Михаило Луковић

Uvažena Dr Aleksandra,
Kroz svoj lekarski staž od 40 godina bivao sam u najrazličitijim situacijama. Samo u epidemiji virusnih meningita (1983 i 1984) imao sam prve godine oko 110, a druge oko 80 slučajeva lečenih na odeljenju. Doda li se tome nekoliko purulentnih meningita i meningita u parotitisu, koga je tih godina još uvek bilo, dobija se slika šta sam mogao sve da vidim. Pored toga znalo je na odeljenje da zaluta i po neko subarahnoidalno krvarenje ili tumor mozga. Posebno mesto u zadnjih dvadesepet godina moje privatne prakse zauzima lečenje tzv trećeg doba, lica posle preležanog CVI. Daleko od toga da imam neko solidnije znanje iz neuropsijijatrije, ali su me pitanja koja sam vam postavio jako zanimala, što zbog iskustva koje imam, a i što mi je filozofija oblast interesovanja. Nivo dijagnostike CNS je tek dvadesetak zadnjih godina značajno podignut (mislim na provincijske uslove), tako da nam se otvaraju nove mogućnosti. Možda nema velike veze ovo sa CNS, ali dve dorzaligije u zadnjih petnaest dana posle pregleda u prvom slučaju na CT- krvarenje u mišićima sa njihovim raslojavanjem (a prethodno svi relevantni su mislili da se radi o discus herniji) i cista na jetri veličine 16X14 cm takođe posle CT, jasno govore u prilog stalne opreznosti i značaja savremene dijagnostike. Ulaskom i funkcionalne dijagnostike CNS mislim da će naša sigurnost u tačnost dijagnoze biti i veća. Jako mi znači činjenica da ste mi naznačili da postoji kvalitativno i kvantitativno stanje svesti i šta je šta. Ako sam dobro shvatio kvantitativno stanje svesti ima orijentacioni a nikako egzaktni karakter. Mnogo Vam hvala na odgovoru i nemojte da mi zamerite na insistiranju da dobijem odgovor. Ponekad je dovoljno, ako nemate vremena da me uputite i na literaturu.
Pozdrav i još jednom veliko hvala,  Mihailo Luković

Раселов говор на додели Нобелове награде - Шта би Расел рекао данас на своје речи?
                Треба стегнути петљу и коментарисати овај говор. Расел је несумњива интелектуална громада без обзира да ли се са њим не слажемо у неким или многим стварима. Господин је био по вокацији филозоф, логичар, а пре свега у свом позном добу агностик и зорни заговорник аналитичког приступа, мада се у овом обраћању са потсмехом обраћа филозофији, моралу и светло баца на психологију и кроз психолошке феномене прилази човековој души, која је и данас аналитички неухватљива. Згрожен грамзивошћу, супарништвом, таштином и љубави према моћи, тумачи их као политичке покретаче свеколиког живота на Земљи. Етика и политика, а пре свега ова друга су зло које влада захваљујући тим феноменима уз помоћ страха, мржње и греха. А где је почетак? У пра, пра, пра историји кад је човек, који се бавио ловом, осетио је љубав према узбуђењу. Да ли је истовремено или можда и пре тога имао љубав према ближњем и љубав према Свевишњем? Са ким је делио прве залогаје? Човек коме Аристотел и Платон нису били страни, добро зна да су и етику и политику везивали за феномене добра. Па први апострофира да је добро нешто што је часно, нешто што завређује похвалу, нешто што води у моћ и нешто што чува и производи моћ, а други добро схвата као нешто од чега почиње и етика и естетика и свеколики живот. Схватање добра код првог произвело је такав приступ етици и политици да се то добро тражи  између две крајности неке врлине, па на крају крајева у таквој ситуацији се и политика као саставни део живота у држави прилагођава мишљењу једне средине (демократски приступ). Платон је пак својим схватањем добра практично елиминисао вољу човека и сваки привид демократије, стварајући „геометријски прецизне“ структуре морала. Кроз историју расправе о моралу (бар у овом делу света коме припадамо- западна цивилизација) следи даље хришћанске поуке о моралу, а на крају осамнаестог и почетком деветнаестог века Кант својим категоричким императивом ставља тачку на оно што се зове деонтолошки приступ моралу при чему се о моралу расправља као нечему што није везано за било каква материјална добра. И тада на сцену ступају Мил и Бентам, Раселови сународници, који морал посматрају управо кроз призму среће, али не среће као метафизичке категорије, него среће која се мери. (Стално ми је у глави назив једне Пуришине приче „Осам килограма среће“). Куда такав прилаз моралу води одавно видимо. Један од водећих теоретичара праведности (Ролс) тражи од нас, да као предуслов за даљу борбу се одрекнемо сећања, и да заборавимо ко смо, како би теоријски расправљали о том феномену. Видгенштајн (у свом раном периоду) је тврдио да само анализом језика кроз математичку логику можемо да сагледамо све феномене (аналитички приступ) да би се одрекао тог учења у позном периоду. Нагли развој науке, а поготову у данашње време, доводи нас у веома непријатну ситуацију, ако наставимо да срећу посматрамо „кроз килограме“, јер то води атомском рату, дизајнирању људи, еутаназији.... Према томе, инсистирајући на уважавању психолошког приступа у политичком деловању Расел каже: „...закључићу да је интелигенција оно што је неопходно да се усрећи свет. И то је, напокон  ведар закључак, јер је интелигенција нешто што се може неговати уз помоћ познатих метода образовања“.
                Само један кратак осврт на овај закључак из савременог угла. Да ли се најмоћније организације данас које владају светом било у економском, војном и било каквом другом облику итекако користе психолошке методе? Да. Да ли се годишње „купује“ од 50000 до 100000 „веома интелигентних мозгова“ од стране развијених земаља, како би се увећала њихова тлачитељска моћ? Да.
Добро има само једно лице, творитељско.
Михаило Луковић
 

Наша стална несрећа је што гори хоће да смене лоше. Да сам на Вучићевом месту пустио бих Сашу Јанковић да што више прича. Нема храброг човека на опозиционој сцени, а нема их јер на овим просторима нема идеологије већ само пљачке. вађно је не таласати. Кад си у опозицији прихвати опозициони део колача, а кад си на власти то надокнади. Тек у њима су. напред браћо Срби. Само да не пљујемо пос себи без обзира што смо такви. Михаило Луковић

Уважена Др Александра,
1. Можете ли нам нешто рећи како психијатрија гледа на самосвест.
2. Постоје ли регионална оштећења мозга која могу да дају поремећај везан за губљење свести о себи.
3. Постоји ли нешто што се зове колективни дух и да ли је он нечим и чиме условљен.
 
Наравно, био бих задовољан и да ме упутите на литературу без конкретних одговора
Унапред Хвала,
Михаило Луковић 

Уважени/а,
Ову причу, баш причу, прочитао сам у једној монографији аутора из Русије и датира с почетка осамдесетих година прошлог века. Тада су биле познате неке чињенице, попут цикличности јављања нових сојева вируса на осам до десет година; даље, да се сунчеве пеге појачавају отприлике у том интервалу; да вируса грипа има свуда па и у цревном тракту мекушаца у Северном Леденом Океану; да пандемије углавном крећу из Југоисточне Азије; да је комуникацијски фактор у то време био на знатно нижем нивоу. Хипотеза заправо каже, да је због појачане активности на Сунцу, на Земљу долазило 3-5% енергије више у виду топлоте, што је доприносило повећању укупне масе мекушаца. Они као храна птица били су онај први ланац који је доприносио "изласку" вируса из океана. Наравно да је тај виру морао да се прилагоди ткиву птица. Пошто су оне селице и селе се на разне стране света, између осталог долазиле су и у Индокину. У тој средини пуној комараца, вирус је са птица прелазио на њих. После више пасажа у цревном тракту комараца, он је доспевао и до човека, где је у датом тренутку могао да се прилагоди и да постане хумани вирус. Пошто је тамо била велика густина насељености, што погодује ширењу респираторних вируса, даље није био проблем за настанак критичне масе за епидемије великих размера. Једна од тврдњи, која би требала да потврди ову хипотезу је скоро истовремени настанак епидемије на једном острву у Јужној Америци (искрено не сећам се имена острва), скоро у исто време кад и у Југоисточној Азији, и ако је комуникацијски фактор те две дестинације био скоро никакав. 
Као што и сами знате околности су се јако промениле, почев од губљења ледене масе у Северном Леденом Океану, па преко комуникацијског фактора, да се изразим метафорично, који је експоненцијално порастао, па до фасцинантног напретка вирусологије, а  ако хоћете и генетског инжињеринга. 
Зашто сам запамтио ову причу, кажем причу, јер има много ако и али, јер је то једна од ретких која се бави биологијом вируса, па је самим тим један проблем покушала да стави у контекст медицине и екологије. Јако ми је жао што одавно нисам домаћин у сопственој кући, него аминујем повремена "сређивања" моје библиотеке, која је одавно постала складиште књига и које ми требају и које ми не требају. У једном таквом налету та монографија се изгубила, а ја нисам сигуран ко је аутор (чини ми се Лебедев), а књига се звала (чини ми се) - Биологиа вируса грипа. Издата 1980 у Лењинграду.
Пошто се бавите вирусологијом, било би ми драго, ако и Ви имате прецизније и квалитетније податке да нам саопштите, а ја бих био задовољан са неком сличном причом као што је моја. Ово нисам одмах написао него сам питао има ли заинтересованих, из једноставног разлога што је аудиторијум јако широк, а верујем да нема много заинтересованих.
У нади да ћете дати неке нове погледе
Поздрав, Михаило

Драги Ненаде,
Покушаћу заједно са Вама да размишљам. Вируси су микроорганизми који немају свој метаболизам и ван ћелије су партикуле које у ствари нису живи микроорганизми. Тек кад уђу у ћелије они постају активни и то као паразити. Да Вас даље не замарам како се то догађа, али на основу тога јасно можете да закључите како је тешко говорити о било каквом односу прополиса и вируса, јер да би прополис дошао у директан контакт са вирусом прво мора да уђе у ћелију. Да би уништили активан вирус ми морамо да деградирамо ћелију у којој се он налази (а прополис не уништава ћелије), и он тад поново улази у фазу инактивације, ако је већ формиран као целовит геном. Прочитао сам много текстова о томе да прополис  делује на спречавање синтезе неких вируса као например херпес вируса и онкогених вируса. То делује врло охрабрујуће, али пошто знам комплексност те области нисам склон да олако прихватим те тврдње.
Што се тиче бактерија, може се рећи да делује бактерицидно на неке грам-позитивне бактерије, али они који су присталице тзв. "природне медицине" често наводе и неке грам-негативне бактерије. 
Сасвим сигурно школујући се за ову област нисам добио егзактна знања о нивоу поузданости прополиса као антибактеријског средства, а то немају ни присталице тзв."природног лечења" већ пуни оптимизма, неким стварима, па и прополису, дају више на значају него што он то заслужује.
У сваком случају мој став је следећи : Држати се уходаних процедура. Нико нема разлога да некоме ускрати она средства која не штете, а за која он мисли да користе. У том контексту ни на прополис не треба гледати са подозрењем. На крају крајева и велика већина савремених лекова није ништа друго него екстракт биљака и животиња, при чему је одстрањено све оно што може да са великом вероватноћом штети људском организму. 
Можда ћете више да добијете питајући неког фармацеута, али од лекара инфектолога мислим да нећете. Морате да знате да су инфективне болести по својој природи бруталне, и да ми, лечећи их, морамо да се придржавамо строго уходаних процедура, како не би били кривци за нечију несрећу, а оне се не догаћају само другима, већ и нама.
Поздрав, 
Михаило

Уважена мирођијо,
Свака реч у оваквим приликама је сувишна. Један невини дечији живот је нестао. Не знам околности ни детаље да бих створио слику шта се стварно дешавало. Истини за вољу, сваки отворени прелом је добра подлога за сепсу. Препустимо званичним органима и етичком комитету Коморе да дају своју реч. Све пре тога би било јако неозбиљно имајући у виду трагедију и чињеницу да у тој установи треба и даље да се збрињавају болесници. Свако треба да одговара за своје пропусте. Зато је мој мото у раду свето правило (Св.Јеванђеље по Матеју): "Уради другом што би волео да он теби учини" у позитивној конотацији, или у негативној : "Немој другоме чинити оно што не би волео да теби други чини". Остаје туга и горак укус у устима, да једног детета нема. Довољно је да свако помисли само на своје дете и на то да је оно могло да буде актер те трагедије у некој сличној околности.
Михаило

Уважена Тања,
Мала непрецизност у питању (бацили, бактерије), али нема везе. Ствари у инфектологији не постављају се сензационалистички. Ко је нај...., отпорнији, смртоноснији, чији је отров најјачи.  и тако даље. Ако питате од којих се бактеријских инфекција најчешће оболева у Србији, тешко да би неко могао да Вам да истинит одговор из више разлога:
- Велики број инфекција нарочито код старијих лица се не испрати бактериолошки (упале плућа или уринарних путева), што због услова лечења (у кућним условима или амбуланти), што због датих антибиотика без претходног засејавања материјала, што због немарности оних који негују та лица...
- У домену класичних инфективних болести имамо коректне статистичке податке, али је тај број болести занемарљиво мали у односу на групу из претходног става. Међу њима у зависности од сезоне и године ипак у задње време највише доминирају инфекције изазване Салмонелама животињског порекла.
- Морали би да прихватите чињеницу да је однос између човека и бактерија веома специфичан. Постоје бактерије које су на људском организму и које му апсолутно не штете. Постоје друге које су у условима када је здрав организам оне не штете организму, али кад је оболео због неке друге болести или смањене способности да се брани, рецимо због прехладе, стреса или неких других фактора, оне постану патогене и могу да му штете. Трећа група бактерија је при сваком контакту патогена и изазива болест.
- Наша кожа је прекривена бактеријама. У устима и гуши их има у великом броју, а људски ујед је заразнији рецимо од пацовског. Нешто мање их има у душнику, а веома мали број доспева до алвеола. У желуцу их има и ако је је средина ПХ око 1 (значи веома кисела). Мало их има у танком цреву, али их зато има много у дебелом. Две трећине измета чине бактерије. Неке од њих помажу у ресорпцији Б и К витамина. У нормалним околностима у мокраћном систему их има најмање. Како се организам носи са њима посебна је прича и о томе могу неком другом приликом да кажем неколико речи.
- Даље, пуно пута се и ако је узет брис или неки други материјал за анализу, не изолују бактерије и ако је по клиничком прегледу и по лабораторијским резултатима прегледа крви очигледно да је инфекција изазвана бактеријама. Бројни су разлози за то, од лошег узимања материјала, па преко проблема са подлогама,  до тога да ли је особа претходно третирана антибиотицима.
- Како сам разумео Ви под бацилима подразумевате и вирусе и бактерије и друге заразне микроорганизе укључујући и паразите и гљивице. Међу вирусним заразним болестима које се региструју по нашем Закону о борби против заразних и паразитарних болести, две најчешће вирусне болести су Овчије богиње (против којих се код нас не спроводи вакцинација) и Грип. Што се тиче паразитарних болести треба бити обазрив кад се говори о присуству паразита у цревима ( а то је рецимо по једном истраживању Академика Проф. Златибора Петровића из 1985-1986 на територији општине Чачак и Сјеница код деце школског узраста износио од 29-48%) и болести коју ти паразити изазивају кад се намноже у јако великом броју. Гљиве су све више присутне у храни па и у организму, али су слабо патогене.
- Нека сазнања из области бактеријских болести су релативно новијег датума, као што је Легионарска болест (крај седамдесетих прошлог века) или Лајмска болест (осамдесетих година), а што се тиче вируса, сазнања се гомилају невероватном брзином. Кад сам био студент знало се за А вирус жутице, а само наговештавало о Б. Кад сам био на специјализацији била је актуелна прича о нонАнонБ вирусу, који је касније подељен на Ц и Д. Од тада па до данас (за око тридесетак година) накупило се мало више тих слова (типова и варијетета вируса заразне жутице). 
- Да Вам изађем у сусрет и кажем да је на нашем простору што се тиче бактеријских болести једна од најопаснијих Ботулизам, чији је токсин јако отрован. Ова болест се ретко јавља (по неколико година се не региструје, али има година кад се јави у виду епидемије која носи и смртне исходе. Међу паразитним болестима једна од најопаснијих на нашем подручју је трихинелоза, а међу вирусним беснило, мада га дуго нема.
- Овде долазимо до једне ствари коју бих желео да подвучем: дифтерије, тетануса, великог кашља, дечије парализе нема, јер су пресељени у историју захваљујући обавезним вакцинацијама. Одлучујући ударци задају се и заушцима, малим богињама, рубеоли и Хемофилусу инфлуенце Б, такође захваљујући обавезним вакцинама.
Надам се да сам бар мало успео да Вам изађем у сусрет.

Уважена "Мирођијо",
Из мога излагања могли сте исправно да закључите само да :  " На основу напред реченог мишљења сам да епидемиолошка ситуација нити је озбиљна нити је ризична, мада је цела прича под појачаним епидемиолошким надзором (вероватно-јер то налаже струка, а ја не знам тачне податке)." Никако закључак: "да је она опаснија него што претпостављамо". Та формулација је неодређена, јер лаици за област епидемиологије могу ништа да не знају о епидемиолошким ризицима, а други из исте групе да имају ирационални страх, па је ваш закључак једном тачан, а други пут није. Као меродавно узима се мишљење струке (не власти) и у односу на њега се орјентишемо. То што је појачан надзор, мера је опреза која је увек у свим миграцијама пожељна. Свакако би ризик био мањи да нема миграције, али сам Вам зато навео други пример-наша путовања. Замолио бих све на овом форуму да се уздрже од тезе да избалансирано мишљење у овој области стављају под теорију завере. Будите сигурни да ћу Вам увек презентирати мој наискренији став, који ће у највећем броју случајева да се поклопи са званичним ставом струке, јер тај посао одговорно и савесно раде многе наше колеге. У малом броју случајева се нећемо поклапати највероватније у "интонацији" оцене епидемиолошке ситуације, која може да проистекне из различитог познавања чињеничног стања на терену, или самог става према неком проблему, што је сасвим прихватљиво, а ви ћете на основу изнетог градити своју слику.

Уважени пријатељи,
Ја сам Михаило Луковић, инфектолог и епидемиолог и спреман сам са вама да на овом форуму дискутујем или одговарам на питања из домена инфектологије и епидемиологије. Тема је широка и веома интересантна. Она има много аспеката и на Вама је који ћемо да осветлимо. Инфективне болести су сусрет два бића, изазивача и оболелог. У целој тој причи много је загонетки. Неке је савремена медицина одгонетнула, неке не, али чињеница је да се епидемиологија оболевања увођењем вакцина и антибиотика знатно изменила. У нади да ћемо се лепо дружити, до првог питања.

Уважени/а,
Ову причу, баш причу, прочитао сам у једној монографији аутора из Русије и датира с почетка осамдесетих година прошлог века. Тада су биле познате неке чињенице, попут цикличности јављања нових сојева вируса на осам до десет година; даље, да се сунчеве пеге појачавају отприлике у том интервалу; да вируса грипа има свуда па и у цревном тракту мекушаца у Северном Леденом Океану; да пандемије углавном крећу из Југоисточне Азије; да је комуникацијски фактор у то време био на знатно нижем нивоу. Хипотеза заправо каже, да је због појачане активности на Сунцу, на Земљу долазило 3-5% енергије више у виду топлоте, што је доприносило повећању укупне масе мекушаца. Они као храна птица били су онај први ланац који је доприносио "изласку" вируса из океана. Наравно да је тај виру морао да се прилагоди ткиву птица. Пошто су оне селице и селе се на разне стране света, између осталог долазиле су и у Индокину. У тој средини пуној комараца, вирус је са птица прелазио на њих. После више пасажа у цревном тракту комараца, он је доспевао и до човека, где је у датом тренутку могао да се прилагоди и да постане хумани вирус. Пошто је тамо била велика густина насељености, што погодује ширењу респираторних вируса, даље није био проблем за настанак критичне масе за епидемије великих размера. Једна од тврдњи, која би требала да потврди ову хипотезу је скоро истовремени настанак епидемије на једном острву у Јужној Америци (искрено не сећам се имена острва), скоро у исто време кад и у Југоисточној Азији, и ако је комуникацијски фактор те две дестинације био скоро никакав. 
Као што и сами знате околности су се јако промениле, почев од губљења ледене масе у Северном Леденом Океану, па преко комуникацијског фактора, да се изразим метафорично, који је експоненцијално порастао, па до фасцинантног напретка вирусологије, а  ако хоћете и генетског инжињеринга. 
Зашто сам запамтио ову причу, кажем причу, јер има много ако и али, јер је то једна од ретких која се бави биологијом вируса, па је самим тим један проблем покушала да стави у контекст медицине и екологије. Јако ми је жао што одавно нисам домаћин у сопственој кући, него аминујем повремена "сређивања" моје библиотеке, која је одавно постала складиште књига и које ми требају и које ми не требају. У једном таквом налету та монографија се изгубила, а ја нисам сигуран ко је аутор (чини ми се Лебедев), а књига се звала (чини ми се) - Биологиа вируса грипа. Издата 1980 у Лењинграду.
Пошто се бавите вирусологијом, било би ми драго, ако и Ви имате прецизније и квалитетније податке да нам саопштите, а ја бих био задовољан са неком сличном причом као што је моја. Ово нисам одмах написао него сам питао има ли заинтересованих, из једноставног разлога што је аудиторијум јако широк, а верујем да нема много заинтересованих.
У нади да ћете дати неке нове погледе
Поздрав, Михаило

Биологија вируса грипа је веома интересантна. Његов природни резервоар је цревна слузокожа мекушаца у Северном Леденом Океану. Ако некога занима прича, радо ћу је испричати.
 

Уважени/а,
Ову причу, баш причу, прочитао сам у једној монографији аутора из Русије и датира с почетка осамдесетих година прошлог века. Тада су биле познате неке чињенице, попут цикличности јављања нових сојева вируса на осам до десет година; даље, да се сунчеве пеге појачавају отприлике у том интервалу; да вируса грипа има свуда па и у цревном тракту мекушаца у Северном Леденом Океану; да пандемије углавном крећу из Југоисточне Азије; да је комуникацијски фактор у то време био на знатно нижем нивоу. Хипотеза заправо каже, да је због појачане активности на Сунцу, на Земљу долазило 3-5% енергије више у виду топлоте, што је доприносило повећању укупне масе мекушаца. Они као храна птица били су онај први ланац који је доприносио "изласку" вируса из океана. Наравно да је тај виру морао да се прилагоди ткиву птица. Пошто су оне селице и селе се на разне стране света, између осталог долазиле су и у Индокину. У тој средини пуној комараца, вирус је са птица прелазио на њих. После више пасажа у цревном тракту комараца, он је доспевао и до човека, где је у датом тренутку могао да се прилагоди и да постане хумани вирус. Пошто је тамо била велика густина насељености, што погодује ширењу респираторних вируса, даље није био проблем за настанак критичне масе за епидемије великих размера. Једна од тврдњи, која би требала да потврди ову хипотезу је скоро истовремени настанак епидемије на једном острву у Јужној Америци (искрено не сећам се имена острва), скоро у исто време кад и у Југоисточној Азији, и ако је комуникацијски фактор те две дестинације био скоро никакав. 
Као што и сами знате околности су се јако промениле, почев од губљења ледене масе у Северном Леденом Океану, па преко комуникацијског фактора, да се изразим метафорично, који је експоненцијално порастао, па до фасцинантног напретка вирусологије, а  ако хоћете и генетског инжињеринга. 
Зашто сам запамтио ову причу, кажем причу, јер има много ако и али, јер је то једна од ретких која се бави биологијом вируса, па је самим тим један проблем покушала да стави у контекст медицине и екологије. Јако ми је жао што одавно нисам домаћин у сопственој кући, него аминујем повремена "сређивања" моје библиотеке, која је одавно постала складиште књига и које ми требају и које ми не требају. У једном таквом налету та монографија се изгубила, а ја нисам сигуран ко је аутор (чини ми се Лебедев), а књига се звала (чини ми се) - Биологиа вируса грипа. Издата 1980 у Лењинграду.
Пошто се бавите вирусологијом, било би ми драго, ако и Ви имате прецизније и квалитетније податке да нам саопштите, а ја бих био задовољан са неком сличном причом као што је моја. Ово нисам одмах написао него сам питао има ли заинтересованих, из једноставног разлога што је аудиторијум јако широк, а верујем да нема много заинтересованих.
У нади да ћете дати неке нове погледе
Поздрав, Михаило

Уважени/а,
Ову причу, баш причу, прочитао сам у једној монографији аутора из Русије и датира с почетка осамдесетих година прошлог века. Тада су биле познате неке чињенице, попут цикличности јављања нових сојева вируса на осам до десет година; даље, да се сунчеве пеге појачавају отприлике у том интервалу; да вируса грипа има свуда па и у цревном тракту мекушаца у Северном Леденом Океану; да пандемије углавном крећу из Југоисточне Азије; да је комуникацијски фактор у то време био на знатно нижем нивоу. Хипотеза заправо каже, да је због појачане активности на Сунцу, на Земљу долазило 3-5% енергије више у виду топлоте, што је доприносило повећању укупне масе мекушаца. Они као храна птица били су онај први ланац који је доприносио "изласку" вируса из океана. Наравно да је тај виру морао да се прилагоди ткиву птица. Пошто су оне селице и селе се на разне стране света, између осталог долазиле су и у Индокину. У тој средини пуној комараца, вирус је са птица прелазио на њих. После више пасажа у цревном тракту комараца, он је доспевао и до човека, где је у датом тренутку могао да се прилагоди и да постане хумани вирус. Пошто је тамо била велика густина насељености, што погодује ширењу респираторних вируса, даље није био проблем за настанак критичне масе за епидемије великих размера. Једна од тврдњи, која би требала да потврди ову хипотезу је скоро истовремени настанак епидемије на једном острву у Јужној Америци (искрено не сећам се имена острва), скоро у исто време кад и у Југоисточној Азији, и ако је комуникацијски фактор те две дестинације био скоро никакав. 
Као што и сами знате околности су се јако промениле, почев од губљења ледене масе у Северном Леденом Океану, па преко комуникацијског фактора, да се изразим метафорично, који је експоненцијално порастао, па до фасцинантног напретка вирусологије, а  ако хоћете и генетског инжињеринга. 
Зашто сам запамтио ову причу, кажем причу, јер има много ако и али, јер је то једна од ретких која се бави биологијом вируса, па је самим тим један проблем покушала да стави у контекст медицине и екологије. Јако ми је жао што одавно нисам домаћин у сопственој кући, него аминујем повремена "сређивања" моје библиотеке, која је одавно постала складиште књига и које ми требају и које ми не требају. У једном таквом налету та монографија се изгубила, а ја нисам сигуран ко је аутор (чини ми се Лебедев), а књига се звала (чини ми се) - Биологиа вируса грипа. Издата 1980 у Лењинграду.
Пошто се бавите вирусологијом, било би ми драго, ако и Ви имате прецизније и квалитетније податке да нам саопштите, а ја бих био задовољан са неком сличном причом као што је моја. Ово нисам одмах написао него сам питао има ли заинтересованих, из једноставног разлога што је аудиторијум јако широк, а верујем да нема много заинтересованих.
У нади да ћете дати неке нове погледе
Поздрав, Михаило

Биологија вируса грипа је веома интересантна. Његов природни резервоар је цревна слузокожа мекушаца у Северном Леденом Океану. Ако некога занима прича, радо ћу је испричати.
 

О птичијем грипу
Најновија тема "за подизање температуре" у јавности је смрт једног броја птица код којих је установљено да су имали вирус грипа и одмах креће прича о птичијем грипу. У жаргону у ком се користио у последње време, термин "птичији грип" подразумевао је оболевање људи, изазвано вирусом који је рекомбиновао делове вируса грипа код птица са вирусом грипа људи. Да буде још јасније готово све животиње могу да оболе од грипа као и човек (коњ, крава, свиња, кокош...). Два су ензима по којима се врши њихова типизација (H) и (N). Они имају по неколико варијанти (1,2,3,4..) у зависности од животињске врсте. Кад у неком тренутку и под повољним условима дође до рекомбинације и уместо једног ензима човека, дође ензим животиње, тада долази до појаве нових варијанти вируса које су непознате и имају веома непријатан ток, бар у првих неколико година док се становништво не прокужи (свињски грип, птичији грип...). Кад је у питању вирус грипа код птица и његова опасност по човека у епидемиолошком смислу (појава рекомбинантних сојева) углавном је карактеристична за велике фарме птица и за присуство великог броја комараца, (подручје Индокине). Зашто њих? Сматра се да се вирус грипа птица у слузокожи цревног тракта комарца пошто је он исисао крв од заражене птице, пречисти од нежељених протеина и кад овај сад уједе човека, постоји већа шанса да дође до рекомбинације. Наравно, ово је један од  претпостављених начина, при чему се не негира и директан контакт вируса са респираторном слузокожом човека у екстремно лошим санитарно хигијенским условима. Дакле, помор птица од вируса грипа је епизоотолошка чињеница која наводи на опрез, а не никако оно што ми називамо ПТИЧИЈИ ГРИП. Постоје веома мале или готово никакве шансе да се из оваквих инцидената на овом простору појави то обољење. Зато будите мирни и спокојни.
Михаило 

Браво, браво, браво.... хиљаду пута, и да  останете међу нама.
Михаило

Браво, браво, браво.... хиљаду пута, и да  останете међу нама.
Михаило

Биологија вируса грипа је веома интересантна. Његов природни резервоар је цревна слузокожа мекушаца у Северном Леденом Океану. Ако некога занима прича, радо ћу је испричати.
 

"Саставни део јавноздравствене политике данас подразумева да се у датом тренутку осветли неки проблем са овим или оним разлогом, што не значи да се запоставља онај који је горући." У свом одговору Ивици написао сам горе наведену реченицу као да сам знао шта ће да се догоди, а догодило се да је тема "Зика вирус" скинута са приоитета СЗО и враћена у редовне токове истраживања. Зашто је стављена у фокус? Због Олимпијаде? Зашто због ње? Довољно елемената за теоретичаре завера. Ја бих радије да свако носи свој крст. Бојим се само да кад се буде појавио вук, нико неће да верује, и да ће то да има погубне последице. Сетите се колико јуче свега онога што је пратила епидемија свињског грипа. Михаило

"Саставни део јавноздравствене политике данас подразумева да се у датом тренутку осветли неки проблем са овим или оним разлогом, што не значи да се запоставља онај који је горући." У свом одговору Ивици написао сам горе наведену реченицу као да сам знао шта ће да се догоди, а догодило се да је тема "Зика вирус" скинута са приоитета СЗО и враћена у редовне токове истраживања. Зашто је стављена у фокус? Због Олимпијаде? Зашто због ње? Довољно елемената за теоретичаре завера. Ја бих радије да свако носи свој крст. Бојим се само да кад се буде појавио вук, нико неће да верује, и да ће то да има погубне последице. Сетите се колико јуче свега онога што је пратила епидемија свињског грипа. Михаило

Ипак је најјача она реч која се не изговори. Достојанство је лакше постићи него одржати. Михаило 

Ипак је најјача она реч која се не изговори. Достојанство је лакше постићи него одржати. Михаило 

Uvaženi Aurelije,
Biće da ja gledam dopola punu čašu, a Vi dopola praznu. Samo, koliko sam nešto razumeo vi pripadate onima koji veruju, a takav hoće da veruje u dobro, a ne u zlo.
Pozdrav Mihailo
PS. Savremeni politički spin američkih službi ima za cilj sejanje konfuzije. Istovremeno snažno podržavaju dve suprotne opcije, viđenja, i to u početku kod normalnog čoveka i izazove konfuziju. Kod drugih, malo intelektualno tanjih, ona utiče na polarizaciju. Imajući u vidu tabloidni duh većine, to je sasvim dovoljno za haos. Neka ih i što kaže Dr. Živković - idemo da se bavimo decom.
Mihailo

Sve revolucionarne pokrete na ovaj ili onaj način prave režimi preko svojih službi. Zašto im je ciljna grupa student neke od društvenih katedri potpuno je jasno, jer na drugim mestima ne mogu da nađu tako spremne i edukovane kadrove. Sve ostalo je sttvar vrbovanja i ucena. Mali broj pokreta je u svojoj genezi autohton, i to samo u početku. Najčešće su to oslobodilački pokreti. Ali ovaj prljav veš je nešto što gostuje na celom svetu i što nema veze sa strukom, već je lokacijski uz univerzitete.
Onaj drugi deo, vezan za nauku, mnogo je ozbiljniji. Ono što znam ozbiljnih naučnika, a znam ih veoma dobro, rade i po 12-14h svaki dan, Ako neko želi da objavi rad u prvih pet časopisa u svetu u svojoj oblasti mora itekako dobro da ga uradi. Tu su tri nezavisne recenzije vrhunskih profesora i mnogo toga. Na sastancima pojedini često budu provaljeni da su autsajderi još pri postavljanju pitanja. Neko će da bude skeptičan i da priča da i tu ponekadima propusta. Skoro da ne verujem.
Pristrasnost u analizi često se zloupotrebljava kao argument protiv nauke. U društvenim naukama imamo različite pristupe problemima, ali u naučnoj zajednici postoji nešto što se zvove ukrštanje podataka.
Dakle, onaj ko ima svoj stav ima i kritičan stav. O istini imam svoje viđenje, kako u mojoj struci tako i u drugim strukama. Samo apelujem da ne vređamo ni jednu struku, ma koliko imali loše mišljenje o njoj.
Mihailo