Тавита

Стварање човјека И рече Бог: нека буде светлост... (Пост. 1; 26 – 31 и 2; 4 – 7) Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских, и од стоке, и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их. Видели смо да је шестодневно Стварање било дело Пресвете Тројице, посебно да је на Очеву заповест: "Нека буде", Син стварао. Међутим, стварању човека претходило је посебно саветовање међу Лицима Пресвете Тројице. Свети Василије о томе каже: "Да начинимо човека... Та реч не беше употребљена ни за једно од створених бића; створена је светлост, а беше дата само једноставна заповест – И рече Бог: нека буде светлост. Створена су небеса, а не беше договарања за њихово стварање. Овде, пак, човека још нема, али постоји договор о човеку. Бог није рекао, као за друга бића: Нека буде човек! Препознај достојанство које ти припада. Он није узроковао твоје постање једноставном заповешћу него је постојао договор у Богу, да би знао како да то живо биће, достојно части, уведе у живот... Зашто Бог није рекао: да начиним него: Хајде да начинимо? Да би ти могао да препознаш врховну власт. Он жели да ти, обраћајући пажњу на Оца, не занемариш Сина. Он жели да знаш да је Отац стварао кроз Сина и да је Син стварао по вољи Очевој и да би требало да прославиш Оца у Сину и Сина у Духу Светоме... Он, међутим, није рекао: Они су створили, да ти у томе не би нашао изговор за многобоштво..." Свети Серафим Роуз Природословље о стварању света и саздавању Адама Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудним, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер писано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена (Пост 1, 12 ). Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божјега стварања, пошто каза: И би вече, и би јутро, дан пети (Пост 1, 23 ), /Писмо/ додаде: И рече Бог: начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским и стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, мушко и женско створи их (Пост 1,2627 ). /Мојсеј/ о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и Адаму сапостоји. То ћете по овоме јасно видети: И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом; и владаше рибама морским и птицама небеским и свом стоком и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва" О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио 1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео о/душе/вљено ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом, устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам Адамов Творац поста човек савршени. 2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни (1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек, што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем и благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону земљанога, тако ћемо се обући и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо даље са беседом. 3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, па је отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам, једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења. 4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу, само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне, истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в. Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас. 5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу. Свети Симеон Нови Богослов, "Етичка беседа прва"

РАЈ 2: 8 И засади Господ Бог врт у Едему на истоку, и онде уведе човека којег створи. У рајском врту, где је Адам обитавао пре пада, приступамо теми која је деликатна и тајинствена и која, истовремено, представља неопходан кључ за разумевање целокупног хришћанског учења. Као што ћемо видети, овај Рај није тек нешто што је постојало пре пада. Он постоји и сада, и неки су у њему били још док су живели на земљи. Осим тога, он је (у нешто другачијем облику) циљ целокупног нашег живота на земљи – то је блажено стање којем тежимо да се вратимо и којим ћемо се у целости наслађивати на свршетку овог палог света (уколико будемо међу спасенима). Према томе, наше знање о Рају је, у извесном смислу, потпуније од знања о свету какав је био у време шестодневног Стварања. Међутим, будући да је природа Раја истовремено и тајинствена, веома је тешко да се о њему дају било каква "прецизна" саопштења. Погледајмо шта о њему кажу Свети Оци. У првом поглављу своје расправе "О Рају" свети Амвросије Медиолански подсећа нас да морамо бити веома опрезни расправљајући о "месту" Раја и о његовој природи: "Приступајући овој теми, чини се да сам обузет необичном ревношћу у свом покушају да онима, који жуде за оваквим знањем, разјасним чињенице везане за Рај, за његово место и природу. То још више побуђује пажњу с обзиром да апостол није знао да ли је био у телу или изван њега, иако каже да је био однесен до трећега неба (?2. Кор. 12; 2) а затим понавља: И знам да тај човек – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у Рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12; 3 – 5)... Уколико је Рај такве природе да је само Павле, или неко као Павле, за живота једва могао да га види и при том није могао да се сети да ли га је видео у телу или изван њега, као и да, осим тога, чује речи које није смео да понови, колико је онда нама могуће да утврдимо положај Раја који нисмо у стању да видимо? Поред тога, чак и кад бисмо успели да га видимо, било би нам забрањено да та саопштења поделимо са другима. И, опет, будући да је Павле био опрезан да не велича себе због узвишености откровења, ми утолико више морамо тежити да не жудимо исувише за разоткривањем онога што води у опасност и самим својим откровењем! Према томе, питању Раја не сме се олако приступати." И поред тога, упркос тешкоћи да се о њему говори, на основу тумачења Светих Отаца постоје извесне ствари које знамо о Рају. Као прво, Рај није чисто духовни феномен који се сада може посматрати у виђењу, као што га је посматрао апостол Павле (о томе ћемо говорити касније). Рај је, исто тако, део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да се на почетку, пре човековог пада, Рај налазио управо овде на земљи. Свети Амвросије пише: "Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај као што је сунце поставио на небеса." Исто тако, свети Јован Златоусти учи: Блажени Мојсеј забележио је чак и име овог места (Едем), тако да они, који су склони празнословљу, не могу да обману неуке слушаоце говорећи да Рај није био на земљи него на небесима, нити да бунцају сличне бајке... Као што сте чули да засади Господ Бог врт у Едему на истоку, реч засади разумите о Богу на богодоличан начин, односно да је Он заповедио; међутим, што се тиче следећих речи, верујте да је Рај уистину био створен и то управо на оном месту које је Писмо назначило... Реч уведе разумимо онако како је и речено: Он је заповедио човеку да живи тамо, како би му поглед на Рај и обитавање у њему донели велику насладу и подстакли осећање благодарности. 2: 9 И учини Господ Бог те пониче из земље свакојако дрвеће, лепо за гледање и добро за јело, и дрво живота усред Раја, и дрво познања добра и зла. Свети Јефрем Сиријски је везу Раја са земљом схватио толико дословно да у свом Тумачењу Књиге Постања изричито напомиње да је Рај, као место дрвећа, настао током Трећег дана, кад су створене и остале биљке. Међутим, каква веза може постојати између овог земаљског Раја, у којем је расло дрвеће, и очигледно духовног Раја који је созерцавао свети Павле? Одговор на ово питање можемо пронаћи у опису Раја који је оставио свети Отац најузвишенијег духовног живота, свети Григорије Синаит, који је у Рају обитавао у оном истом стању божанског виђења у којем је у њему боравио и апостол Павле: "Едем је место у којем је Бог засадио све могуће врсте миомирисног биља. Он није потпуно непропадљив, али није ни пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он увек обилује воћем и расцветалим цвећем, и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће преображава се у миомирисну земљу која не шири никакав задах трулежности (пропадљивости), као што је случај са дрвећем у овоме свету. То потиче од обиља благодати освећења која непрестано тамо извире." Из житија светих и праведника познато је неколико случајева да су они, који су били узнети до Раја, отуда донели истинско воће – такве су, на пример, јабуке које је донео свети Евфросиније Кувар и које су побожни људи јели као неку свету ствар чија је природа сасвим другачија од природе овоземаљског воћа (Житија светих, 11. септембар). Упечатљив доживљај Раја налазимо и у житију светог Андреја Христа ради јуродивог (9. век). Његов опит забележио је светитељев пријатељ Никифор на основу речи самог светог Андреја: "Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. 'Божијом вољом остао сам две недеље у слатком виђењу... Нашао сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божијег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој лепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снежнобелих или најразличитијих боја. Седеле су на гранама рајског дрвећа и певале тако чудесно да сам од лепоте њиховог појања био у иступљењу..." Слично природи света пре човековог пада, Рај, који је првобитно био стварност ове земље, био је саздан од "вештаства" које се разликује од вештаства света какав данас познајемо и које се налазило између пропадљивости и непропадљивости. То у потпуности одговара човековој природи пре пада: као што ћемо видети, "кожне одежде" у које је човек обучен након изгона из Раја символично представљају грубљу плот, какву је тада добио. Од тог доба, човек у том огрубелом стању није више способан чак ни да види Рај док се не отворе његове духовне очи и док не буде "узнесен" као свети Павле. Садашња "локација" Раја, који је по својој природи остао непромењен, налази се у вишој сфери и чини се да она дословно одговара "узношењу" са земље. И заиста, неки Свети Оци тврде да се Рај и пре пада налазио на неком узвишеном месту, будући "на висини већој од целе земље" (в. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 2, 11 и св. Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 2). О два рајска дрвета – дрвету живота и дрвету познања добра и зла – говорићемо касније. 2: 10 – 14 А река истицаше из Едема натапајући Рај, и оданде се разлучиваше на четири огранка ? . Првом је име Фисон, и он окружује сву земљу Евилску. Тамо има злата и злато ове земље је добро. Онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци је име Геон, и она окружује сву земљу Етиопску (Хуску). Трећа је река Тигар (Хидекел), и она тече око земље Асирске. Четврта је река Еуфрат. Овај одломак наглашава да се Рај пре пада налазио на сасвим одређеном месту на земљи. Свети Оци забрањују да се ове четири реке тумаче алегоријски. Тако свети Јован Златоусти каже: "Можда они који воле да говоре по свом сопственом умовању овде неће допустити да су реке уистину реке или да су воде уистину воде, него ће онима, који одлуче да их слушају, уливати да имена река и вода представљају нешто друго. Међутим, ја вас преклињем да не обраћате пажњу на ове људе. Затворимо свој слух за њих и верујмо божанственом Писму." Уопштено посматрано, Свети Оци ове четири реке схватају као Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (према некима Ганг). Област овоземаљског Раја налазила се, дакле, у колевци древне цивилизације. У другој расправи, свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Отуда треба да знаш да Рај није био баштица која је заузимала неко безначајно место. Њега је наводњавала таква река да су из њеног изобиља истекле четири реке." Било би бесплодно спекулисати о томе како је могуће да се једна рајска река делила на четири реке које, какве су нам данас познате, имају четири различита извора. Данашњи свет се толико разликује од света пре пада, па чак и од света пре Потопа из Нојевог времена, да се таква географска питања не могу истраживати. За наш модерни менталитет, уобличен на основама буквалистичке науке, много је теже да одгонетне како Оци могу да говоре не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као места духовног обитавања праведника (у садашњем времену). Тако свети Јован Златоусти у већ поменутој беседи, каже да је једна од рајских река била тако обилна због каснијих патријараха, пророка и осталих светитеља (почев од разбојника на крсту – в. Лк. 23; 43) који ће се ту настанити. Очигледно да су наше модерне идеје постале исувише дуалистичке: ми олако делимо ствари на "дух против материје", док је у стварности Раја учествовало и једно и друго. Свети Серафим Роуз, "Живљење изван Раја"

Отац,син и жена У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели. Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди. И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила. Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.