Violetta Valery

Edgar Alan Po Anabel Li Prije mnogo i mnogo godina u carstvu kraj mora to bi djeva je živjela koju su zvali imenom Annabel Lee. S tek jednom je živjela mišlju da voli, i da se volimo mi. Bio sam dijete, i bila je dijete u carstvu kraj mora to bi al više nego ljubavlju mi smo se ljubili ja i Annabel Lee. I zbog toga nebeski krilati serafi bili su zavidni. I to je razlog što jednom davno u carstvu kraj mora to bi, vjetar se spusti iz oblaka noću sledivši moju Annabel Lee: I došli su plemeniti rođaci njeni meni je oteli da je zatvore u grobnicu tamnu u tom carstvu što kraj mora bi. Zavidjeli su nam anđeli s neba ni upola sretni ko mi, da to je razlog kao što znaju u tom carstvu kraj mora svi što noću je vjetar iz oblaka došao i sledio, ubio Annabel Lee. Al ljubav nam bila je jača od ljubavi mnogih što su stariji bili nek mi, i mudriji mnogo nek mi, i niti anđeli gore na nebu, ni podmorski demoni zli ne mogu mi razdvojiti dušu od duše lijepe Annabel Lee. Jer mi ne bljesne mjesec da sne ne donese o lijepoj Annabel Lee kada zvijezde se stvore vidim kako gore tek oči Annabel Lee. Tako ležim kraj svoje drage, do zore, svoje drage, drage života i mlade u njezinoj grobnici uz more, u njezinom grobu uz šumorno more.

Hulio si i ranije, nisam imala snage da komentarišem, ali sad ne mogu da prećutim. Zar na Evharistiju? Po pisanju ne bih rekla da si pravoslavan, jer me po hulama na svetinje i opštem nerazumevanju naše vere puno podsećaš na Miroljuba Petrovića. Po tebi, ja sam u paklu. Umorna sam, hronično mi je nizak pritisak, pored zdravih očiju jedva vidim pred sobom, misli mi nisu baš vedre, ali znam da je tu Hristos koji će me izvući iz ovog mraka, u koji sam sama zalutala.

Znači da je Bog na sebe uzeo smrtnu prirodu čoveka, postradao, vaskrsao i pobedio smrt i time smrtnu prirodu učinio besmrtnom. Imaš li neke praktične primere izlaska iz ovog sveta, kad već monasima zameraš da ni oni to ne mogu? Jesi li ti izašao iz sveta?

Hristos je sišao u ovaj svet da bi svojim stradanjem osveštao našu smrtnu prirodu i dao nam večni život. Nama je rekao da smo so svetu i da tako treba da živimo.

Želim samo da budem pravedna, a stradanje koliko Bog odredi. Ne znam šta smatraš pobedom.

Mislim da si potpuno preskočio priču o pravednom Jovu i smisao njegovih stradanja i da razmišljaš isto kao njegovi zemljaci što su ga krivili zbog toga što strada. Sve i da si u pravu, da su ljudi u moralnom smislu uvek krivi za svoju bolest ili neko drugo stradanje, a nikada viša sila, ne verujem da bi Hristu bilo ugodno da stojiš sa strane i osuđuješ ih. Ako neko ima leukemiju ili Hodžkinsa, sigurno nije moje da mu filozofiram o smislu, kada je i moje viđenje smisla maglovito. Smisao neka da Hristos, a ja ću trombocite i štogod materijalno njegovoj porodici. Ta prokleta bolest mi je već odnela dragu osobu i učiniću sve što mogu da smanjim broj njenih žrtava.

Ne optužujem te da lažeš, to sam napisala i to mislim. Život ne odbacujem, to je samo moja želja, a biće kako je Božija volja. Osećam da će biti tako zato što mi Bog na svakom koraku pokazuje koliko je život krhk i prolazan. Imam redovnu saradnju sa institutom koji me na dvadesetak dana podseti na stradanje hemo-onkoloških pacijenata, počevši od dana kada je bolest te vrste odnela dragu mi osobu. Svaka sirena sa rotacijom, svako škripanje pri naglom kočenju... A kada i zaboravim na ovo, put me nanese do spomenika i grobnice branioca Beograda, na obodu Košutnjaka, jer živim nedaleko odatle. Naša vera govori da se smrti treba sećati u svakom trenutku, jer to sećanje nas čuva od greha.

Nigde nisam rekla da odbacujem život, niti da roditelje stavljam ispred Boga. Rekla sam da ne umem da živim i da se radujem životu, kao moji roditelji što umeju, ali to ne znači da neću živeti najbolje što umem. Ako su moji osećaji ispravni, verujem da to neće biti dugo, ali to neće biti moja volja, nego Božija i ja sam Mu za to neizmerno zahvalna.

Volim, neuporedivo više od ovozemaljskog života u svetu koji u grehu leži. Smrt me ne plaši. Plaši me gubitak bližnjih. Boga nemoj da poistovećuješ sa ovim životom. Farisej se ne zanosi ničim materijalnim, niti telesnim, nego duhovnim u čemu misli da je ispravan. Po čemu bi on mogao da zna da greši, ako bi se oslanjao na svoje varljive ljudske osećaje?

Hristos kaže da ako neko više voli majku ili oca više od Njega, da ga nije dostojan. Zapovedio nam je da ljubimo bližnje svoje, pre svega roditelje, a ne da ih se odričemo. Moji roditelji nisu grešni kao ja. Oni imaju hrišćansku radost i duboko su zahvalni za dar života. Ne plaše ga se kao ja. Ne mogu da se složim ovde sa tobom. Farisej je bio veoma zadovoljan svojim životom, svojom pravednošću i onim što čini, ali Hristos nije bio zadovojan njime. Ne verujem da iko sa minimumom uvida u svoju grešnost može biti zadovoljan.

Neka sam i najsigurnija na svetu, nisam ono što jesam bez mojih bližnjih. Ne umem da živim. Moje razumevanje ove vere svodi se na stradanje Hrista radi, na nošenje krsta, a ja sama sebi otežavam život, bez pravih stradanja i iskušenja. Baš danas je na naslovnicu @JESSY stavila tekst o nošenju krsta, koji ne mimoilazi ni verujuće, ni neverujuće. Kako to znaš? Mi pravoslavni nemamo učenje o predodređenosti za spasenje. To je kod protestanata.

Evo, ja sam pala, priznajem, a bolesti za sada nemam, bar ne fizičke. Koji pad i greh imaju bebe rođene bolesne? Da, prihvatila sam smrt, ali samo svoju, jer ne bih volela da nadživim roditelje, niti i jednu mi dragu osobu. Verujem Hristu, a On je obećao vaskrsenje i život budućeg veka.

Bolest je posledica naše pale i smrtne prirode. Ni najveće svetitelje nije mimoišla.

Čuvaj dušu i raduj se novom početku. Novim izazovima, novim ljudima i prilici da od samog početka sve postaviš na zdrav temelj. Sad nije vreme da se zamara i posustaje. Nemam televizor, ne znam šta političari rade, van onoga što načujem u svom okruženju, ali verujem da će Bog čuvati Srbe, bez obzira na eventualne nedostojne postupke pojedinaca. Samo molitva i bez osuđivanja.