex - situ zaštite koje podrazumevaju aktivan-ofanzivan pristup u očuvanju vrsta van njihovih prirodnih staništa, Crvene knjige i Crvene liste predstavljaju nešto sasvim specifično. One nemaju zakonsku - obavezujuću težinu, niti bilo koga mogu sankcionisati. “Crvene knjige” i “Crvene liste” su specijalizovane publikacije koje već samim svojim nazivom i crvenom bojom svojih korica opominju (upozoravaju) na opasnost od iščezavanja za ugrožene biljne i životinjske vrste. U svetu se već nekoliko decenija intenzivno radi na projektima ovog tipa i to na različitim nivoima geografskog prostora i taksonomskih kategorija. U tom smislu, postoje Svetske (globalne) Crvene knjige i Crvene liste, pojedinih kontinenata, regiona, subregiona, država, provincija, okruga ili kantona. Istovremeno, postoje i opšte Crvene knjige flore i faune, ali i posebne za floru i faunu, kao i za određene sistematske grupe (npr. orhideje, kičmenjake, ptice, sisare, leptire i dr.). Smisao i cilj izrade Crvenih knjiga je da blagovremeno upozori na opasnost, ali i da jasno ukaže na puteve i mehanizme različitih metoda ex-situ i in-situ zaštite da bi se sačuvao genom ugrožene vrste koji, kada se jednom izgubi, nije moguće više vratiti u svetski genofond. Crvene knjige Predstavljaju izuzetno značajnu stručno-naučnu osnovu za zakonsku i praktičnu zaštitu organskih vrsta na određenoj teritoriji. Naime, pored ukupnog “inventara” ugroženih vrsta, one sadrže čitav niz korisnih informacija o kategoriji (stepenu) ugroženosti vrste, statusu vrste u međunarodnoj zaštiti, ekologiji, opštem rasprostranjenju i rasprostranjenju vrste na datoj teritoriji, karakteristikama staništa, faktorima ugrožavanja ili iščezavanja, specifičnostima biologije i reprodukcije, preduzetim merama zaštite, mogućnostima reintrodukcije i sl. Jednom rečju, Crvene knjige nisu samo puko upozorenje da neke biljke i životinje treba zaštititi. One su polazište i sastavni deo svih ozbiljnih akcionih programa o načinima i konkretnim rešenjima problema očuvanja vrsta. Međunarodna organizacija za očuvanje prirode IUCN (INTERNATIONAL UNIT OF CONSERVATION OF NATURE) je 1994. godine definisala nove kriterijume i kategorije ugrožnosti taksona. EX - izumrli (extinct) Takson je izumro kada nema osnovane sumnje da je poslednji primerak mrtav. EW - iščezli u prirodi (extinct in the wild) Takson je iščezao u prirodnim uslovima kada je poznato da opstaje jedino u kulturi (kultura tkiva) ili u zatočeništvu (botaničke bašte, zoološki vrtovi) ili kao naturalizovana populacija (rezervati). Takson se može smatrati iščezlim (pretpostaviti da je iščezao) u prirodi, ako isrpnim pretraživanjem poznatih i/ili verovatnih staništa tog taksona, vršenim u odgovarajuće vreme (doba dana, sezone, godine) širom nekadašnjeg (istorijskog) areala rasprostranjenja, nije registrovan ni jedan primerak. Pretraživanja treba da budu u vremenskom okviru koji odgovara životnom ciklusu i životnoj formi taksona. CR - krajnje ugrožen (critically endangered) Takson je krajnje (kritično) ugrožen kada je suočen sa izgledom najviše verovatnoće da u neposrednoj budućnosti iščezne u prirodi, što se utvrđuje na osnovu više kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje prostora koji zauzima određeni takson, velike verovatnoće iščezavanja u narednih 10 godina ili tri generacije, itd.). EN - ugroženi; taksoni u opasnosti od iščezavanja (endangered) Takson je ugrožen ako nije krajnje ugrožen, ali se suočava sa vrlo visokom verovatnoćom da će iščeznuti u prirodnim uslovima u bliskoj budućnosti, što se utvrđuje na osnovu više kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje prostora koji zauzima određeni takson, velike verovatnoće iščezavanja u narednih 10 godina ili tri generacije, itd.). VU - ranjivi (vulnerable) Takson je ranjiv kada nije ni krajnje ugrožen ni ugrožen ali se suočava sa visokom verovatnoćom da iščezne u prirodnim populacijama u nekoj srednje bliskoj budućnosti, što se utvrđuje na osnovu više kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje prostora koji zauzima određeni takson, velike verovatnoće iščezavanja u narednih 10 godina ili tri generacije, itd.). LR - niža verovatnoća opasnosti (low risk) Takson je izložen niskoj verovatnoći opasnosti (niskom riziku - manjem izgledu) da bude ugrožen, kada se odredi da ne zadovoljava kriterijume za bilo koju od ugroženih (prethodnih) kategorija. Taksone uključene u kategoriju niskog rizika treba svrstati u tri podkategorije: cd - zavisni od zaštite (conservation dependent) Taksoni koji su u žiži interesovanja programa očuvanja specifičnih za taj takson ili njegovo stanište, a čiji bi prestanak imao za posledicu uvršćivanje taksona u jednu od napredpomenutih kategorija ugroženosti u okviru pet godina nt - skoro ugroženi (near threatened) Taksoni koji nisu određeni kao zavisni od zaštite, ali se nalaze blizu kategorije osetljivih lc - poslednja briga (last concern) Taksoni koji nisu određeni kao zavisni od zaštite ni skoro ugroženi DD - bez dovoljno podataka (data deficient) Takson je bez dovoljno podataka kada nedostaju adekvatne informacije u pogledu njegovog rasprostranjenja i/ili stanja populacije, a za utvrđivanje verovatnoće posredne ili neposredne opasnosti (rizika) da iščezne. Takson iz ove kategorije može da bude dobro proučen i njegova biologija dobro poznata ali da nedostaju odgovarajući podaci o brojnosti (abundanciji) i/ili rasprostranjenju. Kategorija “bez dovoljno podataka” nije kategorija ugroženosti niti “niske verovatnoće opasnosti”. Popisivanje taksona ove kategorije ukazuje da je potrebno više saznanja, na osnovu kojih će taksoni iz te kategorije biti odgovarajuće svrstani. Važno je da se bilo koji dostupni podatak pozitivno koristi. U mnogim slučajevima potrebno je da se ispolji velika opreznost prilikom izbora između kategorije “bez dovoljno podataka” i kategorija ugroženosti. Ukoliko se smatra da je areal nekog taksona relativno dobro opisan i da je proteklo dosta vremena od poslednjeg nalaza taksona, svrstavanje u neku od kategorija ugroženosti može biti sasvim opravdano. NE - neopredeljivan (not evaluated) Takson je neopredeljivan kada još nije bio podvrgnut proceni po ovim kriterijumima. Srbija je krajem 1999. godine dobila svoju prvu Crvenu knjigu koja se odnosi na iščezle i krajnje ugrožene biljne vrste. Naime, nakon desetogodišnjih detaljnih istraživanja, obrade podataka i pripreme teksta, grupa od 30 vrhunskih botaničara predvođena prof. dr Vladimirom Stevanovićem obradila je, u skladu sa najvišim svetskim kriterijumima, 171 biljni takson (oko 5% ukupne flore Srbije) u rangu vrsta ili podvrsta iz najugroženijih kategorija (EX=iščezli; EW=iščezli u prirodi i CR=krajnje ugroženi). Iz flore Srbije iščezlo je 50 taksona (1,5% flore Srbije). Od toga su 4 vrste nepovratno izgubljene iz svetskog genofonda (EX), s obzirom da su pre iščezavanja živele samo na području Srbije; 46 taksona je iščezlo sa prostora Srbije (EW), ali se srećom još uvek mogu naći u susednim područjima ili u ex - situ uslovima botaničke bašte, odakle se mogu i reintrodukovati na nekadašnja prirodna staništa u Srbiji; Krajnje ugrožen (CR) u Srbiji je 121 takson (ko 3,5% flore Srbije) sa velikom verovatnoćom da u bliskoj budućnosti nestane sa naših prostora ili čitavog sveta ukoliko im se ne posveti odgovarajuća pažnja. U detaljnu analizu svakog biljnog taksona uključene su sledeće informacije: IUCN kategorija ugroženosti u Srbiji i Crnoj Gori Opis taksona Osobenosti reprodukcije Životna forma Stanište Opšte rasprostranjenje Rasprostranjenje u Srbiji (sa koordinatama UTM kvadrata 10 x 10 km) Florni element Taksonomski i fitogeografski značaj u flori Srbije Uzroci iščezavanja Mogućnosti reintrodukcije (samo za iščezle taksone) Brojnost populacije i tendencije njene promene Delovanje negativnih faktora Neophodne mere zaštite (samo za krajnje ugrožene taksone) Preduzete mere zaštite Stvarne ili potencijalne vrednosti taksona Literatura Na kraju teksta za svaku biljku, nalazi se ime autora koji je/su obradio takson. Karta rasprostranjenja Autorizovan crtež taksona u crno-beloj tehnici Kolor fotografije biljke i/ili staništa. “Crvena knjiga flore Srbije 1.- Iščezli i krajnje ugroženi taksoni” urednika Prof. dr Vladimira Stevanovića predstavlja kapitalno delo srpske i evropske botanike i zaštite biodiverziteta. Štampana je zajedničkim naporima 3 izdavača: Ministarstva za životnu sredinu Republike Srbije, Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Zavoda za zaštitu prirode Republike Srbije. S obzirom na realnu procenu naučnika da je danas u većoj ili manjoj meri ugroženo čak 20% ukupne flore vaskularnih biljaka Srbije, odnosno blizu 700 vrsta, proističe jasan zaključak da se dalji posao na izradi sledećih tomova Crvene knjige flore Srbije mora brzo nastaviti. U sledećim tomovima Crvene knjige flore Srbije biće obrađene vrste iz nižih kategorija ugroženosti (EN=ugrožene vrste, VU=ranjive vrste, LR=vrste sa niskom verovatnoćom opasnosti i DD=vrste bez dovoljno podataka). Istovremeno, predstoji i hitno pokretanje projekta za izradu Crvene knjige faune Srbije. Crvene liste Predstavljaju popis biljnih i/ili životinjskih taksona organizovan po abecednom ili filogenetskom nizu familija, odnosno vrsta, sa kategorijama ugroženosti za neku određenu teritoriju. U listama nisu zastupljene ostale informacije koje su prisutne u Crvenim knjigama, ali je njihova prednost što one mogu obuhvatiti veći broj ugroženih taksona koji su konstatovani za određeno područje. Takve su na primer Svetska Crvena lista ugroženih biljnih vrsta (IUCN Red List of Threatened Plants) iz 1997. godine ili Svetska Crvena lista ugroženih životinjskih vrsta (IUCN Red List of Threatened Animals) iz 1996 godine.

ZAŠTITA BIODIVERZITETA SRBIJE I CRNE GORE Sveobuhvatna zaštita ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i ekosistema izuzetno je složen i odgovoran posao koji se sastoji od čitavog niza metoda i postupaka koji zalaze u oblast fundamentalne nauke, u oblast prava i zakonodavstva, kao i u oblast primenjenenih bioloških disciplina (šumarstvo, poljoprivreda, hortikultura, farmacija, lovstvo, ribarstvo, veterina i sl.). Sve ove metode i postupci mogu se grupisati u tri osnovne celine. I - Metode za utvrđivanje naučnih osnova za zaštitu ugroženh vrsta II - Postupci formalno-pravne zaštite III Aktivnosti u zaštiti biodiveraziteta koje se sprovode u praksi

Zagađivanje vazduha Najčešće ima indirektan ali ne i mali negativni značaj po biodiverzitet prirodnih ekosistema. Uticaj aerozagađivanja različitim štetnim materijama kao što su azotni i sumporni oksidi i njihovo pretvaranje u tzv. kisele kiše, zatim troposferski ozon, i teški metali u aerosolima, naročito je izražen u blizini izvora zagađivanja kao što su industrijska postrojenja (rafinerije, teška industrija, termoelektrane, toplane, itd.) ili gradovi, ali se efekti ovog zagađivanja mogu osetiti daleko od izvore emisije, što je evidentirano u šumama nekih naših nacionalnih parkova kao što su Kopaonik i Durmitor. Sušenje šuma na velikim prostranstvima jedan je od najupečatljivijih dokaza negativnog delovanja aerozagađivanja, pre svega kiselih kiša, mada se one još uvek ne mogu uzeti kao jedini i isključivi krivac za postepeno nestajanje šuma, s obzirom na kompleksno delovanje ekoloških faktora uključujući i druge negativne antropogene delatnosti, koje dovode do ove, u globalnim razmerama, zabrinjavajuće pojave, posebno u severnoj hemisferi. Važno je istaći da su ekosistemi sa monodominantnim sastavom edifikatora daleko osetljiviji na aerozagađivanje nego oni mešovitog ili polidominantog sastava. Zagađivanje voda Jedan je od najvažnijih uzroka u smanjenju izvorne biološke raznovrsnosti vodenih ekosistema. Kada su u pitanju nerazgradive odnosno spororazgradive materije kakve su npr. teški metali, radionukleidi, fenoli, njihov kumulativni efekat može ostaviti trajne posledice po živi svet vodenih ekosistema, kako na genetičkom i populaciono-specijskom, tako i na biocenotičkom nivou. Razgradive materije, posebno one koje sadrže gradivne biološke elemente dovode do povećane produkcije (eutrofizacije) koja može imati neželjene efekte (smanjenje kiseonika, povećana anaerobija u bentosu, promene u fizičko-hemijskim osobinama vode, itd.) posebno u već prirodno eutrofnim basenima, i na taj način dovesti do velikih promena u kvalitativnom i kvantitativnom sastavu naselja. Poseban oblik fizičkog zagađivanja voda predstavlja termičko zagađivanje, koje u kombinaciji sa eutrofizacijom ubrzava procese razgradnje i dovodi do još drastičnijih promena u već poremećenom sastavu naselja vodenih organizama. Zagađivanje voda može poticati iz različitih izvora ali pre svega iz industrijskih i gradskih zona i sa poljoprivrednih površina. Po pravilu biološka raznovrsnost vodenih ekosistema u blizini izvora zagađivanja je poremećena u tolikoj meri da se ne može ni uporediti sa koliko toliko prirodnim stanjem. Radi se o polisaprobnim vodama u kojima može opstati samo ograničen broj organizama. Zagađivanje i uništavanje zemljišta Zemljište kao osetljivi subsistem svakog kopnenog ekosistema podložno je najrazličitijim promenama izazvanim čovekovom delatnošću. Na prvom mestu je erozija koja dovodi do znatnog ili potpunog odnošenja i uništavanja zemljišta, u krajnjim slučajevima sve do matične podloge. Erozija zemljišta bez obzira da li je u pitanju voda, sneg ili vetar kao uzročnik, uvek je neposredno povezana sa uništavanjem vegetacijskog pokrivača. SCG je, bez obzira na svoj ogromni potencijal poljoprivrednog zemljišta, jedna od najugroženijih zemalja u svetu kada je u pitanju erozija (86%). Pri tome treba znati da je prirodna vegetacija, naročito ona klimaksnog karaktera, najbolja zaštita od bilo koje vrste erozije. Na nivou zemljišta se bukvalno “sabiraju” i reflektuju svi prethodno opisani faktori ugrožavanja životne sredine i biodiverziteta (poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda, rudarstvo, turizam, urbanizacija, zagađivanje vazduha i voda i dr.). Zemljište je za čoveka životno važan ali i ograničeni resurs (proizvodnja hrane). Zagađivanje zemljišta hemijskim materijama, pre svega pesticidima, u prirodnim ekosistemima, veoma je retko i ima zanemarljiv efekat u odnosu na poljoprivredne površine. Efekti upotrebe hemijskih toksičkih sredstava u suzbijanju korova, insekata i glodara, u najvećem broju slučajeva zbog svoje neselektivnosti pogubno deluju na izvorni biodiverzitet okolnih prirodnih staništa, ili u poljozaštitinim pojasevima, živicama itd. Svi navedeni faktori deluju najčešće sinergistički, pa je teško odvojiti njihovo pojedinačno dejstvo. Naravno, moguće je izdvojiti one faktore koji deluju snažno i neposredno na uništavanja staništa kao što su totalna seča šuma, melioracije i irigacije, potapanje kanjona i klisura veštačkim akumulacijama, neplansko širenje gradova na uštrb prirodnih ekosistema.

Introdukcija alohtonih vrsta Unošenje stranih vrsta flore i faune jedan je od vrlo važnih negativnih procesa koji dovode do smanjenja biodiverziteta. Ove promene imaju i globalne razmere, te se ovom problemu posvećuje posebna pažnja u svetu. Naime, promene, izazvane unošenjem došljaka, u izvornoj ostrvskoj fauni i flori tropskih regiona toliko su velike da je opstanak autohtonih endemičnih vrsta pod pritiskom novopridošlih i kompetitivno jačih vrsta, doveden ozbiljno u pitanje. Kada je reč o našoj zemlji unošenje egzotičnih vrsta je rašireno u šumarstvu, lovstvu, ribarstvu, hortikulturi i poljoprivredi. Poseban problem predstavljaju nenamerno unešene vrste flore i faune. Ove vrste, po pravilu su vezane za poluautonomne i neautonomne ekosisteme kakve su površine pod kulturama ili pak gradovi, i mogu se javiti u većem broju samo u ovakvim ekosistemima, dok u konkurenciji sa kompetitorima iz prirodnih ekosistema one gube bitku. Međutim, s obzirom da se prirodni ekosistemi sve više uništavaju i menjaju kroz slabljenje cenotičkih veza, introdukovane vrste ulaze i u takve izmenjene prirodne ekosisteme dovodeći do još većih neželjenih promena. Negativan uticaj introdukovanih vrsta kod nas je naročito ispoljen u vodenim ekosistemima. Određene vrste riba (kalifornijska pastrmka, tolstolobik, beli amur, srebrni karaš) koje su unete zbog komercijalnog interesa i prvobitno gajene u određenim tipovima akvakulture (pastrmski ribnjaci, šaranski ribnjaci), "pobegle" su u reke i jezera i izazvale velike promene u sastavu ihtiofaune naših vodenih ekosistema. Rezultat ovih promena je skoro isključiva dominacija introdukovanih riba u nekim vodenim ekosistemima i potiskivanje autohtonih vrsta. Dosadašnja iskustva pokazuju da je nestručno i mehanicističko poribljavanje oligotrofnih glacijalnih jezera glavni uzrok smanjenju izvornog diverziteta oličenog u malobrojnim ali izvanredno retkim endemičnim i reliktnim oblicima faune, posebno batrahofaune. Primer Vražijeg jezera na Durmitoru poribljenog kalifornijskom pastrmkom koja je u potpunosti uništila stenoendemičnu i reliktnu populaciju neoteničkog alpskog mrmoljka (Triturus alpestris subsp. piperianus), pokazuje koliko je opasno i štetno nestručno poribljavanje bez prethodnih saznanja o autohtonom živom svetu ovih specifičnih i osetljivih vodenih ekosistema. Sličnu sudbinu doživelo je i Zminjičko jezero u Šarancima pod Sinjavinom gde je poribljavanjem kalifornijskom pastrmkom skoro u potpunosti uništena populacija stenoendemičnog alpskog mrmoljka (Triturus alpestris subsp. serdarus). Zabrinjavajuće je, međutim, da ideje o daljem poribljavanju ovakvih jezera u kojima nikada nije ni bilo ribe, još postoje, i što je još opasnije, sprovode se u delo. Ekonomski efekti ovih poribljavanja su zanemarljivi u odnosu na cenu koju treba platiti da bi se ovakvi vodeni baseni sa svojim izvornim živim svetom sačuvali.

Lov i ribolov Pod uslovom da se obavlja tajno, nekontrolisano, masovno i neselektivno, lov i ribolov mogu predstavljati jedan od značajnijih negativnih antropogenih uticaja na živi svet, pre svega na vrste koje ne pripadaju kategoriji "lovne i ribolovne divljači". Ubijanjem ptica grabljivica, ali i svih predatorskih vrsta (npr. insektivornih ptica kakva je većina predstavnika naše ornitofaune, sitnih karnivornih i insektivornih sisara) na najdirektniji način se doprinosi poremećaju različitih ekosistema s obzirom na ključnu ulogu grabljivica u regulisanju brojnosti herbivornih vrsta glodara i insekata. Po mišljenju ekologa kalamiteti štetnih insekata i glodara koji su naročito izraženi na poljoprivrednim površinama i dugo vremena eksploatisanim šumama, u većoj meri su uslovljeni poremećenim trofičkim odnosima u ekosistemima, malim brojem predatora, nego povoljnim klimatskim i hranidbenim uslovima za prenamnoženje. Posebno pitanje je negativni uticaj lova i ribolova na migratorne vrste. Za razliku od sedentarnih vrsta, koje su izložene samo jednom lokalnom lovnom pritisku, a koji se može planski kontrolisati, migratorne vrste u najkritičnijoj fazi bivaju lovljene duž celog svog selidbenog puta i tako trpe neuporedivo veći lovni pritisak, koji je mnogo teže organizovano kontrolisati. Za sada, sem nekih izuzetaka, i nema monitoringa stanja tih populacija u kod nas, a bez njega je nemoguće ozbiljno planiranje kvote odstrela i ribolova. Ilegalni ribolov, naročito onaj pomoću eksploziva, otrova i nestandardnog ribolovnog materijala uključujući mreže nedozvoljenih dimenzija, najznačajniji je faktor koji ugrožava marinski biodiverzitet i akvatični živi svet u mnogim slivovima, tako da se po efektima približava zagađenju i izgradnji brana i nasipa. Nedozvoljena trgovina divljim vrstama Kolekcionarstvo živim ili mrtvim biljnim i životinjskim materijalom predstavlja jednu od vrlo negativnih delatnosti globalnih razmera. Veliki broj biljaka i životinja sakuplja se i izlovljava za ove svrhe, a u njihov promet u svetu uključena su velika materijalna sredstva. Prve na udaru nalaze se retke, ugrožene i ranjive vrste flore i faune, čiji se opstanak direktno dovodi u pitanje. Po pravilu, ove vrste se karakterišu stenovalentnošću i sa tim u vezi posebnom ekološkom nišom, kao i specifičnim zahtevima u pogledu razmnožavanja, a vrlo često i slabom reproduktivnom stopom. Posebnu opasnost predstavlja kolekcionarstvo za privatne zbirke, pri čemu su u fokusu interesovanja pre svega atraktivne vrste insekata, kao i stenoendemični i reliktni oblici, a takođe mnogi predstavnici herpetofaune i batrahofaune naše zemlje. Ovim kolekcionarstvom koje se u određenim slučajevima graniči sa filatelijom, populacije nekih vrsta insekata u SCG su u tolikoj meri proređene u poslednjih 50 godina, da se sa pravom postavlja pitanje njihove stroge zaštite. Primeri za to iz naše zemlje su leptiri Parnassius apollo, Zerinthia polyxena, Papilio alexanor, kao i endemične vrste trčuljaka.

Rudarstvo Kamenolomi se u Srbiji i Crnoj Gori po pravilu nalaze u mnogim klisurama koje su centri biodiverziteta i predstavljaju ekskluzivna staništa reliktnih i endemičnih vrsta, kao i reliktnih polidominantnih ekosistema. Eksploatacija kamena u Nacionalnim parkovima i rezervatima je u potpunosti neprimerena, ne samo zbog uznemiravanja živog sveta bukom, povremenim eksplozijama i česticama kamene prašine, već i zbog direktnog ugrožavanja ekosistema i predela koji i čine jednu od najvećih vrednosti svakog zaštićenog objekta prirode. Kada je reč o površinskim kopovima uglja kao i o podzemnim rudnicima glavni problem predstavljaju deponije jalovine i pepelišta. Ona se obično formiraju na obradivom zemljištu i ugrožavaju direktno ili indirektno izvorni diverzitet čitavog područja. Problem njihove uspešne i brze revitalizacije i rekultivacije postavlja se danas kao jedan od najvažnijih zadataka u oblasti primenjene ekologije i u direktnoj je vezi sa fundamentalnim ekološkim saznanjima vezanim za biodiverzitet. Turizam i rekreacija Prosperitet ove ljudske delatnosti u direktnoj je vezi sa očuvanom prirodom, ekosistemima i predelima. Na žalost, u mnogim slučajevima ova ljudska delatnost, ne samo kod nas, pokazala je i svoje loše strane. Dve oblasti naše zemlje, primorska i planinska, posebno su pogođene razvojem turizma. Najjači negativni efekti turizma na biodiverzitet osećaju se od zagađivanja voda, izgradnje i upotrebe infrastrukture. Oštećuje se vegetacija, nestaju čitave vegetacijske formacije (u primorju i alpijskim i subalpijskim zonama) i biljne vrste, introdukuju se alohtone biljne vrste i pojačava se erozija zemljišta. Naročito intenzivni efekti su po pravilu u zonama sa najvišim biodiverzitetom, u zaštićenim područjima, u kojima je intenzivni turizam po definiciji inkompatibilan sa očuvanjem biodiverziteta. Specifičan je problem uređivanja pećina za potrebe turizma. Po pravilu se proširuju otvori, razaraju se prirodne pregrade i speleološke tvorevine, ugrađuje neodgovarajuća rasveta, tako da se osim narušavanja specifične pećinske mikroklime, uništavaju mikrostaništa osetljivih reliktnih i endemičnih troglobiontskih vrsta koje, vrlo često, pod ovakvim antropogenim pritiscima, nepovratno nestaju i pre nego što budu otkrivene i opisane

Vodoprivreda Izgradnja veštačkih akumulacija u kanjonima i klisurama dovodi do potpunog uništavanja populacija vrsta i ekosistema u zonama potapanja. Poseban gubitak diverziteta izazvan potapanjem, je nestanak ili krajnja fragmentacija reliktnih ekosistema kao što je slučaj sa sastojinama pančićeve omorike u kanjonu Drine ili zajednice Celto-Juglandetum u Lepenskom viru u Đerdapu. S obzirom na činjenicu da su kanjonske doline u našoj zemlji najznačajniji refugijumi tercijarne šumske flore i vegetacije, njihovim uništavanjem nestaju najznačajniji centri genetičkog, specijskog i ekosistemskog diverziteta naše zemlje, Balkanskog poluostrva i Evrope. Problem prilikom izgradnje akumulacija u uzanim kanjonima i klisurama, predstavlja prekid komunikacija rečnog naselja donjeg i gornjeg toka reke i to ne samo zbog nepostojanja odgovarajućih koridora (tzv. riblje staze) već i zbog potpuno izmenjenih ekoloških uslova koji vladaju u jednom rečnom i veštačkom lakustričnom ekosistemu. Primer Đerdapske brane na kojoj nisu izgrađene riblje staze na najbolji način pokazuje u kojoj meri je oštećen riblji fond Dunava odsustvom anadromnih i katadromnih vrsta koje su imale ne mali ekološki ali i komercijalni značaj u ukupnom ribolovu naše zemlje. Poseban problem u očuvanju biološke raznovrsnosti vodenih ekosistema predstavlja regulacija vodotoka. Najčešće je ona izvedena tako da su naše ravničarske reke sabijene nasipima u uzane plavne zone, dok su obale manjih vodotokova bukvalno svedene na betonska korita. Fundamentalna ekološka i hidrobiološka saznanja ukazuju da je život svake reke neposredno povezan sa širinom plavne zone u kojoj se živi svet reke obnavlja efikasno. Smanjenje širine plavne zone neposredno pogađa populacije riba, ali i drugih vodenih, pre svega, rečnih organizama (fito- i zooplankton) koji gube mrestilišta i staništa za reprodukciju u poplavnim zonama (forlandima). Zagađivanje ili presušivanje podzemnih voda, predstavlja problem posebne vrste, koji je u našoj zemlji sve izraženiji. U vodama u karstu ono neposredno dovodi do nestanka endemične podzemne faune. Uzimanje vode na izvorištima i u gornjim tokovima reka, u planinskim predelima, utiče na vodni režim čitavih predela i vodi drastičnom snižavanju biodiverziteta. Opsežni tzv. hidromelioracioni radovi mestimično izazivaju značajne negativne efekte menjajući autentični hemizam voda, čime se gubi diverzitet akvatičnog živog sveta prilagođenog na specifične uslove. Usporavanje voda i oplićavanje usled uspora, omogućuje pojačano zagrevanje i gubitak rastvorenog kiseonika, što povremeno i lokalno dovodi do pomora akvatičnih životinja. Veštački kanali za irigaciju i drenažu su klopke za mnoge životinje, a tamo gde se oblažu plastičnom folijom, postaju smrtonosni. Urbanizacija i izgradnja infrastrukture Ovom ljudskom delatnošću neposredno se uništavaju prirodni ekosistemi u okolini velikih gradova i oko saobraćajnica. Saobraćajnice presecaju prirodne ekosisteme sprečavajući komunikaciju cenobionata, a vrlo često one se nalaze na osnovnim koridorima lokalnih migracija i unutar areala aktivnosti populacija pojedinačnih vrsta izazivajući njihovo masovno uništavanje. Posebno su opasne saobraćajnice u šumskim i močvarnim oblastima, i u opšte u zaštićenim objektima kakvi su nacionalni parkovi i rezervati. Dosadašnja iskustva u našoj zemlji pokazuju da se prilikom izgradnje saobraćajnica nije vodilo računa o prirodnim koridorima divljih vrsta (npr. izgradnja propusta), te je stanje ekosistema oko saobraćajnica vrlo nepovoljno, ne samo zbog buke i drugih oblika uznemiravanja, već i zbog velikog mortaliteta populacija vrsta koje žive u prirodnim ekosistemima oko puteva.

Šumarstvo Od mnogobrojnih delatnosti u šumarstvu, pre svega totalne i sanitarne seče, kao i uređenje šuma, mogu imati vrlo negativne efekte na biodiverzitet, posebno u zaštićenim objektima prirode. Totalne seče šuma neposredno dovode do dugoročnog uništavanja staništa šumskih vrsta i zamene sekundarnim ekosistemima, koji se odlikuju veoma smanjenom produkcijom i malim diverzitetom flore i faune. Takođe, na ovaj način se veći ili manji kompleksi šuma rasparčavaju (fragamentiraju) na veći broj manjih delova među kojima je otežana, a u izvesnim slučajevima i onemogućena komunikacija preko cenobionata. Totalne seče se ostvaruju pre svega u brdsko-planinskim regionima, ali nisu pošteđene ni prirodne šume aluvijalnih ravni ravničarskih krajeva, dok su mediteranske šume hrasta crnike u najvećoj meri uništene još u prethodnim vekovima. U poslednje vreme totalne seče prisutne su i u područjima koja su označena kao potencijalni rezervati prirode i budući nacionalni parkovi (npr. Prokletije), a naročito su izražene u zaštitnim zonama nekih naših Nacionalnih parkova. Sanitarna seča šuma jedan je od vidova negativnih uticaja na šumske ekosisteme, posebno u zaštićenim šumskim zonama rezervata i nacionalnih parkova. Uklanjanjem zdravih i tzv. zaraženih stabala iz starih i očuvanih šumskih ekosistema, odnosi se dragocena biomasa i remete se stabilne trofičke i uopše cenotičke veze na kojima počiva stabilnost ekosistema. Negativni efekat prorednih i sanitarnih seča u očuvanim šumskim ekosistemima u prvom momentu nije vidljiv, ali će se on ispoljiti vrlo brzo, pogotovu ako se ovakve šumarske aktivnosti nastave sa većom učestalošću. Loše stanje pojedinih šuma u rezervatima i nacionalnim parkovima upravo je rezultat različitih negativnih faktora i njihovog kumulativnog efekta, bilo da se radi o delimičnoj eksploataciji drveta, abiogenim činiocima (npr. efekti aerozagađivanja na velikim distancama), kalamiteti štetočina, itd. Uređivanje šuma, ekološki posmatrano, može biti u suprotnosti sa očuvanjem stabilnosti šumskih ekosistema i njihovog biodiverziteta. Iz same ideje da se šume "urede", proizilazi niz, često kontraverznih pitanja. Naime, dok uređivanje ljudskom rukom podignutih šuma i parkovskih površina ima svog punog opravdanja, jer je čovek kreator ovakvih veštačkih ekosistema, dotle je "uređivanje" prirodnih, a posebno klimatogenih šumskih ekosistema, ili još drastičnije, prašumskih rezervata, krajnje diskutabilna delatnost. U ovoj delatnosti kriterijumi i razlozi "uređivanja" su veoma rastegljivi i nisu precizno definisani: od zdravstvenih do estetskih. Na primer, jedno krivo, kvrgavo i polusasušeno drvo biće otklonjeno iz šume zato što ne zadovoljava kriterijume "uređivača". Ekolozi smatraju da i ovakva stabla čine šumu, i da bez njih, stabilnost šumskog ekosistema gubi uporište. Poseban problem u očuvanju šumskog genofonda je seča starih i veoma starih stabala čija se starost procenjuje na više stotina, a u ekstremnim slučajevima i preko 1.000 godina. Seče starih stabala, najčešće se vrše pod izgovorom da su ova stabla prestarela i obolela, a sa stvarnim razlogom velike drvne mase koja je u takvim stablima sadržana. Uklanjanjem ovih stabala nepovratno se gube unikatni ili bar retki genotipovi u okviru svake vrste naše dendroflore, ali se istovremeno i uništavaju čitava mikronaselja cenobionata bez kojih je ekvilibrijum ovih ekosistema poljuljan i doveden u pitanje. Neadekvatno pošumljavanje staništa koja potencijalno nisu šumska, ili plantažiranje šumskih staništa jednodobnim šumskim monokulturama. Pošumljavanje se u prošlosti vršilo na velikim površinama, prvenstveno za potrebe šumarstva i drvne industrije, najčešće monokulturama četinara, ne retko alohtonih vrsta ili genotipova. U nekim delovima naše zemlje je rasprostranjeno pošumljavanje goleti, kao antieroziona strategija. Postoje i pokušaji pošumljavanja iznad gornje šumske granice, što je ekološki neodrživo i kao praksa osuđena na neuspeh. Takođe, obnova gornje granice šume, iako se veoma retko i sporadično sprovodi, uglavnom je neuspešna zbog pogrešnog odabira vrsta. Naši endemični i reliktni autohtoni četinari su u tom pogledu skoro u potpunosti zapostavljeni.

Paljenje primarne vegetacije bilo da se radi o šumskoj, žbunastoj ili zeljastoj dovodi, za duže vreme, a neki put trajno, do suštinskih promena prirodnih klimaksnih ili oroklimaksnih ekosistema. U planinskim područjima i dalje postoji praksa da se paljenjem i krčenjem šume i žbunaste vegetacije povećavaju pašnjaci. Namerno paljenje vegetacije prisutno je naročito u kontaktnim zonama žbunaste vegetacije iznad gornje šumske granice. Na udaru stočara naročito se nalaze bor krivulj i klekovina, ali i zaštićene vrste reliktnih i endemičnih borova. Oroklimaksni ekosistemi koje izgrađuju ovi četinari predstavljaju centre diverziteta faune i flore borealnih, alpijskih i oromediteranskih regiona, a istovremeno su neobično značajni u sprečavanju erozivnih procesa u planinskim predelima. Paljenjem stepske vegetacije koje kod nas ima dugu tradiciju, održavaju se površine pod pašnjacima i sprečava obnova prirodne livado-stepe ili šumo-stepe. Isušivanje močvara i bara uključujući melioracije i irigacije u cilju pretvaranja ovih staništa u poljoprivredne kulture, bio je jedan od najrasprostranjenijih oblika uništavanja prirodnih i visokoproduktivnih ekosistema sa velikim biološkim diverzitetom u ravničarskim predelima naše zemlje. Preostala močvarna i barska staništa kakva su npr. Obedska i Carska bara, Koviljski i Apatinski rit, Ludoško, Šasko i Skadarsko jezero predstavljaju danas poslednje ostatke nekada prostranih močvarnih područja, i istovremeno, objekte posebne zaštite od globalnog značaja (Ramsarska konvencija o zaštiti močvarnih područja). Skoro su potpuno nestali nekadašnji barski ekosistemi duž Velike i Južne Morave, desne obale Save, donjeg toka Drine, zatim nekada čuveno Negotinsko blato i mnoga druga vodena staništa. Eutrofizacija vodenih ekosistema - izazvana je prekomernim unošenjem nutrijenata u kombinaciji sa zagađujućim materijama. Na ubrzanje procesa eutrofizacije posebno su osetljivi već prirodno eutrofni baseni. Skoro sva vodena staništa okružena poljoprivrednim površinama, usled akumulacije fertilizatora koji se u njih slivaju, danas predstavljaju polisaprobne, a na mnogim mestima, skoro mrtve vode. Pored toga, zamena prirodnih bara i močvara veštačkim ribnjacima u nizijskim predelima, dovodi do nestajanja i zauzimanja staništa autohtone akvatične flore i faune. Ptice močvarice naviknute na svoja vekovna staništa i novostvorene povećane mogućnosti za ishranu, dolaze na ribnjake gde su izložene nekontrolisanom ubijanju. Ove ptice su, inače, skoro sve zakonski zaštićene. Slatinska staništa, koja se jednostrano tretiraju kao neplodna, posebno su ugrožena izgradnjom ribnjaka, agroindustrijske infrastrukture, deponija i sl.