Tanja

Изгледа да је време да кажем и затворимо, надам се, тему и питања. То што је наркоман-његов избор и његова мука, то што ничега више нема, осим писања других, ми смо поскидали-ми који смо и објављивали, то што нисмо више јавно заједно, нисмо ни тамо где би требали, тачније неки јесу неки ће доћи. Нема никакве мистерије како је завршио где је сада и није то никаква "акција" ових или оних, тамо је где има прилику. Веровали смо да чинимо и радимо, веровали смо и њему-наркоману, Угрину, ја сам му веровала, заиста. Веровала сам и научила баш оно што ми је једном он сам рекао: "Не верујте људима, верујте Богу". Све вас молим да нам опростите на заблуди, паду, грешкама, опростите... веровали смо, опростите ако смо икада икога саблазнили својим писањем, понашањем, опростите што смо и овај форум угрозили и посебно оца Ивана. Праштајте. Молила бих администрацију да ми сада угаси профил јер слаба сам да не погледам, а заиста више нема потребе Оче Иване благословите, а ви браћо и сестре-праштајте. Заиста. Тања Накић

http://zemljazivih.info/pisma-iz-zajednice-zemlja-zivih/17-rodjeni-moji.html '' ... Браћо и сестре ово Вам пише обичан грешник који је мрзео свако јутро које свиће, и сваког око себе претварао у новац и гледао кроз корист....''

Наркоману је немогуће ''позајмити'' новац, када се ухватиш за џеп-готово, нема ту позајмице. Страшно је гледати, наркомана који је у кризи и тада мозак не ради, знаш да грешиш и када даш и када не даш - тамни вилајет-рекао би један кога познајем... Не, не треба му дати јер краја нема а наркоман ће и у пустињи, по сведочењу истих, доћи до начина, нажалост. И као увек, последицама се бавимо на овај или онај начин, пробем је што је епидемија наркоманије, али... зар вреди говорити?

http://tanjanakic.blogograd.org/2013/05/22/gospod-govori-coveku/ Срећан празник свима и заиста не знам како да послушам са тим блогом па вас не бих више задржавала .hvala.

... оно када останеш нем пред ужасом, у неверици са само једним питањем: Да ли је могуће? ... Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин

TИ Гризе баба-марта последњим трзајима Гризе као одбегла звер Гризе да боли, да повреди Гризе да не призна Гризе кукавички Свему створеном један је циљ-живот Кукавице не признају Храбри не одустају У једној тачки, једном трептају сви су ту: Бабе, храбри, кукавице, Гладни, жедни, чисти, прогнани, Праведни, достојни, слуге, господари Сви У једном часу када све стане, престане, нестане Један трен од отрова, од живота Један секунд до одлуке... Време није категорија Време је избор Пожуриш ли-отроваћеш Не! Не себе То је лако, Већ си мртав Не постојиш Осетићеш жалац, право у срце Док живот нестаје Знаћеш Све. Гледам: „Тако дуго нисам гледала, осећала, тако дуго да то уопште нисам знала“ Зло, грех не долази, ту је Не тражи га, само добро погледај Знаш то, не лажи, не храни га Проспи, погази Схвати: Ви сте свјетлост свијету Ви сте со земљи Ти! Баш Ти. Тања

U petak, 15.3.2013. u jutarnjem programu emitovaćemo emisiju o Janošu gde će biti istaknut tekući račun. Molim vas da nam pomognete tako što ćemo, za početak proslediti informaciju. Posle emitovanja emisije uradiće se i upload na kanalu TV KCN i eto još jednog načina da prosledimo informaciju i zatražimo pomoć od onih koji mogu da pomognu. Ako neko eventualno zna kako je moguće da im se pomogne oko papirologije u Kovinu, bilo bi od pomoći.

Upravo sam razgovarala sa koleginicom koja je pravila prilog za našu televiziju (objaviću ga čim urade upload) i problem je što čovek nema starateljstvo nad sinom, između ostalog, pa ne može da ostvari ni pravo na socijalnu pomoć. Tu su se malo odrasli "igrali", a ispašta dete, naravno. Imaju pakete hrane, igračaka, ali ono što je najveći problem je kuća i struja. Nadam se da ćemo uspeti da dogovorimo sa direktorom jednu medijsku kampanju, bar za kuću, montažnu, nekakvu.

Ne mogu da čitam sve, pa ako ova dilema negde postoji izrečena, izvinjavam se, ali zaista me muči jedno pitanje pa molim da mi odgovori ko može i ume: Da smo razgovarali, upoznavali se... da li bi ikada ovako krvavo ratovali? Znam da je utopija, ali ne bih išla mnogo unazad, dovoljno sam stara da znam i ovo i ono vreme i znam kako mi je bilo kada je rat počeo i znam ljude koji su zanemeli s' one strane od šoka... i pitam se šta nas sada sprečava da se upoznajemo, razgovaramo, učimo a da u onom drugom pre svega ne vidimo pretnju i da ne budemo oprezni pre svega sa susedima? Unapred se zahvaljujem

Ma, hocu i pocela sam neki blog ovde, ali ne mogu da nadjem. Uradite vi sta treba pa mi recite sta dalje, znate da i zaboravljam i password . Vi recite kako treba ja cu ostalo

КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ Знам, дубоко у нама жива је искра. Знам да нас чува од нас самих, све знам, само не схватам зашто је закопавамо. Све се мења и све је и даље исто: облачимо се све у жељи да се боље сакријемо, мимикрију смо апсолутно усавршили, говоримо празнину, делимо фразе заборављајући речи, осуда не силази ни са усана, ни из погледа нити из тишине. Пробала сам, не иде, не сналазим се и када покушам-лажна сам себи самој. Бирам ћутање. Тада, када сам заволела филмове, гледала сам их на црно-белом ТВ апарату. Најчешће би се тада и окупили (некада је то можда било огњиште, од моје генерације креће ера телевизора) и мада су тадашњи филмови били појам невиности у односу на данашњу порнографију, сестра и ја смо жмуриле када су биле сцене филмских пољубаца (било нас срамота од тате), остало је питање: како је могуће да нико није схватио шта се десило? Страшније је било после сцена убистава, убију неког и ништа!? То им се не види! Од црно-белог телевизора до глобалног села! Теорија двадесетог века, дефиниције из наших уџбеника до реалности, за један живот који још траје-много је. Све се усавршава, разлаже док не нестане. Иако звучим као песимиста, нисам, заиста само имам прилику да видим у истом учествујем, како да ћутим? Ту сам активно/пасивно, зависи, од мене, наравно. Раније више и чешће, али нажалост узрок је била заблуда, показало се као заблуда, средство ниских побуда, људских, сада… па, ко се опече на млеко дува и у јогурт. Управо ме опекотине чувају, помажу да будем обазривија, виде се, не помаже шминка а фото шоп-мисаона је именица ; ипак нисам лик из филма, али помажу јер када је промена времена-реагују ожиљци, препознају симптоме. Да није тужно било би смешно: савршени би да се усаврше! Модернизација, глобализација, убрзавање, усавршавање… Рече ми брат, мој брат кога сам милошћу добила да се присетим игре, дечије игре. Можеш да се играш сам а може и у двоје, троје, а смисао је да све што се замрси једним потезом се одмрси. Игра се зове: коларићу-панићу. Е, то је ова реалност, то је усавршени живот: они који треба да уче-деле лекције, они који треба да слушају-наређују, паметни шапућу- глупи урлају… то је достигнуће напредка, дотле смо дошли и опет и опет долазимо-до вируса у систему, а тако је мало потребно. До тада знам, сигурно знам, свака игра има крај, свака мрежа коју плету интреси исцепа се, размрси једним потезом. За филмофиле имам препоруку: Човек са четири ноге, а за све нас – загрљај. Везивање. „Него бодрите један другога сваки дан, докле год то „данас“ траје, да који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха“ (Јев.3.13) Тања

Погледај Господе на муке наше и немој нас презрети недостојне и убоге. Смилуј се на нас ради страдања нашег и даруј нам дух трпљења и љубави, да будемо и останемо народ Твој, достојанствен и незлобив, чекајући Твоју вечну Правду и Истину. Амин.

http://www.youtube.com/watch?v=l-ceg763Voc

Zbog ovakvih tema sam i dalje na forumu, stvarno, svaka cast w.a.m. respect! Mnogo me mucilo ovo pitanje, mnogo i dugo, sada mislim da malo bolje razumem pa cu probati da ispricam. U teoriji, a retkima u praksi, Hristos je mera rasta, ali kako dosegnuti zeljenu meru ako ne znamo sopstvenu? Kako se uopste odredjuju sopstvene granice? Pazite sta zelite-ostvarice se, zaista i onda sam shvatila! U slabosti i ovom palom postojanju - gresimo ( znam nisam nista novo i pametno rekla) i opet tako slabi i pali, retko, gotovo nikada nismo spremni da priznamo sebi kako smo i mi imali udela, radije i brze pokazemo prstom na tog, nekog drugog, mada u tisini znamo, znamo da i to sto nismo uradili, sprecili nam ne daje alibi, ne, vec suprotno, cini nas saucesnicima. Opet tako slabi brzo "zaboravljamo", potiskujemo istinu, ali ne, to je nemoguce (u cara Trojana kozije usi). Samo onda kada priznamo sebi, kada izgovorimo i iz sebe izbacimo tu samoosudu, tada se oslobadjamo, tada sebe prihvatamo: slabe, gresne, uplasene, osudjene... samo tada i tako konacno zavolimo-oprostimo sebi sebe i mozemo videti-voleti drugog, druge, citav svet. Samo tada konacno.

SEDMI DAN Počelo je tako... metaforično, tako nestvarno, poetski... ali nije to početak. Izvučene teze, smernice toka, ali nije tako jednostavno. Napisani redovi, uspostavljena harmonija, ritam, ali nije dovoljno. Jednostavno pisalo se u danima, padu, ustajanju spolja neprimetnom ili slabo primetnom a unutra su besnele oluje, vodili se ratovi, oživljavali vulkani, vrištale jame. Susret nije stigao iznutra, došao je spolja. " Nego ljubite neprijatelja svoje, i činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima... Budite, dakle milostivi kao i otac vaš što je milostiv" (Luka zač. 26 35-36) Elektrošok! Oživljavanje mrtvaca, ruke bludnom sinu, lik ličnosti, pogledi prepoznavanja, stid deteta... sve pod Pokrovom. Sutra, dete, moje dete, dovodi me do navečerja mog dana, vodi me sigurnim korakom bulevarima sećanja bez bola, uvodi me u jutro dana, Sedmog dana, istog onog koji bez nje, bez njih ne bi ni svanuo, nikada! Opet sa vrha, samo sada sa novim, dobijenim uputstvima odlaska i dolaska, čeka me. Nisam sama(ako sam ikada i bila), hrabra za obe, čeka me da odem, odbacim ostatke jer đule i pero ne mogu ruku pod ruku. Sa vrha Belog opraštam se od prošlog, uzimam kartu danas i polećemo - dva pera. Ostavljeno oslobađa prostor svesnom, budi sećanja, mirise, boje... doma. Ostavila sam jednom svoj Dom, ostavila da bih pronašla, da znam da je sve na tu temu odavno ispričano, ali očigledno sam od onih koji tek kada gurnu prst-poveruju, mada ima mnogo simbolike u tom činu, u stvari upravo me taj period, to doba i ojačalo da napravim presudni korak, onaj kojim je počeo povratak. Tomina nedelja, ono što tada nisam razumela, sada mi se desilo. I da, blago onima koji ne videše a poverovaše, samo ima nade i za nas koji guramo prste. Učimo se, valjda iako verujemo da smo i decu naučili. Od Tomine nedelje do Tomindana - završen ciklus, zatvoren krug. Tomina nedelja Od vaskrsa do Tomine nedelje ni noći, ni dana, smrt ubrzava korak, obuzima sve čega se dotakne, a pipci su joj svuda, više se ni ne krije, kezi se sa ruševina, likuje silom, pleše svoj mrtvački ples pobede, kida lik, hrani se krikom likuje!!! Trči počasne krugove brišući sve i svakog pred sobom,laže, pretvara se, menja maske, piruje, luduje, ne preti samo likuje, uljujkavajući se sobom, samodovoljnošću, samozadovoljnošću, oteto nosi kao medalju kukavički je stavljajući ispred sebe, otetim se štiti, otetim se hrani... OTETO!!!... svetlo, nežno, čisto, sveto OTETO Umrli smo. Kada jednom umreš briga te za ruševine, briga te jer si mrtav, samo... čisto miriše, svetlo sija, nežno pati. Smrt je kukavičluk. Tomina nedelja - početak borbe, ali kada prokockaš pravo na izbor, jedino što te u borbu vraća je pravo svetlog, svetog na izbor, slobodan-svoj izbor. "Pobediti bez borbe je najbolje" - primenili pouku mudraca. Ranjeni, ne, iskasapljeni vraćamo se u svoju ruševinu. Takvi iscepani, slabi, slomljeni nosimo jedan drugog, dodajući cigle svakim korakom. Sakupljamo, čistimo, bacamo, ostavljamo, hodamo, padamo, posrćemo držeći se čvrsto za ruke. Bdimo jedan nad drugim,dišemo jedan za drugog, živimo jedni za druge. Sve je nestalo da bi pronašli. Sve se srušilo da bi izgradili. Svi su otišli, mi se vratili. Konačno! Tomindan Hodamo velikom ulicom svetlog grada ostavljajući ostatke prošlog i tada zaboravljajući stid, pravila lepog ponašanja, ne obazirući se na sav taj svet koji ide nekud, širim ruke, tu, na sred ulice, ne krijem radost shvatanja, trena VRAĆAM SE KUĆI! Telo govori ono što srce i glava znaju, širim ruke, prihvatam, sve i svoje. Razapni se čoveče! prihvati da bi živeo. Oprosti da bi živeo. Umri da i živeo. Umesto zaključka: zajednica je sila. Bori se, ne odustaj, nije kraj, imaš priliku do poslednjeg daha, do poslednje reči, do poslednje suze. Uradi sve, baš sve što je do tebe, ispituj granice, ucrtavaj svoje, idi do kraja da bi iskoračio. Ispravi se - skupo si plaćen. Tanja Nakić

Dan šesti Iako ih danima zovem, nisu ograničeni vremenom… Čekam u najvišoj zgradi sa premijom kašnjenja, dobijenim vremenom čekanja, slušalice jedini zvuk, odbijam Politiku, zapošljavam prste, prvi put se osvrćem po maloj sobi čekanja, pogled mi privlači panorama , sada već malo oronulog, posivelog Belog… Napuklo staklo, tražim misao i u trenu shvatam – isto je i spolja i iznutra. Nisam prećutala, priznala sam. Nije ni lako ni teško. Bodu me pitanja kako i zašto, nemam odgovor, zaključak ne odbijam, samo, ne znam. Ljutim se, ne, besna sam i odbijam zaključak zaključka jer me zbunjuje pitanje: Šta je to sistem? Šta znači imati sistem vrednosti, kriterijume postojanja? Koji je način izgrađivanja, usaglašavanja? Halo! Nisam ja Skupština!!! Nema nas za i protiv, pozicija i opozicija. To sam samo ja, uplašen i grešan čovek. Dok čekam (hvala Bogu na brzim prugama), pušim. Ne jednu – DVE! Pušim da ukradem, zastanem, produžim, sakrijem, umirim… šta god – pušim. Svaka zavisnost je lopovluk, krademo što nije naše. Da li ću prestati? Ne znam – nadam se, jednom kada naučim pošteno sa sobom da živim. „Ne kradi“ – a ja? Kradem vreme, odlažem, raspolažem onim što nije moje. ako to nije lopovluk – šta je!? Lako je uočiti kod drugog, vidiš šta se ne uklapa, gde štrči i eto, vidi se jasno kao dan; čuj vidi se – znaš, predlažeš, iskusno, rešenje, način kako „prevazići“ stanje, upućuješ na prave adrese ma… jednostavno znaš i tačka što je sasvim dovoljno da preusmeriš, posavetuješ i… odeš. Zaboraviš samo jednu sitnicu, da je „predmet“ – čovek. Kada olako ostavljamo svoje, zar su drugi „problem“? Opet, čemu čuđenje kada smo spremni da na sebi ne primenimo recept, lek koji drugima prepisujemo? „Voli drugog kao samog sebe“ Ima, ne kažem i onih koji bi, nas pušače-lopove naučili pameti, ako se ne opametimo za ovog „zemnog“ života, oni će nas opametiti sahranom, van groblja! Da se razumemo, nije ovo borba za prava pušača i pasa lutalica. Pušenje šteti mom zdravlju, pušenje me svrstava u zavisnike, pušenje me definiše u lopovluku. Zar ima čoveka pod kapom Nebeskom koji želi da robuje? „Idi od mene Gospode, ja sam grešan čovek“ – govori čovek-stena. Kažu, kada se probije granica, možda je i nemoguće govoriti, olovka je spas – piše srcem.. To, napuklo staklo u najvišoj zgradi, moja je napuklina nakupljenog, zato imam dane. Narod smo koji smrti daje počast rado menjajući život smrću, delimo reč trača, ali o pokojniku sve najlepše. Živima ne praštamo, mrtvima – blanko. To su ovi dani, ovi u kojim umirem, ukopavam se, držim opelo promašaju, gluposti, pobrkanim lončićima, svemu, sebi – onoj kojoj ne opraštam, a znam da je samo jedan put do izlaza, jedan da do kraja slomim to napuklo staklo pa makar se i posekla, makar bolelo, makar ne preživela… Stavljam predlog na glasanje. pitam prvooptuženu, sebe: “ Da li si spremna da oprostiš sebi?“ Tanja

Dan peti Curiosity kill the cat „Mnogi su stanovi u kući oca mojega...“ (Jov. 14.2) Mogla sam, možda da sačekam, možda sam samo mogla da govorim tiho i nosim psa sa sobom, utopim se, izgubim u masi šetača, sličnih, očekivanih, poznatih, prihvaćenih. Mogla... možda... samo da me nije mučilo to pitanje, ne! Nije pitanje; nepristajanje, bunt, kamenčić u cipeli koji je pravio žuljeve. Spolja-mirna, stidljiva, ne govori ako je niko ne pita; unutra-u buri pitanja, razmišljanja, zaključaka sa stalnom potrebom za još jednim korakom, pričom posle srećnog kraja, u stvari, kada svi vide kraj, znala sa da ima još. Uvek je tako. Uvek ima još, sve je u procesu, u trajanju. Nisam baš bila potpuno sama, imala sam moju bajku, naš svet nežnosti, toplinu njenih malih šaka, plan za dolazeće. U našem planu, smrt ne postoji. Probala je da mi objasni neizbežno, ali znam i tada i sada da kraja nema. Smrt je, kao i život tren, treptaj večnosti. Objasnila sam i mami da je velika sreća što me je rodila jer bi svet došao u opasnost da postane dosadna žabokrečina da me nema. Čudo i ljubav su me sačuvali da postojim i onda kada sklopim oči, štucnuće planeta. To dete i dalje veruje, verujem da su istine mog detinjstva, istine mog postojanja, potreba traženja. Dok ne zaslužimo stanove otvorićemo, zakucaćemo na mnoga vrata. Kao deci, sve nam je u glavi (jednu moju drugaricu glava boli od razmišljanja) i sve je jasno. Rast uzima danak, učenje ne ume da kaže istinu, onu jasnu koju kao deca znamo. Dok sklapam mozaik sećanja, koraka, dana „možda-mogla“ i nisam mogla zbog „možda“. Biće da je čitav bunt bio rat protiv „možda“. Ne pristajem na možda. Kao malom stvorenju jasno mi je bilo da srećan kraj označava poziv na početak stvaranja, onog svog. Kao starijem stvorenju to znači stvaranje, davanje. Probala sam rukama – ne ide, nemam tu spretnost, talenat da viziju pretvorim u konketno delo. Probala sam glasom – ha! Pusta želja, nikako da ono što ja čujem izađe iz mene. Onda sam se uozbiljila, gledala kako neki drugi, oni koji znaju,pratila, pokušavala da primenim, razmišljala pre svakog koraka, analizirala, zaključivala.... ma, sve i svaki put pogrešila. Htela sam, zaista da dostignem to što se zove uspeh, ostvarenje u ovoj dimenziji postojanja, trudila se iz petnih žila i... ništa. Uvek, činilo mi se na korak i uvek tras! Kao lik iz crtaća (možda sam ispala iz Mikijeve radionice!) Samo jedno nisam nikada prestala, da idem do kraja i plaćala cenu. Lepota pada je percepcija koju dobijamo kao nadoknadu, dubina, širina razbijenih laktova, kolena, iscepana koža prolaznog, pogrešnog, haljine očekivanja, zaštite ušuškanošću... onog što mislim da znam. Mnogi su stanovi tada, mnoga vrata sada. Na svaka sam, mislim zakucala, rukovala se sa svakom kvakom, ulazila, saplela se o mnoge, sigurno i saplela mnoge i razbila se u paramparčad. Upozorenje: ne radite ovo kod kuće! Pitanje: Da li bih promenila da mogu? Zaključak: Verovatno samo znam da nisam lik iz bajke, plod inspiracije, trena nečijeg kreativnog ludila, ne. Samo sam čovek pred vratima. Razlika između vremena tada i sada su što znam ispred kojih sam vrata – vrata greške, bola. Uhvatila sam se za kvaku, otvorila i ulazim... Vidimo se Tanja Nakić

Ne dam ti ime Oh, vetre Što mrsiš kosu i misli Podižeš talog Kovitlaš Piruješ Ti vetre Što mir pitaš „Jesi li?“ Ti Što plamen gasiš razgorevajući Tišinu burom praviš Krugove u virove Dna na vrhove Odgovaraš pitanjem... Još promaje prodiru Huk čuje se Tebi govorim: Duvaj, nosi, kidaj Izbaci, odnesi Podiži, ruši Iscepaj Zamrsi, razmrsi Pokidaj... Ovu najtanju, najmanju Travku kojoj se priljubio Svaki korenčić kojim se ukorenio Svaku reč kojom govori Svaku misao koju bi sobom obojio Svaki drhtaj koji bi sobom umiruo Odnesi nekud Da se rasprsne Obriše Nestane Maleni, zgrčeni, ostrašćeni ja Da se konačno kao čo-vek uspravim Tanja Nakić

.hvala. 138999

Dan četvrti Ne plašim se ničega osim straha. Upoznaj ga! U slobodi koju smo sebi obezbedili, u prostoru i vremenu, rado i lako potiskujemo naviku – robovski jaram koji smo proglasili izborom „ nije da moram nego hoću“. Gradimo sistem unutar sistema, rutinu proglašavamo sopstvenim načinom. Potreba da se bude svoj – antivirus, odbrana, zaštita od promene. Promena, bilo koje vrste urušava sistem, uništava poznato, tako dugo šminkano, lepljeno, kuckano... – strah od greške. Ako išta znam o sebi, znam svoje greške. Njih vidim kao svoje. Da li zbog godina, rasporeda planeta, ozonske rupe, novog svetskog poretka... ni sama ne znam, ne vidim se više kao greška. Pre nekog relativno kratkog vremena to nije bilo tako. Pre tako kratkog vremena neko je uspeo da me meni pokaže baš tako, kao grešku; i tada, kada ste greška, sve što činite i jeste greška. Najsigurniji put marionete je griža savesti. To je dobar način od čoveka ka lutki, ne znaš ni kada ni zašto... zar je važno? Pinokio je silno želeo da postane dečak, tako silno da je u svojoj prevelikoj želji povredio onoga koji ga je stvorio. Od lutka do dečaka. „... onaj koji nas je gonio, sada propovjeda vjeru koju je nekada rušio...“ ( Gal. 1.23) Slepilo, tišina u koju se pobegne, čučanj da se samo udahne vazduh, da te ne pregaze – to je čas kada greška umire, pada sa trona, a sa njom i sva kozmetika kojom je nacrtana. Tada si sam. Slep, slomljen, sakat i... sam. Zar to iko sebi želi da poželi?! Greška nikada ne ide sama, uvek ima pratnju, saučesnike u sebi i drugima. Greška traži da nađe, ne smiruje se. Dobro zna šta je ili uspešno potiskuje, odlaže, nadima se kao žaba, stalno je u potrazi za još. Živi nemirom, traži izgovor, nalazi krivca, brzo osudi, lako i precizno izvršava posao dželata. Nema svest o sebi, a i da ima pogrešan je jer iz greške izvire. Uporna i spremna za duge staze. Uvek ima više scenarija i bar nekoliko „sigurica“. Duga i dosadna objašnjenja drugih, svest i sigurnost o namerama drugih, dobro zna uzrok i zaključak svih grešaka – drugih. Kada ovako pobrojim shvatam da i nema mesta čuđenju, potpuno je jasno kada se shvati da je izvor – greška. Ozbiljna i teška bolest sa posledicama koje mogu i života da koštaju, ali stvarno, ima samo jedan lek, jednu, jedinu terapiju i dešava se u vremenskom periodu kada to sami odlučimo. Traje onoliko za koliko vam je potrebno da izgovorite samo jednu reč: DOSTA! Tada, uz strahovit prasak, razbija se u najsitnije delove, toliko sitne da se više ne mogu sastaviti. Svaki lom, zvuk razbijanja, u prvom času izazove muk. Muk izazove ukočenost mišića, a uvek aktivna glava izbacuje samo jedno pitanje: „Šta sad!?“ I što bi se osvrnuo – gde? I što bi pitao – koga? I što bi krenuo – kuda? Stani! Ne mrdaj se da se ne posečeš. Sačekaj da progledaš da bi pogledao. Ispravi se, ne žuri – tek si stigao! Sada si svoj – upoznao si strah! Mislila sam... neću preživeti, mislila sam... neću postojati. Živa sam: hodam, dišem, mislim... znači postojim. Pobegla, sakrila se, umirila se, ućutala, ali neće reč, hoće da podeli, da kaže – govori. Kada bih se odrekla grešaka, odrekla bih se sebe. Da li je to uopšte moguće?! „ Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi?“ Tanja Nakić

Dan treći Kako posle brodoloma spoljašnost ostane nedirnuta? Gde su poderotine, rane? Na kom mestu se šćićurio bol...? Kada to tvoje maleno biće, onaj Ti-sam, ogoljen pred sobom, ono koje čuvaš tako duboko, ali ne da bi ga maskirao, ne zato što je nedoraslo, ne zato što ga ne voliš... ne! Čuvaš ga zbog nežnosti od koje je, mekoće od čega je, toplote kojom sija, plamička kojim te bodri... čuvaš svog malenog, nežnog, mekog, toplog – sebe. Retkima se daje, a kada daš to je za život, granicu kojom živiš večnost. Samo tako nežno ume da se daje, živi davanjem, veruje jer verom postoji Pitam se, maleno moje Kako da te umirim Da li pesmom il' tišinom Ćutimo, milo moje Nadajući se vremenu Prepuštajuće se Suncu Obmotane vetrom Nosimo jedna drugu Hrabreći se tišinom Braneći osmehom Samo... dođu dani Zakuca čas kada se desi Spajanje zemlje i neba Kada zamukne poj Kada zavrišti tišina Dođe tren Kada ni ruka na grudima ne umiruje Ni zagrljaj marame koja greje dušu ne ogreje Dođe čas Kada krik progovori Maleno biće zakuka Kada se rana, kao zrela biljka Raspukne Tren U kom sve pada Veliki, jaki pada pred malenom silom Vreme Da maleno Tugu tuguje Boli isplače Rane ispere Pogled zamagljen Sluh zapušen Glava okovana železom Maleno pušta krik! Slonite veliki svoje sile lažne Bacajte hrabri koplja prolazna Stani silo ništavnog Stani planeto... Maleno, nežno, tanano, preživelo Plače. Tanja Nakić

Nego, evo sada mi pade na pamet, dok se .mislise. , ovo nam je potrebno zdravo, bezbrizno, neoptereceno... Kada izadjemo da samo to svoje damo, svi mi koji se osecamo Crkvom... Znamo sve ozbiljno, opterecujece, odraslo... samo smo zaboravili da smo deca, mislim ako me razumete sta sam htela da kazem???!!! :291291291: