Буцка

Хвала Гоку, Јелена и Данка. Погледаћу ово што сте навели. Потражила сам помоћ стручњака у државној установи на почетку студирања, нажалост 15-ак минута које је психотерапеут имао на располагању за мене није било довољно, јер обично не бих успевала да проговорим, а плач би ме врло брзо савладао. Понудио ми је таблете, али нисам хтела да прихватим, здравствени сам радник и није ми требало нешто да ме отупи више него што то већ јесам. За ових 7 година откад сам отишла, емоције су се смењивале, прво је био страх и напади панике(које сам успешно решила уз помоћ Линденове методе, без медикације, ово за случај да некоме још затреба), потом огроман бес и љутња (за ово нажалост нема велике самосталне помоћи), након тога сам отупела. Очигледно је фалило туге, па да заокружим циклус. Нисам имала ноћних мора, али јесам флешбекове. ЈАКО ми смета ово стање отупљености, немам никаквих импулса у себи, и то стање је и разлог што желим да нешто учиним. Ово је као мртва душа у живом телу. Чак и док сам осећала негативне емоције, прихватала сам их као нормалне као последицу онога што сам прошла и нисам се бринула јер сам ипак нешто осећала. Хвала вам још једном.

Читам ову тему, рекла бих нешто, па опет не бих, па све у круг, каним се већ пола сата. Тешко је ово за нас које смо преживеле. Претешко. Непријатно ми је ово рећи на форуму посвећеном православљу, али Бога сам се одрекла са неких десетак година. Памтим да сам се као дете умела ноћима молити да ми помогне, а никад ми није одговорио. Уместо тога, редовно сам крила модрице, раздеротине, посекотине и прала крв са свих делова тела. У просеку 3-4пута недељно, дешавало се и више, а ретко - мање. Псовке, клетве, понижавање. Трајало је до моје 19. године. Сада имам 26. Од тада сам на веома мрачном месту. Свесна сам шта сам прошла, али не налазим начин да те емоције обрадим. Како нисам могла да се изборим са сопственим осећајима, ја сам их све лепо спаковала и отупела. Живим механички, у потпуном ништавилу, са угашеном ватром у грудима. У августу прошле године сам отишла у један манастир, исповедила се али ово нисам спомињала. Било ми је лакше. Полако покушавам да поново изградим веру у Бога и у људе. И стога бих замолила за препоруку неког старијег и искусног монаха, који би могао да ме саслуша, разуме и својом мудрошћу и смиреношћу помогне.

8086.gif Jedan od mojih vragolana, avlijaner, pokupljen sa ulice kao štene. Prava starleta, više voli fotoaparat nego 'leba da jede. :.mislise.

Strogo sam protiv batinjanja deteta u smislu nanošenja ozbiljnih povreda, a u cilju navodnog vaspitavanja. Ali, ne možeš ti detetu od 3 godine lepo objasniti da ne gura ruke/šiljate predmete u šteker, da se ne pentra gde stigne, da se ne otima iz ruke i jurne niz ulicu.... Nisam majka, ali verujem da ću sutradan pljus po dupetu uvrstiti u svoj roditeljski arsenal. Tupljenje zuba da se dete nauči o ponašanju, kulturi i vrednostima je svakako u prvom planu, ali realno, nisu sva deca istog senzibiliteta pa ćošak i beskonačni razgovori često ne postižu efekat što direktno vodi u odgoj samoživog deteta koje ne haje za posledice. Lično iskustvo: Mene je odgajio deda na planini, patrijarhalan, strog, autoritativan. Udario me je samo jednom u životu i to dva potpuno opravdana šamara (zastale su mi par bombona u grlu, zaustavilo se disanje a prva bolnica 40km daleko, pa računam da je ovo bila ''prva pomoć'' i to uspešna, Bogu hvala) i mislim da se zbog tih šamara kajao do poslednjeg dana života. Ali mi je čovek bio takav autoritet, uz to i najveći prijatelj koji bi, čini mi se, verbalno umeo i kamen da natera na poslušnost. Volela bih da sutradan budem takav roditelj svom detetu.

Заиста је био глумачка величина, а и људска. Бог душу да му прости.

http://www.youtube.com/watch?v=OK58uqcK04U

Нисам подржавала док ме љубав није узела под своје. :1312_womens: У мом случају, 15 година разлике, у његову корист.