Батовен

Мислим да би било поштено да се сада сви они који су овде нападали Аву поводом Максима или извине или да ударе истом мером и по Џомију.

Мислим да би било поштено да се сада сви они који су овде нападали Аву поводом Максима или извине или да ударе истом мером и по Џомију.

Мислим да би било поштено да се сада сви они који су овде нападали Аву поводом Максима или извине или да ударе истом мером и по Џомију.

Мислим да би било поштено да се сада сви они који су овде нападали Аву поводом Максима или извине или да ударе истом мером и по Џомију.

Мислим да би било поштено да се сада сви они који су овде нападали Аву поводом Максима или извине или да ударе истом мером и по Џомију.

Да ли си ти слеп и глув? Па ја сам 100 пута написао да сам несмирен и да је то факат око кога нема шта да се полемише. Ти, Роћко, Боксит и други кажете да сам несмирен, ја исто кажем, а ви опет исту причу као да то негирам! То вам је нека мантра ради неупућених па сте као пронашли да сам несмирен? Тако изгледате неки духовни ауторитети... Не буди смешан, та тема је елаборирана, несмирен сам. 
Теби се не свиђа... Не свиђа се ни Синоду и на томе се за сада све завршава. Мене би рашчинили за минут да тако нешто урадим. Но, ја нисам самопроглашени архиепископ. 
Кад га је звао? Да ли си необавештен кад је Митрополит рекао Патријарху да не долази у ЦГ? Он га никад није звао и чак му је забранио да дође у ЦГ. Имаш и извештај о томе Савета који је пре нема 2 месеца променио своје име. Рекли су му да не долази. Као што су му рекли да он не може да преговара са Владом ЦГ. Пратиш ли ти догађаје? 
Па, сад...  Наравно да ти нећу одговорити ни на једно питање јер немаш дисциплиновано мишљење и размишљаш као неки секташ. Пробај нешто јехови да објасниш. Исто је и са вама који сте поклоници лика и дела Ђедовог. Ту разум не функционише. 
У свим текстовима које сам писао око ПБФ, САД, ЦГ и сл. нигде нисам изнео ниједан погрешан податак. Проблем настаје када ви покушавате да митоманском свешћу тумачите чињенице. Ту онда нема Боже помози! Зато сам ти рекао да нећу да ти отварам очи. Можеш ти мене да волиш колико год хоћеш, али ћеш увек од мене чути само доследни дискурс а не шашољење ушију. Високу цену сам платио (до коске) да бих могао да говорим оно што мислим, тако да је глупо очекивати да бих сада због некакве болећивости причао приче које би биле пријатне људима. Па моја рођена сестра је шетач! И зна све што мислим, иако јој то не улази у памет. Нити сам јој пак икад рекао да не шета. Јер овај бунт није због пара, него због српства (погледај последњи Перовићев текст, где не помену нигде реч српска), црквености и нормалног живота. Зато су литије кост у грлу двојици декларисаних пријатеља, Милу и Амфилохију.    

Друже, ја немам ни најмање намере да ти отварам очи. Шта сам ја радио и радим знају тамо где треба. 
Како тумачиш то што је у Ватопеду Амфилохије саслуживао са Епифанијевим свештеником? 
Кажи ми зашто је Амфилохије рекао да ће на литијама бити Патријарха а знао је да је овај тада у САД? 

Халуцинирао Ава... Ево вам га сада.  
Нека држе векелу Боксит, Рођа, Риле, Голуб и компанија... 

Зоран Ђуровић: Подмукли рат северноамеричких владика против СПЦ
 
У више ауторских текстова писао сам прошле године о раду на одцепљењу северноамеричких епископа од СПЦ. Посебан нагласак сам имао на Максиму Васиљевићу, јер га и лично знам, наиме, били смо школски. Други разлог је лежао у томе што је он био портпарол америчког тројца и кренуо је у отворену борбу против светосавља, где је Светог Саву прогласио криминалцем, а онда је, кад су се ствари закувале, па је морао по свом устаљеном обичају да лиже пљунуто, узео да фалсификује свој инкримисани текст на свом порталу, популарно знаном као Теологијањет. Раскринкан је био у неких 5-6 писаних лажи које је без зазора износио у нападу на епископа Иринеја Буловића.
Нећу се бавити најновијим памфлетом из ове кухиње: „У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве“, који је објављен на званичној интернет страници СПЦ за Северну, Средњу, и Јужну Америку, 24.02.2020. Овај текст су надмоћно деконструисали епископи Митрофан канадски и Кирило буеносајрески и јужноцентралноамерички, а који су нелегално били одстрањени из рада Савета за Америке. За малу децу је било накнадно оправдање да нису позвани грешком!
Тројац не одустаје од апологетике сопствених поступака, тако да испада да смо се сви напили луде воде и не разумемо ову високу науку и филозофију. Добро приметише Митрофан и Кирило: „Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године“. Да, вређа нам се интелигенција.
То је лајтмотив који се провлачи у свим наступима Тројца, па ћемо га наћи и у писму „Владе Дивца и виђених Срба“. „Свако ко тврди Светом Синоду да владика Лонгин, владика Максим или владика Иринеј желе одвојити наше епархије од Српске Православне Цркве или нема сазнања и погрешно је информисан, или злонамерно лаже. Заиста, чини се да ове дезинформације ствара и шири једна мања група клеветника док огромна већина наших верника у парохијама широм Америке подржава наше владике. Молимо вас да не узимате у обзир слабо информисане позиве једне неколицине клеветника како не би сте реметили мир и хармонију огромне већине“. Барем 10 пута је Максим поменуо како га Буловић не разуме. За мене се подразумева да не могу да га разумем, јер сам ја обични поп.
Ова  парола је у складу са централном идејом овог клана, наиме, да су они модерни и напредни, разумеју науку и дарвинизам, биоетичке проблеме и сексуалне, па, једном речју, нису затуцани. Зато се ките славним именима из спорта, културе и науке. Потписник овог писма је и члан “Српских Аполо 7” Давид Вујић, који је био коришћен претходних месеци као доказ затуцаности синодалаца, јер Буловић и Перовић кобајаги негирају да је човек слетео на месец и зато нису дали светосавски орден Вујићу, а за то га је предложио Добријевић! Но, добро је послати поруку како су синодалци затуцани!
Наравно да ни Дивац ни Вујић нису писали ово писмо, јер рукопис одаје Добријевића, који је, како рекох, предложио Вујића за орден, а са Дивцем иде на Аустралиен Опен кад игра Ђоковић и тамо скупљају хуманитарне прилоге. Дивчева госпођа је директорица ове организације и за то прима плату, што није никакав грех, као што није грех ни скупљање овог новца. Дивац је аутор овог писма као ја студије о космичким зрацима...
Тројац и придружени су озбиљна екипа и раде капиларно. Нико их не сме потценити. Видимо да овде користе лична познанства. Обичан човек је чуо за Владу Дивца, али није за Давида Перовића. Игра се са именима. Опаснија и безочна борба је преко медија и она се води непрестано. Први портал је био Теологијањет, а сам Благоје Пантелић, Максимов другар, ме је био позвао да сарађујемо. То се никад није остварило, јер стомак за тако нешто немам. Никли су као печурке после кише и други, као Директно са Иваном Ивановићем, па Црквена истраживања/ктуелности са Бачановићем, који је вероватно и иза твитера На Поукама банован итд. Ту је удомљен и григоријепоклоник Никола Станковић, који је избачен са Тв Храма. Имамо целу екипу ђедоиманих и сл. Карактеристично за ове беспризорне ликове је да кују у звезде Григорија, Максима, Атанасија, Амфилохија, и подржавају пучисте на Православном Богословском Факултету: Перишића, Кубата, Шијаковића, Вилотића, Јефтића... док сатанизују синодалце. Слика је црно-бела. Иако се епископи-налогодавци не оглашавају на овим порталима, никада се од њих нису оградили, јер су најамници на истима њихови посланици. Исус ће рећи да ћемо по делима познавати добро и зло. Ђедоимани На Поукама банован је скоро написао како треба да купим вијагру да бих задовољио своју жену, како је Порфирије Вучићев сарадник у признавању КиМ, да је Давид душевни болесник, Иринеј Буловић убица, а Патријарх без мушких атрибута. И упитах лика да неће сада да напише и неки пригодни текст о Исусовој молитви... Таса, Амфилохије и други не могу да негирају да су ово њихови духовни плодови. Ево ко их брани. И то не само ови ђедоимани, него и отворени атеисти, либерали и декларисани хомосексуалци и наркомани, што се видело ових месеци око ПБФ.
Од почетка смо имали ово вређање интелигенције и негирање чињеничног. Најтежи ударац је Тројац имао због извештаја проте Велибора Џомића, који може некоме да буде несимпатичан, али нико не може да каже да је лимитиране интелигенције. Патетично делује када Тројац декларише оданост СПЦ и да се никада не би одвојили. Без стида пишу нешто што свако може да провери: „Као што је објашњено у оснивачким актима сваког од ентитета... коначни ауторитет/власт у сваком од ових световних ентитета припада „службеном положају епископа“ епархије које се то тиче, а за „службени положај епископа“ је јасно назначено да га контролише Свети Архијерејски Сабор СПЦ на основу власти Светог Сабора да поставља и смењује епископе са тог положаја/службе. Оснивачки акти ових ентитета јасно показују да је активни епископ онај који је валидно постављен од Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и да уколико Свети Архијерејски Сабор постави новог епископа, тај нови епископ ће преузети власт над ентитетом. Ове ентитете опслужују директори и службеници постављени од валидно постављеног епископа, да би управљали и руководили корпорацијом“. Ово је лаж, јер по Устав, општа правила и уредбе, једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, чл. 14, 2 пише: „Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно“. СПЦ Сабор не може да постави свог кандидата на САД епархијама, па и сада не може, по њиховом Уставу, да смени неког од епискпа!
Овиме су се широм отворила врата за раскол, јер ако би Синод или Сабор сада рашчинио или пензионисао неког од епископа у САД, то не би имало ефекта пред САД бирократијом. Могли би само да га моле да се умирови, али видесмо и Атанасија колико се смирио по одласку у мировину. Још 6. јуна 2017 Илиној корпорација из 1935 конвертована је у непрофитну Илиној корпорацију. Априла месеца 2017, „на основу препоруке нашег спољашњег адвоката, име Илиној Корпорације из 1935. промењено је од „Српска Православна Црква у САД и Канади“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Државама Америке“. Сада нећете веровати: Промену имена из 2017 године правдају актом из 2018, а у коме се не помиње то име! Дакле, већ су урадили све на своју руку, а онда, пост фестум се позивају на акт који тада није постојао! Пишу: „Као резултат претходно наведених тачака..., Свети Архијерејски Сабор је у мају 2018. године донео следеће одлуке...:
Усвојити предлог... Лонгина,... Максима и... Иринеја, те, на основу члана 13. тачка 8. (15) и члана 33. Устава Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци..., одобрити територијално ограничење овог Устава искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама.
С обзиром на ово, садашњи Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку преименовати у Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку, са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти Српске Православне Цркве на том подручју“.
Успостављање пак Српских православних епархије у САД омогућава подвођење истих и другим канонским јуриздикцијама. Јер смо имали, нпр., руске епархије под Цариградом на Западу. Национални предзнак не значи ништа. Сулудо је од ових кад нас убеђују да то појачава везу са матицом!
Врата су се отворила и за друге вукове који би да откину део, а мислим на ткз. Слободну СПЦ. Сада су се активирали. То не треба потцењивати, јер се у бари, када се подигне муљ, лови. Њихов актуелни епископ Христифор је бивше духовно чадо Амфилохија Радовића, биран 2-3 пута за епископа, био у разним јуриздикцијама старокалендарским и заграничним, а био је у фракцији која је канонизовала (РИПЦ) Гермогена (карловачки синод РЗПЦ), кога је Павелић довео за владику Хрватске Православне Цркве, коју је, гле случаја, признавао Фанар али не и титулу патријарха за Гермогена. Вук длаку мења...
Лже епископ Христифор је направио свој Синод, тако да може да покрије Аустралију, САД и западну Европу. То што голобради Христифор прави селфије и у католичком је имиџу, никоме од „истинских“ православаца не би сметало. Имамо остатке те цркве у САД, а они су победили и Лонгина на суду. У тој чорби су сви пријатељи и „пријатељи“: Лонгин са финансијером Слободњака г. Ратком Нешићем, Амфилохије са Лонгином који му је дао новац за Светигору, Добријевић са Радовићем се удружује у литије са Мајком Помпеом, иако је Амфилохије Добријевића раскринкао пред Синодом, Максим са Амфилохијем и Тасом, а ови се нервирају само око његовог дарвинизма, док му таоизам хвале... И кад имамо сав овај хаос и неморал, онда се не можемо чудити што нам кола иду на доле. Налазимо се у пандемонијуму. Григорије мрзи Џомића али воли Јаоникија. Добријевић упорно прогања попа Сашу Војводу... капиларно. Све је прецизно. Разапињу Митрофана, Кирила проглашавају за глупака. Покрећу петицију за рашчињење Буловића. Ја сам пак аутокефалан, научник и уметник, па не могу да ме рашчерече као колегу Сашу. Иако би то радо учинили. За не веровати је ова количина акумулиране мржње и жеље за профитирањем. Уздам се пак у Патријарха и његову снагу и разбор. И молим се за то.

Пошто смо у теми, да вам одговорим Његошем: 
Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л' овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л' топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л' умови могли блистат св'јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.
Коска је да шетају за камење. И Исус рече да камена неће остати од Храма. Људи шетају због српства и жеље за јединством са СПЦ а које је овим акцијама угрожено. И већ сам писао да народ треба да збаци Ломија. То је циљ. И то треба да се препозна као циљ. Ломија и Момира и Слобе ми је пун кофер. Нервирао сам се како су каналисали народну енергију. Ово је буквално последњи трзај српског бића да опстане. Ако се анестезирају причама о зидовима и сл., нема ништа од тога. Отпевали смо своје. А у те дипле свираш ти и слични теби. 

Ево и неких лепих момената од вечерас, са славе св. Игњатија.




 

За Рафаила си омашио...мислим да је отац Рафаило жива енциклопедија Предања; да је један од најобразованијих клирика (!!!) СПЦ; да је велики молитвеник; да иде стазама великих стубова Цркве; да је пун љубави али да је своју мисију усмерио да туче на сујете, гордости и на пошати данашњице....његове проповеди су јака храна многима, али је очигледно да му проповеди нису у колизији са начином живота. Отац Рафаило је, по мени, јдна од изузетности наше помесне Цркве....
 
О грбавом Миланку...

Мени после онаквог писма о Порфирију овако нешто уопште не изгледа изненађујуће (делује ми да си ти изненађен). На неки начин, Порфирије је лакмус-папир. Мени лично је довољно да видим и само то да Порфирија неко не помиње, да изоставља упућивање на њега у наступима и разговорима - у позитивном смислу, разуме се - па да подозревам неки проблем, а камоли то да неко онако јадно пише о њему. Рецимо, више пута сам чуо како Порф похвално упућује на Атанасија и Амфилохија, али њих двојицу нисам никад чуо да њега помену. Порфирије, иако је знатно млађи од њих, није у задњих 25 година мање присутан у јавности, и то као најизразитији узор хришћанског пастира. Колико је само интервјуа дао Григорије и причао о којекаквим баналностима, а никад да помене владику из своје генарације који је толико људи привео Цркви. То су ствари које се читају између редова, а између редова су зато што су они кукавице и зато што су болесно љубоморни. Исто важи и за однос према оцу Рафаилу. Рафаило је, такође, један лакмус-папир. (Ти си раније написао неки катастрофално промашен текст о Рафаилу и одмах сам те отписао. Међутим, на основу других текстова, касније сам увидео да просто ниси упућен у ствар.) Углавном, након онога што су Перишић и Кубат написали јавно, и онаквог понашања Перишића на седници, мене не би изненадило ни да се потурче сутра, постану београдски имами. Реис-ул-улема Перишић. Неки смешни Перишић и Кубат да себе доживљавају као путовође и пљују на Порфирија? Па то је стварно патологија! Професори универзитета, а онако недостојанствено писмо да састављају... То само значи да су они одавно били бубашвабе на факултету, а да се сад само упалило светло.

Јесте, о оном исечку из проповеди... Али, ставио си то још у везу са НАТО, користио си за Амфилохија реч ,,мангуп"... Анализирао си два минута снимка, што значи да ниси узео озбиљније да послушаш шта он говори, а узео си олако да га поучаваш теологији.  Толико се сећам, да не тражим сад. Разлика између тог текста и овога што пишу Перишић и Кубат је у томе што је очигледно да ти тада ниси знао Рафаила више од тих два минута, док ова двојица Порфирија познају деценијама, и то веома добро.

Касније сам увидео да велики проценат школованих теолога није склон слушању и вредновању проповеди, него само неким 'научним' и црквено-политичким темама. Заборавља се, изгледа, у теолошком школовању лако жива егзистенција човека са свим кретањима које она подразумева, као да је то нешто што се може превазићи. Људи који се налазе у очајању сигурно неће читати Кубатове књиге, нити твоје текстове по Интернету.  Жив пастирски живот и жива проповед су, за Цркву, хијерархијски знатно изнад књига и текстова. То сам поменуо објективности ради, јер као што је бесмислено да један професор и аутор научних књига устаје против онога који својом целокупном личношћу оличава Цркву у њеној светлости и мотивише друге да устану и живе, тако је бесмислено да и ти као теолог и новинар то пишеш о Рафаилу, за кога важи исто што и за Порфирија. Наравно, ти си Рафу доживео као неког падобранца и представио као будалу, али из брзоплетости, а ова двојица клевећу из тешког духовног поремећаја. То што ти пишеш у својим текстовима и објавама - а са чим се, углавном, ја слажем - тиче се 1% верника и допире само до оних које то баш занима. И то је значајно, наравно. Али оно што Рафа ради и говори, тиче се 99% људи и њихових личних живота, независно од њихових индивидуалних интересовања. Рафаило је жива радост и жива утеха као личност и његове проповеди одатле произлазе.

Притом, баш свака реч о покемонима је потпуно јасна, тачна, одмерена. Треба само послушати неколико његових целих предавања, па ће онда и ти кратки изводи бити јасни. Разлика између Порфиријевих и Рафаилових проповеди, по мени, јесте у следећем: принцип Порфиријеве проповеди је упућивање на смисао вере, а принцип Рафаилове проповеди је упућивање на гордост. Моји високоучени професори, који нису верници, о Порфирију ће да кажу лепе речи, јер им прија да их неко воли, али ће једнако остати при својим безбожним идејама које су темељно супротстављене ономе што Порфирије говори. Када чују Рафаила, реагују као бубашвабе, осете се угрожено, беже, прекидају контакт... Порф би, рецимо, рекао да ,,уметничко стваралаштво има смисла само ако је литургијско", а Рафа да су ,,за Цркву велики умјетници само људи који имају велики проблем". Тако је и са свим осталим темама. (Нећу да тролујем тему, спонтано се расписах.)

Јесте, о оном исечку из проповеди... Али, ставио си то још у везу са НАТО, користио си за Амфилохија реч ,,мангуп"... Анализирао си два минута снимка, што значи да ниси узео озбиљније да послушаш шта он говори, а узео си олако да га поучаваш теологији.  Толико се сећам, да не тражим сад. Разлика између тог текста и овога што пишу Перишић и Кубат је у томе што је очигледно да ти тада ниси знао Рафаила више од тих два минута, док ова двојица Порфирија познају деценијама, и то веома добро.

Касније сам увидео да велики проценат школованих теолога није склон слушању и вредновању проповеди, него само неким 'научним' и црквено-политичким темама. Заборавља се, изгледа, у теолошком школовању лако жива егзистенција човека са свим кретањима које она подразумева, као да је то нешто што се може превазићи. Људи који се налазе у очајању сигурно неће читати Кубатове књиге, нити твоје текстове по Интернету.  Жив пастирски живот и жива проповед су, за Цркву, хијерархијски знатно изнад књига и текстова. То сам поменуо објективности ради, јер као што је бесмислено да један професор и аутор научних књига устаје против онога који својом целокупном личношћу оличава Цркву у њеној светлости и мотивише друге да устану и живе, тако је бесмислено да и ти као теолог и новинар то пишеш о Рафаилу, за кога важи исто што и за Порфирија. Наравно, ти си Рафу доживео као неког падобранца и представио као будалу, али из брзоплетости, а ова двојица клевећу из тешког духовног поремећаја. То што ти пишеш у својим текстовима и објавама - а са чим се, углавном, ја слажем - тиче се 1% верника и допире само до оних које то баш занима. И то је значајно, наравно. Али оно што Рафа ради и говори, тиче се 99% људи и њихових личних живота, независно од њихових индивидуалних интересовања. Рафаило је жива радост и жива утеха као личност и његове проповеди одатле произлазе.

Притом, баш свака реч о покемонима је потпуно јасна, тачна, одмерена. Треба само послушати неколико његових целих предавања, па ће онда и ти кратки изводи бити јасни. Разлика између Порфиријевих и Рафаилових проповеди, по мени, јесте у следећем: принцип Порфиријеве проповеди је упућивање на смисао вере, а принцип Рафаилове проповеди је упућивање на гордост. Моји високоучени професори, који нису верници, о Порфирију ће да кажу лепе речи, јер им прија да их неко воли, али ће једнако остати при својим безбожним идејама које су темељно супротстављене ономе што Порфирије говори. Када чују Рафаила, реагују као бубашвабе, осете се угрожено, беже, прекидају контакт... Порф би, рецимо, рекао да ,,уметничко стваралаштво има смисла само ако је литургијско", а Рафа да су ,,за Цркву велики умјетници само људи који имају велики проблем". Тако је и са свим осталим темама. (Нећу да тролујем тему, спонтано се расписах.)

Мени после онаквог писма о Порфирију овако нешто уопште не изгледа изненађујуће (делује ми да си ти изненађен). На неки начин, Порфирије је лакмус-папир. Мени лично је довољно да видим и само то да Порфирија неко не помиње, да изоставља упућивање на њега у наступима и разговорима - у позитивном смислу, разуме се - па да подозревам неки проблем, а камоли то да неко онако јадно пише о њему. Рецимо, више пута сам чуо како Порф похвално упућује на Атанасија и Амфилохија, али њих двојицу нисам никад чуо да њега помену. Порфирије, иако је знатно млађи од њих, није у задњих 25 година мање присутан у јавности, и то као најизразитији узор хришћанског пастира. Колико је само интервјуа дао Григорије и причао о којекаквим баналностима, а никад да помене владику из своје генарације који је толико људи привео Цркви. То су ствари које се читају између редова, а између редова су зато што су они кукавице и зато што су болесно љубоморни. Исто важи и за однос према оцу Рафаилу. Рафаило је, такође, један лакмус-папир. (Ти си раније написао неки катастрофално промашен текст о Рафаилу и одмах сам те отписао. Међутим, на основу других текстова, касније сам увидео да просто ниси упућен у ствар.) Углавном, након онога што су Перишић и Кубат написали јавно, и онаквог понашања Перишића на седници, мене не би изненадило ни да се потурче сутра, постану београдски имами. Реис-ул-улема Перишић. Неки смешни Перишић и Кубат да себе доживљавају као путовође и пљују на Порфирија? Па то је стварно патологија! Професори универзитета, а онако недостојанствено писмо да састављају... То само значи да су они одавно били бубашвабе на факултету, а да се сад само упалило светло.

Јесте, о оном исечку из проповеди... Али, ставио си то још у везу са НАТО, користио си за Амфилохија реч ,,мангуп"... Анализирао си два минута снимка, што значи да ниси узео озбиљније да послушаш шта он говори, а узео си олако да га поучаваш теологији.  Толико се сећам, да не тражим сад. Разлика између тог текста и овога што пишу Перишић и Кубат је у томе што је очигледно да ти тада ниси знао Рафаила више од тих два минута, док ова двојица Порфирија познају деценијама, и то веома добро.

Касније сам увидео да велики проценат школованих теолога није склон слушању и вредновању проповеди, него само неким 'научним' и црквено-политичким темама. Заборавља се, изгледа, у теолошком школовању лако жива егзистенција човека са свим кретањима које она подразумева, као да је то нешто што се може превазићи. Људи који се налазе у очајању сигурно неће читати Кубатове књиге, нити твоје текстове по Интернету.  Жив пастирски живот и жива проповед су, за Цркву, хијерархијски знатно изнад књига и текстова. То сам поменуо објективности ради, јер као што је бесмислено да један професор и аутор научних књига устаје против онога који својом целокупном личношћу оличава Цркву у њеној светлости и мотивише друге да устану и живе, тако је бесмислено да и ти као теолог и новинар то пишеш о Рафаилу, за кога важи исто што и за Порфирија. Наравно, ти си Рафу доживео као неког падобранца и представио као будалу, али из брзоплетости, а ова двојица клевећу из тешког духовног поремећаја. То што ти пишеш у својим текстовима и објавама - а са чим се, углавном, ја слажем - тиче се 1% верника и допире само до оних које то баш занима. И то је значајно, наравно. Али оно што Рафа ради и говори, тиче се 99% људи и њихових личних живота, независно од њихових индивидуалних интересовања. Рафаило је жива радост и жива утеха као личност и његове проповеди одатле произлазе.

Притом, баш свака реч о покемонима је потпуно јасна, тачна, одмерена. Треба само послушати неколико његових целих предавања, па ће онда и ти кратки изводи бити јасни. Разлика између Порфиријевих и Рафаилових проповеди, по мени, јесте у следећем: принцип Порфиријеве проповеди је упућивање на смисао вере, а принцип Рафаилове проповеди је упућивање на гордост. Моји високоучени професори, који нису верници, о Порфирију ће да кажу лепе речи, јер им прија да их неко воли, али ће једнако остати при својим безбожним идејама које су темељно супротстављене ономе што Порфирије говори. Када чују Рафаила, реагују као бубашвабе, осете се угрожено, беже, прекидају контакт... Порф би, рецимо, рекао да ,,уметничко стваралаштво има смисла само ако је литургијско", а Рафа да су ,,за Цркву велики умјетници само људи који имају велики проблем". Тако је и са свим осталим темама. (Нећу да тролујем тему, спонтано се расписах.)

Мени после онаквог писма о Порфирију овако нешто уопште не изгледа изненађујуће (делује ми да си ти изненађен). На неки начин, Порфирије је лакмус-папир. Мени лично је довољно да видим и само то да Порфирија неко не помиње, да изоставља упућивање на њега у наступима и разговорима - у позитивном смислу, разуме се - па да подозревам неки проблем, а камоли то да неко онако јадно пише о њему. Рецимо, више пута сам чуо како Порф похвално упућује на Атанасија и Амфилохија, али њих двојицу нисам никад чуо да њега помену. Порфирије, иако је знатно млађи од њих, није у задњих 25 година мање присутан у јавности, и то као најизразитији узор хришћанског пастира. Колико је само интервјуа дао Григорије и причао о којекаквим баналностима, а никад да помене владику из своје генарације који је толико људи привео Цркви. То су ствари које се читају између редова, а између редова су зато што су они кукавице и зато што су болесно љубоморни. Исто важи и за однос према оцу Рафаилу. Рафаило је, такође, један лакмус-папир. (Ти си раније написао неки катастрофално промашен текст о Рафаилу и одмах сам те отписао. Међутим, на основу других текстова, касније сам увидео да просто ниси упућен у ствар.) Углавном, након онога што су Перишић и Кубат написали јавно, и онаквог понашања Перишића на седници, мене не би изненадило ни да се потурче сутра, постану београдски имами. Реис-ул-улема Перишић. Неки смешни Перишић и Кубат да себе доживљавају као путовође и пљују на Порфирија? Па то је стварно патологија! Професори универзитета, а онако недостојанствено писмо да састављају... То само значи да су они одавно били бубашвабе на факултету, а да се сад само упалило светло.

Јесте, о оном исечку из проповеди... Али, ставио си то још у везу са НАТО, користио си за Амфилохија реч ,,мангуп"... Анализирао си два минута снимка, што значи да ниси узео озбиљније да послушаш шта он говори, а узео си олако да га поучаваш теологији.  Толико се сећам, да не тражим сад. Разлика између тог текста и овога што пишу Перишић и Кубат је у томе што је очигледно да ти тада ниси знао Рафаила више од тих два минута, док ова двојица Порфирија познају деценијама, и то веома добро.

Касније сам увидео да велики проценат школованих теолога није склон слушању и вредновању проповеди, него само неким 'научним' и црквено-политичким темама. Заборавља се, изгледа, у теолошком школовању лако жива егзистенција човека са свим кретањима које она подразумева, као да је то нешто што се може превазићи. Људи који се налазе у очајању сигурно неће читати Кубатове књиге, нити твоје текстове по Интернету.  Жив пастирски живот и жива проповед су, за Цркву, хијерархијски знатно изнад књига и текстова. То сам поменуо објективности ради, јер као што је бесмислено да један професор и аутор научних књига устаје против онога који својом целокупном личношћу оличава Цркву у њеној светлости и мотивише друге да устану и живе, тако је бесмислено да и ти као теолог и новинар то пишеш о Рафаилу, за кога важи исто што и за Порфирија. Наравно, ти си Рафу доживео као неког падобранца и представио као будалу, али из брзоплетости, а ова двојица клевећу из тешког духовног поремећаја. То што ти пишеш у својим текстовима и објавама - а са чим се, углавном, ја слажем - тиче се 1% верника и допире само до оних које то баш занима. И то је значајно, наравно. Али оно што Рафа ради и говори, тиче се 99% људи и њихових личних живота, независно од њихових индивидуалних интересовања. Рафаило је жива радост и жива утеха као личност и његове проповеди одатле произлазе.

Притом, баш свака реч о покемонима је потпуно јасна, тачна, одмерена. Треба само послушати неколико његових целих предавања, па ће онда и ти кратки изводи бити јасни. Разлика између Порфиријевих и Рафаилових проповеди, по мени, јесте у следећем: принцип Порфиријеве проповеди је упућивање на смисао вере, а принцип Рафаилове проповеди је упућивање на гордост. Моји високоучени професори, који нису верници, о Порфирију ће да кажу лепе речи, јер им прија да их неко воли, али ће једнако остати при својим безбожним идејама које су темељно супротстављене ономе што Порфирије говори. Када чују Рафаила, реагују као бубашвабе, осете се угрожено, беже, прекидају контакт... Порф би, рецимо, рекао да ,,уметничко стваралаштво има смисла само ако је литургијско", а Рафа да су ,,за Цркву велики умјетници само људи који имају велики проблем". Тако је и са свим осталим темама. (Нећу да тролујем тему, спонтано се расписах.)

Јесте, о оном исечку из проповеди... Али, ставио си то још у везу са НАТО, користио си за Амфилохија реч ,,мангуп"... Анализирао си два минута снимка, што значи да ниси узео озбиљније да послушаш шта он говори, а узео си олако да га поучаваш теологији.  Толико се сећам, да не тражим сад. Разлика између тог текста и овога што пишу Перишић и Кубат је у томе што је очигледно да ти тада ниси знао Рафаила више од тих два минута, док ова двојица Порфирија познају деценијама, и то веома добро.

Касније сам увидео да велики проценат школованих теолога није склон слушању и вредновању проповеди, него само неким 'научним' и црквено-политичким темама. Заборавља се, изгледа, у теолошком школовању лако жива егзистенција човека са свим кретањима које она подразумева, као да је то нешто што се може превазићи. Људи који се налазе у очајању сигурно неће читати Кубатове књиге, нити твоје текстове по Интернету.  Жив пастирски живот и жива проповед су, за Цркву, хијерархијски знатно изнад књига и текстова. То сам поменуо објективности ради, јер као што је бесмислено да један професор и аутор научних књига устаје против онога који својом целокупном личношћу оличава Цркву у њеној светлости и мотивише друге да устану и живе, тако је бесмислено да и ти као теолог и новинар то пишеш о Рафаилу, за кога важи исто што и за Порфирија. Наравно, ти си Рафу доживео као неког падобранца и представио као будалу, али из брзоплетости, а ова двојица клевећу из тешког духовног поремећаја. То што ти пишеш у својим текстовима и објавама - а са чим се, углавном, ја слажем - тиче се 1% верника и допире само до оних које то баш занима. И то је значајно, наравно. Али оно што Рафа ради и говори, тиче се 99% људи и њихових личних живота, независно од њихових индивидуалних интересовања. Рафаило је жива радост и жива утеха као личност и његове проповеди одатле произлазе.

Притом, баш свака реч о покемонима је потпуно јасна, тачна, одмерена. Треба само послушати неколико његових целих предавања, па ће онда и ти кратки изводи бити јасни. Разлика између Порфиријевих и Рафаилових проповеди, по мени, јесте у следећем: принцип Порфиријеве проповеди је упућивање на смисао вере, а принцип Рафаилове проповеди је упућивање на гордост. Моји високоучени професори, који нису верници, о Порфирију ће да кажу лепе речи, јер им прија да их неко воли, али ће једнако остати при својим безбожним идејама које су темељно супротстављене ономе што Порфирије говори. Када чују Рафаила, реагују као бубашвабе, осете се угрожено, беже, прекидају контакт... Порф би, рецимо, рекао да ,,уметничко стваралаштво има смисла само ако је литургијско", а Рафа да су ,,за Цркву велики умјетници само људи који имају велики проблем". Тако је и са свим осталим темама. (Нећу да тролујем тему, спонтано се расписах.)

Ту су заправо била два текста. Један о покемонима други о Амфилохију и Критском сабору.
Ово за Сабор на Криту нисам променио мишљење. А за покемоне и Рафу ћу те послушати па ћу кад уловим времена погледати више тих видео клипова.
 

Мени после онаквог писма о Порфирију овако нешто уопште не изгледа изненађујуће (делује ми да си ти изненађен). На неки начин, Порфирије је лакмус-папир. Мени лично је довољно да видим и само то да Порфирија неко не помиње, да изоставља упућивање на њега у наступима и разговорима - у позитивном смислу, разуме се - па да подозревам неки проблем, а камоли то да неко онако јадно пише о њему. Рецимо, више пута сам чуо како Порф похвално упућује на Атанасија и Амфилохија, али њих двојицу нисам никад чуо да њега помену. Порфирије, иако је знатно млађи од њих, није у задњих 25 година мање присутан у јавности, и то као најизразитији узор хришћанског пастира. Колико је само интервјуа дао Григорије и причао о којекаквим баналностима, а никад да помене владику из своје генарације који је толико људи привео Цркви. То су ствари које се читају између редова, а између редова су зато што су они кукавице и зато што су болесно љубоморни. Исто важи и за однос према оцу Рафаилу. Рафаило је, такође, један лакмус-папир. (Ти си раније написао неки катастрофално промашен текст о Рафаилу и одмах сам те отписао. Међутим, на основу других текстова, касније сам увидео да просто ниси упућен у ствар.) Углавном, након онога што су Перишић и Кубат написали јавно, и онаквог понашања Перишића на седници, мене не би изненадило ни да се потурче сутра, постану београдски имами. Реис-ул-улема Перишић. Неки смешни Перишић и Кубат да себе доживљавају као путовође и пљују на Порфирија? Па то је стварно патологија! Професори универзитета, а онако недостојанствено писмо да састављају... То само значи да су они одавно били бубашвабе на факултету, а да се сад само упалило светло.

Јесте, о оном исечку из проповеди... Али, ставио си то још у везу са НАТО, користио си за Амфилохија реч ,,мангуп"... Анализирао си два минута снимка, што значи да ниси узео озбиљније да послушаш шта он говори, а узео си олако да га поучаваш теологији.  Толико се сећам, да не тражим сад. Разлика између тог текста и овога што пишу Перишић и Кубат је у томе што је очигледно да ти тада ниси знао Рафаила више од тих два минута, док ова двојица Порфирија познају деценијама, и то веома добро.

Касније сам увидео да велики проценат школованих теолога није склон слушању и вредновању проповеди, него само неким 'научним' и црквено-политичким темама. Заборавља се, изгледа, у теолошком школовању лако жива егзистенција човека са свим кретањима које она подразумева, као да је то нешто што се може превазићи. Људи који се налазе у очајању сигурно неће читати Кубатове књиге, нити твоје текстове по Интернету.  Жив пастирски живот и жива проповед су, за Цркву, хијерархијски знатно изнад књига и текстова. То сам поменуо објективности ради, јер као што је бесмислено да један професор и аутор научних књига устаје против онога који својом целокупном личношћу оличава Цркву у њеној светлости и мотивише друге да устану и живе, тако је бесмислено да и ти као теолог и новинар то пишеш о Рафаилу, за кога важи исто што и за Порфирија. Наравно, ти си Рафу доживео као неког падобранца и представио као будалу, али из брзоплетости, а ова двојица клевећу из тешког духовног поремећаја. То што ти пишеш у својим текстовима и објавама - а са чим се, углавном, ја слажем - тиче се 1% верника и допире само до оних које то баш занима. И то је значајно, наравно. Али оно што Рафа ради и говори, тиче се 99% људи и њихових личних живота, независно од њихових индивидуалних интересовања. Рафаило је жива радост и жива утеха као личност и његове проповеди одатле произлазе.

Притом, баш свака реч о покемонима је потпуно јасна, тачна, одмерена. Треба само послушати неколико његових целих предавања, па ће онда и ти кратки изводи бити јасни. Разлика између Порфиријевих и Рафаилових проповеди, по мени, јесте у следећем: принцип Порфиријеве проповеди је упућивање на смисао вере, а принцип Рафаилове проповеди је упућивање на гордост. Моји високоучени професори, који нису верници, о Порфирију ће да кажу лепе речи, јер им прија да их неко воли, али ће једнако остати при својим безбожним идејама које су темељно супротстављене ономе што Порфирије говори. Када чују Рафаила, реагују као бубашвабе, осете се угрожено, беже, прекидају контакт... Порф би, рецимо, рекао да ,,уметничко стваралаштво има смисла само ако је литургијско", а Рафа да су ,,за Цркву велики умјетници само људи који имају велики проблем". Тако је и са свим осталим темама. (Нећу да тролујем тему, спонтано се расписах.)

Било нешто о покемонима. Не знам Рафаила лично. Мени се тад дојмило да је то са покемонима претерао.
 

Мени после онаквог писма о Порфирију овако нешто уопште не изгледа изненађујуће (делује ми да си ти изненађен). На неки начин, Порфирије је лакмус-папир. Мени лично је довољно да видим и само то да Порфирија неко не помиње, да изоставља упућивање на њега у наступима и разговорима - у позитивном смислу, разуме се - па да подозревам неки проблем, а камоли то да неко онако јадно пише о њему. Рецимо, више пута сам чуо како Порф похвално упућује на Атанасија и Амфилохија, али њих двојицу нисам никад чуо да њега помену. Порфирије, иако је знатно млађи од њих, није у задњих 25 година мање присутан у јавности, и то као најизразитији узор хришћанског пастира. Колико је само интервјуа дао Григорије и причао о којекаквим баналностима, а никад да помене владику из своје генарације који је толико људи привео Цркви. То су ствари које се читају између редова, а између редова су зато што су они кукавице и зато што су болесно љубоморни. Исто важи и за однос према оцу Рафаилу. Рафаило је, такође, један лакмус-папир. (Ти си раније написао неки катастрофално промашен текст о Рафаилу и одмах сам те отписао. Међутим, на основу других текстова, касније сам увидео да просто ниси упућен у ствар.) Углавном, након онога што су Перишић и Кубат написали јавно, и онаквог понашања Перишића на седници, мене не би изненадило ни да се потурче сутра, постану београдски имами. Реис-ул-улема Перишић. Неки смешни Перишић и Кубат да себе доживљавају као путовође и пљују на Порфирија? Па то је стварно патологија! Професори универзитета, а онако недостојанствено писмо да састављају... То само значи да су они одавно били бубашвабе на факултету, а да се сад само упалило светло.